Identitet, zajedništvo, kultura i povezanost jugoistočne evropske kulturne i umetničke scene predugo su zanemarivani. Sa tom mišlju na umu, drugi put zaredom, Savremena balkanska umetnost (Contemporary Balkan Art – CoBA), kolektiv sa sedištem u Londonu, čija sam kreativna direktorka, nedavno je organizovala Festival budućnosti jugoistočne Evrope (Southeast Europe Future Festival – SEFF).

Naš koncept se sastojao iz toga da SEFF bude prozor u kulturu regiona jugoistočne Evrope za ljude u Londonu. Hteli smo da stvorimo mesto koje može da ponudi savremenu, urbanu regionalnu produkciju kulturnog sadržaja svima onima koji pripadaju poprilično velikoj zajednici sastavljenoj od ljudi iz sveta akademije, književnosti, filma, umetnosti i dijaspore na celom balkanskom prostoru. Pre SEFF-a, ništa slično nije postojalo u Londonu i ja verujem da je tom gradu takav festival bio potreban.

Festivalski poster. Zasluge: SEFF.

Prvobitno smo odlučili da se svake godine usredsredimo na jednu centralnu temu i da na taj način usmeravamo teme i osećanja celokupnog programa. Prošle godine smo obradili teme kulturnog nasleđa i arhitekture. Moja zamisao ove godine je bila da pričam o tome kako žene žive, o njihovoj umetnosti, fotografiji i filmu, ali i da uvrstim intimne lične priče o Jugoslaviji, kao i da progovorim o tome šta nam je ta zemlja oduzela i šta nam je, zauzvrat, dala.

Od 29. avgusta do 15. septembra ugostili smo niz ljudi iz regiona, nudeći im platformu za predstavljanje svog rada u Londonu, ali i za razgovor o feminizmu, komunizmu, umetnosti i neizostavnoj Jugoslaviji i o onome što je od nje ostalo.

Filmovi koje smo prikazali na festivalu imali su jednu zajedničku nit: izuzetnu intimnost u pogledu porodičnih storija ili rodnog identiteta, jer je porodica, obično, centralni element pripovedanja u postjugoslovenskom kontekstu.

Dobar primer toga oličen je u radu hrvatske rediteljke Marije Ratković Vidaković “IKEA for YU”. Film nas uvodi u njeno putovanje tokom odrastanja u projugoslovenskoj porodici u kojoj dominira majka koja svima završava rečenice, dok se priča razvija tako što sama rediteljka postaje majka u Švedskoj, gde je oslobođena jugoslovenskog tereta. Ovo je putovanje na koje se mnogi iz regiona otisnu, a nakon što odu iz zemlje porekla zbog niza razloga.

Ovaj intimni porodični film bio je osnova panel-diskusije koju smo nazvali ovako: “Šta je tebi Jugoslavija?”

Ovo pitanje nije bilo stavljeno u kontekst grandioznih istorijskih narativa, već polazi sa ličnog stanovišta, odnoseći se na to šta je Jugoslavija značila jednoj porodici. Postavili smo pitanje sa mišlju o tome da smo informacije o toj zemlji dobijali od roditelja, a ne na osnovu ličnog iskustva, jer su mnogi od nas, festivalskih učesnika, bili premladi da bi se sećali zemlje u kojoj smo rođeni ili iz koje potiču naši roditelji.

Olivia Suđić, koja piše roman o balkanskoj izbeglici koja živi u Londonu, kaže da su joj uvid pružili njeni baka i deda koji mitologizuju Jugoslaviju. Međutim, ova britanska spisateljica fikcije živi u vremenu koje je podseća na doba raspada Jugoslavije, posebno u emotivnom smislu, zajedno sa Bregzitom i odvajanjem UK od EU.

Tokom čitave panel-diskusije, baka i deka, inače tvrdokorni jugoslovenski komunisti, bili su tema o kojoj se u više navrata razgovaralo. Neki učesnici, poput istoričara Vladimira Unkovskog-Korice sa Univerziteta u Glazgovu, prisećali su se zanimljivih ličnih priča. Jugoslavija je njemu postala zamorna tema. Da bi od nje pobegao, odselio se čak u Zanzibar. Međutim, tamo je opsesivno počeo da se bavi ovom temom, čak u toj meri da je ona postala značajan razlog zbog kog je posao istoričar.

