Kao novinarka Radio-televizije Priština (RTP), Ljindu Šalja su njeni urednici često kažnjavali i uskraćivali joj delove plate.

Šalja je osamdesetih godina govorila pred kamerom u Mitrovici, gde je nosila gas-masku, što upućuje na visok stepen zagađenosti vazduha u tom gradu. Drugom prilikom, ona je prišla policajcu i upitala ga “Koliko je sati?” — što upućuje na svakodnevne policijske časove koji su uvedeni 1989. Njeno pojavljivanje na televiziji smatrano je u to vreme ‘provokativnim’ po sistem.

Šalja i većina njenih kolega, kosovskih Albanaca, dobili su osamdesetih otkaz na radnim mestima u televiziji. Njen san da postane novinarka okončan je, ali je borba da izdržava sebe i svoju porodicu utabala stazu za uključivanje u preduzetništvo.

Ona je danas, sa četiri decenije u biznisu, prava veteranka.

“Bio je to prosto instinkt za preživljavanje koji nas je uputio da otvorimo male kozmetičke radnje i postepeno godinama gradimo biznis, a danas, posle 30 godina, postala sam menadžerka firme za trgovinu i poslovna veteranka”, kaže Šalja.

Njena duga karijera poslovne žene obuhvata suvlasništvo nad kozmetičkom radnjom sa bratom, suvlasništvo nad butikom sa prijateljem, otvaranje cvećare i organizovanje prvog izdanja Mis Kosova i ceremonije nagrade za muziku ‘Video Fest’.

Od prve polovine dvehiljaditih godina, ona upravlja firmom Data Project Electronics, što je tržišni lider u oblasti potrošačke elektronike i kućnih aparata. Osnovala je i maloprodajni brend Tehnomarket koji pokriva celo kosovsko tržište.

Šalja smatra da je njen rad u svojstvu izvršne producentkinje na Radio-televiziji Kosova (RTK), u vreme kada je javni emiter nastajao posle rata 1999. i njena uloga u svojstvu članice upravnih odbora košarkaškog tima Trepča u Mitrovici i Košarkaškog saveza Kosova — doprinos procesu izgradnje kosovske države.

Veći deo svakog dana provodi u svojoj firmi, Tehnomarketu, u industrijskoj zoni Kosova Polja, gde je okružena priznanjima za svoj doprinos kao poslovne liderke i filantropistkinje, kao i slikama koje je kupila od mladih umetnika, fotografijama svojih najmilijih i sastancima sa poznatim ličnostima, uključujući Hilari Klinton i Ismaila Kadarea (Ismailj Kadare).

K2.0 se sastao sa Šalja da bi razgovarali o mogućnostima u medijima i poslovnom svetu, kao i o doprinosu društvu.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

K2.0: Danas ste uspešna poslovna žena. O čemu ste sanjali dok ste bili mladi?

Ljinda Šalja: Radila sam u oblasti novinarstva dok sam bila mlada. Kao dete, počela sam da sarađujem sa dečjim programom Radija Kosovo. To je bio početak mog odnosa sa ovim medijumom. Onda sam počela da pišem, a kada sam napunila 18, počela sam da radim za RTP, i to u dečjem programu.

Tu je počeo moj odnos sa novinarstvom i zaista sam pomislila da će to biti moja buduća profesija. U to vreme nije postojao fakultet žurnalistike u Prištini. Prvo sam mislila da treba da odem na studije u inostranstvo, ali sam odlučila da ostanem u Prištini i studiram ekonomiju, sa mišlju da ću kasnije studirati novinarstvo, pa sam na kraju postala novinar koji se bavi ekonomijom.

Na to je, možda, uticala činjenica što je moj otac bio istaknuti ekonomista na Kosovu, pa sam shvatala važnost ekonomije u državi, društvu, emancipaciji… u svemu. To je bila moja zamisao. Onda se sve promenilo devedesetih godina, kada je RTP zatvoren, kada sam izgubila svoje radno mesto pod Miloševićevim režimom. Bilo da nam se to dopalo ili ne, uslovi i okolnosti su nas doveli u nove vode.

One su me navele na preduzetništvo, što je bila normalna inicijativa koju smo pokrenuli moj brat i ja s ciljem održavanja egzistencije, jer je naš otac u to vreme uhapšen, a naša majka je ostala bez posla. I ja sam bila nezaposlena.

