Otpor prema neprekidnom nasilju zasnovanom na rodu
K2.0 donosi životne priče žena koje žive u prihvatilištima Kosova.
Svaki slučaj femicida na Kosovu mogao se izbeći, kažu feminističke aktivistkinje, da su mehanizmi pravde, od policije do pravosuđa, na pravi način bili mobilisani da zaštite žene.
Nedostatak takve mobilizacije ne samo što je ukorenio nasilje u društvo, nego je pojačao i nepoverenje u institucije, gde žrtve uglavnom traže intervenciju države tek kada je njihov život u neizbežnoj opasnosti — i to, u mnogim slučajevima, godinama nakon pretrpljenog neprekidnog nasilja. Ovo nasilje, koje se najčešće dešava između četiri zida koji bi trebali predstavljati sigurnost jednog doma, često nije delo samog partnera, već udruženi čin koji uključuje i druge članove porodice — i sa partnerove i sa žrtvine strane.
Porodice žrtava, u kojima vlada patrijarhalna praksa, uglavnom ignorišu ugnjetavanje žena u njihovim domovima. Na pozive žena u pomoć oglušuju se i same porodice žrtava, zbog čega žene polako prestaju da veruju u tu zastarelu društvenu vrednost da žena mora da se podredi svom mužu.
U slučajevima kada uspeju da pobegnu od nasilnih porodica, žrtve nasilja odlaze u prihvatilišta koja im pružaju privremeno i sigurno utočište. U njima žene dobijaju psihosocijalnu podršku i mogu ostati do šest meseci, iako u nekim izuzetnim slučajevima boravak može trajati i duže. Na Kosovu postoji osam prihvatilišta koja imaju dozvolu da prime i smeste žrtve nasilja.
K2.0 je posetio neke od njih i čuo priče o njihovom otporu prema neprekidnom nasilju zasnovanom na rodu. Mnoge žrtve su više puta tražile utočište u ovim prihvatilištima. Njihove priče istkane su jednom zajedničkom niti — sve su pretrpele nasilje od strane svog partnera i članova partnerove porodice.
Nita, Valjmira, Blerta, Anita i Mirjeta, čija su prava imena u ovom istraživanju izmenjena iz bezbednosnih razloga, napuštene od svojih porodica i osamljene čekaju, kao i mnoge druge žene, da im država omogući ekonomsku slobodu i imovinska prava.
— Nita —
Sunčeva svetlost koja je prodirala kroz zavese toplo je obasjavala Nitino bledo lice i tamne podočnjake.
U njenom pogledu se mešaju osećaji udobnosti koju je tek pronašla i straha koji je još uvek obuzima dok sedi u uglu skromno uređene sobe u jednom od prihvatilišta Kosova. Njen mladalački izgled kao da namerno zavarava i krije tragove teških i višegodišnjih tereta koji su 25-godišnju Nitu odveli do njenog novog privremenog boravka gde se danas nalazi.
Tišinu u sobi narušava samo tihi žamor njene ćerkice koja, zadubljena u svoju igru, marljivo gradi visoke građevine od Lego kockica. I dok njena ćerka uživa u slobodi da stvara plodove svoje mašte, Nita priča kako je njoj sloboda bila uništena dok je živela sa partnerom.
Nita se priseća ranog perioda ispunjenog lepim, ali prolaznim trenucima, pre nego što ju je nasilje pretvorilo u nekoga koga više ne prepoznaje, kako sebe opisuje uz osećaj izgubljenosti i tuge. Odmah zatim krivi sebe, odnosno svoju poljuljanu percepciju koja ju je, kako kaže, učinila nesposobnom da prepozna pravo lice čoveka i ono što je on zapravo bio.
“Ovo je moja greška. Ne znam kako sam mogla da dozvolim da se to dogodi”, govori ona dok deluje kao da pokušava da objasni samoj sebi više nego bilo kome.
Prisećanje tih užasnih scena koje je proživljavala godinama budi u njoj uznemirenost. Seća se kako je ležala na podu i u bolu se gušila od povreda zadatih njegovim udarcima, seća se i njegovog glasa koji je grmljao po sobi optužujući je za neverstvo, iako je ono postojalo samo u njegovoj glavi. I tako, uzastopni napadi, uvrede, poniženja, pretnje smrću.
