Jedan na jedan | DokuFest2018

Ćendresa: Ja kažem kakav zvuk želim

Piše - 03.08.2018

Di-džej, producentkinja i pevačica priča o svom glasu u branši i svojim kosovskim korenima.

Ćendresa (Qendresa) Sopa ili samo Ćendresa, kako joj je umetničko ime, učinila je ono što su mnogi mladi ljudi morali pre nje da urade da bi se probili u muzičkoj industriji: služe kafu ovde, poziraju tamo — sve da bi platili račune. Ali sada, posle osam godina otprilike, konačno živi od muzike koja je postala njen odraz, ono što ona jeste.

Ćendresina muzika je deljena širom Interneta otkako je objavljen rad Shades On, što je mini-album (EP) sa šest traka snimljenih u saradnji sa londonskim producentom Hugom Marijem u oktobru 2017. Bi-Bi-Sijev Džil Piterson (Gilles Peterson) je njihov zvuk proširio radio-talasima i sada Ćendresa napreduje u karijeri solo-umetnice na više nivoa, uključujući di-džejing, pisanje, pevanje i produciranje. Ona ima i svoju radio-emisiju na londonskom radiju NTS.

Kako ima roditelje sa Kosova koji su živeli u Londonu i kako je odrasla u tom gradu, mešavine uticaja i prizemnosti njene ličnosti se ogledaju u stvarnom životu i kroz njenu muziku i video-klipove, izražavajući tako elegantni duh.

Njeno ime sve češće se čuje u poslednjih nekoliko meseci na Kosovu, od objavljivanja Shades On, te je pozvana da otvori DokuNights na pozornici Andra (Andrra) predstavljajući di-džej set i nastupajući uživo sa svojim partnerom i producentom Robom Mekom (Mack) koji je član King Krula i drugih muzičkih projekata.

Pre nego što Ćendresa otvori muzički program DokuFesta, K2.0 se sastao s njom kako bi razgovarali o izgradnji karijere u svetskoj prestonici savremene muzike i o procesu postajanja muzičarom sa glasom, a da se pritom duša ne proda đavolima u branši.


K2.0: Da li se često vraćate na Kosovo? Da li i dalje imate izgrađen odnos sa porodicom i gradom?

Ćendresa: Dolazila sam svake godine posle rata, ali ne toliko u poslednje dve jer sam vrlo zauzeta. Moj otac je iz Uroševca, a majka iz Obilića. Kada dođem, boravim kod rođaka sa majčine i očeve strane.

Moji roditelji su se preselili u London ‘89. Morali su potajno da odu tamo. Svašta se dešavalo na Kosovu, pa su morali da budu vrlo diskretni. Stigli su u London i nekako uspeli da ostanu tamo.

Dobili su me godinu dana kasnije i bilo je dosta življenja na malim mestima sa prijateljima iz drugih kosovskih porodica. Mislim da su konačno dobili azil, a evo nas ovde, 28 godina kasnije.

Kakav je osećaj vratiti se?

Osećam se dobro i sada i vrlo povezano. Ljudi mi šalju poruke na Instagramu i pričaju sa mnom kada sam ovde, žele da se sretnemo. Juče smo upoznali finu devojčicu koja mi je čitala tarot karte. Sada je, u stvari, bolje jer imam razloga da dođem, a ne samo radi praznika. Sada imam razlog da komuniciram sa ljudima i budem deo onoga što se ovde dešava.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Ovog leta ste svirali i u Albaniji, na Turtle Festu, a sada ste ovde, na DokuNights. Kakvo vam je iskustvo kada ovde dođete radi muzike?

Teško je to opisati. Nekada sam to zamišljala kada sam izlazila u prištinske klubove. Htela sam da budem di-džej, htela sam da nastupam za moje ljude i moje prijatelje, a tokom letnjih odmora je to sve bilo vrlo zanimljivo… I sada sam ovde.

Da li ste oduvek živeli u Londonu? Šta vam se dopada u tom gradu?

