U detalje | LGBTIQ+

‘Samo prepustite stvar gejevima’

Piše , - 18.05.2022

Utabavanje puta prekograničnoj saradnji.

Trebalo je da to bude najbitniji događaj u njenom životu — nastup na otvorenoj bini pred hiljadama ljudi na žurki povodom Prajda, dešavanju bez premca u regionu. Međutim, tek nekoliko dana pred zbivanje, Lili se uveliko premišljao o tome da li su on i njegov alter ego dreg-kraljice, to jest Diva, spremni na to.

Za jednu brigu se znalo. Kao neko ko je, po sopstvenom priznanju, preterano zabrinut po karakteru, Lili je bio pravi primer osobe koja neprestano promišlja o raznoraznim scenarijima. Da li je izabrao dobru muziku? Kako će publika reagovati? Da li su njegova osećanja mogla da se opišu kao uzbuđenje ili kao nervoza?

Na ove prepreke je naišao i uspešno ih prebrodio mnogo puta ranije, i to onda dok se Diva kao začetnica trendova dreg-scene na Kosovu tek probijala; pre nekoliko godina, ona je bila tek jedna od dveju dreg-kraljica koje su nastupale na inauguralnom dreg dešavanju u ovoj zemlji, a nakon što se njih pet povuklo minut do 12, usled sve veće i pomnije pažnje javnosti usmerene ka njima.

Čak i kao neko ko je u izvesnoj meri sklon razbijanju tabua, stupanje na scenu u parku Manjež – povodom Beogradskog Prajda 2019. u svojstvu prve albanske dreg-kraljice koja je nastupila u Srbiji – ipak se činilo kao užasno neprijatni skok u nepoznato. “U glavi su mi kolala brojna pitanja i sve mi se zamutilo”, priseća se Lili, koji je od nas tražio da o njemu pišemo samo pod nadimkom i umetničkim imenom, a radi očuvanja njegove privatnosti.

Ipak je pomalo osećao ponos što će – zajedno sa drugim kosovskim izvođačem, Icyjem – napraviti krupan iskorak i prevazići neviđene prepreke. Pre svega, bio je odlučan da dokaže kako zajedničke vrednosti, ljudska prava i ravnopravnost mogu zajedno da se suprotstave najpogubnijoj politici. Međutim, u pozadini je slušao zanovetanje u svojoj glavi – bila je to sumnja. Možda se zalećem? Moram li to ja da uradim, a ne neko drugi? Kako će reagovati kada saznaju da sam sa Kosova?

Premda je učestvovao na tri izdanja beogradskog Prajda, kao redovni učesnik, bez ikakvog incidenta, dok je čekao iza pozornice, vidno prisustvo obezbeđenja nije odagnalo Lilijeve strahove. Izuzetno dobro upoznat sa istorijatom odnosa na relaciji Srbija-Kosovo, jedno drugo pitanje je nehotice ulazilo u njegovu glavu: Je l’ sam ja ovde bezbedan? 

Njegovi strahovi su uvišestručeni zbog promene pesme u poslednjem trenutku pre nastupa. Obuzet neizvesnošću zbog toga da li će ispuniti očekivanja, Lili je izabrao samo jednu pesmu s kojom će nastupati tokom 24 sata. Sa namerom da se prilagodi željama svojih domaćina, razmišljao je da li da izabere srpsku pesmu, ali je naposletku stupio u kontakt sa beogradskim organizatorima i upitao ih može li da koristi albansku pesmu. Njegov zahtev je odmah prihvaćen.

Ipak, čak je i tada imao nedoumicu. Kako je mogao biti siguran da je izabrao pesmu koja će iskazati poštovanje prema publici i istovremeno pesmu koja neće biti podložna različitim tumačenjima? “Nisam hteo da izaberem tendencioznu pesmu, nisam hteo da uzburkam strasti kod ljudi”, kaže on.

Držeći se podalje od tradicionalnih pesama koje bi mogle pogrešno da se protumače, konačno je presudio u korist novoobjavljene popularne numere autorki pod imenom Dafina Zeqiri i Tayna. Dok je melodija prodirala kroz zvučnik, Lili se sabrao, iskoračio ispod svetala reflektora i šarenolikom skupu predstavio Divu.

