Časopis | U detalje | Romi

Stalna potraga za slobodom

Piše - 26.04.2016

Kujtim Paćaku je celi svoj život proveo boreći se za romska prava.

Trebalo je da prođu tri godine da bi se Kujtim Pacaku vratio u Prištinu posle rata. 2002. je napustio svoj rodni Prizren i seo na sedište autobusa, pokrivajući lice novinama za vreme putovanja. Nije hteo da ostali putnici shvate da nije Albanac – da je Rom. „Posle rata su počeli da etiketiraju ljude“, Pacaku kaže. „I mi smo postigli slobodu, ali posle Albanaca. Sloboda je njima došla 1999, a nama 2003-4.“

U potrazi za hegemonijom tokom rata na Kosovu od strane nacionalističkog Miloševićevog režima s jedne strane i separatističke albanske borbe s druge, neutralnost nije bila tolerisana, a Romi su bili podređeni zverstvima koja su činile obe frakcije. „Našli smo se između dve vatre“, kaže Pacaku. „Bilo je metaka sa obeju strana. Okrenuli bismo se na jednu stranu i bojali se da nas neko ne pogodi. A onda bismo se okrenuli na drugu i takođe se plašili da nas neko ne pogodi.“

Nova posleratna era teško da je bila bolje mesto za život Roma. Progonstvo i zastrašivanje, koje su navodno najčešće činili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova, bili su rasprostranjeni jer se smatralo da su Romi bili voljni saradnici srpskih snaga. U stvari, srpski paramilitarci su redovno koristi ugroženi položaj Roma, primoravajući ih na činove poput prikupljanja tela kosovskih Albanaca i njihovo spaljivanja u masovnim grobnicama.

Nesiguran položaj u društvu i stalni osećaj straha, oterao je hiljade Roma sa Kosova, posebno posle svršetka rata. Pacaku je i sam razmatrao odlazak iz zemlje. „Romi iz mog komšiluka su dolazili da vide da li sam tamo ili sam hteo da odem, jer [su mislili da znam] bolje od njih šta je dobro“, priseća se on.

„Kada ste dete, ono što vam drugi kažu ima veliki uticaj na vas. Moji roditelji su mi uvek govorili 'suočićeš se sa tim i tim; možda ćeš da nagaziš ekser, ali moraš da znaš ko si i da nastaviš dalje'.“

Kujtim Paçaku

Pacakuovo široko znanje i sjajan smisao za humor su olakšali razumevanje toga zašto je imao toliki uticaj na mnoge Rome sa Kosova. Sa diplomom sa katedre za romske studije na Univerzitetu u Sorboni (Sorbonne) i dugom karijerom muzičara, pesnika, glumca, novinara, nastavnika i političara, Pacaku je mnogo više dao Kosovu nego što je od Kosova dobio; Romi su i dalje među najmarginalizovanijim grupama u zemlji. Danas je on jedini romski predstavnik u Skupštini Kosova, gde se bori za bolju budućnost članova svoje zajednice.

U lepom odelu, Pacaku veći deo svakog dana provodi u kancelariji zamenika u Skupštini. Tečno govori albanski, srpski i turski, stalno prelazi sa jezika na jezik, u zavisnosti od toga sa predstavnikom koje zajednice razgovara. Tokom čitavog dana, Pacaku je prijateljski raspoložen i veseo dok naručuje kafu, zakazuje sastanke i razgovara sa svojim kolegama iz Skupštine. Tek onda kada počne da priča o problemima s kojima se njegova zajednica suočava mogu se u njegovom glasu osetiti bol i tuga.

„U ovom trenutku, dok mi razgovaramo, Romima koji traže azil [u evropskim državama] govore da idu jer su neželjeni“, kaže Pacaku. Romi godinama pokušavaju da pobegnu od diskriminacije ka boljoj budućnosti u Evropskoj uniji, samo da bi često saznali da će prisilno biti deportovani nazad na Kosovo. Pacaku je bio vrlo glasan kada je reč o zahtevanju toga da se uloži veći napor u pružanje boljeg pristupa obrazovanju, zaposlenju i rešavanju stambenog pitanja Roma.

Njegovo putovanje do mesta u Skupštini Kosova je bilo prepuno poteškoća, ali ga je njegova otpornost provukla dotle. „U prvom sam razredu reč madžup (maxhup) [pogrdan naziv za Rome] odvojio od svog identiteta za koji se ta reč prikačila“, kaže on. „Kada ste dete, ono što vam drugi kažu ima veliki uticaj na vas. Moji roditelji su mi uvek govorili ‘suočićeš se sa tim i tim; možda ćeš da nagaziš ekser, ali moraš da znaš ko si i da nastaviš dalje’.“

Bratstvo i jedinstvo

Pacaku, drugi po redu mlađi od petoro dece, rođen je na proleće 1959, u jednom od najmultikulturalnijih komšiluka Prizrena. Te iste večeri, Pacakuov otac, Durmiš (Durmish), izašao je na gozbu povodom veridbe svog rođaka sa celom porodicom, slaveći još više zbog svog sina.

