Stipendisanje | Ljudska prava 2 | U detalje | djeca

Problemi kosovskih učenika sa vršnjačkim nasiljem: zanemareno i neprijavljeno

Piše - 10.12.2019

Manjak resursa i nizak stepen osvešćenosti doprinose tome da učenici i roditelji ne znaju šta da rade.

Jedanaestogodišnji Dren*, učenik petog razreda, ne seća se da ga je nastavnica nekad oslovila blagim rečima tokom četvorogodišnjeg školovanja. Dren kaže da ih je samo ovako oslovljavala: “razbojniče”, “glupane”, “lenjivče” i slično.

Nakon što su ga druga deca napadala, rekao je, umesto da dobije podršku i da se primene odgovarajuće mere, on je naišao na grubo ponašanje svoje nastavnice.

“Jednom me je drugar iz odeljenja bacio na pod. Kada sam preneo nastavnici Valjboni (Valbona), ona mi je rekla da mi tako i treba”, tvrdi Dren.

Njegova majka Bljerta (Blerta) podržava njegove navode. Kaže da je nastavnica otišla toliko daleko da je Drena čak i društveno izolovala.

“Jednom je radio domaći kao i obično, kada sam pitala Drena za jednog prijatelja”, kaže Bljerta, “rekao mi je da više ne priča sa svojim drugovima, jer je nastavnica zahtevala od drugih učenika da ne govore s njim, što je kazna za njegovo nedolično ponašanje.”

Ona kaže da je razgovarala sa nastavnicom koja se, kako bi opravdala svoje mere uvedene na štetu deteta, žalila da se njen sin nedolično ponašao u učionici. “Nakon što sam joj se žalila, nastavnica je prema mom sinu postala još grublja”, kaže Bljerta.

Ono s čim se Dren suočava poznato je kao vršnjačko zlostavljanje, a smatra se globalnim fenomenom. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, vršnjačko nasilje se definiše na sledeći način: Namerna upotreba sile ili agresije nad osobom ili grupom osoba s ciljem da se žrtve osete uvređenim, povređenim ili da se podstaknu na loše fizičko ili emotivno zdravlje. Ukoliko se praktikuje u kontinuitetu, neće rezultirati samo potencijalnom društvenom izolacijom, već će uticati i na psihički razvoj.

Istraživanja i terenski rad pokazuju da se većina učenika sa Kosova suočava sa nekom vrstom vršnjačkog nasilja. Fotografija: Ćendrim Krasnići (Qendrim Krasniqi).

Učenici, kao što je Dren, nisu samo žrtve vršnjačkog nasilja, jer, pored toga, nastavnici njihovo ponašanje smatraju i “nestašnim”.

Agron, desetogodišnjak i učenik petog razreda u Osnovnoj školi “Mihal Grameno” u Kosovu Polju, ima problema sa lošim zdravljem. Njegovi vršnjaci ga smatraju slabićem, zbog čega mu se često rugaju, pa čak i fizički nasrću na njega.

“Drugovi iz odeljenja me vređaju, rugaju mi se i gurkaju me”, kaže Agron. “Jednom me je jedan dečak bacio na pod, a ja sam zaplakao. Žalio sam se nastavnici, ali ona nije preduzela nikakve mere sem što je razgovarala sa njegovim roditeljima, koji čak nikada nisu ni došli da vide o čemu je reč.”

Kaže da ga je nastavnica sada naterala da sedi u istoj klupi sa dečakom koji ga je oborio na pod. “Ima previše učenika, pa je ona morala da smesti po troje u jednu klupu”, kaže on. “Samo mi se ruga, vređa me.”

Gresa, Agronova majka, zabrinuta je zbog načina na koji drugi učenici tretiraju njenog sina.

“Njegovi drugovi iz odeljenja mu govore, ‘neću da ti budem drug jer si preterano mršav’”, rekla je. “Žalila sam se razrednoj starešini, a ona nije uradila, doslovce, ništa. Čim smo ga upisali u ovu školu, maltretiranje je počelo, gde su se podrugivali mom dečačiću, bacali njegove knjige, sveske i školsku torbu na pod.”

Kaže da njen sin uvek s njom deli sve detalje. “Svaki put kada dođe kući, priča o nečemu što mu su mu uradili u toj učionici.”

Ona naglašava i slučajeve u kojima je Agron ozbiljno povređen, kao onda kada je upisao četvrti razred. Kada je otišla da ga pokupi iz škole, videla je da mu je celo čelo bilo natečeno.

“Bila sam užasnuta, pa sam prišla njegovoj nastavnici koja je počela da se izvinjava”, kaže Gresa. “Rekla mi je da je učenik koji ga je povredio bio vrlo neposlušan i da nije mogla da nađe način da ga smiri. Kako nastavnica nije mogla da reši problem, tražila sam od nje da stupi u kontakt sa roditeljima tog učenika.”

