Amir, šesnaestogodišnji Avganistanac, ka Evropskoj uniji (EU) putuje već više od godinu i po dana. Do Srbije je došao kopnenim putem preko Turske i Bugarske. Krijumčari su ga u Istanbulu držali zatočenog dvadesetak dana ucenjujući njegovog oca da plati dodatnih 1.000 evra.

“Bili su Avganistanci”, priseća se u razgovoru za K2.0. “Bio sam tamo 20-25 dana. Hranu i vodu sam dobijao jednom dnevno, uglavnom sam bio sam u sobi. Povremeno su me tukli, najčešće po tabanima. Nisu me tukli svakodnevno, nego na svakih nekoliko dana.”  

Kada su roditelji isplatili otkup, Amir je oslobođen: “Vezali su mi povez preko očiju i stavili me u auto, a onda su me vozili, vozili… Ostavili su me na ulici. Nisam znao gde sam, u kom sam uopšte gradu. Onda sam shvatio da je istanbulska četvrt Zejtinburnu. Tamo sam upoznao neke momke iz Avganistana i sa njima krenuo za Bugarsku.”

Fotografija: Milutin Marković.

U Bugarskoj je proveo oko četiri meseca u kampu Bosmanci. U strahu da bi iz ove zemlje mogao biti deportovan u Avganistan, jer tek retki su dobili azil tamo, nastavio je ka Srbiji. Granicu je uspeo preći iz drugog ili trećeg puta. “U Bugarskoj sam u šumi pio neku vodu koja nije bila dobra”, kaže. “Od tada povremeno imam bolove u bubrezima. Lekar mi da malo antibiotika, malo lekova za bolove, i onda me pusti, pa kad me zaboli, ja se ponovo javim.”

Sada boravi u Beogradu gde volontira za jednu organizaciju koja radi sa izbeglicama kako bi mu brže prošlo vreme između pokušaja ulaska u EU.

Amir je jedan od oko 3.800 izbeglica koji trenutno borave u 13 privremenih prihvatnih centara u Srbiji, prema podacima Komesarijata za izbeglice. Prošle godine ih je bilo više od 8.000. Mali deo je uspeo legalno ući u Mađarsku, dok je većina prešla preko “zelene granice” i ide ka Hrvatskoj i Rumuniji, a odnedavno i ka Bosni i Hercegovini, odakle pokušavaju ponovo ući u Hrvatsku.  

Prelazak ka Mađarskoj je izuzetno težak, kako zbog jakih mera nadzora na granici, tako i zbog policijskog nasilja, te žičane ograde visoke oko četiri metra. Slično je sa Hrvatskom. Volonteri na terenu redovno izveštavaju o policijskom nasilju na granicama i užasnim životnim uslovima za većinom mlade muškarce koji žive u pograničnim područjima.

Amir kaže da je jednom uspeo ući iz Srbije u Mađarsku, legalnim putem, gde je ostao nešto više od mesec dana u kampu zatvorenog tipa koji mnogi porede sa zatvorom – Roške (mađ. Roszke). Uspeo je preći legalnim putem nakon što je u Srbiji bio žrtva nasilja od krijumčara, te je nekoliko organizacija lobiralo da on dospe na takozvanu listu, koja omogućava legalan prelazak granice. Donedavno, 20 osoba dnevno je moglo na ovaj način ući u Mađarsku, ali su sada pravila promenjena i ulazi samo dvoje.

U Mađarskoj je aplicirao za azil, ali se krajem 2017. vratio u Srbiju. Kaže da mu nisu poverovali da je maloletan, te su ga nameravali prebaciti u kamp u kojem bi morao provesti najmanje šest meseci, bez mogućnosti izlaska. Za Amira, kao i mnoge druge koji su krenuli na put u nadi da će naći bolji život, to je predugo.

Pokušao je preći preko “zelene granice” u Hrvatsku i to osam puta. No, svaki put, kao i mnoge druge koji pokušavaju isto, sprečila ih je policija, neretko koristeći silu te su nelegalno gurnuti nazad u Srbiju.

“Ne spavam dobro. Puno razmišljam. Razmišljam o svojim roditeljima i o tome kako ću da prođem”, priča Amir. “U Srbiji je u redu, ali znam da moram dalje jer ovde nemam budućnost. Nazad ne mogu.”

Fotografija: Milutin Marković.

Amir je na put krenuo iz provincije Nangarhar, istočni Avganistan, nakon što mu se otac razboleo, a Talibani, koji još imaju moć u ovom delu zemlje, ga onemogućili da radi i zarađuje kako bi pomogao porodici. Nakon jednog presretanja Talibana, roditelji su odlučili da Amira pošalji u Evropu, gde će, nadali su se, njihovo dete biti sigurno.

