Dana 27. juna, krenula sam iz Prištine za Beograd, gde je trebalo da učestvujem na sledećem izdanju festivala “Mirëdita, dobar dan!”, u zajedničkoj organizaciji Integre na Kosovu i Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) i Građanskih inicijativa u Srbiji. Festival, koji iza sebe ima već deset izdanja, služi kao prozor razmene i saradnje umetnika/ca, intelektualaca/kinja i aktivista/kinja iz Srbije i sa Kosova. Ove godine, trebalo je da se otvori predstavom Jetona Neziraja “Otac i otac” u režiji Kushtrima Koliqija. Međutim, predstava koja prati život jedne porodice, definisan odsustvom njihovog oca i muža, koji je, kao i 1597 ostalih, nestao u ratu na Kosovu 1998-1999, nije odigrana. Ovo je još jedno izdanje festivala u nizu koje nije održano pošto ga je, nekoliko sati pre početka, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije zabranilo.

Ova zabrana bila je epilog višenedeljne kampanje protiv festivala. Na čelu ove kampanje bili su, između ostalih, ministar kulture Srbije Nikola Selaković, potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, koji je i izdao zabranu. Tog dana autobus sa ostalim učesnicima/ama sa Kosova zaustavljen je na ulazu u glavni grad Srbije i u pratnji policije vraćen nazad, sve do granice sa Kosovom.

Uzastopne vlasti u Srbiji, a posebno ova koju predvodi Aleksandar Vučić, već duže vreme jasno stavljaju do znanja da nismo dobrodošli/e u Beograd. Ali, ovaj put nam je otvoreno rečeno: zabranjeno vam je. Način na koji je to odrađeno i čitava situacija podsetila me je na moja prethodna putovanja u Beograd, možda zato što je ovo putovanje bilo neodvojivo od ostalih. Svako od njih je polako dovodilo do ovoga.

Beograd već dugo postavlja zabrane

Prvi put sam otišla u Beograd 2014. godine, kao učesnica u programu za suočavanje s prošlošću. Od tada, pre deset godina, morala sam da idem u Beograd najmanje dva puta godišnje, uglavnom zbog posla.

Na festivalu “Mirëdita, dobar dan!” prvi put sam učestvovala u maju 2022. godine, na devetom izdanju održanom u Beogradu, gde je promovisana knjiga čija sam urednica, pod nazivom “Iskrivljene senke”, a koju je objavila Integra. Knjiga sadrži priče albanskih političkih zatvorenika sa Kosova, koji su preživeli brutalne torture u ozloglašenom zatvoru Goli Otok u Hrvatskoj, tokom perioda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Na otvaranju tog izdanja, zbog pretnje bombom, morali/e smo da napustimo dvorište Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), dom hrabre i inspirativne dramaturškinje koja se čitavog života suprotstavljala nacionalizmu svoje države, Borke Pavićević. Iz prostora gde se sumnjalo na bombu, izašli/e smo na ulicu gde nas je sačekala velika grupa muškaraca koji su na nas urlali, držeći u rukama nacionalističke simbole i poruke mržnje usmerene protiv Albanaca/ki.

U junu iste godine, otišla sam u Beograd na predstavu “Handke projekat” Jetona Neziraja u režiji Blerte Neziraj. Predstava problematizuje dodelu Nobelove nagrade za književnost 2019. godine austrijskom piscu Peteru Handkeu, koji je nešto više od deset godina pre dobijanja nagrade održao govor na sahrani čoveka koji je naredio ubistvo hiljada ljudi na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, Slobodana Miloševića. Svojim stvaralaštvom, Handke je takođe relativizovao i negirao zločine srpske države u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

Ovu predstavu i ostale, insistirali/e smo da više ne izvodimo u alternativnim prostorima koji su nas gostoljubivo primali, poput CZKD-a, već u javnim institucijama, kako bi ih videlo što više ljudi i kako bi mogle da postignu svoj cilj — da ih suoče sa sadržajem, posebno one koji se s njim možda ne bi slagali. To je bio jasan stav protiv genocida i svih današnjih Petera Handkea i znali/e smo da to u Beogradu neće biti samo još jedna obična predstava. Godine 2022, “Handke projekat” smo izveli/e na sceni javnog pozorišta “BITEF”. Ali, izveli/e smo ga pod nadzorom policije oko zgrade pozorišta i u hladnoj atmosferi među publikom, uprkos vreloj letnjoj žegi.

Za manje od dva meseca, pretnje i mržnja s kojima sam se suočavala postale su normalna stvar, umesto da su ostale nenormalne pojave. Kada ih gledam iz današnje perspektive, te dve posete Beogradu bile su jasni znaci da je vlada Srbije, iako malo prikrivenije i iz senke, sve to vreme gledala da normalizuje zabranu. Oštrila je zube.

