U detalje | Obrazovanje

Onlajn nastava: propast ili uspeh?

Piše - 31.03.2021

Kako se problematičan sistem snašao u budućnosti?

Trim Ferizi, moj dvanaestogodišnji brat, jedan je od 317.223 učenika iz osnovnih i srednjih škola koji od marta 2020. pohađaju onlajn nastavu na Kosovu. Više od 9.000 učenika uopšte nije prisustovalo ovim predavanjima.

Pre toga sam se navikla da po ceo dan provodi u školi, a kada se vraćao kući, nije imao mnogo vremena za bilo šta drugo sem za domaći zadatak pre spavanja. Zaključavanje i onlajn-nastava su to promenili u njegovom životu. “Od prvog dana nastave na daljinu, hteo sam da se vratim u školu”, kaže on.

Kao studentkinja koja i sama pohađa nastavu preko interneta, primetila sam da je to opterećivalo moga brata koji se sada šeta stanom u pidžami, u potrazi za najboljom internet-konekcijom da bi mogao da prisustvuje časovima.

Nedugo po zatvaranju njegove privatne škole, Trim se virtuelno sastao sa sedmoro školskih drugova i nastavnikom radi održavanja časova u skladu sa redovnim rasporedom. Za razliku od javnih škola, njihove virtuelne učionice, kao i u stvarnom životu, bile su manje i podesnije za rad, prema rečima nastavnika privatne škole. Platforme koje koriste razlikovale su se od onih koje predlaže Ministarstvo obrazovanja i nauke (MON); iz ovog ministarstva poručuju da će se rezultati učenja na daljinu u javnim i privatnim školama razlikovati i da će se posledice osetiti tek kasnije. MON nije odgovorio na više upita za intervju za potrebe ovog članka.

Svim studentima koji pohađaju Finsku školu Kosova poklonjen je aj-ped (iPad) za učešće na onlajn-pozivima i obavljanje zadataka. U tom procesu su koristili Majkrosoft tims (Microsoft Teams), dotle nepoznata platforma. Problemi na koje su naišli Trim i njegovi vršnjaci ne odnose se na tehnološke alatke koje koriste za pohađanje nastave; jer, one su već sada sastavni deo njihove generacije.

Trim misli da učenje preko interneta nije zamenilo društvenu atmosferu prisutnu u školi. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Njihovi problemi su bili drukčije prirode. Mnogi od njih školu zamišljaju kao mesto na kom će se sresti sa drugarima, gde mogu da se slobodno izraze, pa im je učenje na daljinu oduzelo ovo zadovoljstvo. “Najgore je to što sam bio usamljen, što mi je bilo dosadno. Ponekad sam bio i tužan”, kaže Trim. “Nedostajali su mi drugari i osećaj kada sam u društvu vršnjaka, kada pričamo i tako to.”

Kratke pauze između časova, koje su učenici u školi koristili da se poigraju napolju, sada su bile ispunjene najnovijim vestima koje je Trim smatrao napornim. “Dok sam prisustvovao [virtuelnom] času, osećao sam se kao da sam u nekom mehuru i nisam imao pojma šta se dešava oko mene”, kaže on. “Zatim, kada god su se vesti pojavile, izlazio sam na balkon i gledao opustele ulice.”

Prekopotreban laptop

Učenik 4. razreda škole u Kosovu Polju, Erdoan Zimeri (Zymeri), još jedan je pohađalac nastave kome nedostaju drugari kao posledica učenja na daljinu. Nije mu bilo lako da sa njima održi kontakt. Njegova majka Nedžiba (Nexhybe) kaže da su “deca na raspolaganju imala samo jedan pametni telefon” kada su škole zatvorene.

Činjenica da više dece za pohađanje nastave koristi samo jedan uređaj jedan je od glavnih razloga zbog kojih neka deca nisu prisustvovala virtuelnim časovima. Prema proceni UNDP-a o negativnom uticaju kovida 19, 30% kosovskih učenika moralo je da deli jedan jedini uređaj za učenje na daljinu. Nedžiba je videla da četvoro od njenih petoro dece pohađa onlajn-nastavu i da su imali brojne probleme u tom procesu. “Znala sam da, dok su bili u školi, nisu mogli da izbegnu uzimanje udžbenika u ruke i učenje”, objašnjava. “Ali kod kuće”, kaže ona, “bojala sam se da će moja deca zaostajati za drugom, možda i da neće položiti razred.”