Bio je to prosto instinkt preživljavanja koji nas je usmerio na rad… da kažemo preduzetništvo… i mi smo otvorili malu kozmetičku radnju i postepeno smo gradili biznis narednih godina. Danas, 30 godina kasnije, upravljam trgovačkom kompanijom, i dalje se nalazim u poslovnom okruženju. Te okolnosti su me naterale da budem poslovna veteranka kakva sam danas.

U članku sam pročitala da su teme kojima ste se bavili tokom rada u RTP-u bile tabu. Na koje teme ste u članku mislili?

Počela sam da radim na programu o aktuelnim temama i dokumentarcima, pa smo u sklopu toga napravili novu emisiju pod nazivom “Ritme Rinore” (Omladinski ritam). Bio je to vrlo avangardan šou za to vreme. Bavili smo se temama koje su bile pomalo drugačije i imale pristup koji je bio drugačiji od ideoloških koncepata tog vremena.

Iako je postojao određeni stepen cenzure, kontrola i fokus su se vrteli oko informativnih programa — vesti, političkog programa. Kada je reč o ovim omladinskim programima, ljudi su govorili ‘Ma, oni su mladi! Šta oni znaju? Oni ne razumeju’. Ali smo mi prilično iskoristili medijski prostor da bismo obradili tabu teme.

Leke Zherka (Ljek Žerka ((novinar i bivši direktor medija Kohavision)) i ja smo bili autori emisije, a verujte mi, tokom svih godina kada sam radila na televiziji i radila taj šou, nikada nisam dobila celu platu, jer smo stalno bili novčano kažnjavani.

U to vreme su kazne sprovođene tako što su nam smanjivali plate, u zavisnosti od toga kako su urednici procenjivali naše greške. Takve greške bi u današnjem svetu delovale čudno. Kažnjena sam što sam napravila priču o Mitrovici. Priču sam počela tako što sam se pred kamerom pojavila sa gas-maskom. Stavila sam gas-masku jer je Mitrovica bila najzagađeniji grad u Evropi, pa sam htela da naglasim ovaj problem. Ipak, oni su videli neke druge konotacije.

Druga kazna koja mi je određena bila je zato što sam sedela prekrštenih nogu na stepenicama komiteta. Komitet partije bio je najviša državna institucija tog vremena i oni su smatrali da sam povredila ugled tog organa vlasti i da moj pristup nije bio ozbiljan. Tom pričom smo unapred upozoravali na novu klimu političkog pluraliteta u bivšoj Jugoslaviji.

Kažnjena sam što sam pravila priču posle policijskog časa. Priču smo počeli tako što smo prišli policajcu na ulici i pitali ga ‘Koliko je sati?’ Procenjeno je da smo hteli da prikažemo okolnosti u kojima se dešava policijski čas.

Ljudi su gledali tu emisiju i dosta komentarisali. Kao mladi, pokušali smo da uvedemo nešto inovativno, što je nešto što smo pokupili od svetskih televizija. Iz razloga što smo radili na televiziji, imali smo prednost jer smo imali sobu za razmenu materijala u kojoj smo imali priliku da gledamo kanale Bi-Bi-Sija i ZDF-a u Nemačkoj, pa smo pokušali da uvedemo taj evropski duh.

To je uticalo i na vrstu muzike koju smo slušali i način na koji smo predstavljali sadržaj, kao i vizuelni sadržaj, ilustracije i kakav je naš pristup bio. Bila je to zanimljiva faza. Mislim da sam usavršila rad televizijskog novinara — onda su se desile devedesete godine.

Međutim, vratili ste se na TV posle rata. Radili ste na RTK…

Posle rata sam pozvana da se vratim i pridružim novom timu koji je bio sastavljen od nekih grupa bivših radnika RTP-a. Svi su bili pozvani da se pridruže novom osoblju, pa smo tako počeli da gradimo novu Radio-televiziju Kosova (RTK).

Odlučila sam da odem tamo, jer sam osećala moralnu obavezu. Uprkos činjenici da sam imala sopstveni posao i biznis u to vreme, osećala sam da treba da dam svoj doprinos izgradnji države. Radila sam na televiziji, počela sam kao reporterka, pod upravom ljudi iz inostranstva, a kako sam postepeno sticala iskustvo, izabrana sam za izvršnu producentkinju programa na RTK. Bio je to izuzetan period mog života, jer sam bila vrlo angažovana u izgradnji televizijske stanice.