London mi se prvo dopada jer je moj dom i poistovećujem se s njim. On ima sve. Svako leto, kada dođem ovde na mesec dana, a zatim se vratim, zahvalna sam na tome što sam iz Londona, baš zato što vidim kako moja porodica ovde živi i kako im nije lako. Pa tako, kada se vratim u London, ovako razmišljam: Osećam svet na vrhovima prstiju, moram to da upotrebim u svoju korist.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

London je bio kolevka mnogih muzičara i bendova, čak i čitavih muzičkih pokreta, poput…

On vam daje slobodu da budete ko god hoćete u muzici. Mislim da je to, verovatno, sada nešto na međunarodnom nivou i svi eksperimentišu, ali ja mislim da vam London dozvoljava da se izrazite na bilo koji način, kako god hoćete. Svaka vrsta muzike je prihvaćena.

Kako mislite da je taj grad, a posebno severozapadni London iz koga vi potičete, uticao na početak i razvoj vaše muzike?

Kako sam sa severa, severozapada Londona, postoji mešavina dvaju tipova [društvenih] klasa. Ima vrlo siromašnih oblasti u kojima žive ne tako bogati ljudi, a onda imate vrlo bogate delove, kao što je severozapadni London. Ako ste čuli za vatru Grenfel tauera (Grenfell Tower), to područje, Kensington i Čelsi (Chelsea), jeste oblast gde imate vrlo, vrlo imućne i vrlo, vrlo siromašne.

To me je dosta nadahnulo, jer mi je omogućilo da osetim luksuzni životni stil koji je vrlo dostupan u Londonu, ali i glad da se postigne nešto, jer vam nije pruženo. U Londonu vidite mnoge ljude kojima je to pruženo, bilo u poslovnom svetu ili muzici, gde god. Kada sami radite u tom gradu, to vas zaista može nadahnuti.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Osim muzike, čime se još bavite? Da li možete da živite od muzike?

Nikada nisam pohađala fakultet, upisala sam se na koledž, ali sam ga napustila. Godinu dana sam studirala likovnu umetnost, zatim modu, a posle toga sam bila u ovom fazonu: mogu sve ovo da radim bez studija. Plus, dobra stvar kod Londona jeste ta da vam nije neophodno da imate završene studije. Da sam zaista htela da stvorim karijeru u modi — sva sreća pa nisam! — poprilično sam ubeđena da sam mogla da se ostvarim da sam se zaista posvetila tome.

Ipak, počela sam se baviti muzikom, stvarajući sa prijateljima i porodicom, ljudima sa kojima sam studirala, što mi je mnogo pomoglo. Ne idu mi dobro ispiti i tako to, a kod muzike je sve praktično, vrlo opipljivo, ulazak u tematiku i razmišljanje kako bi se stvorila pesma.

Ja se sada tu nalazim, razmišljam o svemu, ali se bavim samo muzikom. Bavila sam se konobarstvom još otkako sam napustila školu. Radila sam u restoranima, barovima… sve do prošle godine, kada sam počela da radim kao di-džej, pa sam vodila emisiju NTS, a jedan prijatelj agent stavio me je u njihove knjige i imala sam mnogo sreće, pa tako sada radim samo muziku.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Kako ste počeli da pravite svoju muziku?

Počela sam pre oko sedam ili osam godina, sa svojim prijateljima. Prolazila sam kroz težak period u životu. Napuštanje školovanja, neznajući šta radim, to što sam imala albanske roditelje koji su bili u fazonu: “Ajde, moraš da ideš na univerzitet ili uradi nešto sa životom.”

Dostigla sam dno kada je reč o prijateljstvima, odnosima, porodici, nisam znala šta radim. Imala sam grupu prijatelja sa kojom sam sada vrlo bliska. Zajedno smo pohađali školu, ali se tada nismo družili jer su oni bili sveznajući kada je reč o muzici, godinu dana stariji i previše kul za mene. Ali sedam godina kasnije, obnovili smo prijateljstvo i počeli da pravimo muziku u jednom stanu. Otada se sve kretalo nagore, naviše…

Kako je vaša muzika zvučala kada ste počinjali i, šta mislite, kako je evoluirala?