Publika je podivljala.

‘Balkanska porodica’ u nastajanju

Dok su Diva i Icy tverkovale i sa bine prenosile vibracije na talasima pesme “Bye Bye”, u one koji su kosovskim izvođačima slali pozitivnu energiju iz publike spada i Marko Mihailović. Pošto je jedan od organizatora beogradskog Prajda, upravo je Marko bio taj koji je pozvao dreg-kraljice iz Prištine i pružio bezrezervnu podršku njihovoj odluci da nastupe sa albanskom pesmom.

Razgledajući oduševljenu publiku, Marko je mogao videti da su pesma i nastup istog trenutka postali pun pogodak i hit. Ništa manje od toga nije ni očekivao, imajući u vidu relativno mali krug ljudi u LGBTI+ zajednici i njihovih saveznika na žurki održanoj na otvorenom. Međutim, nije bio u istoj meri samouveren kada je u pitanju reakcija srpskih medija.

Očekujući da će skoro svi reagovati negativno u svojim napisima, kada je narednog dana prelistavao naslovne strane, određeni srpski mediji su gotovo predvidljivo opravdali svoju reputaciju jer su se založili za nastavak neprijateljstava i mržnje prema svemu vezanom za Kosovo. Međutim, čitajući ostale medije koji su ispratili događaj, prijatno se iznenadio zbog podrške pružene kosovskim dreg-kraljicama – a koje on smatra članicama svoje “balkanske porodice”.

“U mojoj zemlji je na snazi preovlađujući narativ da su Albanci neprijatelji i da su, po automatizmu, loši kao ljudi, ali to prosto nije tačno”, kaže on. “Teško je onima koji nemaju priliku da se upoznaju sa ljudima sa Kosova da shvate da su i oni ljudska bića kao i mi, kao i da ne treba da se obaziremo na negativni politički narativ, da budemo širokogrudi i otvorenoga srca.

Što se Marka tiče, on je još 2016. imao priliku da provede određeno vreme sa ljudima sa Kosova, a tada je počeo da radi kao stažista u ljudskopravaškoj organizaciji Civil Rights Defenders (CRD). To je bila prva godina da je učestvovao na beogradskom Prajdu u svojstvu organizatora, a ne učesnika, pa se tako u CRD-ovim prostorijama iznenada našao okružen LGBTI+ i drugim ljudskopravaškim aktivistima iz susednih zemalja.

Tada su Crna Gora i Albanija bile jedine zemlje u regionu, pored Srbije, u kojima je održan Prajd, ali je bilo sve više onih u LGBTI+ zajednici koji su počeli da se samoorganizuju. Na Kosovu je, treću godinu zaredom, održana šetnja radi obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, što je pomoglo da se problemi LGBTI+ zajednice iz privatne sfere izmeste u javni prostor, pa su se tako prištinski aktivisti pripremali da narednog meseca organizuju prvu regionalnu LGBTI+ konferenciju. 

“Mislim da mi spajamo ljude, gradimo mostove.”

Marko Mihailović

Nastanak organizacija za prava LGBTI+ zajednice označio je veće zbližavanje LGBTI+ pokreta iz Tirane, preko Tetova, do Sarajeva i Novoga Sada, jer su razne grupe počele da govore o svojim iskustvima i redovno šalju delegacije na Prajdove i ostala dešavanja.

Pojedini posetioci iz CRD-ove kancelarije u Beogradu, do pomenute nedelje nisu često bili u prilici da se sastanu sa aktivistima iz regiona, ali su tada došli kako bi iskazali podršku zajedničkoj borbi. Međutim, mnogi su se već upoznali na sve brojnijim regionalnim radionicama i konferencijama organizovanih zahvaljujući donatorskim sredstvima, pa su tako hteli da iskažu solidarnost sa svojim novostečenim prijateljima.

“Mislim da mi spajamo ljude, gradimo mostove”, kaže Marko, “i mislim da je u ovoj fazi razvoja našeg regiona od izuzetne važnosti da formiramo odnose zasnovane na humanosti – pre bilo kakvih profesionalnih odnosa. Ti odnosi nam pomažu da se stavimo u tuđe cipele i da razumemo drugu stranu jer se u našim matičnim zemljama retko kada može čuti druga strana priče.”