Projekat Televizija Kosova je ranih dvehiljaditih bio nastajući projekat međunarodne zajednice za informisanje populacije o posleratnom periodu na Kosovu. Mislim da je Kosovu i dalje potreban javni televizijski kanal, uprkos sumnjama, nedoumicama i debatama na tu temu. Bilo je to izuzetno iskustvo.

foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Bili ste među ključnim ličnostima koje su gradile RTK. Kako danas gledate na RTK?

Danas nisam zadovoljna radom RTK-a. Verujte mi, uglavnom izbegavam da gledam njihov program, jer sam zabrinuta kada vidim stepen neprofesionalizma u mnogim aspektima: tehničkim, novinarskim, uredničkim, vizuelnim — ne mogu da budem ravnodušna.

Kosovski građani zaslužuju pravu državnu televiziju, profesionalni kanal koji promoviše prave vrednosti, koji ima nepristrasnu uredničku politiku, čiji su prioriteti istina i dobrobit građana, a ne interesi određenih grupa ili raznih političkih grupacija.

Kanal javne televizije izgubio je izuzetnu šansu da postane lider u svetu medija, jer uvek postoji potreba da se napravi profesionalni medijum koji vodi druge televizijske kanale. Vrlo sam zainteresovana za tržište pluralnih medija, ali ne možemo da očekujemo izuzetan kvalitet od drugih medija kada je javna televizija na vrlo niskom stepenu razvoja. Jer, primarna misija ovog kanala je da informiše, obrazuje, da ima edukativne i školske programe.

Nisam saglasna sa ljudima koji tvrde da ne postoji potreba za javnim televizijskim kanalom. Britanci imaju BBC, iako su oni mnogo demokratizovaniji i ekonomski razvijeniji kao društvo i država. Misija javnog televizijskog kanala i drugih komercijalnih kanala mora da se promeni. Nadam se i očekujem da će se ovaj kanal, za koji sam pozitivno i emotivno vezana, promeniti i da će zaista služiti građanima.

Imali smo šansu da razvijemo najbolji televizijski kanal u regionu. Izgubili smo tu priliku zbog neprofesionalizma, polovičnih rešenja i sitnih, ograničenih, partijskih interesa. Nekako smo ostali bez prostora za medijum koji bi koristio svima nama, bez obzira na političku orijentaciju i ekonomski status. Taj televizijski kanal je trebalo da nas sve ujedini, a to se nije desilo. Baš šteta.

Pomenuli ste cenzuru koja je bila prisutna osamdesetih u kontekstu bivše Jugoslavije. Da li danas vidite cenzuru u medijima?

Mislim da je u prošlosti to bila dirigovana cenzura, iako sam radila u liberalnijem okruženju bivše Jugoslavije. Ne bih to nazvala cenzurom u današnjem svetu. Mislim da bih hvalila medijum ako bih ga kritikovala zbog cenzure. Mislim da sada možemo da vidimo neznanje zasnovano na neprofesionalizmu i servilnosti. Cenzura je prevelika reč za stepen na kom se nalaze određeni medijumi na Kosovu. Sada se sve nekako vrti oko neznanja.

U vašoj biografiji navodite da se strasno zalažete za rodnu ravnopravnost. Šta tačno činite u tom smislu?

Rodna ravnopravnost mi je oduvek bila vrlo bitna. Imala sam sreću da je moja porodica tretirala mene i mog brata ravnopravno. Ipak, primećivala sam razlike u svojim društvenim krugovima, u društvu generalno, kao i u mojoj široj porodici.

Kada primetite tako nešto rano u svom životu, onda postanete osetljivi na to. Onda počnete da radite u pogledu rodne ravnopravnosti i eliminisanja razlika u tretmanu devojčica i dečaka, kao i u smislu kreiranja jednakih šansi za obe grupe.

Dakle, iskoristila sam ovu priliku da postanem angažovana van okvira svog biznisa. Moje aktivno prisustvo u medijima, u mnogim aktivnostima, ali i u društvu, i ja kao žena koja ima svoj biznis i posao, porodicu, decu, obaveze… to nekako od mene pravi uzor koji pokazuje da možete da budete uspešna žena u biznisu, ali i majka, žena, devojka i žena iz zajednice.