„Moj otac je krijumčarima platio 3.000 evra da me prošvercuju u Evropu. Imam ujaka u Belgiji. Sada mi on povremeno šalje novac. Po 100 evra jednom mesečno ili u nekoliko meseci“, priča Amir. „Neke izbeglice ovde kupuju picu, koka kolu… Ja ne. Gledam da sačuvam novac, da bih sakupio da odem na game (gejm/igra).“

Igrom Amir i ostale izbeglice nazivaju svaki pokušaj prelaska granica. Jedan gejm, sa taksi prevozom od Beograda do Šida ili hrvatske granice, košta između 50 i 70 evra, mada se cene stalno menjaju. Što su granice čvršće zatvorene, to je cena veća.

Oni koji još imaju novca, idu uz pomoć krijumčara. Drugi se kreću u grupama, vodeći se GPSom. Još od 2015. za one koji kreću iz Beograda, jedno od mesta gdje pronalaze vezu za nastavak puta je u parku kod Ekonomskog fakulteta. U određeno vreme, po nekoliko puta nedeljno, grupe od po četiri-pet muškaraca organizovano kreću prema srpsko-hrvatskoj granici.

Policijsko nasilje

Još od 2015. godine, kada su izbeglice u velikom broju prelazile preko Balkana ka EU, Srbija je važna tačka na “Balkanskoj ruti”. Nakon zatvaranja granica EU u martu 2016. godine, hiljade ljudi je ostalo zaglavljeno na ovoj ruti i, ukoliko žele nastaviti put, prisiljeni su da traže alternativne načine ulaska u EU.

Zatvorene granice učinile su one koji se kreću ranjivim. Česte su žrtve krijumčara, ali i policije u zemljama EU koja ne preza od korišćenja sile i ilegalnih proterivanja, zanemarujući međunarodno humanitarno pravo koje propisuje da svaka osoba ima pravo da traži azil u državi u kojoj se nalazi, bez obzira na način na koji je ušla i da li poseduje lične isprave.

U Srbiji, izbeglice poput Amira, ako nisu tražile azil, domaće zakonodavstvo prepoznaje kao ilegalne migrante koji imaju pravo na smeštaj i urgentnu zdravstvenu zaštitu. Zakon o strancima predviđa deportaciju u zemlju porekla, ali kako deportacija košta, iz Srbije se ni ne dešavaju.

Stevan Tatalović, istraživač u oblasti migracija i saradnik nevladine organizacije Info Park, objašnjava da je Srbija od jeseni 2017. postala centar iz kojeg se migracije kreću u svim pravcima: prema Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, ili preko Crne Gore i Albanije do Italije. “Niko ne bi pomislio da su ove rute moguće, ali dešavaju se.”

Na put najčešće kreću peške. Amir kaže da mu od Šida do granice sa Hrvatskom treba tri sata hoda. Ako uspe preći, kroz Hrvatsku do Slovenije hodaće pet do šest dana. „Imaš jednu majicu, jedne pantalone, flašu vode, 1-2 hleba… U grupama nas je petnaestak. Jednom smo proveli pet dana na hrvatskoj granici čekajući krijumčara, pre nego što nas je policija uhvatila.“

U izveštajima volonterskih grupa, ali i Doktora bez granica (MSF), opisuju se mnogobrojni slučajevi brutalnog nasilja nad onima koji su ušli u Hrvatsku, a za koje optužuju pripadnike tamošnje policije. Za sada policija još uvek negira da se tako nešto dešava.

Od januara do novembra 2017. godine, tim Lekara bez granica koji radi u Srbiji zabeležio je 41 slučaj namernog nanošenja povreda ljudima koji su pokušali da pređu hrvatsku granicu. Prema rečima analitičara MSF-a Andree Kontenta, kod svih pacijenata primećene su slične povrede, nanete pendrekom, šutiranjem i pesnicama.

Oni koji budu vraćeni iz Hrvatske u Srbiju, ili pešače nazad do centara u kojima žive, ili ostaju u pograničnom području kako bi pokušali ponovo. U Šidu i okolini već mesecima boravi između 100 i 150 ljudi koji spavaju u šumama, napuštenim objektima, u raznim improvizovanim skloništima.

Među njima je i Safi iz Pakistana. Umoran od stalnih pokušaja prelaska i života u “džungli”, kako mnogi zovu život u okolini Šida, sanja o kući. “Sve češće razmišljam o tome da se vratim kući. Nedostaju mi žena i deca. Deo Pakistana iz kojeg ja dolazim veoma je siromašan. Tamo često nemaju šta da jedu. Želeo sam da odem u Evropu da bih im obezbedio bolje životne uslove, ali bojim se da to neće biti moguće.”

