Pre više od decenije, dok sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji, gotovo svakodnevno sam slala zahteve opštinskim upravama za obrazovanje širom Kosova tražeći dozvolu za održavanje obuka o zdravlju, seksualnim i reproduktivnim pravima, kao i rodno zasnovanom nasilju. Te obuke su bile namenjene školama u ruralnim delovima Kosova. Zahtevi su uglavnom bili odobravani bez većih odlaganja. Uz poneki izuzetak, nije bilo značajnijih problema. Poneki direktor bi se možda malo namrštio, ali ne bi rekao ništa.

Svakodnevno smo, kroz kampanje, razgovore, pisma institucijama i zajedno s aktivistkinjama i aktivistima i nevladinim organizacijama, zagovarale/i uvođenje seksualnog obrazovanja u školske kurikulume. Govorile/i smo na televiziji i u novinama o tome kako nastavnice/i preskaču stranice u udžbenicima biologije i građanskog obrazovanja koje obrađuju teme o telu i seksu, lišavajući time učenice/ke važnog znanja. Delile/i smo svoja iskustva s terena i ukazivale/i na to koliko se malo zna i govori o seksualnom i reproduktivnom zdravlju.

Ipak, ništa nije uspevalo da značajnije utiče na svest javnosti. Čak ni poziv iz 2021. godine, kada su aktivisti/kinje izašli/e na ulice protestujući i tražeći uvođenje seksualnog obrazovanja u kurikulume, nakon niza prijava o seksualnom uznemiravanju i napadima u školama, nije doveo do promena.

Uzastopne vlade su nas ignorisale. Seksualno obrazovanje nikada nije postalo obavezni predmet u kosovskim školama, ostajući u najboljem slučaju tema ograničena na razgovore među aktivistima/kinjama i nevladinim organizacijama, a u najgorem potpuno zanemarena.

Međutim, ovih dana situacija se preokrenula — seksualno obrazovanje dospelo je u žižu javne rasprave. Ali, ta rasprava krenula je na pogrešnim temeljima i u pogrešnom smeru. Varnica koja je raspalila ovu debatu potekla je od Emana Rrahmanija, bivšeg poslanika Pokreta Samoopredeljenje, a sada člana “Liste za Porodicu.” Na sednici Skupštine Kosova 11. novembra, gde je na dnevnom redu bilo prvo razmatranje nacrta zakona o budžetskim izdvajanjima za narednu godinu, Rrahmani je uzeo reč.

Rrahmani je svoj govor započeo zahtevom za objašnjenje o tome koliko je novca potrošeno na “usvajanje zakona koji omogućava brak ili zajednicu između dva muškarca.” Potom je od ministra kulture zatražio da objasni “zašto se u svakom svom projektu prioritet daje zaštiti LGBT zajednice.” Na kraju, ministra zdravlja upitao je koliko je novca potrošeno “da bi se deci uskratilo pravo da znaju ko im je otac, a ko majka.”

Na red je došla i njegova bivša stranačka koleginica, Arbërie Nagavci, ministarka obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija (MONTI). Rrahmani ju je, između ostalog, pitao o “kurikulumu za seksualno obrazovanje i reproduktivno zdravlje” uz pitanje: “Šta vam smeta porodica?”

Čini se da se Rrahmani pozivao na spisak izbornih predmeta koji je MONTI u junu 2023. predložio opštinskim upravama za obrazovanje, a koji je uključivao i seksualno obrazovanje. Tokom govora, referisao se na sadržaje iz tri priručnika za nastavnike/ce o seksualnom obrazovanju i reproduktivnom zdravlju.

U priručniku za učenike/ce od 1. do 5. razreda postoji aktivnost pod nazivom “pratilac slepog”, koja, kako je objašnjeno u priručniku, ima za cilj da pomogne učenicima/ama da poboljšaju interakciju među sobom i da razmotre različite načine komunikacije. Nastavnicima/ama se savetuje da zamole učenike/ce da nađu partnera/ku za izvođenje aktivnosti. U svakom paru, jedan od učenika treba da glumi slepog, dok drugi postaje njegov pratilac. “Pratilac slepog može da uradi šta god želi sa slepim partnerom u trajanju od otprilike 5 minuta, a potom se uloge menjaju,” stoji u opisu. Na kraju, učenici/e treba da podele svoja osećanja i utiske.

Priručnici, na prvi pogled, imaju primetne jezičke nedostatke i često deluju kao loše prevedeni dokumenti, što nije beznačajno jer može narušiti jasnoću sadržaja. Ali na sednici 11. novembra, Rrahmani je tvrdio da priručnici nalažu dečaku i devojčici da pred razredom jedno drugom zatvore oči i dodiruju telo pet minuta, a zatim objašnjavaju koje organe su dodirnuli.

