U poslednjih 10 godina, Vlada Kosova je preduzela niz kapitalnih investicija u infrastrukturu. Nažalost, ono što većina ovih projekata ima zajedničko jeste manjak institucionalne transparentnosti.

Među njima je i ugovor za takozvani Državni put Ibrahim Rugova, koji povezuje Kosovo i Albaniju i koji je izgradio tursko-američki konzorcijum Behtel-Enka (Bechtel-Enka). Kosovska vlada ovaj ugovor i dalje smatra poverljivim, dok ukupna cena projekta nikada nije objavljena u javnosti.

Od početka izgradnje 2010, nevladina organizacija Pokret FOL, poput mnogih drugih nevladinih organizacija, insistirala je na pravu javnosti da dobije uvid u ugovor koji je plaćen novcem poreskih obveznika. Međutim, FOL je preduzeo i dodatne radnje.

Prvobitno su tražili pristup ugovoru i dosijeu za tender za auto-put, pozivajući se na Zakon o pristupu javnim dokumentima. Nakon što se ministarstvo opiralo njihovom zahtevu, FOL je pokrenuo tužbu u Osnovnom sudu u Prištini, koji je potvrdio da je bilo kršenja zakona i naredio ministarstvu da obznani dokument za javnost, ali je ministarstvo iskoristilo svoje pravo na žalbu na odluku marta 2018. Otada javnost čeka na presudu Apelacionog suda; u međuvremenu, osam godina je prošlo otkako je FOL inicirao celi proces.

Generalno gledano, kosovske institucije, uključujući one na najvišem nivou vlade, ne oklevaju kada treba da se prekrši Zakon o pristupu javnim dokumentima odbijajući da obezbede tražena dokumenta ili dozvoljavajući samo parcijalni pristup tim dokumentima.

Godine 2017, napravljen je nacrt novog zakona za pristup javnim dokumentima sa namerom da se on poboljša i da se popune rupe u zakonu. Iako se očekuje da će ovaj zakon biti usvojen naredne godine u Skupštini Kosova, nevladine organizacije poput FOL-a i dalje vide probleme u najnovijoj verziji.

Kao NVO koja radi od 2008, FOL je odlučan u tome da poboljša situaciju u pogledu pristupa informacijama, odnosno dokumentima koje su sačinili javni službenici. Direktorka Medžide Demoli-Nimani (Mexhide Demolli-Nimani) kaže da prikrivanje informacija predstavlja kršenje prava, ali ne samo to, već nosi sa sobom posledice jer projekti institucija često sadrže nepravilnosti koje bi mogle da se isprave otvaranjem ovih dokumenata.

U ovom intervjuu, na temu prepreka u pristupanju javnim podacima, K2.0 je razgovaralo sa Medžidom Demoli-Nimani o funkcionisanju mehanizama za superviziju, njenom mišljenju o novom nacrtu zakona koji bi uskoro mogao da bude usvojen u Skupštini Kosova, manjku sveopšte institucionalne transparentnosti i o tome šta se dešava kada uđete u pravnu bitku sa vladom.

Medžide Demoli-Nimani je direktorka Pokreta FOL, prištinske NVO koja se usredsređuje na borbu protiv korupcije, transparentnost i odgovornost. Fotografija: Besarta Bresnica / K2.0.

K2.0: Civilno društvo, mediji i pojedinci se nalaze u stalnoj borbi sa institucijama u ratu za pristup informacijama. Koji je najveći izazov s kojima se Pokret FOL suočava u tom smislu?

Medžide Demoli-Nimani: Pokret FOL je počeo avgusta da nadgleda proces pravljenja tendera i izgradnje auto-puta Priština-Gnjilane-Bela Zemlja. Uprkos tome što smo dobili ugovore koje su potpisale kompanije, hteli smo da dobijemo pristup celom dosijeu, ali je ovaj zahtev odbijen 2017. uz opravdanje da je ovaj slučaj bio u nadležnosti Tela za razmatranje nabavki [TRN]. Nakon što je TRN vratio ovaj slučaj na ponovno razmatranje, proces je počeo otpočetka i opet smo imali nezadovoljne strane.