Primorani da žive dvostruke živote

Relativni stepen zaštite i regionalna povezanost nastali zahvaljujući donatorima u proteklih sedam-osam godina skoro da mnogima starijima u regionu deluju kao luksuz koji oni nisu mogli ni da zamisle dok su odrastali.

“Da nije bilo organizacija, danas bi mogli da ubiju gej osobu i nikoga ne bi bilo briga za to”, kaže Arber Nuhiu, osnivač prve kosovske LGBTI+ organizacije, osnovane 2005. “Istog trenutka kada reagujete kao ljudskopravaška organizacija, kada objavite saopštenje za medije, govorite na tu temu, pružite pravnu pomoć, idete na sud sa nekim predmetom – ljudi će zbog toga da se zaustave i da dvaput razmisle. Upravo zato zajednica sada izranja na površinu, jer se osećaju bezbedno.”

Pošto je seks gej osoba sve do devedesetih godina prošlog veka smatran nezakonitim i malo ko je u javnosti govorio o postojanju privlačnosti između osoba istoga pola, decenijama je jedina opcija za većinu ljudi (koji su otkrivali svoju seksualnost) bila da sebe prisile na dvostruki, tajni život. Različite su bile reakcije od sredine do sredine, u zavisnosti od političke i društvene stvarnosti toga doba.

Što se Kosova tiče, ovde je većinsko albansko stanovništvo već moralo oprezno da se ponaša u javnom prostoru devedesetih godina jer je pretrpelo čitavu deceniju sistematske državne represije. Gej Albanci su tako nailazili na višestruke prepreke, a jedan jedini način da ispolje svoju seksualnost bio je da diskretno posete takozvana svratišta. Tu su se muškarci – od kojih su mnogi osećali pritisak društva da se ožene ženama – potajno sastajali sa drugim muškarcima radi seksualnih odnosa. Ponekad bi se i sprijateljili, ali su se najčešće u toj meri bojali da će ih neko prepoznati da čak nisu govorili ni iz kog mesta dolaze, a kamoli ime. Bez podrške i pristupa informacijama koje bi im pomogle da bolje razumeju koncept homoseksualnosti, mnogi od onih koji su posećivali svratišta osećali su sramotu i bili izuzetno zbunjeni.

“LGBTI zajednica nije čak bila ni marginalizovana”, kaže Arber. “Tada nije ni postojala kao zajednica.”

U pojedinim delovima Jugoslavije mogli su se uočiti prvi znaci organizovanog aktivizma, čime je utabana staza povećanom stepenu svesti o pravima i ispoljavanju seksualnosti. Slovenija je bila predvodnica ovih napora jer su tamo, sredinom osamdesetih, okupljane prve lezbijske grupe. Ta zemlja je smatrana avangardom u sferi LGBTI+ aktivizma – kako u regionu, tako i šire. Što se tiče Hrvatske i Srbije, tamo je situacija u tom pogledu bila maglovita jer je politička i ratna atmosfera sredinom devedesetih osujetila slične napore, pa su tako brojni aktivisti u nastajanju svoju energiju usmerili na antiratne proteste u prvoj polovini decenije.

Ove najranije inicijative pomogle su da se stvore uslovi na korist LGBTI+ osobama iz ostalih delova regiona – kako bi mogli da se međusobno povežu, iako su susreti u javnosti uglavnom bili ograničeni na privatne prostorije, a sastajali su se ponajviše oni koji su se već poznavali.

Uprkos svim preprekama, današnji aktivisti dobro znaju priče o potajnim regionalnim susretima i intimnim razmenama između – neretko oženjenih – gej prijatelja koji su hteli da iskažu solidarnost jedni sa drugima.

Ilustracija: Urtina Hoxha / K2.0

Bekim Asani, aktivista iz Severne Makedonije i osnivač Ujedinjene asocijacije LGBTI+ u Tetovu, čuo je brojne lepe uspomene koje su uveseljavale starije članove zajednice na redovnim sastancima. Uvek zakazivani unapred usled ograničenih kanala za komunikaciju u to vreme, oni su maksimalno uživali u kratkim intervalima kada su bežali iz svojih rodnih mesta na kratak predah u za javnost zatvorene prostorije u kojima su mogli da budu svoji.

