Doktor Josef Tajtelbaum (Teitelbaum) je u naš život ušao jednog hladnog prolećnog dana 1941, kroz velika drvena vrata, preko potočića koji je proticao kroz dvorište našeg porodičnog doma u Prizrenu, pažljivo koračajući po makadamu koji je moja baka verovatno izjutra prvo pomela.

Mora da ga je moj zabrinuti deda uveo i odveo gore gde je njegov novorođeni sin, a moj otac, imao neke simptome koje njegovi brižni roditelji, ujaci i tetke nisu ranije viđali. 

Moja tetka, koja je tada imala osam godina, stajala je kraj vrata njihove spavaće sobe, neutešno plačući. Mislila je da će izgubiti svog malog brata. Doktor Tajtelbaum je nešto mrmljao sebi u bradu na jeziku koji ostali nisu razumeli. Zatim im je kazao da mora odjuriti do svoje kuće da bi nešto pokupio.

Kada se doktor Tajtelbaum napokon vratio, drveni sat sa ručno obojenim krinovima otkucavao je sekunde večnosti, dok je sumrak padao preko crvenih prizrenskih krovova.

Moja osamdesetpetogodišnja tetka, koja je sada skoro sasvim slepa, rekla mi je prošlog leta da je morala da zatvori oči, jer je u njegovim rukama ugledala iglu. Šta god da je u toj igli bilo, sve se promenilo prekonoći. Moj otac se oporavio i počeo da živi punim plućima.

Josef Tajtelbaum i njegov sin Raul (Raoul), radni kamp Preza, Albanija, 1943. Fotografija iz privatne kolekcije Raula Tajtelbauma, poklonjena Muzeju Holokausta u Sjedinjenim Državama.

Najverovatnije je da mu je doktor Tajtelbaum spasao život, pa sam zato, zahvaljujući njemu, ja danas ovde — sastavljam priču koja me proganja još od prošloga leta — kada sam otkrio da je čovek koji je toliko toga dao narodu moga rodnoga grada ipak svoje poslednje dane dočekao u koncentracionom logoru.

Večna ljubav

Josef Tajtelbaum je rođen 1890. u Budžanovu, Galicija, a sada Ukrajina. Studirao je medicinu u Beču i služio u austrougarskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata. Tokom njegovih inicijalnih poseta Beču, upoznao je Paulu Vajzelberg (Paula Weiselberg), s kojom je kasnije stupio u brak.

Godine 1922. preselili su se u Prizren, gde je Josef postao glavni lekar zadužen za grad i okolinu. Kako je tamo živeo duže od dve decenije, mora da je za to vreme lečio svakog stanovnika Prizrena.

Njegov jedini sin Raul rođen je u Prizrenu 1931.

Ljudi u mom rodnom gradu su ga poštovali, dok oni koji su ga nadživeli i dalje njegovo ime izgovaraju sa nežnošću — ponajviše zato što ih je vrlo dobro lečio.

Reč je o elegantnom, energičnom muškarcu sa naočarima, koji je uvek nekuda hitao, noseći sudbinu mnogih ljudi na svojim plećima i ogromnoj torbi koju je zub vremena pokosio. Zato je postao počasni građanin Prizrena.

U trenutku kada je ušetao u naš porodični dom 1941, činilo se kao da je tu oduvek živeo.

Ipak, iste te godine, sve je počelo da se urušava pred Tajtelbaumovim očima.

Italija ja okupirala Kosovo i Albaniju. Italijanski fašisti su zarobili doktora Tajtelbauma na leto 1941. ili 1942, prevozeći ga u radni kamp u Albaniji, gde je morao da leči italijanske vojnike.

Njegova supruga Paula i sin Raul ostali su u Prizrenu, ali su ih fašisti uskoro izbacili iz njihove kuće. Njihovi rođaci Dragutin i Ana Jakić primili su ih u svoj dom, pruživši im sklonište i prikrivajući njihova dokumenta i dragocenosti — među njima i Josefovu diplomu iz medicine i njegov rukopis na temu ustanka Jevreja u Rimskom Carstvu.

Zagubljeni voz

Raul je posetio svog oca u Albaniji. Ta poseta, pretočena u crno-belu fotografiju, bila je prva slika voljenog prizrenskog doktora koji je zauvek promenio živote članova moje porodice.

Na njoj se osmehuju otac i sin, nesvesni opasnog i tragičnog putovanja koje ih čeka za samo nekoliko meseci.

Kada danas pogledam fotografiju, pitam se da li je doktor Tajtelbaum toga dana govorio svom sinu da će sve biti u redu, baš kao u onim retkim svećom osvetljenim turskim kućama u Prizrenu, u kojima je teško bolesnim pacijentima ulivao tračak nade, dok su njihova molećiva lica pravila odraz na doktorovim okruglim naočarima i u umornim očima.

U kampu u albanskoj Prezi ostao je do italijanske kapitulacije 1943. Njegova cela porodica se zatim pridružila albanskim partizanima zajedno sa 500 drugih zatočenika kampa, u borbi protiv nemačkih trupa. Doktor Tajtelbaum je vodio brigu o ranjenicima, ali je zbog sve lošijeg zdravlja morao da se vrati u Prizren, gde je ponovo zarobljen. Ovaj put su ga u maju 1944. uhvatili nacisti.

