O islamu na Kosovu se retko kada priča. Kada se to pak čini, onda se, uglavnom, predstavlja kao problematična religija. Aktuelna situacija u tom smislu vrti se oko kontroverze zbog izgradnje prištinske džamije.

Na Kosovu i van njega, mnogi se boje toga što je islam u proteklih deset godina sve zastupljeniji u javnom prostoru. Razlog koji se navodi za to jeste taj što se oživljavanje islamske religioznosti na Balkanu i Kosovu često povezuje sa nekim oblikom zloćudnog uticaja stranih sila kao što su Saudijska Arabija, Iran i, po mišljenju nekih, Turska.

I zaista, ako zanemarimo džamije čiju izgradnju finansira Turska i navode o neoosmanskoj agendi, inostrana islamistička infiltracija na Kosovu jeste realnost o kojoj mora da se razgovara. Pre samo četiri godine, najmanja balkanska zemlja stekla je neželjenu slavu zbog toga što je navodno imala najviši broj građana po glavi stanovnika koji su se pridružili terorističkoj organizaciji ISIS u Siriji. U Briselu smatraju da je to velika prepreka bezbednosti i razvoju.

Koliko god da je to tako, druga strana novčića pokazuje da je time stvorena posebna društvena atmosfera na Kosovu, što je podjednako problematično.

Bilo je to 2018, kada sam razgovarao sa svojim prijateljem Benom i kada mi je on ispričao o najnovijem razgovoru za posao, koji je obavio sa jednom prištinskom prodavnicom elektronike. Poznajući poteškoće na koje mladi građani Kosova nailaze dok traže posao, bio sam oduševljen ovim pozitivnim vestima.

Ben je pametna i srdačna osoba koja se fino oblači, ume sa ljudima i koja bi se odlično snašla u ulozi prodavca svega onoga što tehnološki giganti imaju da ponude. U stvari, sa obrazovnim profilom koji je stekao i jezicima koje je poznavao, on je stvarno bio predodređen za nešto intelektualno zahtevnije. Pa bi tako na ovom poslu sigurno briljirao.

Ipak, Ben nije dobio radno mesto. Svakako da poslodavci imaju čitav niz razloga za svoje odluke, dok je konkurencija na kosovskom tržištu rada mnogo više nego žestoka. Ben mi je zatim rekao da je poslodavac, u stvari, bio vrlo zadovoljan njime i da mu je istog trenutka ponudio radno mesto, zbog čega sam se zbunio.

“Šta se desilo?” insistirao sam na odgovoru.

“Zahtevala je da obrijem bradu”, Ben je odgovorio.

“Aha…” uzvratio sam.

Iako, prema zvaničnim statistikama, muslimani čine oko 95% stanovnika Kosova, vernici koji otvoreno ispovedaju svoju veru, kao što to Ben čini, često izgledaju kao čudaci svojim manje ili više sekularizovanim sugrađanima. Uz porast broja verujućih građana Kosova u poslednje vreme i žestoku raspravu o inostranom islamističkom uticaju, ovakvo stanje stvari dobilo je čvrsto uporište. U stvari, tako je stvoren prostor za sprovođenje eksplicitne i implicitne diskriminacije nad muslimanima na Kosovu koji su vidno posvećeni svojoj veri.

Ovo nije novi fenomen. Ranije objavljeni članci na K2.0, kao i u raznim kosovskim dnevnim listovima, već su pokrenuli ovo pitanje, pa je 2010. čak i Bi-Bi-Si (BBC) izveštavao o kosovskoj zabrani nošenja muslimanskih marama za glavu u državnim školama, a s namerom da se zemlja ‘evropeizuje’ i da se očuva njen sekularni nacionalni identitet.

Pošto se bavim istraživanjima, svi ovi incidenti podstakli su me na razmišljanje: Ako Kosovo teži članstvu u EU, ako evropski diskurs umnogome utiče na kosovsku politiku i ako se EU boji jačanja islamističkih snaga na Kosovu, da li to onda znači da bi diskurs koji plasiraju evropske politike mogao da bude začetak ove nove identitetske diskriminacije na Kosovu?

Nisam ja prvi koji postavlja ovo pitanje. Kosovski profesor Piro Redžepi (Rexhepi) već je ovo pitanje razmatrao u svoja dva publikovana rada, gde tvrdi da su “apartčici EU” oni koji primenjuju “taksonomije islamofobije [koje] muslimansko stanovništvo na Zapadnom Balkanu predstavljaju kao osumnjičene zajednice kojima je neophodno disciplinsko nasilje uz obećanje o evropskim integracijama”.

Drukčije rečeno, prepredena, ali jasna poruka briselskih zvaničnika upućena Kosovu navodno je bila ova: “Ako želite da se pridružite našem klubu, morate da se obračunate sa bradonjama.”

Sociolog Gzim Krasnići (Gëzim Krasniqi) je 2011. ukazao na to da je otvoreno ispovedanje islama na Kosovu ispolitizovano i predstavljeno kao nesumnjivi bezbednosni problem.

I moje istraživanje na ovu temu od 2016. naovamo rezultiralo je uznemirujućim dokazima o jednoj vrsti “orijentalističke sekuritizacije” verujućih muslimana u javnom prostoru Kosova, čime se konzervativniji praktičari islama predstavljaju kao “kulturološka pretnja” kosovskom društvu, a po već poznatim uzusima iz raznih zapadnoevropskih zemalja.

Kao rezultat toga, izveštaj Norveškog instituta za međunarodne poslove iz 2017. doneo je zaključak da se “mnogi muslimani, koji otvoreno praktikuju svoju veru, osećaju pod pritiskom” na Kosovu, te da bi antiterorističke politike kosovske vlade mogle da pogode mnogo više nego samo svoju metu.

