Amir, šesnaestogodišnji Avganistanac, ka Evropskoj uniji (EU) putuje već više od godinu i po dana. Do Srbije je došao kopnenim putem preko Turske i Bugarske. Krijumčari su ga u Istanbulu držali zatočenog dvadesetak dana ucenjujući njegovog oca da plati dodatnih 1.000 evra.

“Bili su Avganistanci”, priseća se u razgovoru za K2.0. “Bio sam tamo 20-25 dana. Hranu i vodu sam dobijao jednom dnevno, uglavnom sam bio sam u sobi. Povremeno su me tukli, najčešće po tabanima. Nisu me tukli svakodnevno, nego na svakih nekoliko dana.”

Kada su roditelji isplatili otkup, Amir je oslobođen: “Vezali su mi povez preko očiju i stavili me u auto, a onda su me vozili, vozili… Ostavili su me na ulici. Nisam znao gde sam, u kom sam uopšte gradu. Onda sam shvatio da je istanbulska četvrt Zejtinburnu. Tamo sam upoznao neke momke iz Avganistana i sa njima krenuo za Bugarsku.”

Fotografija: Milutin Marković.

U Bugarskoj je proveo oko četiri meseca u kampu Bosmanci. U strahu da bi iz ove zemlje mogao biti deportovan u Avganistan, jer tek retki su dobili azil tamo, nastavio je ka Srbiji. Granicu je uspeo preći iz drugog ili trećeg puta. “U Bugarskoj sam u šumi pio neku vodu koja nije bila dobra”, kaže. “Od tada povremeno imam bolove u bubrezima. Lekar mi da malo antibiotika, malo lekova za bolove, i onda me pusti, pa kad me zaboli, ja se ponovo javim.”

Sada boravi u Beogradu gde volontira za jednu organizaciju koja radi sa izbeglicama kako bi mu brže prošlo vreme između pokušaja ulaska u EU.

Amir je jedan od oko 3.800 izbeglica koji trenutno borave u 13 privremenih prihvatnih centara u Srbiji, prema podacima Komesarijata za izbeglice. Prošle godine ih je bilo više od 8.000. Mali deo je uspeo legalno ući u Mađarsku, dok je većina prešla preko “zelene granice” i ide ka Hrvatskoj i Rumuniji, a odnedavno i ka Bosni i Hercegovini, odakle pokušavaju ponovo ući u Hrvatsku.

Prelazak ka Mađarskoj je izuzetno težak, kako zbog jakih mera nadzora na granici, tako i zbog policijskog nasilja, te žičane ograde visoke oko četiri metra. Slično je sa Hrvatskom. Volonteri na terenu redovno izveštavaju o policijskom nasilju na granicama i užasnim životnim uslovima za većinom mlade muškarce koji žive u pograničnim područjima.

Amir kaže da je jednom uspeo ući iz Srbije u Mađarsku, legalnim putem, gde je ostao nešto više od mesec dana u kampu zatvorenog tipa koji mnogi porede sa zatvorom – Roške (mađ. Roszke). Uspeo je preći legalnim putem nakon što je u Srbiji bio žrtva nasilja od krijumčara, te je nekoliko organizacija lobiralo da on dospe na takozvanu listu, koja omogućava legalan prelazak granice. Donedavno, 20 osoba dnevno je moglo na ovaj način ući u Mađarsku, ali su sada pravila promenjena i ulazi samo dvoje.

U Mađarskoj je aplicirao za azil, ali se krajem 2017. vratio u Srbiju. Kaže da mu nisu poverovali da je maloletan, te su ga nameravali prebaciti u kamp u kojem bi morao provesti najmanje šest meseci, bez mogućnosti izlaska. Za Amira, kao i mnoge druge koji su krenuli na put u nadi da će naći bolji život, to je predugo.

Pokušao je preći preko “zelene granice” u Hrvatsku i to osam puta. No, svaki put, kao i mnoge druge koji pokušavaju isto, sprečila ih je policija, neretko koristeći silu te su nelegalno gurnuti nazad u Srbiju.

“Ne spavam dobro. Puno razmišljam. Razmišljam o svojim roditeljima i o tome kako ću da prođem”, priča Amir. “U Srbiji je u redu, ali znam da moram dalje jer ovde nemam budućnost. Nazad ne mogu.”