“Ti si jedina osoba na svetu koja zaslužuje da umre ni za šta”, rečenica je koja joj još uvek neprestano odzvanja u glavi.
U jednom trenutku, Nita prestaje da govori. Teško joj je i oseća sramotu dok pokušava da opiše još jednu traumu: tukao ju je toliko da joj je koža poplavila od modrica. Prvo ju je optužio da je bila s drugim muškarcem, a zatim ju je pretukao. Optuživao ju je da zato nije uzbuđena tokom intimnih momenata s njim zato što se viđa s drugim.
“Plakala sam od bola, ali i zato što sam bila emotivno povređena, zbog toga što on sumnja u mene i smatra me za nekog ko čini prevaru”, kaže ona. “Ali sada pokazuje i svoje neznanje o ženskom telu, jer i ja da ne znam nešto o njegovom telu, pitala bih ga, a ne da me pretuče toliko da ne mogu sama sebe da prepoznam.”
Iz dana u dan njena sloboda je nestajala, a prostor njenog ličnog svakodnevnog života se sužavao. Ograničenja su bila oštra i jasna: morala je da prekine mnoga prijateljstva, oduzeo joj je vozačku dozvolu i naterao je da napusti predavanja.
Dok govori, okreće glavu prema ćerki, jedinoj radosti iz njenog braka koji inače naziva zatvorom.
Nekada je verovala da će nakon porođaja njen partner omekšati. Tako su joj barem drugi govorili. Bila je puna nade ali joj je tu nadu on svakim mesecom sve više gasio. Njegovo nasilje nad njom postajalo je sve gore, a njen osećaj bespomoćnosti sve veći.
Dan njihovog venčanja u njoj budi gorka sećanja. Venčali su se dok je Nita bila trudna i dok je trajala pandemija KOVID-19, zbog čega su slavlje morali održati kod kuće. Na dan svog venčanja, iako umorna od trudnoće, morala je kao domaćica da služi goste ceo dan.
Kako je veče odmicalo, setila se da ceo dan nije ništa ni jela ni pila, te je prišla stolu sa pićem. Dok je punila čašu, on se pojavio kraj nje.
“Ustani i poslužuj ljude, inače ćeš zažaliti”, zapretio joj je.
Svoju čašu ostavila je netaknutu na stolu.
Njena nada da će se brakom promeniti stvari ubrzo je nestala nakon venčanja. Znala je da nema opravdanja za nasilje, i iako se nasilje sve više ponavljalo, njegovi izgovori i optužbe za batine koje joj je davao i dalje su je šokirali. Jednog dana, kada je bila bolesna, seća se kako je uporno insistirao i tražio od nje da pojede bananu. Nakon što je odbila, pretukao ju je tako da je od batina danima imala ožiljke.
Međutim, odlučila je da ga napusti jednom drugom prilikom, kada je izašla u kratku šetnju sa ćerkom po komšiluku, a kada se vratila kući, on ju je još brutalnije napao.
“Kako ti to izlaziš kad ti hoćeš, je li?!”, urlao je na nju.
Krv koja je tekla niz njeno telo bila je poslednje upozorenje da, ako ga ne napusti, možda će je i ubiti.
Tako je pre nekoliko meseci odlučila da pobegne u prihvatilište.
— Valmira —
Valjmira, u svojim četrdesetima, ima priču sličnu Nitinoj i brojnih žrtava na Kosovu koje su pretrpele rodno zasnovano nasilje. Njihove priče nisu o jednokratnim svađama ili konkretnim prepirkama, već o hronikama sistematskog nasilja koje je njihove domove pretvorilo u trajna utočišta nepredvidivosti i straha.
Metode zlostavljanja Valjmirinog partnera bile su raznolike koliko i okrutne – guranje, vučenje po podu, udaranje, bacanje predmeta na različite delove njenog tela. U početku je Valjmira pokušavala u sebi da obrazloži i razume razloge za svaki čin nasilja. Ali, ubrzo su pokušaji da shvati zašto je došlo do svakog njenog premlaćivanja na kraju ustupili mesto drugoj, važnijoj zabrinutosti: više nije mogla da razmišlja o razlozima, sada je morala da razmišlja o tome kako da preživi.