Muzika i fudbal su Pacakuovo rano detinjstvo učinili srećnim. „Jurio bih za orkestrima na venčanjima, sa cipelama na nogama ili bez njih, posle muzike ili posle bala“, priseća se. Kada je prvi put došao u Prištinu kao mladić, odmah se uputio ka gradskom fudbalskom stadionu.

Tokom odrastanja, romski je bio jezik kojim se govorilo u kući, ali je Pacaku ubrzo prigrlio albanski tokom časova u osnovnoj školi. Posle jutarnjeg rituala njegove bake koja je prala i češljala njegovu kosu, Pacaku je jedva čekao da krene u školu i obožavao je da govori o stvarima koje je naučio toga dana u školi po povratku kući. „Sanjao sam o tome da pričam o ugljen-dioksidu, da recitujem pesmu ili da izgovaram imena glavnih gradova država“, kaže on.

„Segregacija i diskriminacija počinje kada uđete u školu“, kaže on. „Ako imaju pet razreda, decu doktora ćete videti u prvom odeljenju, a najmanje uspešni nastavnik će preuzeti decu iz [manjinski etničkih] zajednica.“

Kujtim Paćaku

Dok su članovi romske zajednice i dalje marginalizovani kada je reč o pristupu obrazovanju, Pacakuov otac, operater telefonskih linija, omogućio je fakultetsko obrazovanje svih petoro svoje dece. Pacakuov najstariji brat, Redžep (Rexhep), možda je bio taj koji je imao najveći uticaj na njegovo obrazovanje. „Kada sam se najviše zabavljao, kada sam izlazio sa prijateljima ili diskutovao o sledećoj fudbalskoj utakmici, moj brat je samo prodrmao svoju glavu i razumeo sam da je hteo da mi kaže da idem kući i učim.“

Pacaku je imao 11 godina kada se prvi put pojavio u programu Radio-televizije Prištine. Bio je to početak sedamdesetih godina, era koja je označila stupanje na scenu jugoslovenskih Roma, imajući u vidu da im je Titova ideologija „bratstva i jedinstva“ dala priznanje na zvaničnom nivou. Romska kultura i romski folklor su isplivali na površinu, ostvarivši veliki uticaj širom Balkana, posebno u muzici i kinematografiji. „Možete li da zamislite koliko sam multietničnosti gajio u sebi? Sa dušom jednog Roma, u albanskoj odeći, pevajući romsku pesmu na srpskom“, kaže Pacaku, prisećajući se svog televizijskog debitovanja iz detinjstva.

Iako pokušava da se priseti samo lepih sećanja iz detinjstva, Pacaku je svestan diskriminacije i predrasuda koje su bile prisutne u njegovom detinjstvu, kao i u životima cele romske zajednice. „Segregacija i diskriminacija počinje kada uđete u školu“, kaže on. „Ako imaju pet razreda, decu doktora ćete videti u prvom odeljenju, a najmanje uspešni nastavnik će preuzeti decu iz [manjinski etničkih] zajednica.“

Pacaku je pohađao srednju školu čija je specijalizacija bila muzika koja je uvek bila važan deo njegovog života. Kao što je bio slučaj kod mnogih učenika, njegova porodica nije mogla da mu priušti klavir kod kuće, dok je vreme vežbi na školskom klaviru bilo ograničeno, što ga je primoralo da pronađe kreativna rešenja. „Ponekad sam pomagao teta Lizi, koja je uveče čistila školu, kako bi mi dozvolila da sviram na klaviru“, priseća se on. Onda je nastavio svoje studije na Muzičkoj akademiji u Prištini, gde je napisao prve kompozicije za jedan gradski muzički festival, Akordet e Kosoves.

Održavajući multikulturalnost Prizrena, on je postao deo mnogih različitih etničkih kulturnih organizacija i festivala. Međutim, emancipacija Roma je bilo ono što je postalo njegova misija od početka devedesetih naovamo. On je učestvovao na konferencijama na temu romske zajednice svuda po Evropi, sastajući se sa romskim intelektualcima i diskutujući o pitanjima koja su se ticala cele romske zajednice.

Krvoproliće u jugoslovenskim ratovima devedesetih započelo je opadanje romskog rasta, a prostor za promociju romske kulture je postajao sve manji svakoga dana. Pacaku je koristio muziku i novinarstvo kao oruđa za podizanje svesti o bogatoj romskoj kulturi među romskom zajednicom u Prizrenu.