Ovaj čovek je spasao brojne živote, ali je njegov život prekonoći postao bezvredan, baš kao i životi miliona drugih pripadnika njegovog naroda.

Ne mogu ni da zamislim teskobu i bol u njegovoj duši dok je sedeo u tišini, pored svoje voljene supruge i dragoga sina, u vozu na putu ka koncentracionom logoru Sajmište, u blizini Beograda.

Posle šest sedmica su transportovani u kamp Bergen-Belzen. Svi troje su se razboleli od tifusa, ali je doktor Tajtelbaum bio preslab da bi mogao da se izbori s njime.

Na dan 9. aprila 1945, samo nekoliko dana pre oslobođenja, Paula, Josef i Raul Tajtelbaum, zajedno sa drugim zatvorenicima u Bergen-Belzenu, ukrcani su u zagubljeni voz*.

Mora da je na tom putovanju, koje nije vodilo nikuda, on umirao po stoti put. Sve je to trajalo skoro dve nedelje.

Spasili su ih vojnici Crvene armije, ali je doktor Josef Tajtelbaum preminuo tri dana kasnije, 29. aprila, umoran, bolestan i neuhranjen.

Imao je 55 godina. U svom životu je preživeo vladavinu par imperija, fašističke režime i uobičajeno progonstvo. Bio je svedok nezamislivih scena patnje i nečovečnosti. To je čovek koji je, verovatno, spasio život moga oca i mnoge druge ljude. Ipak, nije bilo nikoga da spasi njega.

Raul, koji je tada imao 14 godina, sahranio je svoga oca sopstvenim rukama i uz pomoć jednog ruskog vojnika. Na njegov grob postavili su drveni znak.

Nijedno dete ne bi smelo da iskusi takvu bol.

Ljudi u mom rodnom gradu strpljivo su čekali da im se voljeni doktor vrati. Cirkulisale su razne priče. U svim tim pričama on je bio živ i zdrav, a uskoro je čak trebalo da nastavi da obavlja svoje lekarske dužnosti.

Vesti o njegovoj smrti pristigle su toga leta, kada su se Raul i njegova majka vratili u Prizren. Celi grad ga je oplakivao.

U mom rodnom gradu i kolektivnom sećanju njegovog stanovništva ostavio je neizbrisiv trag.

Raul danas živi u Izraelu, čineći sve što može da živim održi sećanje na oca i na one koji su im pomogli u najtežim vremenima.

Ana Jakić i njene ćerke, Prizren, 1944. Fotografija iz privatne kolekcije Raula Tajtelbauma, poklonjena Muzeju Holokausta u Sjedinjenim Državama.

Ana Jakić je 2007. preminula u Zagrebu u svojoj 96. godini. Uručeno joj je priznanje ‘Pravednika među narodima’ 2001.

Nisam imala dovoljno hrabrosti da tetki, nakon što mi je ona prepričala taj sudbonosni dan koji se zbio u našem porodičnom domu, ispričam o deportaciji doktora Tajtelbauma u koncentracioni logor i o patnji koja je zatim usledila To sada postoji samo na fotografijama i na jednoj slici.

Držala sam njene prelepe ruke prožete ljubičastim venama, pogledavši je u mudrošću ispunjene oči koje su me jedva gledale. Njegovo ime je izgovarala prelepo. Zvučalo je kao da je rekla tatli*-baum.

“Neka zauvek počiva u miru”, šapnula je. Pokupila je svoje brojanice i na nekoliko minuta delovala odsutno.

Pokrila sam njeno malo, slabašno telo dok je dremnula. Na njenom naboranom licu videla sam isušenu suzu.

Odlutala je u onaj trenutak od pre 78 godina, kada je jedan plemeniti čovek sa naočarima spasao život njenog najmlađeg brata.

“Onaj koji spase jedan život, spasao je celi svet.” – Jevrejska, muslimanska i hrišćanska poslovica.

Naslovna fotografija: Sve fotografije potiču iz privatne kolekcije Raula Tajtelbauma; one su poklonjene Muzeju Holokausta u Sjedinjenim Državama.

*Tatli – ‘slatko’ na turskom

*Zagubljeni voz

U aprilu 1945, samo nekoliko dana pre oslobođenja koncentracionog kampa Bergen-Belzen u Nemačkoj. Nemci su žurili da se otarase zatvorenika i da unište što više dokaza. Tri transportna voza napustilo je kamp između 6. i 11. aprila, gde se u svakom nalazilo oko 2.500 zatvorenika. Njihovo odredište je bio koncentracioni kamp Terezijenštat (Theresienstadt) u Čehoslovačkoj, koju je okupirala Nemačka.

Samo je jedan voz naposletku dospeo u kamp, a nakon što su desetine njegovih putnika ubijene u vazdušnim napadima savezničkih snaga. Drugi voz, kasnije poznat i kao “Zagubljeni voz”, putovao je napred-nazad između neprijateljskih linija, našavši se na kraju u unakrsnoj vatri između Rusa i Nemaca. Naposletku je zastao kod gradića Trebic (Troebitz), u istočnoj Nemačkoj, gde je Crvena armija oslobodila zatvorenike.