Da bi se makar stvorio privid da učenje na daljinu funkcioniše, bilo je neophodno uložiti napor na relaciji roditelji-nastavnici-učenici, ali i omogućiti pristup tehnološkim alatkama.

Međutim, za razliku od svoje troje braće i sestara, Erdoan nije mogao da se sa svojim nastavnikom i drugovima iz odeljenja sastane preko platforme Zum (Zoom). Njegov nastavnik je samo slao pisana uputstva o tome kako se obavljaju zadaci, a ostatak je zavisio od njih samih kao učenika. “Vrlo sam se loše osećao, jer sam bio razdvojen od drugara i nisam znao kako da obavim domaće zadatke”, kaže on. “Kada u učionici nisam znao nešto, dizao sam ruku i pitao, ali sada to nisam mogao.”

Da bi se makar stvorio privid da učenje na daljinu funkcioniše, bilo je neophodno uložiti napor na relaciji roditelji-nastavnici-učenici, ali i omogućiti pristup tehnološkim alatkama. Kada je jedna od ovih karika nedostajala, nastajao je jaz u celokupnom procesu. I dalje ne postoji podrobna analiza sveukupnog učinka onlajn-nastave kojom rukovodi kosovski obrazovni sistem.

Prema slovu istraživanja koje sam sprovela za potrebe izveštaja Instituta GAP, razlozi za nepostojanje ovih podataka zavise od opštine do opštine, a MON još nije spreman da pojasni da li su sproveli bilo kakve analize na ovu temu.

Nisu deca uvek kriva

Endrit Krasnići (Krasniqi) živi u Prištini sa majkom Artom. Čim je škola koju pohađa, “Meto Bajraktari”, zatvorena kao i sve ostale, upravo je bio upisao 6. razred u kom imaju 15 predmeta. Sa nastavnicima je imao komunikaciju uživo samo sedam meseci pre nego što su se svi pretočili u glasove i likove koje je sretao samo preko ekrana.

Endrit je pre početka pandemije bio vrlo zauzet. Pohađao je brojne vannastavne aktivnosti koje su ga ponekad iznurivale. Tronedeljni period bez časova, dok su nadležni organizovali onlajn-nastavu, pružio mu je fizičku i mentalnu pauzu koja mu je tada bila potrebna, iako tvrdi da je osećao stres dok je čekao da mu se nastavnici jave, neznajući šta se dešava.

Čim je kontakt uspostavljen, Endrit je morao da se navikne na uslove nastavnika koji su zahtevali da svakodnevno šalje završene domaće zadatke. “Neki su tražili preko imejla, a drugi preko Gugl klasruma (Google Classroom); sada su dodali drugu platformu, E-škole; plus Zum. Sve su izmešali, a mi smo morali da se priviknemo na to”, kaže on.

Učenje na daljinu je rasvetlilo neke ružne pojedinosti celokupnog kosovskog obrazovnog sistema.

Dok je otkrivao svoj stil učenja i koristio prednost onlajn-platformi u smislu da je mogao da gleda video-lekcije kada je hteo, Endrit je uviđao da su pozivi preko Zuma postajali sve izazovniji i teži. “Čim smo počeli da zalazimo dublje u lekciju, u tematiku, vreme je isteklo i sve smo ostavljali na pola posla. Nastavnici su dosta vremena provodili proveravajući učenike; ko je prisutan, a ko nije”, objašnjava on. “To mi se nije dopalo.”

Endrit kaže da je voleo da kameru drži isključenom svaki put kada je to bila opcija. “Tako sam se osećao ugodnije”, kaže. “Mogao sam da budem u kojoj god sedećoj pozi dok sam pohađao čas.” Dodaje da je primetio da je ova opcija omogućila njegovim vršnjacima da beže sa časova i da traže izgovore za nepohađanje nastave. “Bilo je onih u mom odeljenju koji su zaista imali problem [sa internet-konekcijom i strujom], ali su to neki čak iskoristili kao izgovor da ne pričaju na času ili da uopšte ne prisustvuju”, objašnjava Endrit. “Govorili su, ‘nastavniče, koristim 4G i ovo mi ne radi’, i slične stvari”, pa su tako izbegavali da pohađaju nastavu.