Rrahmani je namerno izvrnuo i manipulisao činjenicama. Ovom manipulacijom lako je pridobio mnoge, uključujući opoziciju i vladu, da se hitno distanciraju od seksualnog obrazovanja i energično nadmeću u zaštiti porodice.

Tako je glavni grad prednjačio u brzom zabranjivanju upotrebe ovih priručnika. Potom je sledila opština Vučitrn, koja je navela da će ovi priručnici degradirati “svetu porodicu”. Lider Demokratskog saveza Kosova, Lumir Abdixhiku, na skupu u Štimlju, poslao je poruku onima koji su “mislili i još misle da udare u kosovske porodice,” poručujući im: “Držite ruke podalje od porodica! Držite ruke podalje od dece!” Time je podigao na noge čitavu salu.

Na kraju, premijer Kosova Albin Kurti objavio je video snimak na svom Facebook profilu, gde je, između ostalog, izjavio da su politike njegove vlade usmerene na decu i porodicu te najavio da je MONTI doneo odluku o povlačenju priručnika iz upotrebe.

Uoči opštih izbora zakazanih za 9. februar 2025. godine, čini se da su političke stranke spremne da iskoriste bilo šta što im se nađe na putu i pretvore ga u alat za pridobijanje glasova. Ovog puta, dobrobit dece postala je sredstvo, a ne cilj stranaka. Sutra, ko zna šta će biti.

Šta sad?

Deset godina kasnije, jedno je jasno: oni isti zahtevi koje sam nekada slala direktorima, danas verovatno ne bi bili odobreni. Ne samo da ne bi bili odobreni, već bi sigurno bili aktivno odbijeni. Ako smo tada imali neku manju birokratsku prepreku ili direktora koji je bio malo nelagodniji kad je saznao da se priča o seksualnom obrazovanju, ali nije ništa rekao, danas je to potpuno drugačije.

Danas, govoriti o seksualnom obrazovanju nije samo neprijatno, nešto na šta nismo navikli. Danas postoji jasno političko i ideološko protivljenje seksualnom obrazovanju i sličnim inicijativama. Zato, onaj direktor koji je tada bio tek zbunjen, danas se verovatno ne bi zadovoljio samo mrštenjem ili odbojnim izrazom lica. Međutim, on sada uopšte ne mora da se zamara kako bi sprečio tu aktivnost. Sada ima čitavu vladu i opštinske direktore obrazovanja koji će se o tome pobrinuti.

Sa sveopštim distanciranjem od seksualnog obrazovanja, deca sada nemaju nikakve šanse da nešto nauče o tome — ni dobro, ni loše. Razlog za to je što je, iako je opozicija ionako bila protiv, vlada odlučila da se uhvati u kolo koje je poveo Rrahmani. Ona nije iskoristila priliku da ostane dosledna svojoj listi izbornih predmeta, da govori o lošem kvalitetu obrazovanja, o suštinskoj važnosti seksualnog obrazovanja u školama, da jasno kaže da ne odstupa od stava da je seksualno obrazovanje neophodno i da nedvosmisleno istakne da, čak i ako su ovi priručnici loši, seksualno obrazovanje nije.

Pre svega, vlada nije uspela da izbegne da se rasprava suzi na problematičnu dihotomiju da li smo za porodicu ili protiv nje. Tako su praktično nahranili argumente Rrahmanija i njegovih sledbenika. Deca su “zaštićena” od seksualnog obrazovanja brzom zabranom. Ali dokle god se ne vodi ozbiljna rasprava o seksualnom obrazovanju i pravima u oblasti reproduktivnog zdravlja, deca će biti uskraćena za znanje na koje imaju pravo.

Kroz sveobuhvatno seksualno obrazovanje, deca bi naučila šta je seksualno uznemiravanje i zašto je to kršenje telesnog, mentalnog i seksualnog integriteta — jer bi naučila i o telesnoj integritetu.