Mislim da je to bitno na Kosovu, ne toliko da promenite tradicionalnu percepciju i insistirate na tome, jer se to menja vremenom, već da se više insistira na kreiranju šansi za izbore, za žene i devojčice, a posebno kada je reč o ekonomskom osnaživanju.

Ja snažno verujem u ekonomsko osnaživanje društva, devojčica, dečaka i žena koji se nalaze u nepovoljnim okolnostima u našem društvu. Ekonomsko osnaživanje bi eliminisalo ove probleme koji nastaju kao rezultat diskriminacije na radnome mestu, diskriminacije u porodici i diskriminacije u pristupu prilikama koje život nudi.

Oduvek govorim o tome da ne postoje tradicionalno orijentisani očevi, braća ili supruzi koji bi uspeli da zaobiđu tradicionalne percepcije kada bi njihova sestra, ćerka ili žena imala priliku da pronađe posao i prima platu od 1.000 evra. Kada pričamo o 150 evra, što je minimalna zarada, svi postanu tradicionalno orijentisani.

Ja sam neko ko se zalaže za ekonomsko osnaživanje žena, jer — ako su žene osnažene — onda problem porodičnog nasilja i različitih oblika diskriminacije prevalentan u našem društvu postaje nešto s čim se lakše možemo izboriti.

Kao žena koja ima dugu karijeru u preduzetništvu, da li ste ikada nailazili na popovanje vaših muških partnera?

U nekim slučajevima, posebno na početku karijere. Ipak, moj pristup je bio pomalo drugačiji. Nisam im se direktno suprotstavljala. Pronašla sam posredan način da napravim ravnotežu i da ih ubedim da su taj pristup i te percepcije pogrešni. Nisam oklevala da napornije radim, da dajem više od sebe i da pobijam njihove predrasude prema ženama.

Sve je postalo lakše kada sam nizala uspehe, a posebno kada sam postala materijalno osnažena. Onda su ovi oblici popovanja počeli da se umanjuju, jer se čini da oni popuju i diskriminišu tek kada dobiju priliku da to urade.

Kada se nalazite u poslovnom svetu, kada se nađete u sobi punoj muškaraca i jedina ste žena, naravno da se prema vama ponašaju drugačije. Od trenutka kada sednete, načina na koji vam se obraćaju… na primer, sećam se sastanka sa istaknutim distributerima jedne kompanije koju predstavljam na Kosovu, što je bio događaj kom su prisustvovale najuspešnije evropske firme. I ja sam bila pozvana. Kosovo je malo i ja sam vrlo mali distributer te kompanije. Pozvana sam samo zato što sam žena, a njima je vrlo zanimljivo da jedna žena u ovom regionu vodi firmu i u firmi radi kao distributer. Učestvovala sam u ovom događaju samo zato što sam žena.

Mislim da je dokaz za to i način na koji su se prema meni ponašale banke, jer statistike pokazuju da se žene ređe upuštaju u finansijske rizike. Mislim da je i to imalo uticaja na mene. Banka je poprilično dobro podržala moj biznis. Zato kažem da, kada ste žena, onda imate i određene prednosti u poslovnom svetu.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Kako gledate na činjenicu da se vrlo mali broj žena na Kosovu nalazi na pozicijama na kojima se donose odluke?

Postoji tek mali broj pozicija na Kosovu na kojima se donose odluke, a kada imate tako mali broj mesta, borba za ta mesta je velika. Muškarci imaju više uspeha u toj borbi, jer ponekad se bore na prljav način. To je problem, jer su prilike ograničene i nisu iste za žene i muškarce. Kada su prilike ograničene, borba postaje žešća i žene se povlače pred tom žestinom.

Kako se godinama menjala klima poslovanja? Koje su prednosti i prepreke danas u poređenju sa vremenom kada ste se vi upustili u biznis?

Mislim da sam imala mnogo sreće što sam pokrenula biznis u vreme tranzicije od socijalističkog sistema u liberalnu ekonomiju. Ipak, brojne poteškoće iz tog vremena predstavljale su posledicu izuzetno teške političke situacije. Živeli smo u agresivnoj okupaciji, a kasnije smo doživeli i rat.

Danas je stvar u tome što su ekonomske prilike na Kosovu vrlo ograničene. To je problem globalizacije, otvaranja tržišta i drastične promene načina na koji se posluje.