Endrit se dosta osamostalio, a njegova majka Arta je saznala da on nije kriv ni za šta što se zbivalo u školi. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Kada sam ga pitala o najboljim stvarima u onlajn-nastavi, Endrit kaže da je to “mogućnost gledanja snimaka kasnije ili po drugi put i organizovanje dana onako kako mi želimo. Gledao sam video-lekcije preko Jutjuba”, kaže on, “kada sam bio boljeg raspoloženja za učenje, jer sam tada odmah radio domaći”.

Ovakve veštine upravljanja vremenom često ostanu neprimećene u učionici, jer se od učenika traži da stalno sve prate. Kao posledica toga, roditelji i nastavnici su bili iznenađeni sposobnostima svojih učenika i svoje dece u toku trajanja onlajn-nastave.

Poput brojnih drugih roditelja, Arta kaže da je za vreme letnjeg polugodišta 2020, koje se održavalo isključivo preko interneta, dobila priliku da bolje upozna svoga sina i njegove nastavnike. “Upoznali smo nastavnike, upoznali smo našu decu, kako se ponašaju, kakvi su zaista”, kaže ona. “Krivica se često svaljuje na decu, ali sam počela da shvatam da deca nisu uvek kriva.”

Učenje na daljinu je rasvetlilo neke ružne pojedinosti celokupnog kosovskog obrazovnog sistema. “Nespremnost nastavnika je bila očigledna”, kaže Arta, ističući da neki nastavnici nisu znali da se snađu sa tehnologijom i da su imali komunikacione probleme. “Prošlo je mesec dana dok nismo uspostavili kontakt. Bio je to težak teret. Kada smo konačno stupili u kontakt, sve je postalo lakše sa nama, roditeljima, ali su i deca formirala grupe i olakšana je neposredna komunikacija.”

Endrit spominje nastavnike koji “ne samo da su ostali u kontaktu, već su iskoristili ovu priliku da nas preopterete još više nego što je to zaista bilo potrebno”. Tada su se istakli nastavnici koji su radili suprotno od toga, oni koji su davali manje domaćih zadataka ili bili kreativniji u organizovanju časova. “Bilo je onih koji nisu hteli da preopterećuju decu i koji su pitali decu za zdravlje i dobrobit”, kaže majka. “To je na mene ostavilo dobar utisak.”

‘Zakrpa kojom ušivamo odeću’

Ponekad je bilo teško, pogotovu starijim nastavnicima, poput Minire Piraj. Sa dvadesettrogodišnjim iskustvom u radu, ona drži nastavu 5. razredu u prištinskoj školi “Dardania”. Minira je onlajn-nastavu nazvala “zakrpom kojom ušivamo pocepanu odeću” da bismo mogli još malo da je nosimo. Nastavnici, roditelji i učenici su svi saglasni sa time da je ovo period koji se više ticao obnavljanja naučenog, nego napredovanja u učenju.

Minira je periode zaključanja javnog života provela u svom selu, u centru prirode, gde je često imala probleme sa internet-konekcijom i strujom. Nije imala ni dovoljno privatnosti. “Imam dve nećakinje i trojicu nećaka koji su znali da moram da radim, pa su pohrlili na moja vrata, kucajući, praveći buku da bi mi privukli pažnju”, kaže Minira. “Često sam i hodala po kući sa telefonom u ruci, u pokušaju da pronađem mirno mesto gde je konekcija bila dobra.” Minira je u tom slučaju koristila samo zvuk za razgovor sa svojih 27 učenika, jer bi uključenje kamere prouzrokovalo prekide konekcije.

Kao posledica toga, učenje na daljinu u opštini Đeneral Janković (Elez Han) bilo je olakšano usled upoznatosti nastavnika sa korišćenjem tehnologije prilikom planiranja i držanja nastave.

Minira je kao prednost onlajn-nastave istakla vreme koje je mogla da posveti individualnom radu sa učenicima. “Ovaj način držanja časova omogućio mi je da, kao nastavnica, posvetim svoje vreme svakom pojedinačnom učeniku, a to je bilo posebno korisno onim učenicima koji su imali poteškoće u učionici. Mogla sam da rešim sve probleme učenika na najbolji mogući način i da im pomognem, a to nikada nisam mogla da postignem pre početka onlajn-nastave.”

