Neposredno nakon izbora 2019, Aljbin (Albin) Kurti, vođa Samoopredeljenja (Vetëvendosje), izjavio je da njegov plan za reformisanje zdravstvenog sektora na Kosovu uključuje sprečavanje doktora da rade u javnom i privatnom sektoru istovremeno.

“Doktori moraju da odluče, da li žele da rade u privatnom ili javnom sektoru”, mediji su preneli Kurtijevu izjavu. “Nije fer da koriste javne bolnice da bi regrutovali pacijente za lekarski tretman nakon radnog vremena, u svojim privatnim klinikama.”

Ono što zvuči kao nova ideja, u stvari predstavlja staru priču koju su pređašnje vlade već pokušale da sprovedu, ali to nisu uspele zbog ustavnih ograničenja.

Neustavni predlog

Skupština Kosova je decembra 2012. usvojila Zakon o zdravstvu koji je podržao tadašnji ministar zdravlja Ferid Agani. Član 41 ovog zakona već obuhvata sva pitanja koje Kurti spominje u 2019. godini, zabranjujući doktorima zaposlenim u javnom sektoru da rade i u privatnom sektoru; zabranjuje im se i upućivanje pacijenata iz javnog sektora na privatne klinike.

Nakon usvajanja zakona u Skupštini Kosova, Savez sindikata zdravstva Kosova i niz poslanika Skupštine Kosova osporili su ovu zakonsku odredbu pred Ustavnim sudom. 

Tvrdili su da će ova odredba prekršiti pravo na rad zajemčeno članom 49 Ustava Kosova i da zloupotreba zdravstvenog sistema koju praktikuje nekolicina doktora ne opravdava kažnjavanje svih doktora. Pored toga, rekli su da bi bolje upravljanje javnim zdravstvom, posebno u obliku nadgledanja učinka i evaluacije, i primena zdravstvenog informacionog sistema, obezbedili najefikasniju alternativu borbi protiv takve zloupotrebe, a umesto da se strogo zabrani rad u oba sektora.

Ministarstvo zdravlja tvrdi da ova odredba ne bi prekršila pravo na rad, jer ne bi zabranila doktorima da praktikuju lekarsku profesiju. Čak i da postoji smetnja u odnosu na pravo na rad, kako tvrde u ministarstvu, takva prepreka bi bila opravdana.

Ustav dozvoljava ograničenja osnovnih prava i sloboda koje garantuje u meri u kojoj je to neophodno radi ispunjenja svrhe ograničenja u otvorenom i demokratskom društvu (član 55). Ministarstvo tvrdi da se ispostavilo da je zaposlenje zdravstvenih radnika u javnom i privatnom sektoru štetna praksa, nauštrb građana.

Dodatno naglašavaju da je svrha obavezivanja doktora da biraju između posla u privatnom i javnom sektoru ta da se smanji stepen zloupotreba radnog mesta u javnom sektoru, a za ličnu korist, tako što se pacijenti upućuju iz javnog sektora u privatni sektor, što je suprotno pravima pacijenata da biraju između zdravstvenih usluga u javnom i privatnom sektoru. Javni interes pri pružanju kvalitetnih zdravstvenih usluga građanima bio bi važniji od prava zdravstvenih radnika da dobiju materijalnu korist i praktikuju svoju profesiju.

Iako zabrana dvostruke lekarske prakse može da zvuči okrutno, u ministarstvu tvrde da ne postoji nijedan drugi način da se spreči sukob interesa prilikom praktikovanja lekarske prakse.

Međutim, Ustavni sud je, na kraju, presudio da je član u zakonu ministarstva bio neustavan, jer je prekršio osnovno pravo doktora na rad; ovaj sud je zaključio da zabrana na rad u javnom i privatnom sektoru ne bi bila proporcionalna i neophodna.

Kako bi se procenili efekti zabrane rada u oba zdravstvena sektora, trebalo bi prvo proveriti da li je zabrana proporcionalna u odnosu na javni interes na koji se odnosi. Vrlo bitan deo testa proporcionalnosti odnosi se na procenu toga da li bi javna svrha zabrane — na primer, da se garantuje kvalitetna zdravstvena usluga građanima — mogla da se ostvari sa manje sredstava.

Ustavni sud je primetio da je zabrana umanjila mogućnosti zdravstvenih radnika u javnom sektoru da dopune svoje prihode kroz dodatne poslove u privatnim zdravstvenim ustanovama. Sud je primetio i da zdravstveni radnici u javnom sektoru već imaju ugovornu obavezu da budu na radnome mestu za vreme redovnog radnog vremena.

Ustavni sud dodatno tvrdi da bi bolje upravljanje državnim zdravstvenim sektorom bilo mnogo efikasnija mera za borbu protiv toga da se pacijenti u javnim institucijama upućuju na privatne klinike. Boljim nadgledanjem učinka, inspekcijama, disciplinskim postupcima i sankcijama, kao i strogom primenom Zakona o radu — što bi moglo da obuhvati ugovornu zabranu upućivanja pacijenata na privatne klinike — postigao bi se isti rezultat, ali bi postojala i manja nametljivost u odnosu na pravo na rad.

