U detalje | Migracija

RASELJENI ŽIVE U ZABORAVU

Stotine kosovskih Srba napušteno po kolektivnim centrima.

Piše - 06.05.1616

Kako srpski premijer, Aleksandar Vučić, planira da preobrazi Beograd u Dubai na Balkanu, kao što je slučaj sa mnogim drugim prestonicama, arterije oboda ovih gradova su okružene udaljenim ulicama u kojima ljudi na margini društva pokušavaju da prežive. Ostavivši stari Beograd pozadi nakon prelaženja preko Pančevačkog mosta, na severnoj obali Dunava, stiže se u Krnjaču, jedno od najizolovanijih beogradskih susedstava koje danas odražava nasleđe bivše Jugoslavije.

„Ne bih hteo ni da mi neprijatelji žive u ovakvim uslovima“, kaže Živan Živković.

Kolektivni centar u Krnjači na obodima Beograda osnovan je hitno, a kako bi se u njemu smestili Srbi izbeglice iz područja zahvaćenih oružanim sukobima devedesetih godina.

Kolektivni centar u Krnjači na obodima Beograda osnovan je hitno, a kako bi se u njemu smestili Srbi izbeglice iz područja zahvaćenih oružanim sukobima devedesetih godina.

Živković je raseljena osoba sa Kosova koja živi u poslednjem kolektivnom centru u Beogradu. Podsećajući na koncentracione kampove, red nehumanih baraka je dom interno raseljenim osobama i izbeglicama iz oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Sa neizvesnim statusom i bez mogućnosti da se vrate kući, ovi ljudi žive u zaboravu.

Napuštajući dom

Kako su mirovne trupe NATO ušle na Kosovo juna 1999. i srpske se snage polako povlačile, veliki broj kosovskih Srba je bežao severno. Oni su se bojali odmazde Oslobodilačke vojske Kosova i Albanaca koji su se vraćali u svoje oslobođene domove nakon što su srpske snage sprovele etničko čišćenje.

Prema statistikama Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), oko 200.000 kosovskih Srba su preko noći postali interno raseljenje osobe (ili IRO) u Srbiji. (S obzirom na to da UN još nisu priznale Kosovo, raseljene osobe u Srbiji se i dalje vode kao IRO – kao i raseljene osobe na Kosovu – umesto međunarodne izbeglice koje su prešle opšte priznate državne granice.)

Danas, 16 godina posle rata, nekoliko onih koji raseljeni su se vratili, uprkos radu brojnih nevladinih organizacija i značajnih finansijskih ulaganja međunarodne zajednice i kosovske vlade. Obeshrabreni osećajem nesigurnosti i nebezbednosti, političke nestabilnosti i nedostatka adekvatne pomoći za obezbeđivanje održivosti njihovog povratka, procenjuje se da se samo 11.194 Srba vratilo na Kosovo; manje od šest odsto onih koji su otišli.

Živan Živković i njegova žena su napustili svoj dom u selu Mušutištu, pored Suve Reke, u junu 1999. Sada žive u maloj sobi u kolektivnom centru Krnjača.

Živan Živković i njegova žena su napustili svoj dom u selu Mušutištu, pored Suve Reke, u junu 1999. Sada žive u maloj sobi u kolektivnom centru Krnjača.

„Sve je bilo super do 1991. A onda, politika je uništila i nas i vas [Albance]“, Živković kaže sedeći za malim stolom u svojoj malenoj sobi u kolektivnom centru Krnjača. Ova soba jedva da može da primi njega i njegovu suprugu.

Živković je napustio svoje voljeno Mušutište, selo u opštini Suva Reka, juna 16. 1999. „Mušutište je najlepše mesto na Kosovu“, priseća se Živković sa setom. „Dolina sa kućama pod Šar-planinom. Prelepo je.“ Dok govori, oči mu se pune suzama na prisećanje svog izgubljenog doma.

„Izgradio sam tri kuće za svoju trojicu sinova. Ćerka je moje četvrto dete, ali kao što znate, po tradiciji na Kosovu, ćerke ne nasleđuju imovinu.“

Emotivna povezanost sa svojom zemljom ga je sprečila da proda svoju imovinu, uprkos činjenici da u Srbiji živi već 16 godina. „Obožavao sam to mesto, kao i ljude svih nacionalnosti koji su tamo živeli“, kaže on. „Često smo se družili sa komšijama Albancima. Oni su vrlo gostoljubivi ljudi. Odlazili bismo u njihove kuće na proslavu Bajrama i oni bi dolazili za Božić“, priseća se on. „I bili bismo odmah jedni pored drugih na venčanjima i sahranama.“

Živković je posećivao svoje imanje mnogo puta od kraja rata, jer su mnoge agencije organizovale mnogo putovanja za raseljene osoba na raznim lokacijama na Kosovu. U ova putovanja spada odvođenje interno raseljenih osoba u Prizren i u susednu Suvu Reku, ali ne i u selo Mušutište. Živković kaže da bi njegovi albanski prijatelji sa lokala dolazili da ga pokupe u Suvoj Reci i odvedu ga u posetu kući. Poslednji put kada je posetio svoje selo je bilo pre tri godine; on je posle toga imao moždani udar, dok mu komplikovano zdravstveno stanje ne dopušta da putuje autobusom.