Međutim, vreme opredeljeno za individualni rad sa 27 učenika ― među kojima je i jedan sa Daunovim sindromom, sa kojim je svakodnevno morala da stupa u kontakt preko Vajbera ― učinilo je da ona nema taj luksuz da se mnogo posveti planiranju nastave. “Nisam koristila slajdove, jer bi se tako stvari iskomplikovale. Ni kod kuće nisam imala mnoge alatke i već sam mnogo vremena provodila proveravajući svakog učenika. Dakle, slajdovi nisu bili ni potrebni, niti je bilo lako da se naprave.”

Minira je više vremena provela radeći individualno sa učenicima. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Jedan od nalaza iz izveštaja GAP-a jeste taj da je opština Đeneral Janković (Elez Han) jedina u kojoj je Odeljenje za obrazovanje obezbedilo laptopove za svih 110 nastavnika. U izveštaju se naglašava da su laptopovi podeljeni pre pandemije pokazali da je posedovanje privatnog kompjutera nužnost. Kao posledica toga, učenje na daljinu u opštini Đeneral Janković bilo je olakšano usled upoznatosti nastavnika sa korišćenjem tehnologije prilikom planiranja i držanja nastave.

Nastavnici u ostalim kosovskim opštinama nisu bili u toj meri povlašćeni. Pored toga što im nije obezbeđena oprema za korišćenje u toku zaključavanja (kada kod kuće obično nisu imali nijedan resurs od onih koje često koriste u tradicionalnim učionicama), nastavnicima nisu povećane ni plate, niti im je pružena drugačija podrška, kako stoji u GAP-ovom izveštaju.

Naučene lekcije

Učenje na daljinu i pandemija zauvek su promenili način na koji u prosveti percipiramo tehnologiju. Šef Unicefa na Kosovu, organizacije koja je pomogla da se napravi platforma E-škole, Murhat Sahin, izjavio je za K2.0 da je digitalizovano obrazovanje (kao što smo to delimično iskusili za vreme trajanja onlajn-nastave) nekada smatrano “budućnošću”, dok je sada postalo nužda. Ovakav proces zahteva da nastavnik postane posrednik ili facilitator u procesu učenja, a ne da ostane puki “centar znanja”.

U nalaze GAP-ovog izveštaja ubraja se i onaj da od pojedinačnih opština (to jest, odeljenja za obrazovanje) zavisi kako će se digitalizacijom upravljati, pa je tako svaka opština ovaj proces uredila na drugačiji način. To svakako nije pomoglo školama i učenicima da se efikasnije snađu sa onlajn-nastavom; upravo suprotno, u najzapaženije činioce koji su ometali učenje na daljinu na Kosovu spadaju nepostojanje tehnološke pripreme u ministarstvu, izostanak tehnoloških veština nastavnika i nedostatak opreme u porodicama brojnih učenika.

Pošto je prošlo skoro godinu dana od početka ovog procesa, učenici, roditelji i nastavnici su svi naučili lekcije iz svojih iskustava. Jedna lekcija koja im je svima svojstvena jeste ona da im je draže da nastavu pohađaju uživo, umesto preko interneta. Nastavnici su naučili da njihova profesija ne izumire i da postoje inovativniji načini za obavljanje posla; na trećoj strani, roditelji su shvatili da su dosad potcenjivali svakodnevni rad nastavnika sa decom.

Na kraju, jedna od najvažnijih lekcija koju su učenici naučili zahvaljujući onlajn-nastavi jeste ona da su sami uspeli da pokriju najveći deo procesa učenja u školi. Erdoan je dobio priliku da svoje kompjuterske veštine uvežba na novom laptopu, jer je samostalno gledao video-lekcije; Trim je uspeo da ostane u toku sa svojim zadacima i obavezama, a pored toga što je pomno pratio vesti o pandemiji, pritom se starajući da ne dozvoli da celokupna situacija negativno utiče na njega; i na kraju, Endrit sumira sve ono što su sve druge ličnosti, učenici, nastavnici i roditelji spomenuli u nekom trenutku dok su davali intervju: “Naučio sam da ništa ne treba da radim radi nastavnika, nego radi sebe”, kaže Endrit.K

Naslovna ilustracija: Agan Kosumi / K2.0.

Ovaj članak je napisan u okviru Programa mentorstva organizovanog unutar projekta “Građani – angažujte se!”, koji finansira EU, a realizuje Kosovo 2.0 u saradnji s Institutom GAP. Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost Kosova 2.0 i Instituta GAP te nužno ne odražava stavove Evropske unije.