Međutim, da li bi sve ovo moglo da se zaključi na osnovu ophođenja zvaničnika EU prema Kosovu?

Koliko god da je Redžepijeva teza precizna, njegovi dokazi to nisu, jer se oslanjaju na nekolicinu zbunjujuće terminologije iz nekih dokumenata o politikama Evropske unije. Njihova je svrha da pokažu da briselska administracija posredno ili neposredno svoja navodno islamofobična sočiva nameće kosovskim kreatorima politika, tako otežavajući svakodnevicu vernicima.

Da bismo saznali da li je njegov argument zaista ispravan, smatrao sam da moramo da razgovaramo sa evropskim predstavnicima iz te oblasti.

Zato sam 2018. naumio da prodrem dublje u odnos između onoga što evropski zvaničnici misle i onoga što kosovski vlastodršci rade kada su u pitanju muslimani na Kosovu koji otvoreno praktikuju svoju veru.

Da bismo to izveli, intervjuisao sam uzorak sastavljen od 24 evropskih političkih aktera — koje sam definisao kao zaposlene evropskih organizacija koje se bave kosovskom politikom ili kao evropske poslenike međunarodnih organizacija u toj oblasti — iz 18 organizacija sa sedištem u Briselu, Berlinu i Prištini. Među njima su i razne evropske institucije, agencije i predstavnička tela, kao i ambasade država i ministarstva spoljnih poslova država-članica EU, poslanici, analitički centri i razvojne agencije, NATO, OEBS i UNDP.

Rezultati moje male etnografske analize političkog mehura oličenog u formi evropskoga Kosova ispostavili su se zanimljivijim nego što sam to očekivao.

Da prekratimo dugu priču, većina intervjuisanih je smatrala da su otvoreno pobožnim i konzervativnijim kosovskim muslimanima, koji su predmet interesovanja stranih islamističkih sila, mozgovi nekako ideološki isprani, ili da su oni ciljani primaoci materijalnih podsticaja ili da su pak neka vrsta “pobunjenika” protiv njihovog ličnog identiteta, što je u suprotnosti sa kosovskim iskvarenim statusom kvo i “zapadnjačkim vrednostima”.

Ova maštanja idu nekako ruku podruku sa tvrdnjama evropskih političara, novinara i analitičara o tome da se Kosovo polako pretvara u jednu vrstu “balkanskoga kalifata”. Iako moja namera nije bila da ocenjujem istinitost ovih verovanja, nalazi pokazuju da ovakav evropski diskurs podrazumeva tretman “velikih muslimana” kao osumnjičenih za potencijalni terorizam.

Međutim, tu priči nije kraj.

Dublje kopajući po dostupnim podacima, zapitao sam se kako ispitanici znaju ono što znaju.

Pa, odgovor leži u tome što su im kosovske elite — to jest, vladini zvaničnici, predstavnici vlasti, analitički centri i lokalno osoblje međunarodnih organizacija — takvu poruku prenele. Reč je o građanima Kosova s kojima Evropljani i posetioci sa visokih pozicija ponajviše komuniciraju, a upravo su u pitanju oni kosovski stanovnici koji govore engleski i koji su najvećim delom sekularni te koji istovremeno oblikuju predstave evropskih zvaničnika o svim aspektima Kosova.

Štaviše, ove domaće elite imaju ličnu korist od toga što će predstaviti imidž Kosova koji podrazumeva da ono “u stvari nije muslimanska zemlja, već da je u opasnosti od islamizacije”. Jer, takav imidž sa sobom nosi tri stvari: da niko u EU nema razloga da se boji Kosova zbog islama; da se EU poziva da nastavi da podržava Kosovo i njegove aktuelne lidere, a da bi održala bezbednost; i da kosovske sekularne elite uvek mogu da koriste “Evropu” da opravdaju nametanje modela savremenog društva po svom nahođenju.

Jer, zamisao o tome da je islam samo istorijski teret koji Albanci nose, ako ne i da su Albanci, u stvari, kriptohrišćani, nije samo popularna kod ljudi kao što su Ismail Kadare i Ramuš (Ramush) Haradinaj. Posledica je ta da evroskeptični lideri, poput Aljbina Kurtija (Albin Kurti), obećavaju kosovskim muslimanima koji otvoreno praktikuju svoju veru upravo jednu od ključnih tekovina EU: slobodu veroispovesti.

Šta ćemo sad?

Shvatam da ovi nalazi liče na šamar mnogima odjednom. Međutim, iako zadatak naučnog istraživanja nije da isporučuje preporuke za kreiranje politika, ipak verujem da su praktične implikacije ovog nedavno objavljenog sociološkog ispitivanja jasne.

Samo ako evropski predstavnici posegnu za većim uzorkom kosovskih muslimana, ako se potrude da što bolje upoznaju što više aspekata kosovskog višeslojnog društva i ako im ovu državu predstavi i neko drugi, a ne samo elite, tek tada će evropski diskurs o islamu na Kosovu biti širokogrudiji i imidž pobožnih kosovskih muslimana pročišćen.

Prizivanje Evropske unije često daje politički legitimitet kosovskim domaćim politikama. Ako je to slučaj, onda je odgovornost EU da se tako nešto ne zloupotrebi. EU ne sme da dozvoli da bude smatrana zajednicom koja legitimiše diskurs sekuritizacije i koja se protivi sopstvenim vrednostima, pričinjavajući tako primetnu kolateralnu štetu kosovskim vernicima i dodatno ih otuđujući od evropskog projekta.

Na kraju krajeva, Benu bi pomoglo kada bi znao da EU ima čvrst stav prema onome za šta se zalaže i prema onome za šta se ne zalaže.

Naslovna: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.