Važno je da su svi ugovori potpisani sa osam različitih kompanija za izgradnju auto-puta koji je podeljen na osam delova i mi smo ponovili svoj zahtev Ministarstvu za infrastrukturu da dobijemo potpuni uvid u dosije o tenderu. Ministarstvo nije odgovorilo na naše imejlove koje smo poslali, a nakon što je istekao rok za odgovor na imejl, [13. avgusta 2018.] podneli smo žalbu ombudsmanu, koji je poslao pismo Ministarstvu za infrastrukturu, ali čak ni ova institucija nije dobila odgovor iz ministarstva.

U međuvremenu, službenik za nabavku kome sam poslala zahtev gledao me je u televizijskoj debati [Betimi për Drejtësi, 22. septembar 2018.] u kojoj sam ponovo objasnila da je naš zahtev odbijen, jer zakon navodi da, ukoliko institucija ne odgovori, smatra se da je zahtev odbijen. Narednog dana me je pozvao na sastanak i rekao mi da će nam dati sva tražena dokumenta, što se nije desilo jer nam nije dat Plan za upravljanje ugovorom kroz koji možemo da ispitamo napredak izgradnje auto-puta, kao što je predviđeno tenderom.

Podneli ste još jedan zahtev u vezi sa projektom za isti auto-put. O čemu je reč?

Tako je, [1. oktobra 2018.] zahtevali smo da dobijemo uvid u plan za javnu nabavku koji svako ministarstvo sastavlja svake godine. Naime, potražili smo plan za nabavku Ministarstva za infrastrukturu. Kroz ovaj plan bismo mogli da vidimo kada je izgradnja auto-puta planirana, pa bismo tako znali da li je ministarstvo unapred imalo plan ili projekat, ili je to samo rezultat predizborne kampanje.

Činjenica da nam nisu omogućili pristup dokumentima upućuje na to da je projekat auto-puta izveden na ad-hok bazi kao rezultat predizborne kampanje, pre nego da je bio [smišljan i u toku] neko vreme.

Eksproprijacija je oduvek viđena kao sporno pitanje usled prostora za zloupotrebu od strane ljudi povezanih sa politikom koji pokušavaju da kupe parcele duž traka auto-puta po niskim cenama, a kako bi mogli da ostvare korist. Slične sumnje su se pojavile u skoro svakom većem infrastrukturnom projektu. Kako ovo pitanje stupa na scenu u slučaju auto-puta Priština-Gnjilane-Bela Zemlja?

Nažalost, ministarstvo nije pružilo uvid u dokumenta o tome kuda će se prostirati auto-put. Zbog toga sumnjamo da bi politika mogla da skrene sa puta ili promeni rutu auto-puta u zavisnosti od interesa. U stvari, primetili smo promene u vlasništvu parcela u selima duž projektovane rute za auto-put. Čini se da ovo nije slučajno. Izgleda da je neko unapred ovo odredio i kupio parcele zemlje od stanovnika po mnogo nižim cenama nego što bi se očekivalo da će dobiti od države putem eksproprijacije.

Iz tog razloga, poslali smo zahtev Ministarstvu finansija, tražeći da vidimo oznake parcela i procene cena za svaku parcelu. Službenici Ministarstva finansija oklevali su kada je trebalo da ispune naš zahtev, govoreći da se na listama parcela nalaze i imena vlasnika parcela. Iako nismo bili zainteresovani za imena vlasnika, dobili smo odričan odgovor dva dana kasnije, sa banalnim opravdanjem da bi sigurnost javnosti i privatna prava uključenih subjekata bila ugrožena.

Ovo opravdanje smatramo nedovoljnim i juče [22. novembra] smo poslali žalbu ombudsmanu.

Da li sumnjate da je bilo primera zloupotrebe u procesu eksproprijacije u vezi sa projektom izgradnje auto-puta Priština-Gnjilane-Bela Zemlja?

Kroz zahteve za pristup dokumentima, hteli smo da saznamo koji su kriterijumi korišćeni za procenu parcela duž rute za auto-put. Pored puta u Lipljanu uglavnom se nalazi poljoprivredno zemljište, dok je trasa auto-puta koja prolazi kroz Gnjilane uglavnom sačinjena od brdovitog terena — manje naseljenog terena u poređenju sa Lipljanom, gde imate više sela.