Jedna priča o dešavanjima koja su se zbila pre četrdesetak godina poseduje sve elemente legende.

“Bio je jedan muškarac čija je žena shvatila da je biseksualac ili gej, i prihvatila ga je kao takvog”, priseća se Bekim. “Kako mu porodica ne bi zamerila, preselili su se u inostranstvo. Dobro su zarađivali i svaki put kada se vraćao da poseti Tetovo, oni bi pozvali sve članove [LGBTI+] zajednice da se okupe na jednom mestu. Ispričao mi je: ‘Muškarac iz Kičeva će doći u dimiji [tradicionalnim ženskim pantalonama] svoje supruge, drugi iz Uroševca…’

“Čak i sada, kad god odem u Prištinu, srećem ljude koji me pitaju da li poznajem tog muškarca iz Tetova — pa, naravno da ga poznajem! Kažu da su proveli sa njim određeno vreme u njegovom stanu… sastanke su dogovarali na fiksnim telefonima.

Jedna te ista zbilja

Pošto su se već na razne načine dovijali da se sretnu i u najtežim okolnostima, možda ne treba da iznenadi činjenica da je LGBTI+ zajednica, i po završetku ratnih zbivanja u regionu pre dve decenije, u prvim redovima kada je u pitanju pomirenje. Premda su neki slojevi društva uložili minimalni napor da izgrade mostove ili pak nisu uspeli da izgrade stabilne odnose, grupe iz LGBTI+ zajednice kreirale su odnose zasnovane na iskrenosti i poverenju. “Samo prepustite stvar gejevima!” šali se prištinska aktivistkinja Rajmonda Sylbije.

Na nekom nivou se to može smatrati prirodnim ishodom zajedničke borbe — da napredak u jednom delu regiona često može posle izvesnog vremena da rezultira napretkom u drugom delu. Zakon usvojen u Beogradu ili Podgorici može izvesno da napravi zamah i izvrši pritisak na vlade u Sarajevu ili Tirani da krenu istom putanjom. Međutim, isto ovo važi i za druge probleme gde zajednički interes nije sam po sebi bio dovoljan da se prevaziđu podele na nacije.

Ključni element za poboljšanje prekograničnih odnosa između LGBTI+ aktivista potiče iz toga što njihova saradnja počiva na suštinski ljudskim zajedničkim mukama koje su pretrpeli, kao što je izopštenje iz društva – a ne na apstraktnim pojmovima s kojima niko ne može da se poistoveti na ličnom nivou.

“S obzirom na to da osobe iz LGBTI zajednice moraju da se nose sa odbacivanjem, diskriminacijom, stigmom ili izopštenjem iz mnogih mesta u svom privatnom i profesionalnom životu, mislim da se one manje poistovećuju sa ovim konceptima o nacionalnim državama”, kaže Antonio Mihajlov, severnomakedonski aktivista.

Posebno kada govorimo o identitetu, ljudi osećaju veću naklonost prema onima koji mogu da razumeju šta znači kada ste marginalizovani, umesto sa institucionalnom konstrukcijom ili etničkim identitetom koji ih nikada kao takve nije uvažio. Upravo je ova sposobnost razumevanja zajedničke zbilje omogućila spajanje aktivista iz LGBTI+ zajednica u regionu, nadmašivši po učinku organizovane aktivnosti koje su ih prvobitno okupile.

“Kada se negde zaglavite, kada ste u nevolji, kada imate problem, kada ste prepušteni sami sebi na ulici, ne treba vam uvek pomoć institucija”, kaže Bekim. “Pitanje ‘Šta su oni?’ nikada se u mojoj kući nije postavljalo… To su nebitne stvari. Problem koji imamo kao albanska LGBT zajednica, makedonska LGBT zajednica, turska LGBT zajednica, romska LGBT zajednica pojavljuje se u obliku homofoba i patrijarhalnog društva i sistema koji nas ne štiti.”

Nezaobilazni problem

Čak i uz najbolje namere, borba za osnovna prava i slobode ne dešava se u vakuumu, nekako izvan konteksta sveukupnih političkih tenzija i društvenih procepa. Višegodišnje podele i labavi kontakt između omladine iz raznih društvenih sfera u regionu doveli su do toga da mnoge generacije odrastaju u svojim ograničenim krugovima, ne ostvarivši gotovo nikakav kontakt sa drugima. Ove paralelne stvarnosti ne mogu se pomiriti samo zahvaljujući njihovoj dobronamernosti i volji.

