Počasti koje su ukazane na Kosovu nedavno preminulom britanskom generalu Mikeu Jacksonu odražavaju pitanje koje dotiče srž nedavne istorije zemlje. Jacksonova uloga u NATO intervenciji 1999. godine — bio je drugi u vojnoj komandi NATO-a — učinila ga je herojem na Kosovu, a politički lideri Kosova su tugovali za njegovom smrću. Predsednica Vjosa Osmani opisala ga je kao “šampiona slobode”, dok je premijer Albin Kurti rekao da je “duboko potresen” i odao mu počast za “njegovu dugu i uglednu karijeru”.

Jackson je na kraju bio na čelu britanske vojske od 2003. do 2006. godine, a njegova smrt 15. oktobra 2024. široko je žaljena u Velikoj Britaniji. Premijer Keir Starmer opisao ga je kao “inspirativnog vođu koji se isticao u službi”, a britanska vojska je izjavila da će “mnogo nedostajati i biti dugo pamćen.”

Britanski Guardian ga je opisao kao “osetljivu osobu” i naglasio njegovu “’izrazitu inteligenciju i diplomatsku suptilnost.” BBC je rekao da je bio “omiljeni i veoma poštovani vojnik… [koji će] ostati u lepom sećanju.” Financial Times je hvalio “uglednu vojnu karijeru” ovog “vojnika sklonog piću,” koji je, kako su naveli, uvek težio miru i nije bio “ratni huškač.”

Kao neko ko dolazi iz Irske, bilo mi je veoma iritantno posmatrati proslavu čoveka koji je bio duboko umešan u neka od najstrašnijih nasilja koja je britanska vojska sprovodila protiv irskog naroda. Mnogi od onih — poput Jacksona — koji su od strane Albanaca na Kosovu prozvani herojima zbog svog učešća u NATO intervenciji 1999. godine, pokazali su prezir prema ljudskim pravima u drugim okolnostima. To ilustruje širu istinu koja ima značajne savremene posledice; interes Zapada na Kosovu je oduvek bio pretežno strateški.

“Prouzrokovao je razaranja”

Dana 30. januara 1972. godine, danas poznatog kao Krvava nedelja, britanski vojnici iz 1. bataljona padobranskog puka otvorili su vatru na marš za građanska prava u Derryju, ubivši 13 irskih civila i ranivši mnoge druge. Jackson, tada kapetan, učestvovao je u toj operaciji.

Vojska i britanska vlada pokušali su da prikriju istinu, tvrdeći da je prvo na vojnike otvorena vatra. Iako je bio prisutan tokom svih 17 minuta pucnjave, Jackson je tvrdio da nije video nijedan hitac ispaljen od strane svog bataljona. Te večeri Krvave nedelje, sastavio je “listu hitaca” koja je lažno tvrdila da su “oni koji su ranjeni koristili redovne bombe, ekser-bombe ili su bili naoružani.” Godine 2010. britanska vlada je konačno priznala da su ubistva bila “neprihvatljiva i neopravdana.”

Ne samo da je Jackson bio na aktivnoj dužnosti tokom Krvave nedelje, već je pet meseci ranije njegov bataljon izvršio ono što je postalo poznato kao masakr u Ballymurphyju. Tokom tri dana, bataljon je pustošio irske republikanške četvrti u Belfastu, ubivši 10 civila, uključujući sveštenika i majku osmoro dece. Britanska vojska je tvrdila da su ubijeni bili teroristi; istraga iz 2021. godine utvrdila je da su bili “potpuno nevini.”

Nije iznenađujuće da se Jacksonova smrt nije tugovala u Irskoj. Predsednik Fondacije Krvava nedelja izjavio je: “Neće biti žalosti za gubitkom ovog čoveka… Prouzrokovao je razaranja u Derryju i drugim mestima tokom 1970-ih.”