Posetili smo gradilišta na terenu i stupili u kontakt sa stanovnicima, koji su govorili o slučajevima u kojima su parcele zemlje u tim zonama prodavane pre procesa eksproprijacije. Postoji snažna sumnja da procene sprovedene u okviru ovog projekta eksproprijacije nisu realne. Sumnja je pojačana kada smo saznali da je proces eksproprijacije počeo posle početka izgradnje puta — svakako da je trebalo da bude obratno urađeno.

Usled odgađanja u procesu eksproprijacije, kompanije su odlagale i svoj rad, što bi moglo da dovede do izricanja kazni, kao što je bio slučaj sa Behtel-Enkom i auto-putem Arben Džaferi (Xhaferi) [Vlada Kosova je bila primorana da isplati kaznu od 53 miliona evra usled odgađanja u izgradnji auto-puta od Prištine do Elez Hana]. Stanovnici zone kroz koju će se pružati auto-put Priština-Bela Zemlja nisu bili dovoljno upućeni u proceduru i cenu eksproprijacije, a bilo je slučajeva u kojima su oni sami intervenisali da bi zaustavili kompanije u izgradnji puta.

Jednog dana, tokom posete jednoj od ovih opština, jedan zvaničnik je otvoreno izrazio svoju sumnju da su sporadične kupovine bez ulaganja od građana u seoske zone ili predgrađa povećale sumnju da je bilo zloupotreba.

Jasno je da je ljudima koji zahtevaju informacije potrebna podrška kada se suočavaju sa institucijama. Koliko su funkcionalni mehanizmi koji se mogu iskoristiti za vršenje pritiska na institucije koje odbijaju da građanima omoguće pristup javnim dokumentima?

Institucija ombudsmana može samo da iznese preporuku u kojoj nalaže instituciji da ispuni zahtev za pristup dokumentima. Institucije bi trebalo da budu svesne toga i trebalo bi da deluju u skladu sa time, jer nam odlaganje i odrični odgovori prave brojne probleme. Naš rad i naše istraživanje se zasniva na informaciji koju dobijemo iz javnih dokumenata.

Takođe, nastavljamo rad na slučaju auto-puta Ibrahim Rugova, u kom su zakonske procedure trajale osam godina, uprkos odluci u našu korist koju je doneo Osnovni sud u Prištini. Slučaj se poslednjih šest meseci nalazi u Apelacionom sudu, jer je ministarstvo koristilo svoje pravo da se žali na odluku Osnovnog suda u roku od 15 dana [Pokret FOL je zahtevao pristup ugovoru za izgradnju ovog auto-puta od Morine do Merdara. Nakon odbijanja pristupa od strane Ministarstva za infrastrukturu, FOL je preneo slučaj Osnovnom sudu, koji je odlučio da je ministarstvo prekršilo zakon i naložio da se ova dokumenta obezbede. Ovaj slučaj se i dalje obrađuje u Apelacionom sudu, gde se ministarstvo žalilo na odluku Osnovnog suda].

Mi smo verovali, a i dalje verujemo da ćemo pobediti u slučaju [auto-puta Ibrahim Rugova] i videćemo dokumenta, uprkos odlaganjima. Čak iako prođe duže od 10 godina, nepravilnosti u svakom projektu moraju da se obznane za javnost i mi mislimo da odluka suda u našu korist može da natera institucije da budu samosvesnije i može da ih natera da razmisle dvaput pre nego što odbiju zahteve za pristup dokumentima.

Bojimo se da će ova odgađanja bez ikakvog smisla u vremenskom trajanju za slanje odgovora na naš zahtev za pristup ugovoru za izgradnju auto-puta Ibrahim Rugova, prvo u Osnovnom sudu a zatim i u Apelacionom sudu, uticati na druge organizacije da oklevaju kada treba da pošalju slične zahteve za pristup dokumentima i informacijama generalno.

Organizacije, mediji i pojedinci mogli bi da se osete obeshrabreno zbog činjenice da je takav jedan jednostavan zahtev za pristup dokumentima proceduralno odgađan na period duži od osam godina.