Vrlo upečatljiv primer odnosi se na jedno od prvih dreg zbivanja u Prištini 2019.

Nadahnuti učešćem u dreg događajima u Beogradu, kosovski aktivisti su se udružili sa svojim srpskim prijateljima da organizuju sopstvenu dreg žurku, pa su pozvali dreg-kraljicu iz Beograda da nastupi. Poput većine mladih Srba, ova dreg-kraljica ranije nije posetila Kosovo i malo šta je o znala o državi. Nakon što se nervozno izvinila za “sve što su vam Srbi učinili”, pritom moleći masu da je ne mrzi, izvela je svoju numeru.

Pesma koju je izabrala bila je hit na žurkama u Srbiji, a u izvođenju jedne od najistaknutijih zvezda, to jest “srpske majke” Cece. Premda su neki u publici pokušali da se osmehnu i uživaju u nastupu, drugi su se zgroženo okrenuli prema svojim prijateljima i promrljali o “shki” (uvredljiv termin na albanskom za Srbe) muzici koja je ohladila atmosferu. Što se njih tiče, nije to bila prigodna melodija u režiji neke “kraljice kiča”, već melodija uz koju su se srpske paravojne formacije dobrano provodile po izvršenju masakara nad Albancima tokom rata 1998-99, i to iz usta Arkanove žene; Arkan je bio najozloglašeniji paravojni vođa.

Ovakve zabune u celokupnom procesu možda ne treba da nas iznenade jer se mladi aktivisti trude da nadoknade makar neku štetu pričinjenu tokom višedecenijskog stvaranja podela. Međutim, ove greške ukazuju i na izazove s kojima se oni suočavaju, a posebno u odsustvu bilo kakvog opštenarodnog pomirenja između društava u regionu, gde se retko kada razgovara o presudnim istorijskim i političkim temama.

Dok se sprijateljuju i sarađuju, aktivisti moraju da odluče kako da pristupe političkoj i istorijskoj tematici koja bi mogla da proizvede tenzije. Većina se odlučuje da pomenute teme sasvim zanemari, dajući prioritet “grandioznoj borbi” koja ih ujedinjuje.

“Među nama, LGBTI aktivistima i ostalima, ima i nacionalista, radikala, vernika, svega i svačega!” kaže Bekim. “Ipak, povezuje nas zajednička borba. Ono što nas čini ranjivima jeste činjenica da nas drugi posmatraju različitim od većine i mi ne treba još i međusobno da se delimo. Svakako da ima stvari oko kojih nismo saglasni. Na primer, nikada ne mogu sa [nekim] LGBTI aktivistima iz Beograda da se složim oko Kosova, ali mi moramo da budemo solidarni jedni sa drugima kada je posredi LGBTI zajednica.

Međutim, kako su prava LGBTI+ zajednice sve zastupljenija u javnom prostoru i što se više ljudi osećaju da mogu da se pridruže zajedničkoj borbi, neki strahuju da bi sama otvorenost – koja je dosad bila najveća prednost i snaga ovog pokreta – mogla da poveća njihovu ranjivost i izloženost spoljnim faktorima.

Baš kao svi ostali u regionu, LGBTI+ osobe su stalno izložene političkim narativima koji promovišu otuđenje i, sve češće, populističke sentimente. Uprkos tome što brojne LGBTI+ osobe znaju kako je kada vas neko omalovažava i kleveće, istorija nas uči da – kada je ljudima teško da žive – ideja o zajedničkom neprijatelju, mitu koji se često ponavlja ili jednostavno rešenje, može biti presudno i potentno.

“U zajednici ima mnogo ljudi koji se okreću ka nacionalizmu, a što se mene tiče, u pitanju je vrlo opasan trend koji može da nas navede da verujemo da smo se u proteklih 20 godina odrodili jedni od drugih i da nismo uradili sve što smo mogli da se okupimo i okrenemo jedni drugima”, kaže Marko. “Kako raste LGBTI zajednica, tako dolaze ljudi koji ne dele nužno sve naše vrednosti.”

