Perspektive | Tranzicionom Pravda

Reparacije su neophodne za suočavanja sa prošlošću, ali kompleksne

Piše - 11.12.2017

Kako bi se adresirale potrebe ‘reparacije’ za ratnu štetu prvo treba razumeti.

 

Ozbiljni i uporni zločini pod patronatom država desili su se tokom ratova nakon raspada Jugoslavije. Bosna i Hercegovina i susedni region pretrpeli su najviše posledica rata (1992-95), ali Knjiga sećanja Kosova beleži da je više od 13.000 ljudi ubijeno i više od 590.000 raseljeno tokom rata u ovoj zemlji, koji je trajao od februara 1998. do juna 1999.

Međunarodna zajednica je pokušala da odradi svoj deo posla tako što je ustanovila i finansirala tribunale i međunarodne organizacije koje su pomogle u adresiranju ratnih zločina. Ipak, uprkos činjenici da su razni sudovi osnovani i različiti tribunali ustanovljeni da bi se procesuirali zločini, daleko manje je dosad urađeno, na bilo kom nivou, — bilo međunarodnom, regionalnom ili lokalnom — na proceni štete koju je načinjena zločinima koje su podržali državni aparati i razumelo kakve su reparacije potrebne žrtvama kojima je rat naneo štetu.

Već se zna da čak i ljudi povezani sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju pozivaju na primenu drugih mera, a ne samo da se “donose presude”.

Dakle, reparacije bi trebalo posmatrati kao deo pristupa obnavljanja pravde.

Uprkos činjenici da su reparacije kao koncept pomenute, često se upotrebljavaju na jedan apstraktan način i čak ne postoji prihvaćena definicija ovog termina ili drugih koncepata, kao što su restauracija, nadoknada, restitucija, odmazda, pravni lek, rehabilitacija i pomirenje. Ne postoji ni konsenzus o međusobnom odnosu u ovim izraženim, ali i delimično preklapajućim debatama o domaćoj restorativnoj pravdi, međunarodnoj krivičnoj pravdi i tranzicionoj pravdi.

Kada je reč o domaćim kontekstima, restauracija i restorativna pravda postali su dominantan izraz i generisali brojne programe širom sveta, uglavnom se sastojeći od posredovanja između žrtve i počinioca i porodičnih konferencija o maloletnim učiniocima, dok druge mere, poput nadoknade ili društveno odgovornog rada, mogu da obuhvate restorativni element. Njihov glavni cilj, prema jednom od vodećih kriminologa, Džonu Brajtvejtu, jeste da se “nadoknadi šteta kroz razgovore sa onima koji su oštećeni i onima koji su naneli štetu”. Dakle, reparacije bi trebalo posmatrati kao deo pristupa restaurisanju pravde.

Domaća koncepcija restorativne pravde ima nekoliko tačaka preklapanja sa međunarodnom krivičnom pravdom i tranzicionom pravdom. Prema mišljenju akademika Ketlin Deli i Gitani Projeti-Skifoni, prvo, “svi prepoznaju potrebu mehanizama za zadovoljenje pravde za žrtve, ne samo u pogledu počinilaca”. Kao drugo, “svi se usredsređuju na neformalniji, dijaloški proces, iako je to proces koji je propisan zakonom i zakonskim ograničenjima… i sankcijama koje su na smislen način povezane sa prestupima”.

Šta su reparacije

U međunarodnom pravu i oblasti tranzicione pravde, postalo je jasno šta znače razni termini i šta oni predviđaju od usvajanja Rezolucije UN-a iz 2006. Pod nazivom “Osnovni principi i smernice za pravo na lek i reparacije za žrtve krupnih kršenja međunarodnih ljudskih prava i ozbiljnih kršenja međunarodnog krivičnog prava”, ova Rezolucija UN-a postavlja tri generalna prava za žrtve kršenja ljudskih prava i međunarodnog prava: “pristup učinkovitom pravosudnom leku”, “odgovarajućim reparacijama” i “pristup informacijama”.

Ovakva koncepcija jasno pravi razliku između reparacija nacionalnih i međunarodnih krivičnih procesa suđenja, donošenja presude i kažnjavanja.

Principi i smernice se nužno bave složenijom temom od domaće restorativne pravde, jer su sastavljane u skladu sa posebnim pravosudnim kontekstima (kršenje ljudskih prava u ratu, interni sukobi i represivni politički režimi). Za razliku od domaće restorativne pravde, reparacije i restauracija se ovde ne tiču samo pojedinaca, već i sa kolektivima, promenom režima i izgradnjom država.

Dalje, Rezolucija UN-a jednostavno opisuje reparacije identifikujući pet velikih formi koje reparacije zauzimaju: restitucija, kompenzacija, rehabilitacija, zadovoljenje i garancije za neponavljanje.

Često se o reparacijama priča uopšteno kao o entitetu koji obuhvata izvinjenja i novčanu nadoknadu. Ipak, razlikovanje različitih oblika reparacija jeste ključno.

Svih pet generalnih oblika koje reparacije imaju jesu ključni kada je reč o pravljenju trećeg koraka u suočavanju s prošlošću, o čemu sam pričala ranije: procena potreba žrtava i njihova direktna veza sa reparacijama. (Prva dva koraka bi trebalo da podstaknu efikasne sudske mere i osnuju nadležno telo za ustanovljavanje istine o prošlosti i za rad na zadovoljenju potreba žrtava.)

Često se o reparacijama priča uopšteno kao o entitetu koji obuhvata izvinjenja i novčanu nadoknadu. Ipak, razlikovanje različitih oblika reparacija jeste ključno.