U toj zagušljivoj atmosferi kontrole i sumnjičavosti, čak i najjednostavnije radnje poput odlaska u posetu njenoj porodici ili oblačenja za šetnju izazvale bi njegove napade.
“Zašto moraš da ideš tamo? Za koga se oblačiš?” stalno ju je zapitivao.
Međutim, jedne skorašnje noći, svemu tome stala je na kraj. Valjmirina sestra se vratila iz inostranstva i poslednjih dana koje je provela u gradu pozvala je Valjmiru da prenoći kod nje. Bio je to jedan uobičajeni trenutak čežnje između sestara koje se dugo nisu videle, ali je taj trenutak pokrenuo lavinu događaja koji su Valjmiru poslali u prihvatilište.
Valjmira se spremila i čekala da je muž odveze do sestre, kao što je obećao. Ali kako su sati prolazili, postalo joj je jasno da se on neće vratiti kući. Njegovo nejavljanje na telefon i neuzvraćanje poruka nije bilo uobičajeno — bilo je namerno.
Osećajući izmešana osećanja srama prema sestri i odlučnosti da se sretne s njom, Valjmira je odlučila da više ne čeka i pozvala je sestru da dođe po nju.
Dok je bila kod sestre, Valjmira je saznala da je njen suprug nazvao njenog oca, besan što je napustila kuću bez njegove dozvole. Kasnije je telefonom zahtevao od Valjmire da se vrati kući najkasnije do 5 sati ujutro.
“Kako da se vratim u to doba noći?” upitala ga je Valjmira. “Ti znaš da nema autobusa u to vreme.”
“Leti”, odlučno je uzvratio.
Njen povratak kući sledećeg dana naišao je na optužbe da još uvek ima poteškoća da artikuliše: “Ti sestrinog muža voliš. Šta imaš ti da ostaješ tamo?”
“Ćuti bre, sramota, čuće te sestra, ovo nema smisla, još ćeš i njih dvoje da posvađaš”, odgovorila je Valjmira.
No, pre nego što je stigla da završi rečenicu, uhvatio ju je za kosu obema rukama i počeo da čupa. Posle nekoliko sekundi udario je njenu glavu o vitrinu.
Nastavio je da je gađa predmetima, grabeći sve pred sobom. Dok je pokušavala da se zaštiti od visokih štikli kojima ju je gađao, odjednom je čula uspaničeni glas njihovog sina: “Ubiće mamu”.
Nakon napada, Valjmira je pozvala sestru koja ju je hitno odvezla u bolnicu. Bio je to prvi put da je Valjmira, nakon godina zlostavljanja, prijavila nasilje policiji.
Dok ona već nekoliko meseci boravi u prihvatilištu, njena deca kod supruga, koji im je rekao da je majka otišla “jer se udala za drugog”.
— Blerta —
Blerta, koja ima samo 19 godina, već treći put je u prihvatilištu. Pre nego što je poslednji put došla, u prihvatilištu je boravila manje od godinu dana, očajnički tražeći sigurnost nakon učestalog nasilja koje je nad njom vršio njen partner.
Njeno prvo iskustvo u prihvatilištu bilo je još dok je bila dete, nakon rastave njenih roditelja. Ostavljena da je deda odgaja i stara se o njoj, brzo je došlo vreme da se ona stara o svom dedi. Kako je Blerta odrastala, zdravlje njenog dede se s godinama sve više pogoršavalo.
Nakon rastave roditelja, Blertin otac je zavšrio u zatvoru, dok se njena majka preudala. Međutim, ostali članovi porodice su majčin izbor da se ponovo uda uzeli kao razlog da ometu Blertinu budućnost – stričevi su joj naglo prekinuli školovanje dok je još bila u drugom razredu srednje škole.
“Postaćeš kao tvoja majka”, govorili su joj opravdavajući taj svoj postupak.
Blerta kaže da se zbog tih teškoća tokom odrastanja osećala ugroženom i ranjivom kada je imala 17 godina, što ju je na kraju navelo da uđe u vezu sa jednim manipulativnim partnerom koji joj je obećavao drugačiji — bolji — svet.
Samo tri dana nakon što su stupili u brak, nestala je ta njegova dobrota u koju se zaljubila i u kojoj je bila pronašla svoj mir. Bio je to prvi put da je on upotrebio nasilje prema njoj.