Evoluirala je u smislu da sada više kontrolišem svoj glas… Ponekad poželim da se vratim na tu scenu na kojoj sam se tada nalazila, jer nije bilo mnogo razmišljanja, već je sve nekako više bilo izražavanje u datom trenutku.

Sada nekako ima više promišljanja. Razmišljate o aranžmanu, strukturi. Ponekad, kada snimam, razmišljam čak ovako, ‘kako ćete ovo da objavite?’ i nešto ovako: “Ne! Samo budi prisutna u trenutku i napravi pesmu!” Čitanje tarot-karata mi je juče predvidelo da moram da prestanem previše da razmišljam i samo da pustim stvari da idu svojim tokom. Kretanje, samo kretanje, pa kuda me odvede. U tom sam stanju trenutno.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Na početku ste radili na nekim trakama sa grupom pod nazivom Mindset i radili ste i sa Hugom Marijem na mini-albumu Shades On. Kakve su bile ove saradnje i kuda se krećete u tom smislu?

Dakle, ova grupa prijatelja sa kojom sam počela da radim bila je Mindset, u čijem je radu učestvovao Hugo. To smo bili svi mi. Zatim su svi otišli i samo smo nas dvoje ostali.

Htela sam da zadržim tu grupu pod imenom Ćendresa, pod svojim imenom, i svi moji prijatelji su bili u fazonu: ‘Ma da, to je svakako bolje od Mindseta, ako si sama kao frontmen i pevačica, onda daj grupi svoje ime i odaj poštovanje producentu kada bude vreme za to.’ Očigledno da se to nije svidelo drugoj osobi, jer je i ona želela istu količinu priznanja, što je razumljivo — malo iritantno, ali razumljivo [smeh].

Dakle, sada radim samo ovu solo stvar i stroža sam u radu sa producentima, moram da budem u fazonu “ovo je moja pesma”. Jer producenti mogu svakako da uzmu vaš vokal i stave ga kao glavno svojstvo ili da vas sasvim izbrišu.

Ako želite da napredujete u karijeri, kao što to sada ja činim, morate da budete odlučni. To je bila lekcija iz projekta Mindset, jer sam bila u fazonu “aha, svemir će me provesti kroz sve ovo…” Kada su svi moji prijatelji otišli i dobili ozbiljne poslove, shvatila sam da treba da uradim nešto svoje.

Uskoro ću da objavim neke nove pesme koje treba obraditi, a zatim ću se usredsrediti na glavninu svoga rada, na album.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Vaš stil baš i nije komercijalan, niti mejnstrim. Kako pomirite izgradnju karijere i to da zadržite svoj glas i identitet?

Ranije smo pričali o Londonu i nekako je dobro što smo u Londonu, i što sam uspela da dobijem da radim [radio] emisiju na NTS-u, jer sam tamo dobila priliku da puštam svoje pesme i da se predstavim svetu. Ipak, to je teško, jer istovremeno, nikada nisam htela da budem mejnstrim, pa tako ne želim sebe da izguram tamo.

Ipak, vrlo smo srećni u Londonu, jer imamo različite vrste radio-stanica, pa tako, na primer, imamo noćne emisije koje su prikladnije za moju vrstu zvuka i ono što ja predstavljam. Mislim da bih htela da načnem mejnstrim, ali ne sa svojim imenom kao imenom umetnice. Nekako to želim da priredim drugim umetnicima.

Oduvek sam želela da pišem pesme za druge umetnike, jer onda mogu da manje razmišljam i budem otvorenija po pitanju svojih osećanja, da napišem pop pesmu koja ima svoju dubinu, ali da se ne vežem za nju i da je dam svima koji bi da je pevaju. Teško mi je da se odvojim od pesama koje napišem.

Pomalo se vežem i u fazonu sam da: ne želim ovo ni sa kim da delim ili ne želim da neko pomisli da sam slaba. Kada pišete pesme, ispašće da ste vrlo slabi… Nije to nešto loše, ali ponekad ne želim to da radim.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Neki vaši snimci imaju vibracije iz devedesetih u pogledu mode, zvuka, pokreta. Ipak, rođeni ste 1990, pa kako ste naišli na ovu inspiraciju iz devedesetih godina i kako ste je prigrlili?