Prepreke i napredak u Severnoj Makedoniji

Nigde negativan uticaj nacionalizma na LGBTI+ zajednicu nije očigledniji nego u Severnoj Makedoniji, gde je višegodišnja destruktivna politika igrala na kartu ljudskih strahova, stvarajući ogorčenost i usporavajući napredak.

Zemlja je dvehiljaditih postala poznata kao jedna od vodećih LGBTI+ scena u regionu, a posebno po mišljenju ljudi iz susednoga Kosova. Zahvaljujući brojnim prilikama za noćni provod, koji prosto nije postojao u Prištini, skopski kafići, barovi i podzemna mesta za susrete postali su redovno svratište za građane Kosova u potrazi za slobodama većim od onih dostupnih kod kuće. “Sećam se Skoplja kao mesta u kom sam prvi put posvedočila životu gej osobe, jer je sve bilo pristupačnije za gej osobe”, kaže Rajmonda.

Istovremeno, prvi obrisi LGBTI+ aktivizma počeli su da se razaznaju u Severnoj Makedoniji, gde su bivali sve jači i jači. Kada je počela druga decenija dvehiljaditih, brojne LGBTI+ organizacije već su bile formirane, pa su tako javni prostori – poput skopskog kafića Damara – bili popularno odredište za žurke Evrovizije, maskenbale i godišnje takmičenje “Mis Prvi April”, kada su se muškarci odevali kao žene da bi osvojili priželjkivanu titulu.

Međutim, politički kontekst u zemlji je počeo ozbiljno da se menja jer je autokratski režim Nikole Gruevskog stvarao razdore u društvu.

U svom svetu “patriota” i “izdajnika”, Gruevski i njegovi konzervativni nacionalisti težili su da podele i osvoje tako što su sadili seme o teorijama zavere i u svima videli neprijatelje. Pod izgovorom da će zaštititi “tradicionalne vrednosti” i promovisati dubioznu predstavu o makedonskom nasleđu, Gruevski je često bljuvao retoričku žuč, optužujući svoje protivnike da su pod neposrednom kontrolom inostranih centara moći ili da pokušavaju da nametnu “zapadne vrednosti”.

Kada je Gruevski otišao sa vlasti, 2016. godine, Makedonija je od nekoga ko prednjači u pristupanju Evropskoj uniji suštinski postala međunarodni izgnanik. Usred armosfere neprijateljstava i zastrašivanja, brojni lokali pristupačni LGBTI zajednici morali su da zatvore svoja vrata, dok je aktivizam obustavljen, a skoro sve druge zemlje u regionu preduzele su kormilo od Makedonije u smislu pravne zaštite dostupne osobama iz LGBTI+ zajednice.

“Tada je to i dalje bio izrazito politički kontekst jer su konzervativci u Makedoniji bili na vlasti i LGBTI zajednica je bila vrlo, vrlo uplašena”, kaže Elena Petrovska. Kao aktivistkinja koja radi u skopskoj Koaliciji Margine, ona priznaje da se nikada nije usuđivala da se zaposli u LGBTI+ organizaciji, to jest sve dok joj masovni protesti protiv režima Gruevskog 2015. nisu ulili nadu da se stvari u državi počinju menjati.

Pod upravom novoformirane socijaldemokratske vlade, odmah su se videli znaci promene. Skupština je osnovala međustranačku parlamentarnu grupu da radi na unapređenju prava LGBTI+ osoba, usvojen je sveobuhvatni novi zakon za borbu protiv diskriminacije, a Skoplje je 2019. konačno postalo pretposlednja prestonica u regionu koja će održati Paradu ponosa (u Sarajevu je prva parada organizovana dva meseca kasnije).

Na krilima zajedničke tematike Prajda u celom regionu, aktivisti su se sa velikim entuzijazmom slivali iz opština i gradova u blizini i izdaleka da izraze solidarnost jedni s drugima, pa se tu našao i krcati autobus iz Prištine. Dodatni primer da su se aktivisti iz LGBTI+ zajednice našli u prvim redovima za rušenje prepreka može se videti u javnim izlivima podrške ostalih suseda, što bi teško bilo zamislivo samo nekoliko godina ranije.