Fotografija: Milutin Marković.

Amir je na put krenuo iz provincije Nangarhar, istočni Avganistan, nakon što mu se otac razboleo, a Talibani, koji još imaju moć u ovom delu zemlje, ga onemogućili da radi i zarađuje kako bi pomogao porodici. Nakon jednog presretanja Talibana, roditelji su odlučili da Amira pošalji u Evropu, gde će, nadali su se, njihovo dete biti sigurno.

„Moj otac je krijumčarima platio 3.000 evra da me prošvercuju u Evropu. Imam ujaka u Belgiji. Sada mi on povremeno šalje novac. Po 100 evra jednom mesečno ili u nekoliko meseci“, priča Amir. „Neke izbeglice ovde kupuju picu, koka kolu… Ja ne. Gledam da sačuvam novac, da bih sakupio da odem na game (gejm/igra).“

Igrom Amir i ostale izbeglice nazivaju svaki pokušaj prelaska granica. Jedan gejm, sa taksi prevozom od Beograda do Šida ili hrvatske granice, košta između 50 i 70 evra, mada se cene stalno menjaju. Što su granice čvršće zatvorene, to je cena veća.

Oni koji još imaju novca, idu uz pomoć krijumčara. Drugi se kreću u grupama, vodeći se GPSom. Još od 2015. za one koji kreću iz Beograda, jedno od mesta gdje pronalaze vezu za nastavak puta je u parku kod Ekonomskog fakulteta. U određeno vreme, po nekoliko puta nedeljno, grupe od po četiri-pet muškaraca organizovano kreću prema srpsko-hrvatskoj granici.

Policijsko nasilje

Još od 2015. godine, kada su izbeglice u velikom broju prelazile preko Balkana ka EU, Srbija je važna tačka na “Balkanskoj ruti”. Nakon zatvaranja granica EU u martu 2016. godine, hiljade ljudi je ostalo zaglavljeno na ovoj ruti i, ukoliko žele nastaviti put, prisiljeni su da traže alternativne načine ulaska u EU.

Zatvorene granice učinile su one koji se kreću ranjivim. Česte su žrtve krijumčara, ali i policije u zemljama EU koja ne preza od korišćenja sile i ilegalnih proterivanja, zanemarujući međunarodno humanitarno pravo koje propisuje da svaka osoba ima pravo da traži azil u državi u kojoj se nalazi, bez obzira na način na koji je ušla i da li poseduje lične isprave.

U Srbiji, izbeglice poput Amira, ako nisu tražile azil, domaće zakonodavstvo prepoznaje kao ilegalne migrante koji imaju pravo na smeštaj i urgentnu zdravstvenu zaštitu. Zakon o strancima predviđa deportaciju u zemlju porekla, ali kako deportacija košta, iz Srbije se ni ne dešavaju.

Stevan Tatalović, istraživač u oblasti migracija i saradnik nevladine organizacije Info Park, objašnjava da je Srbija od jeseni 2017. postala centar iz kojeg se migracije kreću u svim pravcima: prema Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, ili preko Crne Gore i Albanije do Italije. “Niko ne bi pomislio da su ove rute moguće, ali dešavaju se.”

Na put najčešće kreću peške. Amir kaže da mu od Šida do granice sa Hrvatskom treba tri sata hoda. Ako uspe preći, kroz Hrvatsku do Slovenije hodaće pet do šest dana. „Imaš jednu majicu, jedne pantalone, flašu vode, 1-2 hleba… U grupama nas je petnaestak. Jednom smo proveli pet dana na hrvatskoj granici čekajući krijumčara, pre nego što nas je policija uhvatila.“

U izveštajima volonterskih grupa, ali i Doktora bez granica (MSF), opisuju se mnogobrojni slučajevi brutalnog nasilja nad onima koji su ušli u Hrvatsku, a za koje optužuju pripadnike tamošnje policije. Za sada policija još uvek negira da se tako nešto dešava.

Igre na granicama EU: Ni ovde ni tamo

Zatvorene granice ostavile su hiljade ljudi u limbu Balkana.

Jovana Georgievski

Igre na granicama EU: Ni ovde ni tamo

Zatvorene granice ostavile su hiljade ljudi u limbu Balkana.

Jovana Georgievski