Motiv i ishodi

Oštra razlika između akcija Mikea Jacksona u Irskoj i njegovog statusa kao “šampiona slobode” za neke na Kosovu osvetljava važan aspekt prošlosti Kosova, koji ima značajne posledice za njegovu budućnost; oni koji su spasili Albance na Kosovu 1999. godine nisu nužno bili “dobri momci” čija je isključiva motivacija bila zabrinutost za dobrobit Albanaca na Kosovu.

Intervencija NATO-a 1999. godine svakako je — i na svu sreću — spasila Albance na Kosovu od Slobodana Miloševića i njegove kampanje istrebljenja. Međutim, pozitivan ishod akcije ne znači da su motivi onih koji su je sproveli bili plemeniti. Kada procenjujemo moralni karakter ljudi koji su intervenisali 1999. godine, moramo sagledati njihov karakter, njihov dosije, ono što su radili — i što nisu radili — drugde. To otkriva mnoge neprijatne istine o ljudima koje neki na Kosovu smatraju herojima.

Na Kosovu postoje statue Billa Clintona, Tonyja Blaira i Madeleine Albright, ali njihovi širi dosijei sugerišu da su bili najviše ambivalentni prema ljudskim pravima i prvenstveno vođeni uskim razumevanjem nacionalnih interesa svojih država.

Clintonov neodlučan odgovor na genocid u Ruandi 1994. i u Srebrenici 1995. pokazao je da je više brinuo o tome da izbegne ugrožavanje američkih vojnika nego o zaštiti ljudskih prava. Blair je danas poznat po tome što je naredio britanskim snagama da učestvuju u američkoj invaziji Iraka 2003. godine, koja je na kraju odnela živote oko 200.000 iračkih civila. Albrightova je smatrala da je smrt pola miliona iračke dece kao posledica sankcija UN-a 1990-ih “cena koju vredi platiti.”

NATO nije intervenisao 1999. godine zato što su njegove članice duboko brinule o dobrobiti Albanaca na Kosovu; zapravo, sudbina Albanaca na Kosovu bila je svesno ignorisana od strane Zapada sve do 1998. godine. Intervencija 1999. bila je posledica geopolitičkih kalkulacija; moralne brige su igrale sekundarnu ulogu.

U to vreme, zapadna moć bila je neosporna, ali opšte poverenje u spremnost i sposobnost Zapada da je upotrebi je opadalo. Niz katastrofa u prvoj polovini 1990-ih — a posebno povlačenje SAD-a iz Somalije 1994. nakon smrti 18 američkih vojnika tokom misije zaštite humanitarne pomoći, i neefikasni odgovori na genocid u Ruandi i masakre koje su sprovodile snage bosanskih Srba — doveli su mnoge do sumnje u navodnu posvećenost SAD-a zaštiti i promociji ljudskih prava širom sveta. Miloševićeva nekontrolisana agresija protiv Albanaca na Kosovu produbila je sumnju u sposobnost i spremnost Zapada da deluje na vreme i odlučno.

Zanimljivo, u septembru 1998. godine, general Wesley Clark — vrhovni komandant NATO-a u Evropi — sastao se sa estonskim predsednikom Lennartom Merijem, koji je upozorio da “NATO podbacuje na Balkanu. Sa svakim prolaznim danom gubite kredibilitet.” Moralo se nešto učiniti kako bi se povratilo poverenje u globalno vođstvo Zapada i posebno u njegovu sposobnost i spremnost da se suprotstavi tiranima koji masakriraju sopstveni narod; Kosovo je pružalo tu priliku. Stoga su Albanci na Kosovu bili srećni dobitnici geopolitičkih kalkulacija, a ne solidarnosti ili moralne brige.

Da li je to važno?

Samo najnaivniji bi mogli pomisliti da bi ljudi koje je NATO spasio 1999. godine mogli biti nezahvalni onima koji su u intervenciji učestvovali. Zašto bi to uopšte bilo važno, ako oni koji duguju svoje živote liderima NATO-a i dalje gledaju na njih s poštovanjem?

Pa važno je jer, kada shvatimo da je sudbina Albanaca na Kosovu 1999. godine bila rezultat geopolitičkih kalkulacija, podrška Zapada Kosovu postaje jasna kao uslovna i transakcijska. Značaj Kosova za Zapad oduvek se zasnivao više na strateškim interesima nego na solidarnosti; kako su se zapadni interesi menjali, tako je i značaj Kosova opadao.

