“Ne pripadaš ovde” — parola koju je svaka nekadašnja izbeglica / ili svaki “imigrant koji nije sa Zapada” čuo makar jednom u svom životu.

Imala sam 12 godina kada mi je to prvi put rečeno, iako indirektno; nastavnica u srednjoj školi mi je objasnila da sam drugačija i da ne bi trebalo u školi da nosim ogrlicu sa albanskim orlom. Rekla je da je potražila značenje dvoglavog orla i da, prema njenom istraživanju, orao predstavlja neku vrstu islamske organizacije. Ova žena je ozbiljno bila zabrinuta za to da sam ja htela jadnu hrišćansku decu da preobratim u islam.

Napomena: Zaključci njenog istraživanja bili su, očigledno, pogrešni, jer sam celi svoj život bila ateistkinja, ali nju nije bilo briga za to. Negativne karakteristike su u neverovatno tolerantnoj Holandiji izjednačene sa muslimanima — kao da je to nešto loše i da je razlog za to da se prema ovoj dvanaestogodišnjakinji ponašaju tako.

Moji roditelji su celi moj život toliko govorili o Kosovu sa nostalgijom da nisam mogla da razumem zašto su uopšte napustili tu zemlju. Oduvek sam zamišljala da je Kosovo prelepo mesto sa ljudima koji najbolje umeju da te prihvate.

Prvo uverenje prevazišlo je moja očekivanja, a ovo drugo me je razočaralo.

Nisu me smatrali Holanđankom, nikada se nisam smatrala Holanđankom i bila sam ponosna na svoje albanske korene. Ako su me Holanđani smatrali autsajderkom samo zbog mog izgleda, onda sam bila sigurna da će me na Kosovu prihvatiti.

Imala sam samo 10 godina kada sam prvi put posetila Kosovo. Čim smo prešli granicu, stekla sam osećaj pripadnosti i smirenosti. Prvi put u svom životu nisam osećala da sam drugačija. Videla sam ljude koji su na mene ličili i slušala jezik svoje majke kuda god bih se okrenula. Tek sam dosta kasnije shvatila da su na Kosovu živeli ljudi koji su doživeli potpuno istu stvar koju sam i ja iskusila u Holandiji.

Ubrzo sam prešla preko prvog neposrednog diskriminatorskog susreta na koji sam naišla, nadajući se da je reč o samo jednom izolovanom slučaju neke tamo ksenofobične osobe. Ipak, ubrzo sam shvatila da su rasizam i diskriminacija institucionalizovani u Holandiji. Već nekoliko godina dajem sve od sebe da razbijem mit o tome da je Holandija tolerantna i otvorena zemlja.

Ako razmislite o tome, postoji nešto inherentno pogrešno kod načina na koji se “tolerancija” shvata: u holandskom kontekstu, to znači da ću te “tolerisati samo ako imaš stavove slične mojima. Ako to nije slučaj, možeš da se vratiš tamo odakle si došao”. Tolerancija u holandskom kontekstu nije isto što i potpuna prihvaćenost.

Kada sam imala 20 godina, prvo sam čitala o intersekcijskom feminizmu, terminu koji je skovala profesorka Kimberli Krenšo (Kimberlé Crenshaw) 1989: “Složeni, kumulativni način na koji se efekti višestrukih oblika diskriminacije (kao što su rasizam, seksizam i klasna podela) kombinuju, preklapaju i ukrštaju u iskustvima marginalizovanih pojedinaca i grupa.”

Crne feministkinje poput Kimberli Krenšo, bel huks (bell hooks), Endžela Dejvids (Angela Davids), Sonja Rene Tejlor (Sonya Renee Taylor), Rejčel Kargl (Rachel Cargle) i mnoge druge promenile su zauvek moj život i njima sve dugujem.

Vrlo je jednostavno: Kada nešto vidite, ne možete to da zaboravite. Dok sam analizirala povlastice bele rase u holandskom društvu, zapitala sam se u jednom trenutku o tome kakav položaj ja, kao Albanka, imam u kosovskom društvu.

Shvatila sam (pre)kasno da sam možda članica marginalizovane grupe u Holandiji, pa sam zato potlačena, ali čim sam kročila na Kosovo, postala sam tlačiteljka. Ne morate aktivno da vršite represiju nad nekim da biste bili tlačitelj, a možete da budete i tlačitelj i potlačeni istovremeno.

Kao Albanki mi je, po prirodi stvari, omogućeno da na Kosovu diskriminišem druge etničke grupe — samo zato što sam Albanka.

Kada je neki panel, neka politička partija, neki sud ili bilo koje drugo mesto u Holandiji pretežno bele boje, ja to odmah vidim i pobunim se protiv toga — baš me briga što su u panelu “samo žene”, ako je reč samo o belkinjama.

Iste standarde sam počela da primenjujem na Kosovu.

Dugo sam mislila da Kosovo nije podjednako raznoliko kao Holandija, pa je tako bilo normalno da na televiziji gledam samo Albance. Iako je tačno da je Kosovo homogenije od Holandije, to ne opravdava brisanje etničkih manjina na Kosovu.

Sada sam bila pametnija i posedovala više znanja nego kada sam imala sa 10 godina, pa sam počela podjednako da kritikujem isključivo belo obojene, albanske prostore na Kosovu, kao što sam to činila sa prostorima u Holandiji. Čak ni u 2019. godini i dalje ne vidim da su žexe (womxn, prerađeni izraz ‘žene’ koji obuhvata transrodne žene, zbog čega je ovo inkluzivniji i progresivniji termin) iz manjinskih i drugih marginalizovanih grupa (dovoljno) predstavljene, posebno one iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice; nema ih u medijima, ni u filmovima, ni u politici.

One, možda, imaju svoje političke stranke i određeni broj mesta u parlamentu, ali bih volela da su predstavljene onako kako zaslužuju da budu u “običnim” političkim partijama, kako bi mogle zajedno da rade i da od Kosova naprave državu u kojoj bi ljudi iz svih društvenih i etničkih slojeva mogli da se zalažu za bolju budućnost svih.

Volela bih i kada bi feminističke grupe na Kosovu obratile više pažnje na način na koji se žexe iz marginalizovanih grupa suočavaju sa dvostrukom represijom i da postoje brojni drugi kanali za vršenje represije nad žexama iz manjinskih zajednica. Kao žexe, možda smo sve diskriminisane samom činjenicom da smo žexe, ali su neke žrtve većeg tlačenja od drugih, pa zato moramo da povedemo otvorene, iskrene, pa čak i teške razgovore na ovu temu.

Moramo da priznamo da smo bili nepošteni prema manjinskim grupama, da isplatimo reparacije tamo gde su one neophodne i da nam prihvaćenost bude prioritet. U suprotnom, bojim se da bi Kosovo moglo da postane Holandija: oličeno u potpunom negiranju sistematskog i institucionalnog rasizma — put sa kog je vrlo teško da se vratite, ako ne i nemoguće.

Kao što je Rejčel Kargl savršeno sumirala: “Ako se ne borite za sve žene, onda se ne borite ni za jednu.”

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.