Perspektive | Srbija

Naša deca uče različite priče iz prošlosti

Piše - 10.04.2019

Ili o tome kako se u Srbiji šuti o jednom dijelu priča iz prošlosti.

Tokom i u vezi sa oružanim sukobom na Kosovu 1998–1999. godine ubijeno je ili je nestalo 13.535 osoba. Među njima su Albanci (10.812), Srbi (2.197), te Romi, Crnogorci, Turci, Bošnjaci i pripadnici drugih etničkih zajednica (526). Ovo su puke činjenice.

Samo u periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine — koji obuhvata i period NATO bombardovanja — na Kosovu je stradao 7.431 civil. Ponovo, ovo su same činjenice.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), presudio je u dva slučaja (predmet Šainović i dr, te predmet Đorđević) da su jedinice Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije tokom sukoba na Kosovu počinile ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, i prekršile zakone i običaje ratovanja. Verificirano, upotpunjeno dokazima, čiste činjenice.

I sve je tu, crno na belom; veliki broj činjenica iz tog perioda je potvrđen - van svake razumne sumnje.

Sud je van razumne sumnje utvrdio da su potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije Nikola Šainović, komandant Treće armije Vojske Jugoslavije (VJ) Nebojša Pavković, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević, i načelnik MUP-a za Kosovo i Metohiju Sreten Lukić, učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio da se na Kosovu promeni etnička ravnoteža i osigura kontrola srpskih vlasti nad tadašnjom pokrajinom.

Uz pomoć i podršku načelnika Generalštaba VJ Dragoljuba Ojdanića, i komandanta Prištinskog korpusa VJ Vladimira Lazarevića, ovaj državni plan zločina sproveden je ubistvima, deportacijama, prisilnim premeštanjem i progonima.

Presude kojima je ustanovljena odgovornost političkog, vojnog i policijskog vrha Savezne Republike Jugoslavije i Srbije za zločine počinjene na Kosovu napisane su na preko 2.700 strana. One opisuju zločine koji su počinjeni širom Kosova i iznose činjenične zaključke Suda u vezi sa istraženim događajima, njihovim žrtvama i počiniocima zločina.

I sve je tu, crno na belom; veliki broj činjenica iz tog perioda je potvrđen – van svake razumne sumnje.

Priče iz sudnice

Čitajući ove presude, upoznajemo se sa pričama mnogih žrtava i preživjelih.

Među njima je Nazljie Balja (Nazlie Bala) iz Prištine. Ujutru 29. marta 1999. godine, iz kuće su je isterali srpski policajci i vojnici, te je, zajedno sa velikom grupom isto tako proteranih Albanaca, uputili ka železničkoj stanici. Uspela je da nađe mesto u već dupke punom vozu, koji je potom pod vojno-policijskom pratnjom krenuo put Makedonije.

Nju i druge Albance su iz voza iskrcali pred samu granicu, i uputili ih da je pređu peške. Nakon noći provedene u jednom dvorištu, Nazlie se ukrcala u jedan od autobusa koji su išli za Ohrid u Makedoniji.

Ako nastavimo čitati, saznajemo ovakve priče.

Na dan 28. marta 1999. Edison Zatrićiji (Zatriqi), je, strahujući za svoju porodicu, poslušao policajca koji je tok dana krstario kroz Peć i vikao Albancima da u roku od pet minuta napuste svoje domove. Pridružio se koloni proteranih i prisiljenih da odu u Albaniju ili u Crnu Goru. Zatriqi je sa porodicom putovao automobilom; drugi su odvezeni autobusima, ili su otišli peške.

Nailazimo na priče kao ona Miljazima Tačija (Milazim Thaçi) i Mustafe Drage koji su sa svojim porodicama i komšijama utočište od granatiranja koje su sprovodile srpske snage potražili na jednoj poljani u mestu Izbica. Tu su ih, međutim, opkolili vojnici i policajci, oduzeli novac, žene i decu proterali ka Albaniji, a Miljazima, Mustafu i druge muškarce streljali.

Njih dvojica – Milazim i Mustafa – bili su među 14 muškaraca koji su preživeli streljanje, pobegli i krili se u šumi sve do sredine juna 1999. godine. Preko 80 Albanaca, uglavnom starijih ljudi, nije preživelo streljanje tog 28. marta 1999. godine.

Priština, Peć, Izbica i Beleg ne nalaze se u udžbenicima istorije koja se podučava u osnovnim i srednjim školama u Srbiji.

Saznajemo i da su krajem marta 1999. godine pojedine Albanke, prethodno zatočene na jednoj drugoj poljani, u nama ne tako poznatom Belegu kod Dečana, birane pa mimo volje odvođene u obližnje objekte gde su bile silovane. Sutradan su u konvojima, organizovano i uz pratnju vojske i policije, proterane i upućene u Albaniju. Iza njih je ostalo više desetina muškaraca koji su tada poslednji put viđeni živi.

Ali, Priština, Peć, Izbica i Beleg ne nalaze se u udžbenicima istorije koja se podučava u osnovnim i srednjim školama u Srbiji.

Šta više, škola nije mesto u kojem se slušaju priče o Nazljie, Edisonu, Miljazimu, Mustafi, ženama iz Belega i na hiljade drugih civilnih žrtava rata.