Dva meseca kasnije, ostala je trudna. Nasilje se nastavilo. Muž ju je izolovao, zabranivši joj da se sastaje sa svojom rodbinom kada je sama, a dozvoljavao joj je da izazi iz kuće samo pod nadzorom njegovih sestara.
“Jedini srećan dan bio je kada mi se rodio sin”, kaže ona.
I toj sreći je ubrzo došao kraj. Pretukao ju je samo tri dana nakon njenog porođaja. Premlaćivanja su joj postala rutina.
Jednom, dok je bila u poseti svojoj tetki, poslao joj je poruku: “Ubiću te”.
Kada se vratila kući, pretio joj je nožem i udarao je pesnicama. Ta noć, priseća se Blerta, završila se njegovim hapšenjem, nalogom za njenu zaštitu i kaznom od nekoliko meseci koja mu je usledila nakon toga. Uveravao ju je da više neće koristiti nasilje prema njoj. Nakon što je odležao kaznu, ona se ponovo vratila kod njega.
“Trpela sam sve to jer nemam nikoga, ni majku, ni brata, nikog. Nemam pomoć ni od koga, nemam nikog živog osim ovog dečaka”, kaže ona. “Nisam imala nikoga da me ohrabri i kaže mi da mogu i sama da nastavim svoj život.”
Nasilje se ponavljalo, a Blerta se priseća i slučaja kada je toliko iskalivao svoj bes prema njoj da ga je doktorica iz Centra za porodičnu medicinu udaljila iz sale u kojoj se nalazilo njihovo bolesno dete koje je primalo medicinsku negu.
Nekoliko dana nakon ovog uznemirujuće incidenta, njen strah se povećao još više kada joj je rekao: “Ti si siroče. Držim te u šaci, ti si se udala za mene i mogu da ti radim šta hoću”.
Uprkos tome što je pretrpela još gore nasilje u prošlosti, tog dana je zaista počela da strahuje za svoj život.
Blerta je putem Vibera diskretno poslala poruku Centru za porodičnu medicinu koji je posetila nekoliko dana ranije. Od njih je tražila da obaveste policiju i poslala im je adresu gde stanuje. Međutim, on ju je uhvatio dok je slala poruke i, u još jednom žestokom napadu, tukao ju je do te mere da je počela da krvari pre nego što je uspela da pobegne iz kuće.
Prikupivši ono malo snage što joj je preostalo, uspela je da istrči iz kuće i ponovo zatraži pomoć. Te noći, pre otprilike tri meseca, policija ju je dopratila do prihvatilišta.
“Obuci trenerku jer ćeš posluživati svakog ko nam dođe u goste”
Mirjeta je po drugi put u prihvatilištu. Prvi put je bila pre više od godinu dana, a sada se u sklonište vratila pre nekoliko meseci. Mirjeta se nikada nije zvanično venčala. Njen momak ju je odveo u svoju kuću kada je imala samo 17 godina. Međutim, čim je ušla u novu kuću, dočekala ju je neprijatna atmosfera.
Pretrpela je sve oblike nasilja od partnera, te emocionalno i psihičko nasilje od njegove majke. U dve decenije koliko već živi s njim, najmanje 15 godina je trpela to nasilno okruženje. Ne seća se da li je u početku prvo došlo fizičko ili verbalno zlostavljanje ni da li je prvo njen partner upotrebio nasilje nad njom ili njegova majka.
Nakon godinu dana braka, ostala je trudna, ali je ubrzo imala pobačaj. Doktor je to pripisao nerazvijenosti fetusa, ali Mirjeta smatra da su preterani i teški kućni poslovi koje je bila prisiljena da obavlja doprineli pobačaju. Čak i nakon ovog iskustva, i uprkos savetima doktora da odmara i ne napreže se, partnerova majka je uporno vršila pritisak na nju da nastavi da obavlja poslove po kući.
“Moraš da ustaneš i da radiš. Koliko li sam ja tek pobačaja imala, a vidi tebe kako se izležavaš”, priseća se Mirjeta njenih reči. “Obuci trenerku jer ćeš posluživati svakog ko nam dođe u goste.”