Majka tvrdi da će, ukoliko nastavnica i roditelji tog učenika ne pronađu način da zaustave zlostavljanje biti primorana da preduzme ekstremne mere, pa čak i da “prebije to dete”. Ona se žali na to da roditelji dece koja se nedolično ponašaju ne dolaze na roditeljske sastanke čak i kada ih nastavnik pozove i upozorava njihovu decu da više neće moći da pohađaju školu ukoliko ne dođu u pratnji svojih roditelja.

Dren i Agron samo su dvoje od brojne dece na Kosovu koja se nalaze u ovakvoj situaciji.

Studija koju je 2015. izradio Pedagoški institut Kosova u devet opština sa 380 učenika i 138 nastavnika srednjih škola, pokazuje da je 50% anketiranih učenika bilo žrtva uvredljivih i ponižavajućih termina te da su to njihovi vršnjaci činili na dnevnom, sedmičnom, mesečnom i godišnjem nivou. Dvadeset i sedam posto je prijavilo da su bili fizički gurani i bacani na pod makar jednom ili dvaput godišnje.

Postoji niz činilaca koji doprinose tome da vršnjačko nasilje umnogome ostane tema o kojoj se na Kosovu slabo govori i koja se zanemaruje. Neki od tih faktora odnose se na izostanak strategija u obrazovnim institucijama za borbu protiv zlostavljanja i mali broj psihologa u školama koji bi mogli da rešavaju te slučajeve sa profesionalne tačke gledišta. Druga zabrinjavajuća činjenica jeste namerno prikrivanje slučajeva fizičkog i verbalnog nasilja u samim školama, što je nešto što rade da bi održali nivo učinkovitosti svog rada u odnosu na opštinske departmane za obrazovanje i Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnologije (MONT).

Pored ovakvih problema koji potpadaju pod nadležnosti MONT-a, sociolozi kažu da drugi faktori povezani sa kulturnim i ekonomskim okolnostima jednog društva takođe doprinose produbljivanju ovog problema. Po njihovome mišljenju, države sa niskim stepenom ekonomskog razvoja i zastupljenim konzervativnim normama ukazuju na veću mogućnost za činjenje nasilja, uključujući ono u školama.

Ozbiljne posledice vršnjačkog nasilja

Prema rečima direktora kosovskih osnovnih i srednjih škola, iako zabrinjava rasprostranjenost vršnjačkog zlostavljanja, resursi za rešavanje takvih slučajeva i dalje su ograničeni.

Osman Bećiri (Beqiri) je ekonomista i zamenik direktora Srednje ekonomske škole “Hodža Kadri” (Hoxhë Kadri) sa sedištem u prestonici. On je skeptičan u odnosu na to da li je moguće da se pronađe rešenje za problem vršnjačkog nasilja. “Vrlo je teško da se reši problem [vršnjačkog nasilja], jer verujem da on nikada neće biti iskorenjen”, kaže Bećiri.

Ističe da je bilo slučajeva u kojima su učenici prestali da pohađaju školu zbog toga što su zlostavljani.

“Mi pozovemo njihove roditelje i kažemo im da im se dete kreće silaznom putanjom, da mu se emotivno stanje pogoršava i da su mu ocene sve lošije”, kaže on. “Dešava se da učenik prestaje da pohađa školu ili pak propusti celih godinu dana.”

Psiholozi i sociolozi sa strepnjom posmatraju slučajeve vršnjačkog zlostavljanja u kosovskim školama i prstom upiru u negativne efekte ovog fenomena.

Klinički psiholog Besnik Šerifi (Sherifi) kaže da zlostavljanje na duže staze može da proizvede nizak stepen samopouzdanja, izolaciju, depresiju i anksioznost. Fotografija: Ćendrim Krasnići.

Besnik Šerifi je klinički psiholog koji je radio sa učenicima žrtvama vršnjačkog nasilja u opštini Gnjilane u svojstvu člana Mreže vršnjačkih edukatora (Peer Educators Network – PEN) koja sprovodi obuke o vršnjačkom zlostavljanju. Prema njegovim rečima, učenici koji su žrtve zlostavljanja “imaju slabo samopouzdanje, dobijaju neznatnu emocionalnu podršku od drugih, izolovaniji su, imaju slabe rezultate u školi, pa kod njih postoji i veća verovatnoća da će doživeti depresiju ili anksioznost”.

Šerifi tvrdi da se tu priča ne završava. Dodaje da se žrtve vršnjačkog nasilja suočavaju sa mnogim budućim posledicama: “Izostanak iz škole, društvena izolacija, depresija i upotreba fizičke i verbalne agresije.”

Drenova majka kaže da je primetila da njen sin ispoljava negativne efekte koje je psiholog spomenuo; njen sin sada pohađa poslednju godinu osnovnoškolskog obrazovanja u trajanju od pet godina.