Istini za volju, sve što u vezi sa događajima na Kosovu đaci uče jeste da je od 24. marta do 10. juna 1999. godine NATO bombardovao Srbiju, nakon neuspelih pregovora u Rambujeu i odbijanja Srbije da prihvati ultimatum kojim bi „NATO zaposeo teritoriju Kosova i Metohije“.

U proveri stečenog znanja, na kraju je važno da đaci pokažu da znaju kako se ta NATO akcija nazivala – Udružene snage – koliko je trajala – 78 dana – i koliko žrtava je proizvela.

Nije poznat, međutim, tačan odgovor na poslednje pitanje budući da se podaci razlikuju od udžbenika do udžbenika. Tako se ispostavlja da je za đake najsigurniji odgovor da je u napadima NATO alijanse stradalo između 1,200 i 2,500 civila, te 462 vojnika i policajaca. Da je od posledica NATO bombardovanja zapravo stradalo 754 osoba – 454 civila – vešto se prećutkuje.

Podaci koji nedostaju

Oni radoznaliji, koji žele da kontekstualizuju ovaj događaj, prouče uzroke i genezu, te bolje razumeju aktuelnu političku situaciju između Srbije i Kosova.

Nažalost, iz svojih knjiga naučiće da krivica leži isključivo u Albancima. Njihova „provala separatizma i nacionalizma u proleće 1981. godine“ utrla je put pritiscima, zastrašivanju, uništavanju imovine, te ubistvima i silovanjima Srba na Kosovu, goneći ih na masovno iseljavanje, a republičke vlasti na odlučno zaustavljanje secesionističkih težnji.

Osim prikaza zločina srpskih snaga nad kosovskim Albancima, upadljivo su izostavljeni i podaci o periodu koji je prethodio ratnim godinama i tokom kojeg se kriza na Kosovu razvijala do tačke oružanog sukoba.

Prećutkivanje represije i široko rasprostranjene diskriminacije kojoj je bilo izloženo albansko stanovništvo umnogome je olakšalo prikazivanje NATO bombardovanja kao iznenadnog, nepravednog i neopravdanog čina.

Kao i u slučaju rata u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, objektivno prikazivanje istoriografskih podataka i njihovo situiranje u kontekst koji olakšava razumevanje savremenih pojava, ustupilo je mesto samoviktimizujućem narativu koji u jednom ljutitom i optužujućem tonu nudi pristrasnu interpretaciju događaja.

Time se od istorije kao humanističke nauke koja uz znanje o prošlosti treba da razvija kritički um, uči toleranciji, te demokratskom i odgovornom građanskom ponašanju odustalo, u ime istorije kao nastavnog predmeta koji, između ostalog, gradi nacionalni identitet.

Takva istorija svodi se na puko oružje u političkim rukama, instrument manipulacije i/ili propagande koja promoviše netoleranciju, stereotipe, predrasude i nacionalizam, sa svrhom da naknadno legitimizuje (pogrešne) poteze, usmeri mlade ka pogodnim stavovima i pripremi ih za neko buduće željeno ponašanje.

Savremena nastava istorije u Srbiji, dakle, ne prepoznaje događaje koje je istražio MKSJ, niti žrtve koje je u svojim presudama imenovao.

Naročito pogubno za sistem koji, barem deklarativno, želi da obrazuje za demokratiju i mir, usadi evropske vrednosti i pruži elementarnu političku kulturu, jeste odbijanje da mladima prikaže različite političke i diplomatske inicijative usmerene ka zauzdavanju galopirajuće krize na nenasilan način. Time se svesno odustalo i od nastojanja da im se pored znanja usadi i sklonost ka traženju rešenja koja su fokusirana na dijalog, dogovor i uspostavljanje poverenja.

Štaviše, uskraćuje im se mogućnost da se osposobe da slične obrazce ponašanja primete u sopstvenom (i) društveno-političkom okruženju, te da shodno tome pruže otpor već prvim nagoveštajima nasilja.

Savremena nastava istorije u Srbiji, dakle, ne prepoznaje događaje koje je istražio MKSJ, niti žrtve koje je u svojim presudama imenovao. Ona nudi šturi i nepotpuni prikaz događaja, koji ne omogućava razumevanje i pothranjuje ionako već čvrsto usađene stereotipe o Albancima. Ona zbunjuje brojevima žrtava, i šizofrenim sakrivanjem glasova o zločinima koji su počinjeni nad kosovskim Albancima.

Ta naša istorija krivi druge za izbijanje nasilja i podgreva neprijateljstvo i društvene tenzije. Takvim pristupom ona ne pomaže približavanje zajednica u cilju uspostavljanja poverenja koje može voditi i pomirenju, već ih dodatno distancira i svoju drži u stanju kontinuirane pripravnosti za neki novi ciklus nasilja.   

A stav mladih – koji se vidi u istraživanju koje je radio Univerzitet u Beogradu i koje je objavljeno pod naslovom “Ratovi iz 90tih u udžbenicima – da su u ratu gubitnici svi, a pobednik niko, nagoveštava spremnost da slušaju priče o prošlosti.

Te priče im se trebaju ispričati uz oslanjanje na činjenice koje su utvrđene van razumne sumnje, jer nas u uslovima nesputane manipulacije, negiranja i iskrivljavanja istine jedino takav pristup čini sigurnim da se prenosi znanje, a ne mitovi, i da se ono razumeva u odnosu na kontekst u kojem se i dešava, a ne u odnosu na nacionalističke političke projekcije i interese.

Naslovna ilustracija: Atdhe Mulla.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.