Kada je reč o modi, mogu kratko da odgovorim na to pitanje — dobrotvorne radnje u Londonu! Ja stalno tamo odlazim, svakodnevno, čak i kada imam novac, a tamo uvek možete da nađete stvari iz devedesetih godina.

Kada je reč o muzici, dok smo odrastali u Londonu, radio je imao pregršt dobre muzike. Čak je i glupa muzika bila dobra! Čak je i drečavština poput Avril Lavinj (Lavigne) bila dobra. “S tobom sam” je vrlo dobra pesma. Znate na šta mislim? Čak i drečave, najdrečavije stvari su bile dobre. Napravila sam jednu pesmu pre neki dan i podseća me na Dido! To doba me nadahnjuje tako snažno. Mislim da su me devedesete inspirisale, ali su osamdesete ono što me je nateralo da stvaram muziku.

Mislim da je to zato što nisam bila prisutna, pa tako kada sam je čula bila sam u fazonu: ‘Šta je ovo?’ Ali, isto tako, kada sam je čula, osetila sam da je ovo vrsta muzike koju volim, obožavam ovu muziku. To je ono što me je zaista nateralo da stvaram muziku. Očigledno je da sam mnoge od ovih pesama čula tek pre osam godina.

Da li je činjenica da se niste stručno osposobili za ovu oblast učinila da se osećate nesigurno ili je uticala na vaš proces stvaranja?

Nekada jeste, uvek sam imala Logiku, ali sam onda bila u fazonu: “Ja nisam kao moji prijatelji.” Ali sam sada u fazonu: Ovo nadire iz mene i sviraću ga.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Nekako ste višestrani, bili ste model, pevali ste i producirali, a debitovali ste i prošlog februara u Bojler rumu (Boiler Room) kao di-džej na Dan zaljubljenih… Pravite talase i sa emisijom na radiju NTS, gde puštate kombinaciju R’n’B-ija, hip-hopa, sporih, romantičnih pesama, čak i pop muzike ili haus ponekad. Šta pokušavate da postignete kada sedite u radijskom studiju, kada u klubu nastupate pred mnogo ljudi i kada u studiju komponujete za svoj album? Kako se ove tri uloge međusobno povezuju? Šta tražite u svakoj od njih?

Kada sam počela da radim kao model, mrzela sam to, ali sam to radila da bih platila račune i tako to. Uvek sam bila u fazonu, volela bih da sam prvo umetnica, a tek posle toga i model. Mrzela sam to što sam model i što sam muziku radila tek kao nešto sekundarno, mrzela sam to.

Mislila sam da kao umetnik možete da radite šta god želite, a da kao model možete da budete i malo buckasti, da imate svoj stil. Ali su mi, dok sam bila model, govorili ovako: “malo si popustila oko kuka…” i ja sam mrzela to, jer sam volela svoje kukove.

Sada se osećam kao da imam veću moć, imam prednost, sada sam di-džej, imam svoju muziku. Nisam toliko odlučna kao što sada zvučim, ali govorim ljudima ono što želim, dok, kada sam bila model, oni su meni govorili šta žele od mene. Sada kažem da hoću da ovo zvuči ovako, a ovo je ona vrsta muzike s kojom ću nastupati večeras. Od mene zavisi, a to je ono što sam oduvek htela, svoju moć, jer zaista mrzim kada mi neko drugi govori šta da radim u poslu.

Čak i kada sam počela da pravim muziku, prvo sam odlazila na studijske sesije sa Zero 7. Oni su bili stariji i dosta su autotjuna primenjivali na mom glasu. Bila sam novajlija i u glavi mi je bilo: ‘Mislila sam da imam dobar glas — ali izgleda da to nije tako.’ Nisam imala kontrolu nad sesijom u studiju, morala sam da pevam ono što su mi govorili, čak i kada sam ja to nešto pisala.

Sada imam kontrolu, kažem šta hoću. Svakako da sam otvorena prema ljudima i da pokušam da radim nove stvari, i volim povratne informacije, kontakt sa producentima, ali je stvar u tome da želim da imam kontrolu.

Da li je to što ste mlada žena uticalo na ovu vrstu saradnje i ophođenja?