Konačno zabranjen

Ironično, vlada Srbije, zajedno sa muškarcima koji se redovno okupljaju sa svojim nacionalističkim transparentima spremni da zajedno zapevaju pesme pune mržnje, uvek diže veliku prašinu kada se radi o kulturnim razmenama. Na taj način, ona pokazuje da joj nije stalo do kulture i umetnosti kada su u pitanju podrška i obezbeđenje održivosti tih oblasti, posebno prema nezavisnoj kulturnoj sceni koja je u Srbiji potpuno uništena. Ali razume i plaši se moći koju one imaju da okupe ljude, zbliže ih i čine radoznalima da otkriju i šire istinu. A istina za srpsku vlast znači suočavanje sa samom sobom, sa sopstvenim greškama.

Tako su se uobičajena lica zajedno sa svojim političkim vođama i ove godine suprotstavili festivalu “Mirëdita, dobar dan!” i konačno ga zabranili. Zabranjen je i panel na kojem sam bila pozvana da učestvujem, pod nazivom “Normalizacija zabrane ili zabrana normalizacije: ometanje kulturne razmene”. Na tom panelu je trebalo da govorim o načinima koje smo pronašli/e kako bismo navigirali/e kroz neprijateljsku i zlonamernu klimu koju je stvorila srpska vlada s kojom smo se suočavali/e mi i naši kolege i koleginice iz Srbije u svakom našem pokušaju uspostavljanja jedne normalne međusobne razmene. Govorila bih o tome kako smo se pokazali/e kao supermeni/ke i prilagodili/e takvom okruženju. Takođe bih govorila o nekim medijima, akademskim krugovima i povremenim grupicama umetnika u Srbiji koji u najgorem slučaju rade za vladu, dok se u najboljem slučaju jednostavno povlače pred strahom od te tiranije, što u osnovi opet ide u korist vladi.

Možda je bolje što nisam govorila i što je festival zabranjen vladinom odlukom. Na kraju krajeva, vođe tog državnog aparata čvrsto drže vlast u svojim rukama. Više se ne zadovoljavaju protivrečnim izjavama, koje su im često bile dovoljne kada je trebalo opravdati fašističke pozive na ulicama i njihovo sopstveno ponašanje, da bi kasnije rekli: “Reagovali smo da bismo zaštitili našu istoriju”. Ovog puta, te izjave nisu dovoljne da opravdaju zabranu festivala. Uvek su se igrali na ivici i testirali dokle mogu da idu.

Možda je bolje što su to uradili jer se bojim da, da se tako nešto nije dogodilo, nastavili/e bismo još dugo da navigiramo kroz ovaj status kvo — pronalazeći teške puteve u jednom isključujućem i neprijateljski nastrojenom okruženju gde su normalizovane pretnje bombama i smrću, kao i javna klevetanja ličnosti kako sa Kosova tako i iz Srbije, kojima je normalna komunikacija i saradnja postala lična i politička misija. Da se nastavilo bez izričite zabrane i bez potpune slobode sa održavanjem festivala, verovatno bismo i dalje negovali neku našu iluziju da smo ispunili određenu misiju.

Možda će ova odluka biti prelomna i uspeti da mobiliše tamošnje društvo protiv nasleđene državne strukture, koja svake godine sve jasnije iskazuje svoju opredeljenost i pokazuje svoju neustrašivost iz despotske pozicije. Zato, dok je kosovskom narodu potrebno vreme da izleči rane iz razornog rata, državi Srbiji je potrebno da se izleči od sopstvene vlasti, kako bi mogla da preuzme obavezujuću ulogu u suočavanju sa prošlošću. Državi Srbiji je, pre svega, potrebno da se oslobodi Kosova.

Možda će na taj način početi isceljenje, koje ne može svaka država pojedinačno i izolovano da ostvari. Ono se dešava samo kada društva iskreno komuniciraju jedna s drugima i prihvataju istinske pozicije jednih i drugih, čak i ako su neugodne.

Festival “Mirëdita, dobar dan!” je primer ove težnje ka isceljenju. Festivali poput ovog ne idu u Beograd da negiraju prošlost, niti da je prećutkuju kao da se ništa nije desilo. Naprotiv, oni uporno stvaraju prostor u kome ljudi mogu da se suoče sa prošlošću, da je detaljno istraže, kao jedini put ka budućnosti koja bi bila manje bučna i manje nasilna za ovaj nemirni region.

Ako vođe srpske države ponosno ističu prošlost države koju vode, zašto onda ometaju ovakve platforme? Tu leži njihov strah. Kada ljudi progovore, istina se izliva i zauzima sebi prostor. Ova politička klasa je jasno stavila do znanja da je njihova jedina dosledna misija održavanje laži koje su sami stvorili. Izolacija njihovog društva od istine je pokretač koji održava te laži živim. Despotske vlasti se najviše boje da će narod biti izložen istini ili njenom većem delu, jer samo to može da im poljulja poziciju. Kada se ta pozicija uzdrma, autoritarni sistemi ne mogu da izbegnu sami sebe, zbog čega počinju da iskaljuju svoj bes nad građanima/kama, upravljajući njihovim pokretima, slušajući šta govore, kontrolišući ko ulazi na graničnim prelazima, ko gde spava. Sistem ulazi u paranoju.