Kada bi znala šta je uznemiravanje, deca bi umela da kažu roditeljima i nastavnicima/ama ako se osećaju ugroženo ili uznemireno od strane bilo koga, bilo da je to od vršnjaka/kinja ili nastavnika/ca, kao što smo već čuli u nekim slučajevima. Na primer, u junu 2023. godine, nastavnik je uhapšen zbog sumnje da je seksualno napao učenicu u Dečanu; u novembru 2023. godine, prijavljeno je da je nastavnik u Prizrenu navodno seksualno uznemiravao učenicu; u martu 2024. godine, prijavljeno je da je još jedan nastavnik navodno seksualno uznemiravao učenicu u Lipljanu. Učenici/e bi naučili/e o moći i kako se ona može iskoristiti da se deca seksualno eksploatišu. Takođe bi naučili/e da je okrivljavanje žrtve praksa koja dolazi od onih koji imaju korist od uznemiravanja i nasilja. Devojčice bi naučile da nisu krive.

Kroz sveobuhvatno seksualno obrazovanje, deca bi naučila da imaju pravo da kažu “ne” i da to “ne” mora biti poštovano. Naučila bi da razumeju da je “ne” sam po sebi dovoljan odgovor i da to “ne” znači “ne” svuda: u učionici, u hotelu, na ulici, u toaletu. Tako bi se dečaci vaspitavali da ne misle kako imaju beskrajnu i neograničenu moć nad telima devojčica, a devojčice bi odrastale u okruženju gde ne bi morale svakodnevno da se bore za život.

Prestanak razgovora o seksualnom obrazovanju znači gubitak dragocene prilike da se nasilju zasnovanom na rodu i femicidu suprotstavimo na vreme, pre nego što se dogode. Prilike da se životi devojčica zaštite na vreme. Ali i dečaka. To je propuštena šansa da razgovor ne počinjemo tek kada žene, koje su nekada bile devojčice, budu ubijene, a muškarci, koji su isto tako nekada bili dečaci, završe u zatvorskim ćelijama. To je izgubljena prilika da zaštitimo decu i pomognemo im da prekinu ciklus nasilja.

Kroz seksualno obrazovanje, deca bi naučila o svojim telima. Naučila bi šta se dešava kada im glas postane dublji, kada im počne menstrualni ciklus, kada počnu da im rastu grudi. Naučila bi da izrazi poput “ono,” “tetka” i “dobila sam” imaju pravo ime — menstruacija — i da je to prirodan proces zbog kojeg niko ne treba da se stidi. Naučili bi i dečaci, pa čak i nastavnici, da nemaju pravo da od devojčica traže da sakriju higijenske uloške kao da su otrov za čovečanstvo. Devojčice bi naučile da zaslužuju prostor u kojem se nalaze; da ne moraju da se povijaju, da se skupljaju toliko da ih bole leđa, kako bi sakrile svoj rast, a dečaci bi naučili da poštuju taj rast.

Kroz seksualno obrazovanje, učenici bi naučili da je seksualni odnos nešto što treba da započne tek kada se sami osećaju spremno, a ne kada im to drugi nameću na bilo koji način. Naučili bi kako da prepoznaju pritisak vršnjaka. Dečaci bi naučili da devojčice nisu trofeji. Naučili bi da njihova tela nisu vlasništvo na kojem mogu da rade šta god žele. Naučili bi da je u redu apstinirati od seksualnih odnosa. Takođe, naučili bi da sloboda seksualnog i telesnog izražavanja devojčica nije tema u kojoj oni imaju pravo glasa.

Deca bi naučila da nema ničeg neobičnog, izopačenog ili sramotnog u tome ako ne žele da puštaju dugu kosu, ako im se ne sviđa nijedna devojčica u školi, već dečak, ili ako žele da nose pantalone umesto haljina u okviru školske uniforme. Na taj način, zaštitili bismo decu od potiskivanja i isključivanja, jednako kao što bismo ih zaštitili od toga da postanu oni koji potiskuju i isključuju druge.

Ali vlada i opozicija ponovo su odlučile da, umesto da vode politiku za ljude, skliznu u beskorisnu demagogiju. Izabrale su da ne otvore rasprave o dugoročnoj važnosti seksualnog obrazovanja. Odlučile su da puste probleme da se nastave i da zatim iznova “kukaju” kada problemi eskaliraju: zbog femicida kada žene budu ubijene; zbog tlačenja osoba LGBTQ+ zajednice kada budu marginalizovane; zbog silovanja kada žene budu silovane; zbog seksualno prenosivih bolesti kada nam ponestane kapaciteta za njihovo lečenje; zbog interpersonalnog nasilja među muškarcima kada jedan pretuče drugog na smrt — i tako redom.

I tada život za one na vlasti, naravno, nastavlja normalnim tokom.

Zaista, deca bi iz seksualnog obrazovanja naučila mnogo toga. Ipak, ovoga puta se pokazalo da su odrasli ti koji imaju veću potrebu da o ovome nešto nauče.

Naslovna slika: K2.0.