Verbalno zlostavljanje, koje je uključivalo ponižavanja, vikanje, psovke i potcenjivačke komentare, nije dolazilo samo od njene svekrve, nego su jednako s njom postupali i drugi članovi porodice. Mirjetine obaveze u domaćinstvu porodice njenog partnera uključivale su razne neplaćene radne zadatke. Morala je da vodi računa o čitavom domaćinstvu, brinula se o bašti i životinjama. Uzgajala je i ubirala pasulj, od čije je prodaje na pijaci porodica primala prihode, ali ona od toga nije dobila ni centa.
Na Kosovu, gde je siromaštvo uobičajeno u porodicama i gde se ekonomska prava žena uveliko krše, mladi parovi često moraju da žive sa širim krugom porodice – skoro uvek sa porodicom supruga – kako bi se izborili sa finansijskim poteškoćama i nesigurnošću. Međutim, u kosovskom društvu, gde su porodične strukture duboko patrijarhalne, taj prošireni porodični krug često postaje isključujuća i opresivna sredina, pogotovo prema ženama.
U tim proširenim porodičnim krugovima, ugrađene rodne norme prebacuju teret neplaćenih kućnih poslova direktno na snajina leđa. Tu odgovornost, bez obzira da li je snaja već zaposlena negde ili ne, na nju uglavnom prenosi partnerova majka, dok njegov otac upravlja porodičnim finansijama.
“Rodno zasnovano nasilje nije nasilje koje uvek vrše muškarci. Ono je više fokusirano na žrtvu koja ga trpi, a to su uglavnom žene. I to nasilje je uvek raslojeno na nekoliko nivoa moći koji se stvaraju u porodičnim odnosima”, kaže feministička aktivistkinja Liridona Sijarina. “Jedan od najnasilnijih odnosa u porodici je institucionalizacija odnosa snaja—svekar—deverovi.”
Uznemirujuća realnost zajedničkog života sa nasilnicima i trpljenja zlostavljanja od strane čitave suprugove porodice nije slučaj samo u Mirjetinoj kući. Prihvatilišta su puna žrtava koje su se suočavale sa raznim i učestalim sukobima sa članovima porodica svojih partnera. U slučajevima kada postoji fizičko nasilje od strane partnera u takvom porodičnom okruženju, njega uvek prati, ili mu prethodi, psihičko zlostavljanje od strane drugih članova njegove porodice. Međutim, uprkos učestalosti ovog nasilja, postoji ogroman jaz u podacima, analizama i istraživanjima koja ispituju interakcije i dinamiku unutar tih porodica.
“U mentalitetu i praksi gde se žena doživljava kao “robinja”, ona postaje lako kontrolisana od bilo koga u porodici njenog muža”, kaže Sijarina. “Međutim, taj odnos je znatno složeniji i zahteva više istraživačke pažnje kako bi se priroda takvog odnosa mogla detaljno objasniti.”
Čak su i Nita i Blerta iskusile sistematsko nasilje od strane porodica svojih muževa.
Mirjetinim poteškoćama posebno su doprinele sestre njenog supruga, koje su je često opterećivale raznim kućnim poslovima i postavljale joj brojne zahteve, uključujući poslove poput glancanja cipela.
Spominje i slučaj psihičkog nasilja koje je trpela od strane oca njenog supruga, koji joj je rekao: “Radije ću spaliti čitav grad nego da tebi ostavim svog unuka, ako se ti i moj sin rastanete”.
S druge strane, značajan faktor zbog kojeg je muž naterao Nitu da napusti studije bio je uticaj njegove majke na njega. Ona se često žalila svom sinu da je Nita, dok je on na poslu, fokusirana samo na učenje, da samo sedi ispred laptopa i ne pomaže u kućnim poslovima. Na Nitu je čak i na njenom sopstvenom venčanju tokom pandemije, uprkos tome što je bila trudna, osim supruga, i njegova majka vršila stalni pritisak da se brine o gostima i da ih uslužuje po čitav dan.
“Njegova majka mi je govorila: ‘Ti napadaš mog sina, nerviraš ga i teraš ga da te bije’”, priča Nita.
“Sama si ga izabrala”
Žene često ostaju i trpe nasilje ne zato što ne razumeju šta im se dešava, već zbog nedostatka alternativa, društvenog pritiska i neadekvatnog sistema podrške.