Fokus većine kompanija na tržištu je vrlo ograničen. Takmičite se na kosovskom tržištu, takmičite se na regionalom tržištu i na globalnom tržištu, zbog čega je poslovanje poprilično otežano. Ipak, mislim da je prednost danas u tome što sam ranije bila ograničena na poslovanje na Kosovu, a sada mladi pred sobom imaju globalno tržište.

Internet čini da ljudi postanu građani sveta, bez viza. Zamisao je u tome da se potencijal i šanse kosovske omladine fokusiraju na inostrano tržište, jer verujem da je kosovsko tržište ugušeno i mogućnosti su ograničene, vrlo ograničene.

Ipak, da biste se probili na veće tržište, posebno na vrlo zahtevno tržište informacionih tehnologija, morate da imate stručne kompetencije, dobro poznavanje date oblasti i, što je prirodno, dobro poznavanje stranih jezika. Dok je u prošlosti poznavanje stranih jezika bilo prednost, mislim da je to danas neophodnost.

Mogućnosti koje nudi internet bi mogle da se iskoriste. Kada postoji volja, ima i mogućnosti, čak i besplatnih mogućnosti. Danas na internetu možete da pronađete najbolje mentore. Oni daju savete, sugestije, motivišu vas i daju vam uputstva, besplatno. Kada sam počinjala, da bih dobila neku informaciju, morala sam da naručim knjige i neko je morao da mi ih donese iz Zagreba ili Engleske. Mladi ljudi danas imaju celi svet u svom stanu klikom na jedno dugme.

Prolazimo kroz vrlo zanimljivu fazu razvoja širom sveta. Međunarodni trendovi će početi da se pojavljuju na Kosovu, možda ne odmah, ali vrlo uskoro. Moramo da razumemo da mnoga zanimanja nestaju prekonoći i mladi moraju da budu informisani.

Oni moraju da znaju da je jedna banka, jedna od najvećih na Kosovu, smanjila broj zaposlenih sa 900 na 300. Bankarski sistem se digitalizuje, a mi nastavljamo da u ogromnim brojevima obrazujemo našu omladinu o bankama i finansijama. Dakle, prosveta mora da reaguje da bi zadovoljila savremene i međunarodne potrebe i trendove. Način na koji se biznis sprovodi drastično se razvio.

Najveće kompanije danas su one virtualne. Airbnb nema svoje prostorije. Amazon je najveća trgovinska kompanija na svetu, ali nema svoje prodavnice. Fejsbuk nema originalni sadržaj, a ipak je najprofitabilnija platforma. Kao medijum, on ništa ne proizvodi. Dakle, taj koncept se menja sasvim.

Bitno je da se mladi tome prilagode i da razumeju filozofiju poslovanja ubuduće, da razumeju šta je biznis u svetu danas i šta će biti u budućnosti. Jer, uprkos tome što smo izolovani, poslovni, komunikacijski i internetski trendovi su deo našeg života, i bilo da nam se to dopada ili ne, oni će radikalno da promene poslovno okruženje.

Kako vidite kosovsko poslovno okruženje?

Biznis i ekonomija moraju da pospešuju dobrobit građana jedne države. Ako pogledamo statistike o ljudima koji žive od minimalca, od niskih prihoda po glavi stanovnika, onda vidimo da smo siromašna zemlja. Kada ste siromašna država, onda imate siromašnu ekonomiju. Naš je problem u tome što nemamo strategiju za ekonomski razvoj. Ne znamo kuda se krećemo. Kao mala država, moramo da se usredsredimo na nešto, a mi to ne radimo.

Kao društvo, imamo jedan osnovni problem, problem koji je rešen još u 19. veku: energetsko pitanje. Kako da imate dobro poslovno okruženje, kada imate restrikcije struje? Mislim da više ne treba da komentarišem ovo. A kamoli da počnem da pričam o pitanjima političke neizvesnosti, disfunkcionalnosti pravosuđa, crnom tržištu…

Imamo državu koja je rano fiskalizovana, dok naša industrija proizvodnje gasa nije fiskalizovana. Sav profit se nalazi u toj industriji. To je jedna od najprofitabilnijih industrija u zemlji, a mi tek treba da je fiskalizujemo. To su pokazatelji da je poslovno okruženje na Kosovu vrlo, vrlo nepovoljno.