Dvojica Živkovićevih sinova žive u sobama pored njegove sobe u kolektivnom centru, sa svojim porodicama. Treći sin je poginuo u automobilskoj nezgodi 1992. Njegova snaja, koja je udovica, smeštena je takođe u ovom kolektivnom centru sa njihovom decom.

U barakama u Krnjači je smešteno 175 Srba; 90 srpskih izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske i 85 raseljenih Srba sa Kosova. Svi su propatili zbog promene ravnoteže moći nakon što su se srpske snage povukle sa lokacija koje su zauzimali na bivšim jugoslovenskim teritorijama.

Podržani od strane Komesarijata za izbeglice i migracije, srpskog vladinog odeljenja, kolektivni centri pružaju krov nad glavom, grejanje i besplatne obroke. Međutim, Krnjača je najgori centar od svih, jer je uspostavljen kao hitan odgovor na stanje kada su hiljade Srba pobegle od oružanih sukoba u svojim mestima porekla.

Uslovi u kolektivnom centru Krnjača su među najgorima u svim centrima za interno raseljene osobe koje su to postale zbog sukoba na Kosovu.

Uslovi u kolektivnom centru Krnjača su među najgorima u svim centrima za interno raseljene osobe koje su to postale zbog sukoba na Kosovu.

Živković je diplomirao na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i bio je direktor prevoza u firmi IGK Balkan, guma i hemijska industrija u Suvoj Reci pre rata. Njegov jedini prihod je sada u vidu penzije koju svakog meseca dobija poštom, a koja je dovoljna samo za hranu – on se trudi da sam kupuje hranu jer je ona koju dobijaju besplatno „vrlo loša“. „U poređenju sa drugim kolektivnim centrima, ti centri su raj, a ovo je pakao“, kaže on. „Hvala Bogu da imamo grejanje, jer u suprotnom ne bi bilo ničega.“

Olivera Vučić iz Komesarijata kaže da ne postoji dovoljno međunarodnih sredstava za održiva rešenja za interno raseljene osobe u kolektivnim centrima. Ipak, od procenjenih 700 kolektivnih centara koji su u Srbiji postojali 1996, danas je taj broj pao na 10, u kojima je trenutno smešteno 722 ljudi. Na Kosovu postoji osam kolektivnih centara, u kojima je smešteno 353 interno raseljenih osoba, uključući Srbe, Rome i nekoliko Albanaca.

U potrazi za rešenjem

Narasima Rao, šefica misije UNHCR na Kosovu, kazala je Kosovu 2.0 da je krajnji cilj pronaći „trajno rešenje“ za sve interno raseljene osobe, u zavisnosti od toga šta najviše pogoduje svakom pojedincu na koga je raseljivanje uticalo. „Najugroženije osobe su one u kolektivnim centrima; oni koji nemaju imovinu i još se vode kao interno raseljene osobe u zvaničnim vladinim knjigama“, rekao je. „Oni su i dalje u zaboravu: Oni ne pripadaju Srbiji, ne pripadaju Kosovu.“

Rao je objasnila kako „trajno rešenje“ ponekad može da bude pronađeno na mestu na koje su se iselili, gde interno raseljene osobe mogu biti integrisane i mogu da uživaju prava svakoga građanina. Drugo rešenje je njihovo pravo da se vrate na mesto svoga porekla.

Prema podacima UNHCR, za 97.000 raseljenih osoba sa Kosova – što je malo ispod sveukupnog broja interno raseljenih osoba – i dalje je potrebno „trajno rešenje“ u Srbiji, kako bi bili u potpunosti integrisani. Kada je reč o ljudima u kolektivnim centrima, ovo rešenje podrazumeva pronalaženje zaposlenja kako bi se obezbedila socio-ekonomska integracija.

Interno raseljene osobe imaju ista prava i iste slobode pred međunarodnim zakonima kao drugi građani svoje zemlje. Ipak, dugo nakon završetka rata, mnogi nisu u mogućnosti da uživaju ta prava koja su i dalje ugrožena u Srbiji i na Kosovu. Siromaštvo u državama u razvoju, gde su stope nezaposlenosti visoke u celoj populaciji, doprinelo je marginalizaciji interno raseljenih osoba i njihovog pristupa zapošljavanju, čime se negativno utiče na potpunu integraciju raseljenih osoba. Prema podacima izveštaja „Stavovi građana o diskriminaciji u Srbiji“ iz 2012, koji je sačinio Program Ujedinjenih nacija za razvoj, interno raseljene osobe u Srbiji su među najdiskriminisanijim grupama, pored Roma, žena, starijim osobama i osobama sa invaliditetom.