Sa Harunom iz Avganistana K2.0 se sreo u Beogradu nakon njegovog još jednog pokušaja prelaska u Mađarsku. Priča nam da ga je policija zaustavila i pretukla. Udarali su ga u predelu genitalija, što nije redak slučaj. I on razmišlja o povratku.

“Pokušao sam da prođem osam puta kroz Hrvatsku, pet puta kroz Mađarsku. Poslednji put me je mađarska policija jako istukla“, priča Harun. „Ne mogu više. Sve postaje nepodnošljivo. I odlasci na gejm, i batine, i život u  kampu, i to što noću često ne mogu da zaspim… Krijumčarima sam platio 6.000 evra da me odvedu u Evropu. Sada samo želim da se vratim kući.“

No kući, u Avganistanu, i dalje nije sigurno i povratak može biti opasan po Harunov život.

Život u Srbiji

Amir priča da krijumčari pred odlazak na gejm traže od svih da se otarase identifikacionih kartica za ulazak u kamp u koji su smešteni, kao i svih drugih dokumenata. Ako ne uspeju preći, Komesarijat za izbeglice, na osnovu fotografija načinjenih u kampovima gde su prvobitno registrovani, povratnicima sa gejma izdaju nove identifikacione kartice.

“U prihvatnim centrima se ne vrši registracija, već samo evidencija, i tom prilikom se uzimaju podaci koji su sastavni deo individualnog i porodičnog obrasca (ime, prezime, datum rođenja, zemlja porekla, itd.)”, objašnjava Svetlana Palić iz Komesarijata za K2.0, te dodaje kako vlasti teže da u centre smeste što veći broj ljudi.

Dosta njih ne želi ostati u kampovima kako zbog životnih uslova, tako i jer žele više slobode da se kreću kroz Srbiju.

Volonteri tvrde da nekoliko stotina ljudi u Srbiji spava van kampova, i to najviše u Šidu, Subotici, Kikindi i u Beogradu. Hranu, garderobu, tuševe i drugu vrstu pomoći za one koji spavaju vani obezbeđuju volonteri koji dolaze iz cele Evrope.

Fotografija: Milutin Marković.

Prema rečima Sonje Tošković, pravnice Beogradskog centra za ljudska prava, praksa Uprave za strance i Kancelarije za azil je da se osobi samo jednom dopusti da izrazi nameru o azilu u Srbiji, što je bilo vidljivo tokom 2017. godine. To znači da osoba koja je dobila potvrdu o traženju azila, a nije se javila u predviđeni prihvatni centar ili je sprečena u neregularnom prelasku granice, nema pravo da se ponovo prijavi.

Ovakav tretman u suprotnosti je sa odredbama Ženevske konvencije, koja predviđa da osoba mora da ima pristup proceduri bez obzira na diskontinuitet boravka u zemlji u kojoj je aplicirala za azil, sve dok Kancelarija za azil ne donese konačnu odluku o zahtevu za pružanje utočišta.

Predstavnici UNHCR-a kažu za K2.0 da ne bi trebalo da ima razlike u postupanju prema onima koji su uhvaćeni u neregularnom prelasku granice i vraćeni u Srbiju, i onih koji to nisu.

U prvih deset meseci 2017. godine u Srbiji je 5.153 osoba izrazilo nameru da traži azil. U istom periodu, Kancelarija za azil dodelila je tri izbeglička statusa i 10 subsidijarnih zaštita, što znači dozvolu privremenog boravka u Srbiji u periodu od nekoliko godina, sa mogućnošću vraćanja u zemlju porekla po isteku ovog perioda.

Specijalni predstavnik generalnog sekretara Saveta Evrope za migracije i izbeglice, ambasador Tomaš Boček, nakon posete Srbiji i Mađarskoj u novembru 2017., izvestio je Savet Evrope da u mnogim slučajevima izbeglice ne dobijaju ni osnovne informacije o postupku azila u Srbiji i da uglavnom nisu u mogućnosti da stupe u kontakt sa nadležnim organom za pitanja azila. Dodao je i da je problem sa takozvanom „mađarskom listom“ što nije formalizovana i ne vodi se transparentno, pa postoji i opasnost od korupcije.

Amir, kao i većina ljudi koji su zaustavljeni u Srbiji, sanjaju da nastave dalje. “Ne znam šta ću sada, ali ne idem ponovo ni u Hrvatsku, ni u Mađarsku. Zimu ću definitivno provesti u Srbiji, a za posle ćemo da vidimo.”

Priča je nastala u okviru projekta Izveštavanje o migrantima i trgovini ljudima na Zapadnom Balkanu  Tomson Rojters fondaijce, a u saradnji sa Centrom za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Naslovna fotografija: Milutin Marković.