“Ocene mog sina pogoršale su se u skoro svakom predmetu, uključujući matematiku, što je predmet za koji mi je njegov nastavnik rekao da mu dobro ide”, rekla je. “Takođe me brine što su, zbog lošeg odnosa sa nastavnikom, ocene gore iako uči isto onoliko koliko je i ranije učio, premda je, možda, izgubio i interesovanje.”

Čini se da problemi kao ovi Drenovi nisu kratkog veka. Istraživanje iz 2019. sa Lankasterskog univerziteta u Ujedinjenom Kraljevstvu navodi da doživljavanje vršnjačkog nasilja u detinjstvu ima dugotrajne negativne efekte. U studiji se tvrdi da žrtve vršnjačkog zlostavljanja imaju za 40% veći rizik od toga da će imati probleme sa mentalnim zdravljem pre svoje 25. godine.

"Deca najviše imitiraju svoju porodicu. Nasilno okruženje u porodici predstavlja model za dete koje zatim nasilje pretače u društvenu normu."

Ferdi Kamberi, sociolog

Ovi problemi obuhvataju depresiju, anksioznost i finansijske probleme povezane sa poteškoćama pri pronalasku posla; a pored toga što zarađuju manje novca od onih koji tvrde da nisu zlostavljani u školi. Studija je anketirala više od 7.000 učenika, intervjuisavši ih u redovnim intervalima između 14. i 25. godine.

Prema rečima sociologa Alberta Mecinija, rešavanje problema dece koja su žrtve vršnjačkog nasilja zahteva veću saradnju između roditelja i nastavnika.

“Čim roditelji shvate da su njihova deca žrtve vršnjačkog nasilja, treba da to iskomuniciraju sa nastavnicima ili sa razrednim starešinom, kako bi se problem identifikovao i rešio”, kaže Mecini. “Preporučljiv je odlazak psihologu kako bi detetu bilo lakše da se izbori sa problemom i sredi svoje pogoršano emotivno stanje.”

Sociolog Ferdi Kamberi, autor dveju knjiga o delinkvenciji među mladima, takođe smatra da je uloga roditelja vitalna pri rešavanju dečjih problema. Po Kamberijevome mišljenju, porodično okruženje značajno utiče na ponašajne obrasce dece u školi.

“Deca najviše imitiraju svoju porodicu. Nasilno okruženje u porodici predstavlja model za dete koje zatim nasilje pretače u društvenu normu, ispoljavajući je u odnosima sa svojim vršnjacima, posebno u školskom okruženju”, kaže Kamberi. “Prema tome, roditelji bi pažljivo trebalo da razreše svoje međusobne nesuglasice i probleme kroz komunikaciju i nikada ne bi trebalo da se svađaju pred svojom decom.”

U međuvremenu, sociolog Besim Golopeni (Gollopeni), profesor na Univerzitetu “Isa Boljetinac” u Mitrovici i predsednik Albanske sociološke asocijacije, vezuje nasilje u školi sa društvenim i kulturnim aspektima zastupljenim u zemlji.

Njegov stav je da, u konzervativnim društvima, nasilju u školama prethodi nasilje u porodici. “Porodično nasilje se obično ispoljava u konzervativnijim društvima sa nižim stepenom društvene integracije i svesti, kao i u društvima sa ekonomskim i socijalnim poteškoćama, kao što je to slučaj sa kosovskim društvom”, kaže Golopeni.

Prema njegovim rečima, nasilje u kosovskoj porodici uglavnom potiče iz želje dominantnog muškarca da kontroliše članove svoje porodice. Patrijarhalni mentalitet ima tendenciju povećanja društvenog pritiska s ciljem potčinjavanja drugih i stvaranja podsticaja za agresiju.

“Koreni porodičnog nasilja u kosovskom društvu nemaju svoje polazište u tradiciji, već se mogu naći u neodoljivoj želji dominantnog muškarca da održi svoju ‘vlast’”, rekao je. “S druge strane, postoji tendencija da ‘vlast’ ili jednakost u odnosu na potčinjenu ženu u porodici u stvari dovodi do porodičnih sukoba.”

Golopeni kaže da to negativno utiče na decu.

“Mnogi kosovski roditelji upoređuju aktuelno stanje svoje dece sa svojim odrastanjem”, podvlači ona. “Ovo međugeneracijsko i međuvremensko poređenje često imaju takav efekat da utišaju dečji glas.”

Škole kriju šta se u njima dešava

Zakonska je obaveza prijaviti fizičko i verbalno zlostavljanje, ali kosovske škole ne čine dovoljno po tom pitanju.

Protokol o prevenciji nasilja u školama i pratećim preporukama usvojen u Vladi Kosova 2013. zahteva da direktori preduniverzitetskih obrazovnih ustanova registruju prijavljene slučajeve nasilja u školama i da ih proslede opštinskom departmanu za obrazovanje (ODO). ODO je, zatim, obavezan da podnese kratak pregled stanja stvari Ministarstvu obrazovanja, što je institucija koja je odgovorna za analizu i publikovanje podataka.

