Pored toga što je priredila veliku krizu u zdravstvu, pandemija kovida 19 na Kosovu je strmoglavila državu u ekonomsku propast, odvodeći mnoge firme u bankrotstvo, ostavljajući mnoge na ivici kolapsa i rezultirajući gubitkom velikog broja radnih mesta. Međunarodni monetarni fond projektuje da će realan kosovski BDP u 2020. pasti za 5%.

Posred sveg ovog haosa, trudim se da budem pun nade i optimizma, smatrajući (možda kontraintuitivno) da bi ova kriza, uprkos svojim očiglednim negativnim aspektima, mogla da predstavlja zlatnu šansu za nezabeleženi privredni preobražaj.

Imajući u vidu da su ljudi u neizvesno doba podložniji uticaju novih narativa i alternativa, krizno vreme bi moglo da nam stvori idealne okolnosti da ponovo procenimo ekonomske politike ove zemlje.

Na svetskom nivou, iako nisu uvezane sa zdravstvenim problemima, krize kao što je Velika depresija iz tridesetih godina prošlog veka, inflaciona kriza sedamdesetih godina i najnovija globalna finansijska gungula iz 2008, sve su bile — srećom ili nesrećom — prave laboratorije za krupne ideje praćene transformacionim promenama.

Da bismo uvideli prilike koje bi ova aktuelna kriza mogla da ponudi, prvo moramo da razumemo postojeću ekonomsku strukturu Kosova.

Kako stvari stoje

Trenutni ekonomski model Kosova, primarno podstaknut privatnom potrošnjom sredstava u vidu doznaka, ulaganjem u javne infrastrukturne projekte sa malim dobicima, privatnim investicijama u nerazmenljive aktivnosti sa niskom produktivnošću, kao i donatorskom pomoći, nije održiv na duže staze. Ova sveukupna struktura ne dozvoljava zemlji da ostvari svoje ekonomske razvojne ciljeve, koji podrazumevaju iskorenjavanje siromaštva i otvaranje novih radnih mesta, između ostalog.

Zona produktivnog rada na Kosovu i dalje je vrlo sužena, iako je u proteklim godinama ostvaren izvesni napredak. Privatni sektor je nestabilan i u njemu dominiraju mikro-firme sa manje od 10 zaposlenih i sa ograničenim kapitalom. Generalno gledano, mikro-biznisi imaju ograničeni kapacitet za sticanje znanja i načelno imaju veće troškove koji proizlaze iz malog obima prodaje — što su problemi nerazdvojivi od njihove male veličine i karaktera sa ograničenim rastom.

Stopa zaposlenosti na Kosovu je najniža u Evropi, dok su plate, u opštem smislu, i dalje niske. Plate su, u stvari, umnogome u proteklim godinama povećane u odnosu na produktivnost, stvarajuću cenovni hendikep kod kosovskih firmi, zbog čega su one postale nekonkurentnije naspram firmi iz drugih država.

Štaviše, na osnovu podataka Statističke agencije Kosova (SAK), država se suočava sa ogromnim trgovinskim deficitom u robi koji čini 44,5% BDP-a. U poslednje vreme, trgovinski deficit je u porastu, zbog čega je nejasno da li izvori spoljnog finansiranja (kao što su doznake iz dijaspore) mogu to da pokriju.

Izvozni kapacitet države, pored toga što je mali u relativnom poređenju sa uvozom, poprilično je jednoličan i nediverzifikovan — kako u pogledu proizvoda, tako i geografske rasprostranjenosti. Osnovni metali i minerali, to jest neobrađeni proizvodi za koje se smatra da poseduju nisku dodatu vrednost, čine glavni deo izvoza. Tek osam država, uglavnom potpisnica Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA) i država-članica EU, čini više od dve trećine svih izvoznih partnera Kosova.

Proizvodni sektor, koji je obično glavni pogon povoljnog izvoza u zemljama u razvoju, poseduje vrlo nizak udeo izvoza u odnosu na BDP, ne prelazeći 4%, prema podacima SAK-a. Na globalnom planu, roba kojom se najviše trguje jesu industrijski proizvodi.

Obaveštajna jedinica portala Ekonomist (The Economist) takođe prikazuje sumornu izvoznu situaciju, procenjujući da Kosovo koristi tek oko 38% svog izvoznog potencijala, što je najgore od svih država Zapadnog Balkana, a daleko je i od 11 postkomunističkih država-članica EU, gde su pravi izvozni kapaciteti tek dva procentna poena niži od procenjenog potencijala.

Sveukupno, Kosovo zaostaje na Zapadnom Balkanu kada je u pitanju napredak u sferi održive tržišne ekonomije u odnosu na šest kriterijuma kvaliteta koje je ustanovila Evropska banka za obnovu i razvoj, a to su konkurentnost, dobra uprava, zelena ekonomija, inkluzivnost, integracija i otpornost (rezilijencija).

