Tako j. Moji dragi sugrađani iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice moraju to da kažu jasno i glasno: “Nikada više neću da dozvolim da ja ili moja porodica gladujemo!”

Kada je pandemija kovida 19 pokucala na naša vrata, svi su pojurili da kupe brašno. Možda ste viđali duge redove ispred mlinova i ljude u supermarketima koji se umalo nisu potukli da bi nabavili namirnice. Strah i panika su ovom prilikom nadvladali logičko razmišljanje i ponašanje.

Ipak, usred ovog haosa, nešto zanimljivo mi je privuklo pažnju — jedva da ste mogli da vidite ponekog Roma, Aškaliju ili Egipćana u tim redovima. To nije zato što smo racionalni i zato što se ne plašimo. Upravo suprotno, bili smo još užasnutiji, jer smo znali da nismo imali novca da to sebi priuštimo.

Vrlo dobro znam šta je strah, šta je panika. Mnogi među nama, koji žive na Kosovu, znaju šta znači kada te uhvati panika zbog nemoći. Kada vidimo naše voljene kako pate, našu decu, sestru, braću ili roditelje praznog stomaka, znajući da nemaju šta da jedu i da ne mogu apsolutno ništa da urade da bi poboljšali svoju situaciju.

Imajući u vidu činjenicu da se Romi, Aškalije i Egipćani nalaze na marginama društva, onda znamo da smo sami krivi za ovaj gorki ukus besa i nemoći. 

Ovaj ukus najviše proizlazi iz hiljada prošlih dešavanja, kada su Romi, Aškalije i Egipćani proterivani i kada je njihov socio-ekonomski položaj unazađivan.

Problem je u tome što ljudi ne znaju šta nam je većinsko stanovništvo radilo u prošlosti.

Problem je u onome kako oslikavamo svoju kulturu u bajkama, gde sebe opisujemo kao nagoveštaj nesreće i kao privlačne plesače.

Problem je u tome što se kulturološki bagaž svaljuje na leđa običnog naroda.

Problem je u neravnopravnom pristupu pitkoj vodi i krovu nad glavom.

Problem je u geografskoj podeljenosti na “Cigane” i “necigane”.

Dramatično rastuća nezaposlenost i drastično kraći životni vek usledili su zbog raširenih predrasuda u policiji, pravosuđu, vladi, u sistemu socijalne zaštite i u zdravstvu, kao i u celokupnom društvu. Sve su ove stvari kreirale kolektivni mentalitet, zbog koga nas ljudi smatraju “Ciganima”, pa smo, kao takvi, ispod nivoa većinskog stanovništva.

To je anticiganizam — stavovi prema Romima, Aškalijama i Egipćanima ili ispoljavanje negativnih stereotipa u javnoj sferi, a uz pomoć govora mržnje. Širok spektar diskriminatorskih izraza i praksi obuhvata razne implicitne ili skrivene manifestacije.

To nema samo veze sa tim da se nešto izrekne i uradi, već i da se ne izrekne, ali ipak uradi.

Kovid 19 je neprijatelj ljudske vrste, pa bi tako svi i trebalo da se ophodimo prema njemu. On ne pravi razliku na osnovu pola, godina, etničkog porekla — on bi mogao da zadesi svakoga. Sa tim saznanjem, bojimo se da će ovaj virus da dopre do naših komšiluka, naših domova, da će uznemiriti naš narod i da neće bili milostiv. Prosto rečeno, šteta bi bila užasavajuća.

Zato moramo da kažemo glasno i jasno: “NIKAD VIŠE.”

Nećemo dozvoliti da se ponovo nađemo u istoj situaciji. Kada se ova pandemija završi, moramo da otpočnemo svoju borbu, ali sada još strastvenije i posvećenije. Započećemo borbu za dobro i kvalitetno obrazovanje, bitku protiv siromaštva, protiv nepravde i, naravno, protiv neravnopravnosti.

Ima mnogo načina da to uradimo, pa je tako napretek pozitivnih primera koje možemo da pratimo: Jedan od najvažnijih koraka jeste promena ponašanja i stavova, posebno u odnosu na stereotipe koji su i dalje dominantni u našim zajednicama.

Međutim, nećemo moći sami sve to da promenimo.  Za to će nam trebati podrška celog društva. I većina će postati deo tih promena onda kada je uz nas. Tako bi ispoljavanje anticiganizma moglo da se smanjuje malo po malo, a naposletku bi nestalo, pa bismo zajedno ostvarili naš cilj.

Kada je reč o romskim, aškalijskim i egipćanskim zajednicama, državne institucije moraju da planiraju dugoročne mere za zbrinjavanje, infrastrukturni razvoj, ekonomsko učešće posredstvom samozapošljavanja, pristupa obrazovanju i svim drugim sektorima društva.

Verujem da će ova vlada i ovo društvo da stvore promene.

Pravo pitanje je sledeće: Da li ćemo i mi učestvovati u tome? Pa, motivisani smo da počnemo ispočetka.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.