Arber Malići (Maliqi) iz PEN-a, organizacije koja sprovodi radionice o vršnjačkom nasilju u gnjilanskim i đakovičkim školama u periodu od 2016. do 2019, kaže da je situacija takva da se nasilje ne prijavljuje.

“Na okruglim stolovima koje smo održali sa predstavnicima javnih institucija, nevladinih organizacija, direktorima škola, predstavnici opštinskih departmana za obrazovanje [su tvrdili da] se slučajevi vršnjačkog nasilja često prikrivaju zato što bi, ukoliko se prijave, negativno uticali na sveukupne performanse škola”, kaže Malići.

Zamenik direktora Bećiri iz Srednje ekonomske škole “Hodža Kadri” iz Prištine potvrđuje da su direktori škola nespremni da prijave slučajeve zlostavljanja. Prema Bećirijevim rečima, a koji se nalazi na položaju zamenika direktora još od 2014, samo se oni najozbiljniji slučajevi prijavljuju opštinskim departmanima za obrazovanje. On tvrdi da se ti slučajevi kategorišu kao ozbiljni samo onda kada obuhvate fizičko nasilje, dok se verbalno zlostavljanje ni ne prijavljuje.

“Često se prijavljuju teži slučajevi, dok one lakše sami rešavamo, jer ne želimo da ih [to jest opštinska odeljenja za obrazovanje] preopterećujemo”, kaže Bećiri.

Generalno gledano, škole ne prijavljuju sve slučajeve koji bi mogli da se okvalifikuju kao vršnjačko zlostavljanje, zbog čega zvanična statistika onda ne odražava realno stanje na terenu. Fotografija: Merita Krasnići (Merite Krasniqi).

Iako kaže da je njegov izbor bio da ne opterećuje osoblje opštinskog odeljenja za obrazovanje, zamenik direktora podvlači da je prijavljivanje samo po sebi nedovoljno kada se rešavaju ovakvi slučajevi, jer ministarstvo mora da pokaže veću posvećenost.

“MONT bi trebalo da se uključi i da sprovodi redovnije provere”, kaže Bećiri. “Međutim, prijavljivanje nije dovoljno kada ne postoji posvećenost rešavanju ovog problema. Ne verujem da postoji neka škola koja prijavljuje sve svoje slučajeve.”

Prijavljivanje samo onih slučajeva koje školsko osoblje smatra ozbiljnim, a ne svih koji potpadaju pod vršnjačko nasilje, primetno je i u drugim školama.

Hamdi Šiti (Shyti), direktor mitrovačke Osnovne škole “Miđeni” (Migjeni), kaže da prijavljuje samo one slučajeve u kojima su učenicima upućena pisana upozorenja.

Besa Bitići (Bytyçi), službenica za odnose sa javnošću u MONT-u, kaže da je od 2014. do 2019. ukupno bilo 130 slučajeva fizičkog nasilja koji su prijavljeni u Sistemu za upravljanje informacijama u obrazovanju (Education Information Management System – EMIS).

Neprijavljeni slučajevi vršnjačkog zlostavljanja nisu jedini problem. Nastavno osoblje i učenici širom Kosova takođe ne shvataju ni značenje pojma vršnjačkog zlostavljanja.

“Nedovoljna se diskusija vodi na ovu temu, a sa učenicima u kosovskim školama se slabo radi kada je u pitanju njihova svest o ovom pitanju”, kaže sociolog Mecini. “Ima mladih koji možda čak i ne znaju šta znače reči ‘vršnjačko nasilje’.”

Direktor Specijalizovane matematičke gimnazije u Prištini Šemsi Beriša (Shemsi Berisha) se pita da li su nastavnici u školama uopšte svesni vršnjačkog nasilja. “Oni, možda, nedovoljno dobro razumeju [vršnjačko nasilje]”, kaže Beriša.

Kada smo ga upitali o tome da li su on i nastavno osoblje obučeni za rešavanje slučajeva vršnjačkog nasilja, on kaže da nisu. Hamdi Šiti, direktor škole u Mitrovici, kaže isto to.

Šemsi Beriša iz Specijalizovane matematičke gimnazije jedan je od direktora koji kažu da im MONT nije obezbedio nikakvu obuku. Fotografija: Ćendrim Krasnići.

Međutim, Ministarstvo obrazovanja to negira. Kako smo ih pitali o tome da li su sproveli programe obuke da bi informisali školsko osoblje i učenike o vršnjačkom nasilju, službenici MONT-a tvrde da su informativne sesije o vladinim politikama u odnosu na nasilje održane za direktore škola i za opštinska odeljenja za obrazovanje, iako nisu konkretno spomenuli obuku o vršnjačkom nasilju.