Sve je jasnije da Zapad više nije neosporna supersila; moć Zapada opada još od 2008. godine. Kao rezultat toga, spoljna politika Zapada postala je manje ambiciozna. Zbog toga su izvršene promene u strateškim procenama, a bivši saveznici su odbačeni; setimo se kako su Sjedinjene Američke Države napustile Kurde u Siriji i narod u Avganistanu. Ovo objašnjava zašto je Kosovo u poslednjim godinama tako loše tretirano od strane svojih nekadašnjih zapadnih partnera.

Zapadni lideri su procenili da je sada važno smiriti Srbiju kako bi se suzbio ruski uticaj na Balkanu. Mnogi — uključujući i mene — smatraju da je to i nemoralno i strateška greška, ali postoji neka geopolitička logika u tome; Srbija je najbliži partner Rusije na Balkanu i preusmeravanje Beograda od Moskve prema Zapadu postalo je primarni cilj spoljne politike Zapada u regionu.

U okviru te politike, zapadne države su pokušale da udovolje zahtevima Srbije na račun Kosova; to se manifestovalo na razne načine, poput pritiska Zapada na vladu Kosova da pristane na Zajednicu opština sa srpskom većinom 2013. godine, i nametanja Specijalizovanih veća Kosovu 2014. godine. Dijalog između Beograda i Prištine kojim posreduje EU postao je farsa; iako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvoreno pokazao prezir prema tom procesu, vlada Kosova je okrivljena za neuspeh u postizanju dogovora.

Američki ambasador na Kosovu sada često kritikuje vladu Kosova, dok američki ambasador u Srbiji redovno ističe da “Srbija ide ka Zapadu”, uprkos rastućem autoritarizmu, napadima na slobodu medija i širokoj korupciji. Teroristički napad u Banjskoj u septembru 2023. godine, koji su izveli srpski paramilitarci podržani od strane Beograda, gotovo je potpuno ignorisan od strane Zapada.

Reći da je ovo nepravedno je blaga ocena, ali da li je to iznenađenje? Ako verujemo da zapadne države zaista brinu o dobrobiti naroda Kosova, onda je odgovor da. Međutim, ako shvatimo da je odnos između Zapada i Kosova oduvek bio vođen pre svega geopolitičkim interesima, onda je odgovor ne.

Stvarnost značaja Kosova

Konačno, izjaviti da je Jackson bio nekakav “šampion slobode” ne samo da je uvredljivo prema porodicama onih koje su ubile Jacksonove jedinice, već je i opasno naivno i oslikava širu sklonost koja ne prepoznaje stvarnost značaja Kosova za Zapad.

Dok vlada Kosova nastoji da obezbedi opstanak zemlje u novoj multipolarnoj eri, narod Kosova mora da razume da je danas — kao i uvek — pristup Zapada Kosovu — a i regionu u širem smislu — pre svega vođen geopolitikom.

Narod Kosova ne sme da upadne u zamku pretpostavljanja da zapadni lideri imaju njegove najbolje interese na umu kada ti lideri traže od Kosova da pravi ustupke Srbiji. Zahtevi koje zapadne države Kosovu sada rutinski postavljaju kao “kompromis” moraju se sagledati onakvi kakvi zaista jesu; sebični geopolitički pokušaji da se umiri Srbija na račun Kosova.

Bez obzira na tvitove Osmani i Kurtija nakon Jacksonove smrti, trenutna vlada se pokazala kao razborita u otporu prema pritiscima iz zapadnih prestonica. Ona ne sme da dozvoli da je vode nostalgične, naivne ideje o trenutnoj važnosti Kosova za Zapad i slični pozivi unutar zemlje za “koordinaciju” sa zapadnim partnerima.

Geopolitički interesi Zapada i dobrobit Albanaca na Kosovu su se poklopili 1999. godine; danas to više nije slučaj.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0.