Od 2014. naovamo provela sam dosta vremena istražujući u Bosni i Hercegovini (BiH) i o njoj. Interesovali su me procesi suočavanja sa ratnom prošlošću, ali nakon što sam završila studije na tu temu, nisam bila ubeđena da suđenja za ratne zločine predstavljaju sveukupnu sliku posleratnih procesa za zadovoljenje pravde u BiH. 

Posebno sam bila zainteresovana za socioekonomske posledice koje je rat iznedrio, kontekst u kom su predstavljene posleratne privredne reforme i kako se to vezuje za iskustva koja ljudi imaju o ratu. Kada sam počinjala sa projektom, protesti koji su se desili u februaru 2014. ubedili su me da su ova pitanja značajnom za ljude u Bosni i aktiviste.

Krenuvši iz Tuzli, demonstracije su se brzo raširile po zemlji i stvorile prostor za javnu raspravu o socioekonomskim temama i političkoj ekonomiji koju su političke elite marginalizovale u celokupnom posleratnom periodu.

Nakon višegodišnjeg rada, najvažniji deo ovog istraživanja biće objavljen u mojoj knjizi “Socioekonomska pravda: međunarodna intervencija i tranzicija u posleratnoj Bosni i Hercegovini”, koja će biti publikovana u junu.

Priče iz Prijedora i Zenice

Moje istraživanje u Bosni vrti se oko tri stvari:

• Kako su zajednice iskusile socioekonomsko nasilje koje je trajalo tokom rata (kako se ova nepravda nastavila i kako je trajala tokom tranzicije);
• Kako su se ova iskustva prenela na zahteve za zadovoljenje pravde i društvenu mobilizaciju;
• Koju ulogu je u ovim procesima igrala međunarodna zajednica, sa osvrtom na socioekonomsku notu tranzicione pravde i implikacije na pravdu koje su proizašle iz privrednog upliva međunarodnih finansijskih institucija (MFI).

Da bih odgovorila na prva dva pitanja, intervjuisala sam ljude u Prijedoru i Zenici. Izabrala sam ova dva mesta, jer sam htela da se usredsredim na industrijske gradove koji su različito pogođeni oružanim sukobom.

Činjenica da su ova dva grada učestvovala u lancu snabdevanja čelikom takođe je od izuzetnog značaja, posebno zato što je firma ArcelorMittal kupila oba dela prijedorskog rudnika gvožđa i zeničke čeličane u toku procesa privatizacije.

Istraživanje je pokazalo da je socioekonomsko nasilje, u formi oduzimanja imovine, otpuštanja, lišavanja dobara i marginalizovanja, bilo od suštinskog značaja za to kako su ljudi doživeli rat, dok su se ove teme preklapale i sa drugim oblicima nasilja.

Ovo bi moglo da deluje očigledno onima koji su proživeli rat, ali ovaj oblik nasilja — to jest, socioekonomsko nasilje — često se smatra kontekstualnim, nusproizvodom, a ne suštinski važnim elementom ratnih dešavanja. Zato je ova vrsta nasilja marginalizovana na debatama na temu tranzicione pravde.

Ovo uskogrudo razumevanje nasilja posledično utiče na to kako se pravni lekovi primenjuju na nasilje — to jest, na pravdu — i kako se oni definišu i sprovode u delo.

Moji intervjui su pokazali da narod u Prijedoru i Zenici želi da se zadovoljenje pravde dogodi kroz preraspodelu, radnička prava, učešće u donošenju odluka u privredi i oblasti socijalne pomoći.

Kada je reč o Prijedoru, tamo bi to značilo da treba otvoriti nova radna mesta i primeniti radnička prava onih koji su 1992. izgubili posao usled etničke diskriminacije (što je prvi korak ka etničkom čišćenju).

Procesno zadovoljenje pravde

Kada su u pitanju ljudi iz Zenice, to bi za njih značilo da se više uključe u diskusije na temu budućnosti čeličane, uključujući ekonomske i ekološke probleme koji odatle proizlaze.

Međutim, procesi koji za svoju temu imaju zadovoljenje pravde po završetku rata uglavnom se vrte oko uskogrudog, legalističkog ili pravosudnog shvatanja posleratne pravde, a koja bi trebalo da bude zadovoljena suđenjima za ratne zločine u Hagu i BiH. Čak ni drugi programi na temu tranzicione pravde, kao što su isplate odštete ili programi za povratak prognanog stanovništva, nisu na odgovarajući način obradili zaostavštinu socioekonomskog nasilja.

Pored toga, posleratna tranzicija oblikovana je na bazi reformi za koje su se zalagale MFI, poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a kasnije i EU. Ove reforme — privatizacija, liberalizacija, smanjena izdvajanja za socijalnu zaštitu — suštinski su ograničile dohvat socioekonomske pravde, na čije zadovoljenje pozivaju ljudi s kojima sam razgovarala u Prijedoru i Zenici.

Važno je primetiti da se u diskusijama na temu zadovoljenja posleratne pravde retko kada analizira učešće MFI u ovim procesima. U stvari, smatra se da njihov rad pripada izdvojenoj ekonomskoj sferi kojom upravlja tržišna ekonomija, a ne problemi vezani za nezadovoljenje pravde.

Ovo istraživanje jasno ukazuje na to da moramo okončati ove beskorisne podele na naizgled “tehničke” ekonomske teme s jedne, i pitanja povezana sa pravdom i fer ishodom sa druge strane. Osvrtanje na političku ekonomiju sukoba i tranziciju zaista jeste od suštinskog značaja da bismo shvatili prepreke zadovoljenju pravde u Bosni i Hercegovini (a verovatno i drugde).

Ova sprega između pravde i političke ekonomije takođe je bila upečatljiva na protestnim skupovima kao što su bili plenumi 2014. Iako MFI i tranzicioni programi nisu obradili probleme u vezi sa nedostatkom socioekonomske pravde, lokalne grupe aktivista i građani BiH stavili su ih u prvi red javne rasprave.

Analizom ovih dešavanja i na osnovu intervjua sa aktivistima širom Bosne, verujem da procesi kojima je cilj zadovoljenje pravde ne treba da se odvijaju samo u sudnicama, već i na trgovima, na uličnim protestima i građanskim skupštinama. Nadam se da će ovo istraživanje pomoći u tome da se rasvetli slabo istraženi, ali ipak ključni aspekt posleratne pravde i onoga kako je građani u BiH razumeju, kao i da će ljudi uz pomoć ovog istraživanja ostvariti socioekonomsku pravdu u današnjici.

Naslovna ilustracija: Daniela Lai