“Držali smo regionalne sastanke, sastanke sa opštinskim odeljenjima za obrazovanje, obuke i informativne sesije u skoro svim opštinama, sa direktorima svih škola, a kako bismo ih upoznali sa njihovim obavezama i nadležnostima”, kaže Bitići iz MONT-a.

Kosovo je u junu 2019. usvojilo Zakon o zaštiti dece, dok je Ministarstvo obrazovanja sačinilo smernice i propise s ciljem rešavanja problema nasilja u školama. Pored Protokola o prevenciji nasilja u preduniverzitetskim obrazovnim ustanovama i pratećim preporukama, na snazi su dokumenta kao što su Priručnik o prevenciji negativnih fenomena u srednjim školama i Paket o zaštiti dece na internetu. Međutim, nijedan od ovih zakona i propisa ne sadrži bilo kakvu referencu u odnosu na vršnjačko nasilje.

Sajber nasilje, novi oblik zlostavljanja

Godine 2013. u kosovskim medijima pojavile su se naslovnice na temu jednog video-zapisa koji se brzinom munje proširio društvenim mrežama, a čije su protagonistkinje bile dve maloletne devojčice.

U video-zapisu se prikazuje kako jedna učenica udara drugu i psuje je. Njihovom fizičkom sukobu prethodile su razmirice u samoj školi. U znak osvete, devojčica koja je započela tuču naredila je nekome da je snima dok je udarala i vređala svoju vršnjakinju.

Video-zapis je primarno cirkulisao Fejsbukom, dok je kasnije dospeo i na druge društvene mreže. Čak su ga delili i u nekim medijima, gde su devojčice i identifikovane. Posle brojnih reakcija i rasprave na medijskim portalima, video-zapis je uklonjen sa svih platformi, ali njegov pohod se tu nije zaustavio. I dan-danas se fotografije dele i osnivaju stranice na društvenim mrežama, a na kojima se ponižava devojčica koja je započela tuču.

Nasilje kojem je izložena učenica nakon publikovanja video-zapisa poznato je kao “sajber nasilje” ili “nasilje na internetu”. Prema Ujedinjenim nacijama, “sajber nasilje obuhvata objavljivanje ili slanje elektronskih poruka kao što su tekst, slike ili video-zapisi, a sa ciljem da se neko zlostavlja, da mu se preti ili da se šire glasine o drugoj osobi”. Razne studije u režiji ove organizacije tvrde da su ovakvi onlajn napadi veliki problem u svetu, a koji nanosi štetu deci koja postaju žrtve ovog oblika nasilja.

Instagram i Fejsbuk, kao najpopularnije društvene mreže kod učenika, takođe postaju mesta na kojima se učenici podvrgavaju različitim oblicima sajber nasilja. Fotografija: Ćendrim Krasnići.

Ovakvi fenomeni su i dalje prisutni i to u velikim razmerama. Istraživanje sprovedeno 2016. godine u režiji Centra za napredne studije (Center for Advanced Studies – FIT) sa 1.301 ispitanikom iz sedam najvećih opština na Kosovu otkriva nam da veliki broj dece postaje žrtva nasilja upravo posredstvom elektronske komunikacije. Studija je ustanovila da je oko 27% dece između devet i 12 godina izjavilo da su ih drugi napali preko interneta. Ova brojka je u porastu u odnosu na decu između 13 i 16 godina, gde je 30% njih priznalo da su bili žrtve sajber nasilja.

Čini se da društvene mreže poput Instagrama i Fejsbuka predstavljaju platforme na kojima deca najčešće sprovode zlostavljanje nad drugima ili su pak i sama žrtve, a odmah iza imejl-prepiske i veb-sajtova za gejming. Upitani o problemima na koje nailaze pri upotrebi interneta, učenici tvrde da su vređanje, davanje neprikladnih nadimaka, objavljivanje neprijatnog sadržaja, krađa lozinki i zloupotreba ličnih podataka predstavljaju njihove najveće brige.

Hamdi Šiti, direktor Osnovne škole “Miđeni” u Mitrovici, potvrđuje da kosovski učenici imaju te probleme. On spominje rastući broj žalbi učenika na ovaj oblik zlostavljanja te objašnjava da postoje poteškoće za kontrolisanje ovog fenomena. Prema njegovim rečima, većina učenika poseduje mobilne telefone, pa škola nije u mogućnosti da nadgleda svoju aktivnost na internetu. “Kada učenik podnese žalbu, mi pokušamo da je rešimo, ali ne možemo sve da ih kontrolišemo”, kaže Šiti.

Anil Gaši (Gashi) iz Centra za napredne studije i autor rada “Bezbednost dece na internetu” takođe kaže da postoji rast broja slučajeva zlostavljanja na internetu.

“Ovaj fenomen sve više dobija na težini i možemo da potvrdimo da zlostavljanje učenika na internetu vrlo lako može da se desi i da je, nažalost, vrlo prisutno”, kaže Gaši. “Moramo da imamo u vidu da je potpuna zaštita od sajber nasilja nemoguća, jer je svaki korisnik interneta u opasnosti od ovog fenomena.”