“[Aktivisti koji su nam se pridružili sa] sofijskog Prajda, a čiji dolazak nismo očekivali sve do poslednjeg dana, zaista su nas iznenadili, kao i govor koji je na makedonskom jeziku održao grčki aktivista”, priseća se Antonio. “Mislim da nam je javno očitana bukvica.”

Mukotrpan put do ozdravljenja

Koliko god da je ostvaren napredak, ipak se neka šteta naneta društvu u Severnoj Makedoniji tokom višegodišnjeg antagonizma ne može lako nadoknaditi.

Usled procepa vidljivih u celoj zemlji, Bekim tvrdi da mu je teško palo stvaranje bliskih odnosa sa kolegama iz Skoplja, istakavši kombinovani pritisak preovlađujućeg konzervativnog mentaliteta kod albanski većinskog stanovništva u rodnom gradu i izostanak anonimnosti koja proizlazi iz života u maloj sredini. “Oni nikada nisu razumeli u kojoj se poziciji nalazim, šta to znači kada ste LGBTI+ aktivista u Tetovu jer je u pitanju sasvim drukčiji mentalitet, drugačije društvo”, kaže on. “Mogu reći da je sa mnom bilo tek 10% aktivista kada se nešto desi – u Prištini i Tirani je to bilo drugačije, jer su oni uvek bili u prvim redovima.”

Dok organizuje prvu Paradu ponosa u Tetovu za kraj godine, Bekim planira da potraži savete od drugih aktivista u manjim sredinama regiona, kao što su Novi Sad u Srbiji i Burgas u Bugarskoj; uveren je da će moći da im prenese specifične izazove s kojima se aktivisti van većih, urbanih centara suočavaju.

Ilustracija: Urtina Hoxha / K2.0.

Kako da izgrade inkluzivniji pokret u Severnoj Makedoniji – o tome često razmišljaju skopski aktivisti i ističu da treba uložiti napore da se spreči dvostruka diskriminacija LGBTI+ manjina, poput romske zajednice. Međutim, i dalje vlada osećaj da – i posle višegodišnjeg nepoverenja kreiranog od politike koja je nagrizla sve pore društva – ipak ima još mnogo toga što može da se uradi.

“Mislim da nam treba još više obrazovanja i da više pažnje posvetimo ovim temama, posebno LGBTI pokretu – da budemo mesto saradnje i svakako mira i solidarnosti sa nacionalne tačke gledišta, poput nacionalnog identiteta”, kaže Elena. “Mislim da više treba da se bavimo inkluzivnošću pokreta u Makedoniji, da tešnje sarađujemo i da više motivišemo, recimo, Albance ili one koji sebe smatraju muslimanima, da bi se pridružili aktivnostima čiji je cilj izgradnja otpornosti, psihičke izdržljivosti. Zajedno, u saradnji sa Makedoncima. Mislim da toga nema koliko bi trebalo da ga bude.”

Kao što je slučaj sa brojnim drugim sferama života u celom regionu i van njega, u izvesnoj je meri u poslednjih nekoliko godina smanjen prostor za produbljivanje saradnje, a usled pandemije kovida 19. Projekti i događaji koji obično okupljaju ljude neretko su otkazivani ili premeštani onlajn, čime je ograničen prostor za izgradnju ličnog odnosa i pronalazak zajedničkih rešenja. Međutim, pošto se javni život malo po malo otvara, pa je tako i održavanje događaja u fizičkim prostorima ponovo aktuelno, nije nestala nada da bi ubuduće mogli da nas čekaju bolji dani.

“Ubuduće, naši odnosi, posebno preko… omladine koja radi u oblasti kulture, u muzičkoj industriji i na kvir zbivanjima, mislim da je to budućnost koja bi mogla da nas okupi i zbliži”, kaže Elena. “Ne po osnovu podele prema nacionalnoj pripadnosti, u odnosu na istoriju ili jezik, već protiv tih stvari – što je prva i osnovna vrednost LGBTI pokreta.”

Ide nabolje

Optimizam kod njih nije samo ukorenjen u naivnoj težnji da su pozitivne promene moguće “negde tamo, preko duge”. Njihov optimizam ima jaku osnovu u jednodecenijskom istorijatu LGBTI+ aktivizma u regionu i šire; prema tome, oni su uvereni da će prevazići veliku napetost tako što će pokazati da je pokret najsnažniji onda kada ujedini sve snage.