Vesti o ratu

„Dobar dan, ja sam Kujtim Paćaku, Durmišev sin, i počećemo emisiju na romskom“, Pacaku je rekao kada je otvorio prvu romsku emisiju na radiju Prizren 1986; tamo je radio kao urednik muzike do 1998. Njegove emisije su uglavnom bile edukativnog tipa i namerno su sadržale mnogo romskog jezika i kulturnog sadržaja, sa ciljem jačanja kulturnog identiteta lokalne romske zajednice. Romsko izdanje je bilo popularno zbog emitovanja lepih želja i posvećenih pesama za slavlja, počev od čestitki za veridbe i venčanja do sunećenja.

Početkom devedesetih, ozbiljnost vesti koje su dolazile iz rata u drugim delovima Jugoslavije je uticala na sadržaj Pacakuovog programa. On je pokušavao da informiše zajednicu o onome što se dešavalo u regionu dok su oni bili kod kuće i čekali čestitke. Podeljena bivša Jugoslavija je pojačala maltretiranje Roma, te je Pacaku, zajedno sa drugim slušaocima, čekao da svaki dan čuje nešto o sudbini Roma u Bosni za vreme trajanja rata – 1992-95. Vesti su često bile vrlo teške; Romi su bili podvrgavani nehumanom tretmanu i užasnim zverstvima, uključujući to što su bili primorani da uđu u koncentracione kampove i to što su silovani i ubijani. Kada je reč o kosovskim Romima, koji su se bojali da sukob nije tako daleko od njihove kuće, to je dodato latentnom osećaju straha, a imajući u vidu da su priče o progonstvu Roma bile prenošene sa kolena na koleno.

„Oni [Romi] znaju šta znači kad nemate“, kaže Pacaku. „Oni su dali svoj doprinos, previjali su rane, ili su govorili protivničkoj vojsci da 'nisu otišli tuda, nego ovuda'.“

Kujtim Paćaku

 

Uvek manjina u evropskim nacionalnim državama, položaj Roma je istorijski slabašan; u savremenoj istoriji, jugoslovenski Romi, kao i Roma bilo gde drugde na kontinentu, doživeli su ozbiljna progonstva u Evropi pod nacističkom okupacijom. „Prvi svetski rat… a onda i Drugi, slušali smo te priče od naših deda o tome kako su Romi bili u gasnim komorama u Aušvicu (Auschwitz)… onda Niš, Janjevo, i bili smo preplašeni“, priseća se Pacaku.

Njihovi strahovi su imali uporište u stvarnosti. Uprkos tome što su pojmovi nacionalizma i borbi oko teritorije Romima strani koncepti, a čija je tradicija duboko ukorenjena u slobodi, kosovski Romi nisu mogli da izbegnu tuđe bitke. „Mnogi Romi su napustili Kosovo ili su progonjeni od strane Srba, jer su romske porodice živele u albanskim komšilucima“, kaže Pacaku. „Ali ne postoji nijedan spomenik sa romskim imenima i prezimenima ili da su Romi pomenuti među stotinama drugih [kosovskih Albanaca].“

On ističe da se mnogo Roma solidarisalo sa kosovskim Albancima tokom rata na Kosovu, jer su saosećali sa njihovom patnjom. „Oni [Romi] znaju šta znači kad nemate“, kaže Pacaku. „Oni su dali svoj doprinos, previjali su rane, ili su govorili protivničkoj vojsci da ‘nisu otišli tuda, nego ovuda’.”

Osećaj humanosti u njegovoj porodici je doveo do toga da su utočište pružili mnogim kosovskim Albancima iz okolnih sela Prizrena kada su operacije srpskih snaga dostigle svoj vrhunac 1999. Kada je bilo bezbedno, izbeglice su nastavile svojim putem ka Albaniji. U vreme kada su Pacakuovi susedi kosovski Albanci počeli da se vraćaju kući nakon što su snage NATO ušle na Kosovo, čime je došao kraj ratu, njegova porodica je imala šaku punu ključeva kuća koje su pokušavali da čuvaju dok su im susedi bili odsutni.

Posle rata, Pacakuova karijera je krenula drugim pravcem kako je ulazio u svet glume. On je postao poznat kao istaknuti kosovski pesnik; prevod njegove knjige pesama na bugarski u decembru 2015. je označio 16. jezik na koji je njegov rad objavljen.

Kada je zakoračio iz autobusa tokom povratka u Prištinu 2002, Pacaku je sreo Jetona Neziraja, u čijoj se predstavi ubrzo pojavio. „Podigni glavu, jer je celo Kosovo i tvoje“, izjavio je poznati dramaturg, kosovski Albanac. Za Pacakua postoji element istine u Nezirajevim rečima koje se često citiraju. Međutim, on je vrlo svestan da za ogromnu većinu njegove zajednice na Kosovu i dalje treba još mnogo vremena da prođe da bi bilo bolje. „I dalje nas diskriminišu“, kaže on. „Naša deca još nisu uspela da upišu fakultete i da se zaposle… nešto se mora promeniti.“K

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.