Na primer, prema Rezoluciji UN-a, kada pomenemo ‘restituciju’, onda govorimo o mogućnosti restaurisanja sloboda, uživanja ljudskih prava, identiteta, porodičnog života i državljanstva, povratak na pređašnje mesto boravka, povratak radnog mesta i imovine.

‘Nadoknadu’, s druge strane, trebalo bi obezbediti za svaki slučaj u kom je nekome naneta ekonomska šteta, ali da bude prikladna i proporcionalna ozbiljnosti kršenja i okolnostima svakog pojedinačnog slučaja. Međutim, kolektivna novčana kompenzacija za žrtve i dalje je apstraktan koncept i ovaj element nadoknade se ne pominje kao takav u smernicama UN-a.

‘Rehabilitacija’ žrtava se odnosi na lekarsku i psihološku brigu, kao i na pravne i socijalne usluge.

‘Zadovoljenje’ ostaje jedan od koncepata koji je, uglavnom, neshvaćen. Smernice UN-a navode da ‘zadovoljenje’ znači sledeće: javna izvinjenja, utvrđivanje činjenica i potpuno i javno otkrivanje istine, potraga za nestalima, sudske i administrativne sankcije onih koji su odgovorni za kršenje prava, komemoracije i omaž žrtvama, i tako dalje.

Na kraju, ali ne najmanje bitno, ‘garancije za neponavljanje’ isprva deluju vrlo jasno kao termin. Međutim, ovaj koncept obuhvata niz mera, poput efikasne civilne kontrole vojske i bezbednosnih snaga i zaštita osoba u raznim profesijama: pravo, medicina, zdravstvena zaštita, mediji i druge slične profesije. Takođe, zaštita onih koji brane ljudska prava. Ovaj koncept obuhvata i ojačavanje nezavisnosti sudstva i promovisanje poštovanja kodeksa ponašanja i etičkih normi — posebno međunarodnih standarda — od strane državnih službenika, uključujući policiju, osoblje koje radi u institucijama koje se bave popravnim radom, u medijima, zdravstvenim ustanovama, u institucijama koje pružaju psihološke i socijalne usluge i u vojsci, kao i privredna preduzeća.

Nisu potrebe svih žrtava iste

Nekoliko kosovskih zakona priznaje nadoknadu materijalne štete kao pravo — ali za ovu nadoknadu nema finansijskih sredstava. Donedavno nije bila predviđena kompenzacija za nematerijalnu štetu. Posle građanske inicijative koja je februara 2016. skupila 13.000 potpisa, nadoknada za neekonomsku ili takozvanu emocionalnu štetu dodata je Zakonu o upravljanju javnim finansijama i odgovornosti — makar na papiru.

Prvi put prošlog meseca, posebni budžet — koji je iznosio 200.000 evra — ustanovljen je u budžetu Kosova kao kompenzacija za žrtve seksualnog nasilja u vreme rata.

Dobre vesti su da je konačno priznato da ove žrtve postoje, ali je donošenje odluka o njima pre konsultovanja sa njima samima — vrlo pogrešno, na više nivoa.

Kao prvo, bitno je primetiti i dokumentovati koliko žrtava seksualnog nasilja u vreme rata ima ukupno. I dalje nemamo precizne podatke, i nikada ih nećemo znati tačan broj žrtava, ali sveobuhvatan proces mora početi kako bi se dala prilika za što veći broj žrtava da traže svoja prava. Ako ne znamo koliko ima žrtava, kako možemo znati  koliko novca da damo žrtvama?

Od ključnog je značaja razumeti da problemu suočavanja s prošlošću treba sistematično pristupiti, korak po korak.

Kao drugo, što je bitnije, moramo da adresiramo potrebe žrtava. Kako smo toliko sigurni da je ovim žrtvama potrebna samo novčana nadoknada? Kao što je gore navedeno, postoje različiti oblici reparacija koji su u skladu sa raznim potrebama žrtava.

Tačno je da sektor civilnog društva pokušava da ispuni što je više moguće praznina dajući doprinos u radu sa žrtvama; razne organizacije sprovode aktivnosti u više aspekata suočavanja s prošlošću. Ipak, ove organizacije imaju tendenciju sprovođenja svog rada na lokalu, a ovo je poslednji čas da inicijativa kojom koordiniše država okupi sve na jednom mestu.

Sada je i poslednji čas da se fokusiramo na reparacije i utešimo ljude kojima je uteha potrebna. Ipak, pre nego što to uradimo, od ključnog je značaja da razumemo jednu stvar: ne trebaju svim žrtvama iste stvari. Nije bitno samo da štikliramo kućice i da obezbedimo reparacije koje smatramo odgovarajućim za žrtve. Vrlo je važno da prvo procenimo njihove potrebe na pravilan način, a da tek onda napravimo strategiju reparacije u skladu sa potrebama žrtava.

Do dana današnjeg, ništa slično nije urađeno. Od ključnog je značaja razumeti da problemu suočavanja s prošlošću treba sistematično pristupiti, korak po korak. Bitno je da razmatramo stvari sve dok ne nađemo pravilan način postupanja u ovoj oblasti. Važno je da pronađemo pravi put i da se onda njime krećemo.

Oslanjajući se na čitav set reparacija koji predviđaju principi i smernice UN-a, država Kosovo bi trebalo da obezbedi operativnu strategiju koja prvo dokumentuje ono što se zaista desilo i kome, a onda da se adresiraju potrebe žrtava, što bi neposredno rezultiralo odgovarajućim oblikom reparacija.

Tek tada možemo da tvrdimo da smo se pravilno pozabavili onime što se dogodilo tokom rata i da se adekvatno doprinese, nekako, popravljanju štete. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0. (Grafit Qart.)

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.