Pa da, jer kada ste žena — čak se i među prijateljima to dešava, čak i kada oni to ne misle zaista — ja pričam, a oni me ne čuju. To je tužno, ali to tako funkcioniše, dosta je to posla…

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

R&B svakako ostvaruje neki uticaj na vašu muziku. To je stil koji, možda, nije toliko mejnstrim kao što je nekada bio — možda je čak i tehno muzika danas popularnija od R&B koji nekim mlađim generacijama može da zvuči kao “stari” stil. Kako biste opisali savremeni R&B i muziku koju danas stvarate?

To je prosto mešavina svega. Volim da stvari preuzimam od Erike Badu (Erykah Badu), ne baš da uzimam, ali ne mogu ništa da učinim po pitanju toga što ona ima toliki uticaj na mene, jer sam dosta slušala njenu muziku u poslednjih nekoliko godina.

Pokušavam da budem prisutna u svom odrastanju u Londonu. Na primer, kada sam odrastala, grajm (grime) je izmišljen i vrlo sam bila prisutna u tome. Nisam bila na radio-stanicama, ali sam to slušala kada god sam mogla i snimala kada god sam mogla, pa se tako ponosim time što kažem da grajm potiče iz grada u kom sam rođena, a sada je raširen po celom svetu.

Ja želim da stvaram neku vrstu osamdesetih, devedesetih, hip-hopa, disko, neke stvari koje volim i da ih onda pomešam sa svojim odrastanjem u Londonu — u okruženju ljudi koji nisu bili baš srećnici, ljudi iz manjina, izbeglice… Želim to nekako da predstavim u svom R&B.

Na mene mnogo utiče i Maraja Keri (Mariah Carey), kao prvo, zato što je ona bila poput moje junakinje dok sam odrastala, a zatim Erika Badu, The Roots, A Tribe Called Quest, ali i ljudi poput Lou Rid (Reed), i tako to.

Gde slušate ove ljude koji utiču na vas? Govorite o gradu i kulturi, ali gde pohvatate sve ove zvuke? Posebno imajući u vidu uticaje iz prethodnih decenija i kako su ljudi u to vreme pristupili muzici, mnogo više putem časopisa, televizijskih muzičkih emisija, radija…

Kada sam prvi put saznala sve ove stvari koje su na Jutjubu, i to je nešto najbolje, jer tamo dobijete brojne preporuke, a to je ono što ponekad ne možete da čujete u prodavnicama ploča. Rekla bih da mnogo više kopam po Jutjubu, nego po prodavnicama ploča, samo zato što nemam plejer, za to treba dosta vremena, jer moram sasvim da se isključim da bih ušla u prodavnicu ploča, dok se na Jutjubu krećem kako god želim…

Ćendresin producent i partner Rob Mek takođe nalazi svoju inspiraciju u svom rodnom gradu Londonu, kao i u nastajanju generacije dijaspore sa Kosova. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

U emisiji na NTS-u puštate širok spektar muzike i žanrova, a verujem da su vaši di-džej nastupi isti…

To ti je London, čoveče.

Rob Mek: Kada odete u takav jedan grad, tamo imate sve kulture: jamajčansku, američku, indijsku, tursku… a kada se ljudi rode u novim generacijama, način na koji se odnosimo jedni prema drugima jeste kroz kulturu, kroz muziku, a svi donesu svoju osetljivost, neki moji prijatelji se bave pankom, neki dabstepom ili elektronskom muzikom, ili džezom, elektro-fankom. Tako se okupljaju prijatelji u Londonu, Južnom Londonu, Severnom Londonu, Istočnom Londonu…

Ćendresa: Svako područje ima karipski uticaj u nekoj meri. Možda je on bio jači osamdesetih i devedesetih godina, a sada se više vezuje sa afro-karipskim uticajem, posebno u područjima Južnog Londona… Ali ako izađete u neki londonski klub, čak i mejnstrim klubovi puštaju hip-hop, trep i tako to, ali to ima više veze sa činjenicom da je pop muzika šireg spektra.