Ispostavilo se da mladi u velikom broju koriste internet, ne samo na Kosovu, nego širom sveta. Izveštaj o zastupljenosti i upotrebi interneta na Kosovu, koji je 2013. objavila Kosovska asocijacija ICT (STIKK), gde su anketirane sve opštine, pokazuje da više od 62 odsto mladih između 10 i 30 godina redovno koristi internet. Ovo se može uporediti sa svetskim prosekom, gde statistika Unicefa iz 2017. pokazuje da 71% dece širom sveta koristi internet, a u poređenju sa 48% sveukupnog stanovništva.

"Odrasli mogu da pomognu mladima da bolje razumeju rizike sa kojima se susreću."

Elvis Pljaku (Plaku), stručnjak za društvene mreže.

Prema anketi koju je sproveo STIKK, 27% mladih između 10 i 19 godina izjavilo je da im nije preterano stalo do privatnosti i ličnih informacija koje se dele preko interneta. Za njima sledi 19% onih koji su rekli da nisu informisani o privatnosti podataka. Više od polovine anketiranih mladih, 68%, izjavilo je da uglavnom koriste Instagram, dok je ovaj procenat praćen onim od 26% mladih koji najviše koriste Fejsbuk.

Elvis Pljaku (Plaku), direktor konsultantske firme Biznis čelendžes (Business Challenges) iz Albanije i stručnjak za društvene mreže i digitalni marketing, kaže da se jedna karakteristika sajber nasilja odnosi na to da ga je vrlo lako sprovesti u delo. “Krađu podataka ili onlajn aktivnosti poput špijuniranja sada je relativno lako obaviti; a to je posebno slučaj kod mladih koji naivno sa drugima dele svaki aspekt svog privatnog života”, kaže Pljaku.

Po njegovome mišljenju, primarne metode u kojima deca i mladi mogu da se izlože takvim opasnostima odnose se na deljenje fotografija i video-zapisa ili na šerovanje drugog osetljivog sadržaja sa prijateljima. Kasnije bi isti taj sadržaj mogao da bude upotrebljen na njihovu štetu.

Pljaku kaže da napadi preko interneta ne proizvode samo emotivnu i personalnu štetu, već mogu da dostignu i nivo krivičnog dela. Policija je u maju ove godine uhapsila mladića iz Uroševca zato što je ucenjivao maloletnicu preko fejsbuk-poruka, preteći da će za javnost objaviti njene intimne fotografije ukoliko mu ne plati.

“Kriminal dobija novi oblik”, kaže portparol Kosovske policije Baki Keljani (Kelani), koji dodaje da je policija nedavno reagovala tako što je osnovala Sektor za istraživanje sajber kriminala, a s ciljem prevencije ovog fenomena i borbe protiv njega.

Zlostavljanje preko interneta na Kosovu regulisano je Zakonom o prevenciji i borbi protiv sajber kriminala. Nekoliko vrsta sajber prestupa smatra se krivičnim delom. Na primer, zlostavljanje dece u pornografskom sadržaju, upad u kompjuterske sisteme, krađa identiteta, kao i neovlašćen pristup bankovnim karticama i njihova zloupotreba.

Prema podacima Kosovske policije, samo je između januara i juna 2019. registrovano 35 slučajeva sajber zločina i 150 primera pomaganja u izvršenju takvih slučajeva. Od 2015. godine naovamo, na centralnom nivou rešeno je 195 slučajeva ovakve vrste, dok je bilo ukupno 829 slučajeva pomaganja u njihovom izvršenju.

Ipak, čini se da je sajber zlostavljanje teško iskontrolisati delimično zbog postojanja opcije da se sadržaj obriše. Prema izveštaju FIT-a, polovina anketirane dece koja se suočava sa vršnjačkim nasiljem izjavila je da su obrisali poruke ili drugi sadržaj koji su dobili od osobe koja ih je maltretirala, a kako ne bi morali da se iznova suočavaju sa time. Prema mišljenju predstavnika FIT-a, to je greška, jer se na taj način uništavaju dokazi o napadu, pa je zato i nemoguće da deca svoje brige podele sa drugima.

Elvis Pljaku smatra da postoje određene tehnološke metode za zaštitu dece od ove vrste vršnjačkog zlostavljanja, gde se najbolja metoda odnosi na obrazovanje i samosvest.

“Odrasli mogu da pomognu mladima da bolje razumeju rizike sa kojima se susreću”, kaže Pljaku. “Sami roditelji i nastavnici mogu da osnuju forume ili grupe za ćaskanje, gde bi učenici mogli da diskutuju o temama i da jedni drugima pomognu da se reši problem zlostavljanja; takođe, da postanu svesni da se ovakve situacije zaista mogu rešiti.”