U barakama u Krnjači je smešteno 175 Srba, uključujući 85 osoba koje su raseljene sa Kosova.

U barakama u Krnjači je smešteno 175 Srba, uključujući 85 osoba koje su raseljene sa Kosova.

Interno raseljene osobe na Kosovu i u Srbiji imaju pravo na socijalnu pomoć, kao i drugi državljani ovih država. Međutim, analiza organizacijePraksis iz 2014. navodi da interno raseljene osobe koje žive u kolektivnim centrima u Srbiji nisu u mogućnosti da uživaju svoja prava; neki centri za socijalni rad smatraju da je minimalni nivo za socijalnu sigurnost zadovoljen za ovu kategoriju građana onda kada oni dobiju smeštaj i obroke.

„Ne može se reći da su interno raseljene osobe sasvim isključene iz društva, ali se to vidi u nekim određenim okruženjima“, Siniša Volarević, programski koordinator u Centru za migracije koji postoji u sklopu nevladine organizacije u Beogradu, Grupe 484, rekao je Kosovu 2.0. „Na nekim mestima su ovi ljudi manje prihvaćeni. Onda, činjenica je da se interno raseljene osobe lakše integrišu u siromašnija društva.“

Raspad bivše Jugoslavije je stavio naglasak na identitetske razlike između zajednica i mesta. Raseljene osobe sa Kosova su se često osećale izbegavanim i tretirane su kao građani drugog reda u Srbiji, a samo zato što su sa Kosova; prema anketi koju je sprovela Grupa 484, oko 20 odsto interno raseljenih osoba koje su doživele diskriminaciju smatraju da je diskriminacija nad njima rezultat toga što potiču sa Kosova.

Takvo iskustvo je imao i Živković. „Na početku je bilo teško. Nazivali bi nas ‘Šiptarima’, iako smo Srbi“, kaže Živković, upućujući na dobro poznati pejorativni srpski termin za Albance. „Ako bi se neko malo napio, rekao bi ‘gde ste, šiptarski mamojepci’, nije važno ako neko kaže ‘Šiptar’ ili Srbin, ali mi se ne dopada kada neko psuje moju majku ili oca. To ne dozvoljavam.“

S druge strane, svi koji su intervjuisani za ovaj članak ističu da je Srbija topli dom za hiljade interno raseljenih osoba koje su uspele da se dobro integrišu u društvo. Ovo je posebno tačno kada je reč o mlađim generacijama, jer one nemaju isto nostalgično osećanje prema svom domu na Kosovu, kao što ga imaju stariji članovi porodice.

Prepreke na putu povratka

Kao deo rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, i od 2008. pod Ustavom Kosova, ljudi imaju pravo da se vrate na svoje mesto porekla. Odmah nakon rata, međunarodne organizacije su se u velikoj meri usredsredile na podršku i pomaganje albanskim izbeglicama koje su se vratile na Kosovo i na izgradnju uništene zemlje.

Godine 2003, konkretniji projekti repatrijacije manjina su počeli da se realizuju. Međutim, u martu 2004, Albanci su u racijama spalili stotine kuća koje pripadaju Srbima, kao i oko 30 pravoslavnih crkava i manastira, što je izazvalo nesigurnost kod mnogih koji žive zajedno sa većinskim albanskim stanovništvom. Procenjuje se da je oko 4000 Srba raseljeno iz svojim domova kao rezultat ovih nemira.

Niska stopa povratka interno raseljenih osoba na Kosovo pokazuje da i dalje postoje mnoge prepreke i zabrinutosti za one koji bi da se vrate. „Mi ohrabrujemo ljude da ne moraju da se vrate na mesto svoga porekla, već da mogu da dođu na bilo koje mesto na kom se osećaju bezbedno“, kaže Rao. Većina Srba koja se vratila preferira da restartuje svoj život na Kosovu u gradovima i selima sa srpskom većinom, umesto da se vrati na mesto svoga porekla.

„Vratio bih se da imam mogućnosti za to, slobodu kretanja, kada bi tamo bilo više Srba“, kaže Jevto Živanović, drugi muškarac iz sela Mušutište, koji danas živi u kolektivnom centru Krnjača. „Na televiziji stalno vidim pucanje i bombe.“

U stvarnosti su sloboda kretanja i bezbednost značajno poboljšani u poslednjim godinama na Kosovu, premda percepcija nesigurnosti i dalje istrajava kod mnogih ljudi. Reč je o percepciji koju mejnstrim mediji u Srbiji namerno plasiraju, a čime se podgrejava stav da su kosovski Srbi stalno ugroženi od kosovskih Albanaca, dok se pojavljuju mnoge nepristojno pristrasne priče koje su neuravnotežene i nisu činjenične.