Druga tema panela svodila se na višeslojnost identiteta. Vesna Goldsvorti (Goldsworthy), profesorka na Exiter univerzitetu, objasnila je da sebe smatra i Srpkinjom i Jugoslovenkom u isto vreme, kao i Britankom. Prilikom porodičnih večera, uvek je bilo članova porodice sa sukobljenim stavovima, pa tako i ona sama uvek ima makar dve različite opcije u glavi.

U segmentu programa posvećenom životu i pričama žena, načeta je i druga tema. Odlučili smo da pozovemo tri režiserke i da projektujemo njihove radove. Uz pomoć filmova, pokušali smo da se pozabavimo pričama generacija koje žive na postjugoslovenskom prostoru.

Među njima je “Goli otok” autorke Tihe K. Gudac. Rediteljka istražuje porodiče slike i vodi gledaoca kroz intimna svedočanstva jugoslovenskih političkih zatvorenika sa Golog otoka, zatvorskog ostrva poznatog i kao “ostrvo slomljenih duša”. U filmu istražuje traumatične posledice nanete trima generacijama.

Kada sam odlučila da je pozovem i prikažem njen film, moja je zamisao bila da stvorim ravnotežu u oslikavanju naše prošlosti i da se suprotstavim strahu i ćutnji koji su opstali.

Ostali filmovi su se više odnosili na savremene teme.

“Okupirani bioskop” autorke Senke Domanović, film o gerilskim akcijama mladih aktivista prilikom preuzimanja bioskopa Zvezda u Beogradu, baca svetlo na postojeću levičarsku politiku u Srbiji. “Upravo rođen” (Born Just Now) autora po imenu Robert Adanto daje nam uvid u intimu beogradske umetnice Marte Jovanović i žensku umetničku scenu u Beogradu.

Prikazali smo i bioskopsko čudo nominovano za Oskara “Honeyland”, a iz Severne Makedonije. Ovaj dokumentarac pripoveda priču o staroj ženi koja proizvodi med na stari način u planinama Severne Makedonije, sve uz elemente osvete i smrti.

Na kraju, “Nebeska tema” Mladena Matičevića vodi nas na drugo mesto u našem sećanju. Priseća se priče o jugoslovenskoj zvezdi “novog talasa” Vladi Divljanu, čiji su tekstovi bili posvećeni njegovim muzama, što predstavlja oštar kontrast u odnosu na stereotipni balkanski patrijarhalni seksizam.

Glavna izložba na ovogodišnjem festivalu nosila je naziv “Perspektive: Pripovedanje kroz fotografiju”. Ona se usredsredila na rad 15 fotografkinja iz šest zemalja (Slovenije, Hrvatske, Bosne, Srbije, Rumunije i Bugarske).

Na jednom od panela SEFF-a pokušali smo da odgovorimo na sledeće pitanje: “Šta je Jugoslavija danas?” svima nama, onima koji je se sećaju i onima koji je se ne sećaju. Zasluga za fotografiju: SEFF.

Izložba pripoveda kolekciju raznolikih priča, otvarajući nove teme, od roda, feminizma i seksualnosti, preko baka komunistkinja, do ruralnog života i marginalizovanih ljudi, kao što su izbeglice i LGBT zajednica.

Fotografije su izabrane na način da obuhvataju teme kao što su identitet i ranjivost čoveka, a kao što je to prikazano na izložbi Marije Janković, čije fotografije kazuju iskustvo iz prve ruke o pacijentu na jednom balkanskom odeljenju za ginekologiju.

Sasvim drugačiji pristup i fokus imala je Imrana Kapetanović, sarajevska fotografkinja čija je majka bila partizanka i članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Imrana je dokumentovala svoj život u dokumentarnom fotografskom projektu “Skojevka Minka”, gde istražuje ličnost svoje bake koja odbija da se odrekne svoje naklonosti prema Titu.

Sve to je mene i posetioce odvelo na putovanje kroz balkansku prošlost i sadašnjost.

Ono što sam čula i videla na ovom festivalu predstavlja novi i osvežavajući doprinos priči o postjugoslovenskim identitetima, a što će mi pomoći u novom istraživanju o srpskim kulturnim elementima i modelima ponašanja u poređenju sa mojim načinom života u Britaniji. Moj krajnji cilj jeste da postavim ovo pitanje: “Zašto smo i kako mi Balkanci drugačiji?”

Naslovna fotografija: SEFF.