Uprkos zakonskim propisima, nema dovoljno stručnjaka

Mnoge škole na Kosovu nemaju dovoljno stručnjaka koji bi ponudili profesionalnu podršku u slučaju vršnjačkog nasilja.

Osman Bećiri, zamenik direktorka Srednje ekonomske škole “Hodža Kadri” iz Prištine, kaže da čak mora da izigrava i školskog psihologa. On tvrdi da je teško rešiti problem vršnjačkog nasilja onda kada nemate psihologa u školi sa 1.265 učenika.

“Kako škole nemaju psihologe, teško je rešavati te slučajeve. Moram da izigravam psihologa i da mislim o drugim problemima u vezi sa pohađanjem nastave i učenjem”, Bećiri podvlači.

Po njegovome mišljenju, učenici koji su žrtve zlostavljanja mogu svoje probleme da upute direktoru škole, roditeljima i policiji, ali ne i profesionalcu koji bi mogao da ih posavetuje.

Istog je stava i Šemsi Beriša, direktor Specijalizovane matematičke gimnazije.

“Škola nema psihologa i nema sekretara. Tu sam samo ja, i ja obavljam sav administrativni posao i sve ostalo”, kaže Beriša. “Ovo je nemar institucija, jer školom povremeno upravlja Opština Priština, a povremeno Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnologije. Nije moguće da se direktor bavi svime.”

Hamdi Šiti, direktor mitrovačke Osnovne škole “Miđeni”, kaže da su opštinski departmani za obrazovanje odgovorni za manjak psihologa u školama, tvrdeći da je sistem zapošljavanja prosvetnih radnika ispolitizovan i usmeren ka nagrađivanju partijskih kadrova.

“Ako političarima zatreba da zaposle psihologa, onda će to i uraditi; ako im on ne treba, onda od toga nema ništa”, kaže Šiti. “Oni zaposle majstora za kojim možda i ne postoji potreba, jer je to njihovo biračko telo, ali neće zaposliti psihologa.”

Zakon o preduniverzitetskom obrazovanju u Republici Kosovo propisuje zapošljavanje “pedagoga” van nastave (odnosno stručnjaka za podršku obrazovanju) i psihologa u školama. Prema članu 37 ovog zakona, opštine mogu da zaposle profesionalno nenastavno osoblje, uključujući pedagoge i psihologe. Administrativno uputstvo iz 2014. o funkcionisanju pedagoško-psiholoških usluga u školama propisuje to isto. Prema slovu ovog uputstva, psiholozi su obavezni da pruže podršku svim učenicima i osoblju da prevaziđu poteškoće psihičke prirode.

Administrativno uputstvo utvrđuje i zadatke koje psiholozi i pedagozi moraju da obave. Ovi prvi su obavezni da pruže podršku pri prevazilaženju psihičkih poteškoća svih polaznika škola i da doprinesu procesu učenja, kao i kognitivnom, emocionalnom, društvenom i ličnom razvoju učenika. U međuvremenu, zadaci pedagoga se, uglavnom, odnose na planiranje i pravljenje programa namenjenih obrazovnom i nastavnom procesu.

Ministarstvo obrazovanja pravda manjak školskih psihologa nepostojanjem odgovarajućeg obučenog osoblja.

“Prvo smo imali probleme sa osobljem, jer nije bilo školskih psihologa [već samo kliničkih] koji bi mogli da pruže ove usluge u školama”, kaže Besa Bitići iz MONT-a. “Nakon sugestija iz MONT-a, katedra za psihologiju na Univerzitetu u Prištini otvorila je master program za školskog psihologa. Kako se broj stručnog osoblja povećava, tako će biti i većih šansi za regulisanje i pružanje psiholoških usluga u našim školama.”

Prema podacima Filozofskog fakulteta koji su prosleđeni Kosovu 2.0, u akademskoj 2018-19. godini, 142 studenta je diplomiralo na osnovnim studijama psihologije, a još 46 je završilo master program u oblasti školske psihologije i savetovanja.

U prestonici ima ukupno 56 osnovnih i srednjih škola, a samo 14 školskih psihologa.

Prema stavu ministarstva, zapošljavanje psihologa se nalazi u rukama opštinskih departmana za obrazovanje, jer oni mogu da zapošljavaju u skladu sa svojim planskim i budžetskim kapacitetima. Prema rečima predstavnika ministarstva, trenutno u školama širom zemlje radi 84 psihologa i pedagoga.

Ipak, sporno je opravdanje koje je Ministarstvo obrazovanja iskoristilo kada je reč o nedovoljnom osoblju. Opštine Priština i Mitrovica navode druge prepreke koje ih sprečavaju u tome da škole dobiju psihološke i savetodavne službe. Službenik Opštine Priština kaže da su uložili velike napore u rešavanje ovog problema, ali da su MONT i Ministarstvo finansija bili prepreka u svemu tome.