Kuda odavde

Kosovska vlada može, sada ili nikad, da se uhvati ukoštac sa svim ovim problemima i usmeri privredu na put održivog razvoja. U borbi sa krizom, Vlada ima jedinstvenu priliku da oslobodi proces transformacije privrede radi povećanja rasta tako što bi pomogla privatnom sektoru da se bavi aktivnostima sa većim tehnološkim potencijalom i rastućom zaradom.

Iako su važni, liberalizacija trgovine i uspostavljanje povoljnog poslovnog okruženja nisu dovoljni da bi proizveli snažan fokus privatnog sektora na izvoz, što je od presudnog značaja za rešavanje problema velike trgovinske neravnoteže.

Cilj novog pristupa treba da bude podrška kreiranju veće produktivnosti i proizvoda/usluga koje se oslanjaju na tehnologiju, a koji bi mogli da posluže kao katalizatori za međusektorsku i unutarsektorsku saradnju, rezultirajući rastom u više oblasti. Privredna ulaganja u ljudski kapital posredstvom obrazovanja i obuka, kao i podrška inovacijama i usvajanju novih tehnologija predstavljaju ključni aspekt.

Vlada bi, u međuvremenu, trebalo da inicira stratešku saradnju sa privatnim sektorom kada je reč o prepoznavanju najvećih prepreka restrukturisanju i kada su u pitanju intervencije neophodne da se ove barijere iskorene. Generalno gledano, od presudne je važnosti da nova privredna politika bude usmerena ka jačanju proizvodnih aktivnosti sa visokim stepenom produktivnosti.

Uslužni sektor je od vitalnog značaja, posebno trgovinske aktivnosti i usluge tehnološkog tipa. Pored toga, glavni izvor potražnje ovakvih aktivnosti odnosi se na proizvodne firme. U tom smislu, biće vrlo teško razviti visokoproduktivne usluge bez snažnog proizvodnog sektora.

Država kakva je Kosovo — sa ograničenjima potražnje koja proističu iz malog unutrašnjeg tržišta — nema mnogo izbora, sem da se firme okrenu prema inostranstvu i usmere ka rastu zasnovanom na izvozu.

Pored toga, pandemija je pokrenula rekonfigurisanje svetskih proizvodnih mreža; mnoge velike zapadne multinacionalne korporacije sada dovode segmente svojih proizvodnih pogona bliže državi porekla. Imajući u vidu geografsku prednost Kosova, to je idealna prilika za vladu da pomogne firmama sa obećavajućim stopama rasta i potencijalom za zapošljavanje da se umetnu u nove svetske proizvodne mreže.

U međuvremenu, Kosovo bi trebalo da počne da širi geografski doseg svojih preferencijalnih i ugovora o slobodnoj trgovini, tako što će ostati na putu ka EU. Imajući u vidu primetno širenje preferencijalnih ugovora o trgovini širom sveta, Kosovo tako ne bi dobilo relativnu prednost u pogledu trgovinskih carinskih olakšica (koncesija). Međutim, to je i dalje važno, jer bi se tako pomoglo trgovcima iz ove zemlje da se ravnopravno takmiče, a ne da nastupaju sa inferiorne pozicije u odnosu na konkurente iz preferisanih država.

Na primer, preferencijalni sporazum između Kosova i Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA), sastavljene iz Švajcarske, Norveške, Islanda i Lihtenštajna, ne bi kreirao bilo kakve značajne carinske prednosti za Kosovo u odnosu na druge države iz regiona, jer one već imaju potpisane sporazume sa ovim blokom. Time bi se, međutim, izjednačile šanse kosovskih izvoznika koji se sa drugim zemljama iz regiona takmiče na tržištu EFTA.

Takođe je od suštinske važnosti da Vlada stvori uslove za bolje usmeravanje sredstava iz dijaspore. Iako su vrlo bitne za održavanje minimuma u sferi domaće potrošnje, doznake bi mogle da kreiraju jednu vrstu zavisnosti kod primalaca.

Uz podsticaje kao što su sufinansirajuće grantovske sheme, Vlada bi mogla da ohrabri dijasporu da ulaže u zajedničke projekte ili slične aranžmane, poželjno u sektorima fokusiranim na izvoz. Vlada, takođe, treba da razmotri kanale kroz koje bi mreže zastupljene u dijaspori mogle da učestvuju u integraciji kosovskih biznisa u međunarodna tržišta.

Transformacija usmerena na povećanje rasta podrazumeva izraženu političku posvećenost na najvišem nivou, kao i unapređenje institucionalnih reformi, što bi trebalo da se odrazi u vidu odgovarajućih budžetskih preraspodela.

Sporim delovanjem i usvajanjem paradigmatskih transformacija ove vrste država bi bila osuđena na kolektivnu propast. U ova teška vremena, Vlada bi trebalo da se upravlja izrekom koja se pripisuje Vinstonu Čerčilu (Winston Churchill): “Nikad nemoj da protraćiš dobru krizu.”

Naslovna: Arita (Arrita) Katona / K2.0.