Kao rezultat toga, Ustavni sud je zaključio da zabrana rada u javnom i privatnom sektoru istovremeno ne bi bila proporcionalna, pa bi, prema tome, predstavljala kršenje prava doktora na rad.

Kako je utvrđeno da odredba o zabrani doktorima iz javnog sektora da rade u privatnim zdravstvenim ustanovama nije zakonita, Zakon o zdravstvu iz 2012. stupio je na snagu bez te odredbe, iako je zabrana na upućivanje pacijenata sa javnih na privatne institucije bez dobrog povoda ipak zadržana.

Propisivanje lekova

Ne samo da je Ustavni sud pojasnio detalje o pravu na rad u zdravstvenom sektoru, već je pružio i pomoć budućim vladama u smislu toga kako da se odnose prema nezakonitim preporukama koje se daju pacijentima i kako da postignu bolji učinak u zdravstvu na način da se Ustav Kosova pritom ne prekrši.

Ovo je ključna poruka: bolja uprava javnih zdravstvenih institucija i primena reformi u oblasti zdravstva, uključujući funkcionalni zdravstveni informacioni sistem.

Zakon o zdravstvu iz 2012. sam po sebi pruža osnovu za reformu zdravstvenog sektora.

U ovoj reformi postoje četiri ključna elementa: Kao prvo, uvođenje obaveznog sistema zdravstvenog osiguranja, uključujući uspostavljanje Fonda za zdravstveno osiguranje. Kao drugo, preuređenje funkcija Ministarstva zdravlja sa fokusom na politike, regulisanje i nadgledanje.

Kao treće, osnivanje Komore zdravstvenih radnika koja bi delovala u svojstvu regulatora u oblasti lekarske profesije. I, na kraju, preuređenje organizacione strukture zdravstvenih institucija, uključujući osnivanje Bolničkih i univerzitetsko-kliničkih usluga Kosova (KHUCS), kao pružilaca zdravstvenih usluga.

Svrha reformi bila bi da se, prvo, promeni sistem finansiranja zdravstva od centralizovanog budžeta na kombinovani model koji obuhvata državni budžet, kao i javno i privatno zdravstveno osiguranje; takođe, da se decentralizuje upravljanje zdravstvenim institucijama i resursima, sa nivoa Ministarstva zdravlja na same institucije i zdravstvene radnike.

Trebalo bi reorganizovati Ministarstvo zdravlja kako bi se ojačale njegove funkcije pri kreiranju politika, regulaciji, evaluaciji i nadgledanju. Očekuje se da će KHUCS imati bolje kapacitete za menadžment, planiranje i upravljanje zdravstvenim institucijama koje su njen deo te da će tako doprineti efikasnijem menadžmentu u zdravstvenim institucijama koje su pružioci zdravstvenih usluga.

Funkcije koje trenutno vrši Ministarstvo zdravlja pri podršci operacionalnim aspektima zdravstvenih institucija prenele bi se na KHUCS. Namera je da se ustanove jasnije linije odgovornosti i da se bolje razdvoji segment kreiranja politika na ministarskom i operativnom nivou KHUCS-a.

Kako se menadžment bolnica prenosi na KHUCS, ministarstvo bi bilo u mogućnosti da se više usredsredi na svoje ključne zadatke koji se odnose na kreiranje politika, pružanje podrške odlučivanju na političkoj ravni, definisanje strateškog razvoja, identifikovanje podsticaja za sprovođenje politika, strategija, normi i standarda, kao i pisanje zakona i fokus usmeren na upravljanje reformskim procesom. Zato će morati da se uspostavi nova organizaciona struktura i da se odrede novi stručni kapaciteti za kreiranje politika, nadgledanje i nadzor, uključujući uvođenje zdravstvenog informacionog sistema.

Svaka buduća vlada koja namerava da reformiše zdravstveni sektor trebalo bi da se usredsredi na sprovođenje tekućih reformi, umesto što predlaže nove reforme.

Vlada treba da se pobrine za to da je Ministarstvo zdravlja reformisano na način da se zaista usredsredi na svoje politike i regulatorne funkcije, da je Komora zdravstvenih radnika efikasna, da je Fond za zdravstveno osiguranje funkcionalan i da KHUCS na učinkovit način upravlja pružanjem zdravstvenih usluga, uključujući tu rad zdravstvenih radnika u javnom sektoru.

Populistički zahtevi da se ograniče nezakonite preporuke upućene pacijentima da se leče na privatnim klinikama i dodatan rad doktora iz javnog sektora koji obavljaju u privatnom sektoru možda se čini milozvučnim, ali se na taj način ne rešava srž problema u zdravstvenom sektoru.

Problemi su sistemske prirode i ne mogu se rešiti brzim popravkama, a koje bi mogle rezultovati nenamernim i izopačenim posledicama, pa bi se tako čak i dodatno pogoršala situacija u ovom sektoru, umesto da bude bolja.

U slučaju Kosova, relativno je lako propisati lek za ovu boljku. Treba samo sprovesti tekuće reforme umesto pokušavati izmisliti topla vodua.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.