Nema boljeg primera od onoga kako su lideri u lokalnim sredinama na Kosovu utemeljili svoj aktivizam na osnovama svega naučenog iz bolnih iskustava kolega iz Srbije. Posmatrajući nasilne napade na prvu Paradu ponosa u Beogradu 2001. i slične prizore na sledećem zbivanju takve vrste devet godina kasnije, kosovski aktivisti su pažljivo ustanovili prepreke i odlučili da budu oprezniji iz godine u godinu.

“Uvek smo se osvrtali na region i čekali, kalkulisali, čekali da se desi naš zamah”, kaže Rajmonda, uz objašnjenje da slabije ispraćene šetnje u Prištini, održane 2014. i 2016. godine – i to pred prvi kosovski Prajd 2017. – nisu bili puka slučajnost. “Mi smo bili u fazonu da testiramo kako će policija odreagovati, koliko će se ljudi odazvati… nismo se usudili da ugrozimo bezbednost grupe ljudi a da prvo ne saznamo kako će policija reagovati, kako će društvo reagovati.”

Pošto aktivisti koriste svaku priliku da nauče iz iskustava svojih srpskih kolega, LGBTI+ aktivizam na Kosovu je iz godine u godinu bivao sve jači, sve primetniji u javnosti, sa sve odlučnijim pojedincima.

A prednosti tesne saradnje nisu vidljivi samo u organizacijama.

“Zahvaljujući susretu sa ovim ljudima iz regiona na ovim dešavanjima, svaki put sam bivala sve jača.”

Elena Petrovska.

Spajanje sa aktivistima iz susednih zemalja pomoglo je ljudima tako što su saznali za mehanizme i alatke, tako što su povećali samopouzdanje kako bi mogli da se pobune protiv parapeta kod kuće, gde svakodnevno ispitivanje i neprestani pritisci na njihov identitet često deluju izrazito represivno. Svuda u regionu ima mnogo primera kako su ljudi po povratku sa studijskih poseta i razmena doneli novu energiju i samouverenost, premda ranije nisu osećali da mogu slobodno da se izjasne o svom identitetu u sopstvenoj zemlji.

“Poznate su mi makar tri osobe koje su bile izuzetno uplašene da se pojave na ovdašnjim Prajdovima”, kaže Arber. “Odveli smo ih u Beograd, a čim su se vratili, izjavili su: ‘Idem ja u prvi red!’ Zamislite da isprva nisu hteli ni da se pojave, a po povratku žele da budu u prvom redu – jer su osetili da ih je neko osnažio.”

Ovakvi primeri svedoče o činjenici da se u središtu ljudske borbe nalaze međuljudski odnosi; odnosi koji se grade na poverenju, saosećanju i međusobnom razumevanju. Kao i na odlučnosti da – koliko god je život težak posle višegodišnjeg izopštenja i izolacije – nisu sami u borbi za svetliju budućnost.

“Zahvaljujući susretu sa ljudima iz regiona na ovim dešavanjima, svaki put sam bivala sve jača”, kaže Elena. “I ponekad, kada sam umorna, kada se bojim, samo kažem ‘biće to okej’. Nekako osećam da smo, na kraju, nezaustavljivi – možemo da se umorimo, ali smo nezaustavljivi! Upijem tu energiju i idem dalje.”

Naslovnica: Urtina Hoxha / K2.0.

 

Regionalni program “Otpornost: Djelovanje civilnog društva u pravcu reafirmacije slobode medija i suzbijanja propagande mržnje na Zapadnom Balkanu i u Turskoj” provodi se uz finansijsku podršku Evropske unije, a realizatori su partnerske organizacije SEENPM, Albanski institut za medije, Mediacentar Sarajevo, Kosovo 2.0, Institut za medije Crne Gore, Makedonski institut za medije, Novosadska novinarska škola, Mirovni institut i Bianet.

Istraživanje za ovaj članak je rađeno uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj je isključiva odgovornost Kosova 2.0 te nužno ne odražava stavove Evropske unije.

Zašto je navedena ova klauzula?