Da li to znači da su organizacije poput vaše i druge koje mogu da zatraže pristup dokumentima zavisne u većini slučajeva i da su u milosti institucija, koje donose sramne odluke da ne otvore dokumenta za građane?

U našem radu smo imali priliku da sprovedemo mnoge kampanje za podizanje svesti za pristup informacijama, pa smo tako izbliza istraživali ove probleme. U jednom projektu smo formulisali zahteve za pristup dokumentima u ime građana, pa smo tako bili sprega između građana i institucija.

U đakovičkom slučaju [od 14. septembra 2014], skupili smo 15 zahteva za informacije koje su napisali građani i otišli da podnesemo te zahteve u opštinskim strukturama. Međutim, nadležni službenik je rekao da ne može da prihvati zahteve, pravdajući to time da nije u mogućnosti to da uradi bez prethodnog odobrenja zamenika gradonačelnika opštine. To se desilo kada je Pal Lekaj bio gradonačelnik.

Posle toga, zamenik gradonačelnika me je pozvao u svoju kancelariju i ja sam mu dala zahteve, koje su napisali građani, u formi koju smo sami napravili.

On je pogledao zahteve, pročitao imena građana koji su podneli zahteve i nasmejao se. Na primer, video je ime osobe koju je poznavao, nasmejao se zahtevu i činjenici da je građanin tražio informacije od opštine. Zvaničnici nemaju pravo da se ponašaju tako i bilo je bolno videti nivo na koji su određeni zvaničnici spali, posebno u ovom slučaju, gde je zvaničnik bio ni manje ni više nego zamenik gradonačelnika.

Institucije imaju nedostatke tehničke prirode. Na primer, mnoge institucije ne nadgledaju funkcionisanje imejl-adresa ili drugih oblika komunikacije. Ima i drugih primera neuspeha u njihovom elektronskom sistemu.

Bitno je da zaposleni u upravi budu stručno osposobljeni — da poznaju zakone, propise i prakse institucija do detalja — kako bi mogli na pravilan način da obrađuju zahteve za informacije. Kako uprava stoji u tom pogledu?

Kabinet premijera sastavlja dokument koji se naziva Sveobuhvatnim dokumentom, gde se registruju svi zahtevi za pristup informacijama, a koji se primaju u toku jedne godine. Posledično, izveštaj izlistava opštinske zvaničnike i one iz različitih institucija koji su odgovorni za obradu izveštaja za pristup dokumentima.

Uviđajući da se često suočavamo sa poteškoćama dok pokušavamo da stupimo u kontakt sa službenicima ili da ih identifikujemo, često koristimo Sveobuhvatni izveštaj kako bismo saznali koji su zvaničnici zaduženi za koje zadatke. Dakle, to je neobičan način da pronađete odgovarajuće službenike sa kojima bi trebalo da radimo. Međutim, građani često ne znaju da takav izveštaj postoji, pa im je zahtevno da stupe u kontakt sa nadležnim službenicima.

Koliko vaš rad i rad drugih organizacija i pojedinaca utiče na institucije da se razviju i da poboljšaju svoje usluge u odnosu na pružanje pristupa informacijama od javnog značaja?

Da ponovim, ovde govorim o tenderima zbog naših aktivnosti i njihovog značaja. Postoji tendencija da institucije omogućuju pristup dokumentima od manje važnosti ili daju delimične odgovore na naše zahteve. Uzmite, na primer, auto-put Priština-Gnjilane-Bela Zemlja, nama je omogućen pristup ugovorima koji su proceduralno bili u redu, ali nismo dobili pristup Planu za upravljanje ugovorom, kao što sam ranije pomenula.

U jednom ugovoru koji smo videli, jedna od angažovanih firmi predviđala je da će izgradnja biti završena za 30 meseci radnih dana, dok se u dužini trajanja radova navodi da će se auto-put završiti za 30 meseci. Razlika između 30 meseci i 30 meseci radnih dana je velika i mogla bi da dovede do odlaganja završetka radova. Da bismo nadgledali da li će se to desiti, trebao bi nam Plan za upravljanje ugovorom, što je dokument koji nam nije bio obezbeđen.