Stoga, otkazivanje ovogodišnjeg izdanja festivala “Mirëdita, dobar dan!” jasan je pokazatelj te paranoje. To je pokazatelj slabljenja propagandnog aparata. Vlast u Srbiji primećuje da joj mit o samoj sebi izmiče iz ruku jer ljudi neizbežno gravitiraju ka istini, čak i kada to čine sa zakašnjenjem.

Srpska vlast je štitila samu sebe

Ona taj mit održava u životu ponekad na otvoren način, a ponekad skrivajući se iza grupa muškaraca ili često kontrolisanih medija. To čini uspostavljanjem potpune kontrole i čak dozvoljavanjem da Beograd bude oslikan likom ratnog zločinca koji je izvršio genocid u Srebrenici, Ratka Mladića; hapšenjem svakog ko pokuša da ospori genocidno oslikavanje grada; otkazivanjem EuroPridea 2022; zatvaranjem očiju pred napadima na organizacije civilnog društva koje ne idu u prilog vlastima; manipulišući brojevima pristalica; i pobedom na izborima pod ozbiljnim sumnjama o izbornim zloupotrebama.

U ovim okolnostima, srpska politička klasa pod hitno treba da se osvesti — ako zaista voli svoj narod. Zato najpre mora da počne da voli svoj narod, kako bi se konačno otvorila prema drugim narodima, onom na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i celom regionu — svima koje je pokušala da uništi. Srbija mora da shvati da te narode nije istrebila, da su oni preživeli i da su tu. A budući da su tu, oni će govoriti, sećaće se i pričati svoju priču.

Pokušaji poput “Mirëdita, dobar dan!” omogućavaju ljudima ove razgovore, negovanje sećanja i pričanje svojih priča. Oni prepoznaju činjenicu da su društva u regionu povezana i da, htela to ili ne, utiču jedno na drugo. Nacionalizam koji neguje srpska država, nažalost, predstavlja pretnju i za Kosovo i za zemlje regiona, i to je ozbiljan problem. Generacije koje su preživele rat, bilo na Kosovu, u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj, učiniće sve da ga izbegnu po svaku cenu, ali šta je sa generacijama rođenim posle rata, sa generacijama koje vide ovaj nasilni otpor prema pokušajima uspostavljanja normalne komunikacije i saradnje. Kako njih ubediti da je to pravi put?

Iz Beograda smo, nakon otkazivanja festivala, praktično deportovani/e, uz strogi bezbednosni protokol. Proterujući nas iz Srbije, oni su poštovali “volju naroda”, zato su morali da “čuvaju” nas koji smo “zadirnuli/e” u tu volju. 

Ali ko je narod u Srbiji? Koga srpska vlast smatra narodom? Narod su i Sofija Todorović iz YIHR-a u Srbiji, kojoj je dan nakon zabrane festivala na ličnu adresu poslata kutija sa odsečenom svinjskom glavom, kako bi joj se stavilo do znanja da je pod nadzorom; narod je i Aida Ćorović, koja je jajima gađala murale sa Mladićevim likom u Beogradu; to su i Andrej Nosov i Biljana Srbljanović iz Heartefact-a, kao i Saša Ilić sa festivala Polip; to su i aktivisti/kinje, umetnici/e, prijatelji/ce i kolege/inice koji/e su nam se izvinjavali/e zbog onoga što čini njihova država.

Put koji sam prošla uz policijsku pratnju bio je potpuno drugačiji kada sam išla iz Prištine za Beograd. Na tom putu sam srela ljude koje Srbija pokušava da sakrije i potčini — policajca u Prokuplju koji mi je poželeo srećan put i prodavca na benzinskoj pumpi koji mi je na albanskom rekao: “Ditën e mirë, faleminderit!” (Prijatan dan, hvala!) U Beograd ću se vratiti zbog svih tih ljudi, sa kojima delim životnu misiju otkrivanja istine. Vratiću se jer Srbija ima i to lice, koje, iako oslabljeno i umorno od državnog nasilja, postoji i opstaće.

Jer na putu za Kosovo — sa sirenama i oklopnim vozilima koja su pratila grupu umetnika/ca i aktivista/kinja sa Kosova — srpska vlast nije štitila svoj narod. Ona je štitila sebe od same sebe.

Naslovna slika: Dion Krasniqi sa fotografijama iz Integre.

Ovaj članak je nastao na osnovu medijskog monitoringa koji je sprovela Mreža za izveštavanje o različitosti, uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost Kosova 2.0 i ne odražava nužno stavove Evropske unije.