“Uprkos naporima koje je Opština Priština uložila u zapošljavanje školskih psihologa, do sada je bilo nemoguće angažovati novo osoblje, jer resorna ministarstva nisu dozvolila upošljavanje novog osoblja”, tvrdi osoba zadužena za odnose sa medijima u opštinskim strukturama grada Prištine.

U prestonici ima ukupno 56 osnovnih i srednjih škola, a samo 14 školskih psihologa, čime je obuhvaćeno 27 škola.

Za razliku od Opštine Priština, Mitrovica daje drugačije objašnjenje za nemogućnost upošljavanja školskih psihologa. Prema rečima njenih službenika, upravo je izostanak sredstava ono što ometa zapošljavanje.

“Budžetska ograničenja nam ne dozvoljavaju da zaposlimo psihologe”, kažu u kancelariji ovog ministarstva zaduženoj za odnose sa javnošću. “Trudimo se da ova usluga bude dostupna u školama sa velikim brojem učenika.”

Nijedna od trideset dveju osnovnih i srednjih škola u mitrovačkoj opštini nije uposlila psihologe, dok ukupno radi tek petoro pedagoga.

Prema mišljenju Rahmana Jašaraja (Rrahman Jasharaj), predsednika Ujedinjenog sindikata prosvete, nauke i kulture (SBAShK), zapošljavanje prosvetnog osoblja potpada pod nadležnost opština, a ne Ministarstva obrazovanja. Po njegovome mišljenju, kada opštine planiraju svoj budžet, izostavljaju regrutovanje psihologa i budžet opredeljuju za nepotrebne stavke.

“Prilikom planiranja budžeta, opštine su škrte kada je reč o zapošljavanju psihologa u školama”, kaže Jašaraj. “S druge strane, kako bi se smestili partijski militanti, oni su ih masovno zaposlili u javnoj upravi, koja je sada pretovarena u većini opština.”

On tvrdi da bi opštine trebalo da zaposle ljude na osnovu potreba škola, dok je angažovanje psihologa od ključnog značaja.

"Pokazalo se da učenici nemaju dovoljno poverenja u sistem podnošenja žalbi u školama, a usled straha da će biti žrtve odmazde."

Koalicija organizacija za zaštitu deteta

Predstavnici civilnog društva koji se bave dečjim pravima, smatraju da je mali broj školskih psihologa zabrinjavajuća pojava. Arber Malići iz PEN-a kaže da je njegova organizacija na terenu primetila izostanak profesionalnog osoblja koje bi se bavilo slučajevima vršnjačkog nasilja.

Koalicija organizacija za zaštitu deteta (KOMF) izražava istu zabrinutost. Prema rečima predstavnika ove organizacije, učenici se ne osećaju bezbedno onda kada iznose žalbe školskom osoblju, pa se zato njihovi problemi i ne rešavaju.

“Na osnovu konsultacija sa decom, možemo da kažemo da se, generalno gledano, pokazalo da učenici nemaju dovoljno poverenja u sistem podnošenja žalbi u školama, a usled straha da će biti žrtve odmazde”, kažu u KOMF-u. “Takođe ne smatraju da će njihove žalbe da budu ozbiljno razmotrene i da će ih školsko osoblje prioritetno rešavati.”

KOMF je održao konsultacije između 2015. i 2018. u projektu “Mladi imaju svoj stav” (Young With a Voice), čiji je cilj bio da se podigne glas mladih kada je reč o riziku od marginalizacije.

“Angažman psihologa u školskim institucijama uticaće na smanjenje stepena zlostavljanja učenika”, kaže Šerifi, klinički psiholog iz PEN-a. “Oni mogu da rešavaju probleme učenika tako što će učenicima koji su žrtve nasilja ponuditi emocionalnu i socijalnu podršku, kao i tako što će pružiti različite modele za postupanje sa učenicima i za sprečavanje vršnjačkog nasilja.”

U međuvremenu, deca kao što su Dren i Agron i dalje se suočavaju sa izostankom podrške koja im je potrebna u školi. Važno je napomenuti da se ovi problemi na zadržavaju u školskom sistemu, već se prelivaju na celo društvo. K

*Napomena urednika: Imena dece i njihovih roditelja izmenjena su u ovom članku kako bi se zaštitio njihov identitet.

Naslovna fotografija: Ćendrim Krasnići (Qendrim Krasniqi)

Ovaj članak je napisan u okviru drugog kruga Programa stipendija za izveštavanje o ljudskim pravima kome je podršku pružila Kancelarija Evropske unije na Kosovu; kofinansijer programa je projekat pod nazivom ‘Luksemburška podrška civilnom društvu na Kosovu’ koji finansira Vlada Velikog Vojvodstva Luksemburga; programom upravljaju Kosovska fondacija za civilno društvo (KCSF) i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED).
Sadržaj članka je isključiva odgovornost Kosova 2.0 i ne odražava nužno stavove donatora.

 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.