Sada su ljudi otvoreni prema hip-hopu i trepu, pa tako sada, kada puštam muziku, nije me briga. Počela sam kao di-džej, bila sam vrlo nervozna na početku, pa sam nastupala sa pesmama koje sam volela: grajm, trep, hip-hop, sol, sve zajedno… Trudim se da to tako održim, ali ne želim da budem mnogo drugačija sve vreme — dok je London nešto što me zasigurno inspiriše.

Ranije ste govorili o predstavljanju konteksta migracija, manjina, porodica koje su se naporno borile da bi opstale kao došljaci. Vi ste građanka Londona sa Kosova koja pokušava da napravi karijeru u muzici; kada sam naletela na vas, da bismo napravili ovaj intervju, bilo je to u vreme kada je Rita Ora posetila Kosovo, a Dua Lipa osvojila nagradu na Brit avordsu (Brit Awards). Šta mislite o ovom “fenomenu”? Šta mislite o njemu?

Sasvim je ludo. Sećam se kada je Rita izašla, svi smo bili ponosni, zaista smo bili ponosni, a i dalje jesmo. Mislim da sam dosta toga naučila o nama kao narodu, nema nikoga kao što smo mi. Jedan Kosovac može da prepozna drugoga na deset kilometara udaljenosti i da bude u fazonu: “Dođi ovamo, idemo u moju kuću!” [smeh].

Rob: Kao autsajder koji zaviruje unutra, mislim da je to vrlo zanimljivo i učim dosta od Ćendrese. Odrasla sam sa mnogim Albancima, gledala različite identitete i tako te stvari, ali je istorija ove nacije vrlo mlada, dok su posledice njegove istorije i kako se ona širila po svetu…

Sada vidite nove generacije ljudi koji su morali da odrastaju u različitim delovima sveta, ali su i dalje ponosni i poistovećuju se sa svojim kosovskim nasleđem. To vidimo u muzici, ali i u sportu: Januzaj, Šaćiri (Shaqiri), Džaka (Xhaka), svi oni su ponosni na mesto iz koga su potekli i šire tu poruku dalje. Za ljude koji su mlađi od Ćendrese, koji imaju 14 ili 15 godina, dobro je da oni vide da Kosovci mogu da budu uspešni u svakoj situaciji i da rade u muzici, sportu, modi, inženjerstvu… To nadahnjuje čoveka.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Bez namere da vaš portfolio prikažemo egzotičnim, da li mislite da vas je to što potičete iz porodice migranata nateralo na neki način da napredujete i radite, jer niste shvatali stvari zdravo za gotovo?

Svakako da je to slučaj. Kada sam pitala svog oca šta moje ime znači, značilo je upornost… otkako mi je to rekao, upamtila sam. Kada sam dolazila ovamo svake godine, svakog leta i kada sam videla kako se moja porodica muči, kada sam videla svoje rođake koji nisu imali perspektivu… pa, ne baš svi, ali me to tera da se borim još jače — za sebe, ali i za njih. To vas nekako gura napred.

Kada čujem priče svoga brata o tome kako su došli ovde… Vratili smo se na Kosovo 1997, to je bio prvi put da je moja majka došla otkako su otišli sa Kosova ‘89, a moj otac nije mogao da dođe. Ona je došla sa mnom, sa bratom i bila je trudna sa mojim najmlađim bratom. Došli smo, a rat je počeo.

Morali smo da bežimo, moji roditelji su od mene sve sakrili, nisu mi dozvolili da to vidim u vestima ili bilo šta. Bilo je vrlo tužno, znala sam da se nešto dešava. Kada smo otišli, morali smo da se ukrcamo na autobus za Makedoniju i boravili smo u toj ljutitoj makedonskoj kući… Bilo je ludilo, moja majka je uveliko bila trudna i to sve me je mnogo opteretilo, jer sam videla da se moja majka boji… Bilo je to ludo vreme i to me je mnogo motivisalo.

Predložite neku pesmu našim čitaocima za kraj ovog intervjua.

“Beauty”, autora S4U i 808 ink, zaista kvalitetni muzičari u londonskoj današnjici.

Ovaj intervju je uređivan radi dužine i jasnoće. Prvobitno je urađen na engleskom.K

Fotografije: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.