“One nemaju dom, nemaju gde da se vrate, pa trpe nasilje dok deca ne odrastu i dok se njihove okolnosti ne promene”, kaže Ljuljeta Demoli, izvršna direktorica Kosovskog centra za rodne studije, organizacije koja se bavi razvojem studija i istraživanja o rodnim pitanjima na Kosovu.
U prihvatilištima na Kosovu, žrtve porodičnog nasilja su starosti između 20 i 60 godina, a nasilje koje su pretrpele doseže period od godinu dana do dve decenije. Mnoge od njih često nisu imale izbora te su se vraćale svojim zlostavljačima.
Stanje beznađa i tuge u koje se vraćaju zbog nepostojanja alternative nakon što pobegnu iz nasilnog doma jasno je ilustrovano u Anitinoj priči, još jednoj žrtvi porodičnog nasilja, koju je K2.0 sreo u jednom od prihvatilišta.
— Anita —
Anita ima 33 godine i živi u prihvatilištu već skoro tri godine. Tamo je pre dve i po godine rodila i drugo dete. Anita je nekoliko puta odlazila da živi sa svojom porodicom, ali ni tamo je nisu želeli pa se vraćala u prihvatilište. Njeno prvo dete, rođeno godinu dana nakon što je provela deset godina u braku, živi sa njenim suprugom, što je stavlja pred tešku odluku.
“Pitao me je [muž] da li ću se vratiti. Ako je to jedini način da živim sa oboje dece, onda da”, kaže Anita.
Prema mišljenju aktivistkinja za ženska prava na Kosovu, upravo su država i porodice te koje često primoravaju žene da ostanu ili se vrate u nasilno okruženje. Ograničene mogućnosti zapošljavanja, blage kazne za nasilnike i nedostatak implementacije politika reintegracije u društvo, kao što su smeštaj i rehabilitacija, i dalje predstavljaju problem.
Adelina Beriša, menadžerka programa za rešavanje rodno zasnovanog nasilja u Mreži žena Kosova, kaže da su, takođe, porodice žrtava često one koje ometaju ekonomska prava devojaka i žena, pogotovo time što im uskraćuju pristup nasleđu koje bi za žene predstavljalo priliku da pobegnu od nasilja.
Ona dodaje da su žene sprečene da potraže pomoć zbog straha od stigmatizovanja kao nekog ko rastura porodicu zbog nasilja koje se često smatra “malim” i koje nad njima vrše i članovi njihovih porodica.
Od žena sa kojima je K2.0 razgovarao, nakon što bi pobegle od nasilnih partnera i zatražile utočište kod svojih porodica, obično bi se tražilo da se vrate svojim partnerima, pogotovo ako imaju decu. Štaviše, u nekim slučajevima, ženama je direktno rečeno da se moraju vratiti kako ne bi postale teret za njihove porodice.
“Ženama govore ‘jedan šamar nije razlog da se rasturi porodica’ i slične stvari, ali ne govore muškarcima da ne rasturaju porodicu svojim nasilnim ponašanjem”, kaže Beriša.
Nakon slučaja nasilja, Nita je uzela dete i potražila utočište kod svoje porodice, odlučna da se više ne vrati. Međutim, podrška od strane porodice je izostajala, pošto su insistirali da se vrati svom mužu.
“Sama si ga izabrala”, rekla joj je majka.
Kad god bi se Valjmira požalila na muževljevo nasilje, naišla bi na protivljenje oca koji bi joj uvek uzvratio:
“Idi i skoči sa seoskog mosta, nema ti druge.”
Sve žene s kojima je K2.0 razgovarao razmišljaju o povratku svojim nasilnim muževima, u slučaju da sebi i svojoj deci ne uspeju da obezbede krov nad glavom.
Blerta je jedna od tih koja se već vratila svom suprugu.
Naslovna slika: Arrita Katona / K2.0.
Ovaj članak je deo projekta “Human Rightivism”, koji finansira Ambasada Švedske u Prištini, a sprovodi Fond za razvoj zajednice kroz Program za ljudska prava. Stavovi izraženi u ovoj aktivnosti ne odražavaju nužno stavove Ambasade Švedske u Prištini.