Jevto Živanović, koji je raseljena osoba iz sela Mušutište blizu Suve Reke, nije siguran da li želi da se vrati na Kosovo.

Jevto Živanović, koji je raseljena osoba iz sela Mušutište blizu Suve Reke, nije siguran da li želi da se vrati na Kosovo.

Prema nedavnom izveštaju koji je napisao Albanski institut za medije, pod nazivom „Izveštavanje o komšijama u balkanskim medijima“, srpski mediji – a posebno tabloidi – predstavljaju Albance manje pristojnima od bilo kog drugog etniciteta u regionu. U istom ovom izveštaju se navodi da kosovski mediji ojačavaju određene stereotipe prema Srbiji, kao što je uverenje da su samo Srbi ti koji mrze Albance (a da situacija nije i obratna, prim. prev.).

Dok srpska politička elita i srpski predstavnici na Kosovu stalno hrane medije partijskom retorikom o potrebi zaštite Srba na većinski albanskom Kosovu, nije teško videti kako Živanović, i mnogi drugi poput njega koji se nikada nisu vratili na Kosovo od rata, mogu lako da dobiju pogrešne informacije o situaciji na terenu.

Jedna od praktičnih prepreka koja se suočava sa potencijalnim povratnicima jeste pitanje imovinskih prava za raseljene osobe. U mnogim slučajevima je imovina koju su Srbi naizgled napustili – zauzeta od strane drugih. „Kada bi mogli da povrate svoju imovinu, sve bi došlo u red“, naglasila je Vučić iz Komesarijata u Beogradu.

Odgovornost za dobijanje i registrovanje zahteva za spornu imovinu nakon oružanog sukoba jeste odgovornost Kosovske agencije za privatizaciju (KPA); slučajevi bi onda trebalo da budu rešavani u Kosovskoj komisiji za imovinske zahteve. Prema najnovijim brojkama KPA, samo je 2015. godine ova agencija sprovela 784 iseljenja, dok se na 946 iseljenja još čeka.

Međutim, praktična sposobnost KPA da reši problem povratka imovine njihovim prvobitnim vlasnicima je mala. Često se dešavalo da vlasnici imovine oklevaju da se vrate u svoju kuću, čak i nakon što je vraćena njima, što znači da nezakoniti stanari – često lokalni Albanci – „ponovo zauzeli“ praznu zgradu.

KPA, koja radi zajedno sa policijom, ima mandat da iseli nezakonite stanare dvaput, dok se svaka dodatna žalba šalje Kosovskoj policiji koja treba da je prosledi sudu. Ovde se žalbe pridružuju stotinama sličnih slučajeva koji se u pravosudnom sistemu još obrađuju; prema KPA, od ukupno 389 slučajeva koje je tužilaštvo do danas pokrenulo, 193 slučajeva se i dalje istražuje.

Rao iz UNHCR je rekla da je ministar za zajednice i povratak na Kosovu zagovarao potrebu za uspostavljanjem specijalnog suda koji bi se posebno bavio imovinskim slučajevima. Kosovo 2.0 je kontaktiralo sa ovim ministarstvom za dodatne detalje i da bi diskutovalo o strategijama ministarstva o problemima s kojima se suočavaju povratnici. Međutim, ministarstvo nije pozitivno odgovorilo na nekoliko zahteva za intervju.

Deo kolektivnog centra u Krnjači u kom su smeštene izbeglice koje su bežale od sukoba na Bliskom istoku.

Deo kolektivnog centra u Krnjači u kom su smeštene izbeglice koje su bežale od sukoba na Bliskom istoku.

Natrag u Beograd; mnogi raseljeni sa Kosova koji su zaglavljeni u kolektivnom centru Krnjača i dalje ne razmišljaju o potencijalnom povratku. Sa novim talasom izbeglica sa Bliskoga istoka koji se sada nalaze na drugoj strani kampa, kao i zbog fokusa srpskih vlasti i međunarodne zajednice, prvobitni stanari Krnjače se osećaju još zaboravljenijim i marginalizovanijim nego ikada pre.

Ova priča je napravljena kao deo projekta Kosovo-Srbija: UŽIVO (Kosovo-Serbia: LIVE), koji finansira Evropska unija, kao deo programa podrške civilnom društvu 2013. Sadržaj i stavovi izraženi u ovoj priči su isključiva odgovornost autora i ne predstavljaju nužno stavove Evropske unije.

Fotografije: Dafina Halili