Ipak, imamo sreću što pred sobom imamo globalno tržište i mladi bi trebalo na njega da se usredsrede. To je najveća kosovska perspektiva. Vreme je najvrednija stvar, a mladi nemaju vremena za gubljenje. Preporučila bih im da prate globalno tržište.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Niz godina ste radili sa Košarkaškim savezom. Kakvu ulogu igra sport u izgradnji države?

Delimično sam svoje angažovanje u savezu posvetila internacionalizaciji, da bismo dobili priznanje Košarkaškog saveza i drugih sportova u međunarodnim institucijama. Nismo prvi koji su otkrili da je funkcija sporta ujedno promocija države. To tako funkcioniše na svetskom nivou.

Sport je ambasador, šansa, snažno medijsko prisustvo koje služi promociji države, a ja mislim da smo propustili našu šansu da iskoristimo sport da bismo promovisali Kosovo, jer je reč o zemlji koja ima preku potrebu da bude promovisana. Moramo da nastavimo s promocijom i da nas priznaju Ujedinjene nacije.

Verujem da, kada bi se Kosovo kvalifikovalo za Svetski kup ili Evropski kup u košarci ili fudbalu, onda bi se na taj način dosta promovisala država. To je bitno i za naše ljude. Mislim da nije bilo građanina koji nije osećao ponos kada je Majlinda Kelmendi (Majljinda Keljmendi) osvojila zlatnu medalju.

Moramo da se promovišemo preko sporta i da učinimo da se naš narod oseća ponosno, da se oseća dobro zato što je deo naše države. Sport je najbolji način da se postigne osećaj pripadanja kod svih građana. Moramo da pronađemo načine da damo prostora sportu i da ga podržimo na Kosovu.

Godine 2010. pridružili ste se FER-u (Fryma e Re – Novi duh) kada je osnovan kao politička partija. Kao javna ličnost, pretpostavljam da ste imali i druge ponude. Zašto nikada niste učestvovali u radu najvećih stranaka na Kosovu?

Pridružila sam se Feru da bih podržala devojke i momke, jer sam bila, a i dalje sam ubeđena da moramo da promenimo mentalitet pravljenja politika na Kosovu. Bilo je to izuzetno iskustvo, vrlo dobro. Neko me je pitao “je l’ žališ zbog toga?” i ja sam odgovorila “ni na trenutak”. To što sam bila deo Fera, političkog putovanja, političke kampanje koja je neslavno završena, to je bilo izuzetno iskustvo.

Nismo uspeli da uđemo u Skupštinu Kosova, ali sam dosta toga naučila. Naučila sam kako funkcioniše jedna politička partija, naučila koliko je bitno da se ljudi koji su članovi stranaka stope sa partijom.

Za nekoga ko baštini individualizam, bio je to veliki izazov. Upoznala sam mnoge mlade ljude koje ranije nisam poznavala i s kojima sam i dan-danas u kontaktu. To me vrlo raduje. Drago mi je što su neki ljudi uspeli, kao što su Shpend (Špend) [Ahmeti], Dardan [Sejdiu], Fis [Fisnik Ismaili], Puhie [Demaku] i druge kolege iz naše partije koji su uspeli da nastave svoja politička putovanja i koji su danas poslanici u Skupštini Kosova — sa izuzetkom Špenda koji je gradonačelnik Prištine. Ipak, ja nisam imala ambicije da napravim karijeru u politici. Sebe ne vidim u tome.

Kada sam napustila televiziju, bio je to zanimljiv period, jer sam dobijala ponude iz najvećih partija. Njima su uvek potrebne ženske javne ličnosti koje su elokventne. Drago mi je što sam primila te ponude, jer su one pokazale da sam svoj posao obavljala profesionalno dok sam radila na televiziji.

Imala sam svoje političke preferencije, kao što ih svi imaju, ali sam uspela i da ih sačuvam, da ne pokazujem svoju naklonost prema nekoj partiji. Tako sam stvorila utisak da podržavam sve, a ne nekoga posebno. To je dokaz da je rad koji sam obavljala na televiziji bio zaista profesionalan, da na njega nije uticala politika, da je bio nepristrasan i služio građanima Kosova, a ne pojedinim partijama. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.

Razgovor je uređivan zbog jasnoće i dužine. Razgovor je obavljen na albanskom jeziku.