Pokret FOL je proveo proteklih osam godina u borbi za pristup dokumentima u kojima stoje detalji o izgradnji auto-puta Ibrahim Rugova. Uprkos odlaganjima, Demoli-Nimani kaže da planiraju da nastave da zahtevaju pristup. Fotografija: Besarta Bresnica / K2.0.

Kako ocenjujete nacrt Zakona o pristupu dokumentima koji je trenutno u izradi? Kako će ovaj zakon unaprediti mehanizme koji nadgledaju implementaciju, kada znamo da nacrt zakona predviđa postavljenje punomoćnika koji bi se bavio zahtevima za pristup, paralelno sa ombudsmanom?

Imamo nedoumice u odnosu na zakon, jer on predviđa postavljenje punomoćnika u Agenciji za informacije i privatnost [formiranje Agencije za informacije i privatnost, koju bi predvodio punomoćnik, predviđa se u nacrtu Zakona za zaštitu ličnih podataka, koji je odobren nakon što ga je Skupština Kosova razmatrala u septembru].

Nacrt zakon predviđa da će se punomoćnik baviti zaštitom ličnih podataka i da će istovremeno odlučivati o tome koja će dokumenta biti stavljena na raspolaganje javnosti. Potreban nam je još jedan mehanizam, ali nikako ne smemo da imamo istu osobu ili instituciju da pruža uvid u lične podatke i da istovremeno odgovara na zahteve za pristup dokumentima.

Postavljenje punomoćnika predstavlja primer koji je uzet iz država regiona, premda je linija između prava da budete informisani i prava na privatnost vrlo tanka.

Dakle, bojite se da bi punomoćnik mogao da iskoristi opravdanje o zaštiti privatnosti da bi odbacio zahteve za pristup dokumentima?

Uviđajući kojim se pravcem kreću stvari na Kosovu, bojimo se da punomoćnik neće biti u mogućnosti da napravi razliku na pravilan način. Oni bi morali da imenuju nekoga ko ima integritet i ko je vrlo profesionalan, da predvodi instituciju. Imenovana osoba bi morala da ume da napravi razliku između privatnosti subjekta i prava građana da budu informisani. Ovde primećujemo i deklaraciju o imovini javnih zvaničnika.

Odbijanje Ministarstva za infrastrukturu da podeli ugovor za auto-put Ibrahim Rugova učinjeno je na osnovu opravdanja da bi objavljivanjem ugovora ugrozili poverljivost poslovnog subjekta. Međutim, mi ne želimo da vidimo koliko Behtel-Enka ima novca na svom bankovnom računu, već želimo da znamo u kojoj je meri projekat putne infrastrukture finansiran iz džepova kosovskih poreskih obveznika.

To je bio slučaj i sa kaznom od 53 miliona evra koju je vlada isplatila kompaniji Behtel-Enka. I dalje nisu objavljene informacije o tome kako je ova kazna izrečena.

[Behtel-Enka je u novembru 2017. podnela dokument ministarstvu u kom potražuje dodatna 63 miliona evra jer je period u kom se sprovode radovi produžen na godinu dana od strane vlade. Za troškove u vezi sa održavanjem osoblja uprave neophodnog za rukovođenje projektom, Behtel-Enka je zatražila 16,6 miliona evra; za opremu koja bi bila korišćena u tom periodu, oni su zahtevali 30,8 miliona evra; pored toga, za prekide koji su se desili u periodu 2014-17, oni su potraživali dodatnih 10 miliona evra. Posle pregovora, strane su se saglasile o iznosu od 53,4 miliona evra.]

Kažem ovo sa punom odgovornošću, bojim se da bi punomoćnik otežao pristup informacijama.

Nacrt zakona predviđa kazne za kršioce zakona. Da li ste saglasni sa time?

Saglasni smo da bi institucije trebalo kazniti za nepoštovanje zakona, uprkos činjenici što bi novac koji bi isplatile došao iz naših džepova, državnog budžeta. Međutim, nadamo se da će ove kazne podići svest, s obzirom na to da drugi mehanizmi ne funkcionišu.K

Razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Intervju je vođen na albanskom.

Naslovna fotografija: Besarta Breznica / K2.0.