Arlinda Koši (Arlinda Koshi) je razvila mehanizam za preživljavanje koji podrazumeva da u svakom trenutku mora da pronađe način da se izbori sa životnim nedaćama.

U proteklih pet godina, ona se razvela, preuzela puno starateljstvo nad decom i pokušala da omogući glatku emocionalnu tranziciju za svoja dva sina, dok istovremeno radi duže od osam sati dnevno. Pored redovnog posla u javnom sektoru, ona obavlja i dodatne poslove, radeći šta god joj dođe pod ruku, prevodeći i pišući izveštaje, a da bi svojoj deci obezbedila lagodan život.

Otkako je pandemija nastupila prošle godine, ova samohrana majka (40+) nailazi na sve veću neizvesnost i dodatni teret.

“U stvari, ja sam bila srećne ruke”, kaže.

Koši dobro zna da problemi u njenom životu ne mogu da se svedu na pustu sreću i da se njene reči moraju sagledati sa stanovišta društvenog sistema koji nije ravnopravan i nije namenjen samo ženama.

“Ja sam jedina žena u grupi od 130 rastavljenih žena koja dobija alimentaciju od bivšeg supruga, jedna od retkih koje imaju posao i jedna od izuzetno retkih koje su visokoobrazovane”, kaže ona, dodajući da je njena plata nešto viša od kosovskog proseka.

Grupa na koju misli je Udruženje samohranih roditelja, gde često volontira i radi kao zamenica direktorke.

Organizacija pomaže samohranim roditeljima u periodu posle razvoda. Uz izuzetak dva muškarca, ostali članovi su samohrane majke koje je država izneverila, a institucije diskriminisale u pogledu njihovog prava na alimentaciju i zajedničku imovinu, a nakon dugih i traumatičnih iskustava na sudu.

“Zatim virus dobija novi zamah, a nijedna mera ne olakšava ni moj, a ni život svih ovih žena”, kaže Koši. “Kako je moguće da državni organi ne razumeju kako je to biti samohrana majka u ovoj zemlji i koliko to teško pada deci? Mi smo, kao žene, stigmatizovane i podvrgnute zlostavljanju, kao što su i naša deca.”

Izgovara izraz koji često čuje čak i od svojih poznanika: “Jadna ti.” Kada čuje ovu rečenicu, oseća se kao žrtva i prazna ljuštura.

Jednodimenzionalne politike za muškarce

Svi roditelji imaju neku svoju muku u doba pandemije, jer su dodatno opterećeni time što moraju deci da pomažu sa onlajn-nastavom i školskim zadacima. Svi pokušavaju da održe zdravu rutinu i ublaže rastući stepen anksioznosti. Međutim, čini se da se potrebe samohranih roditelja retko kada ozbiljno razmatraju, a upravo je ova društvena kategorija prepuštena da se sama snalazi sa dodatnim izazovima.

Pošto su obično žene te koje preuzimaju odgovornost za vođenje brige o deci posle raskida partnerstva, nisu svi samohrani roditelji jednako pogođeni u doba pandemije. Umesto da pravilno reaguju i odaju priznanje njihovim specifičnim potrebama, reakcije institucija na pandemiju poslužile su da se postojeće nejednakosti dodatno prodube.

Kako stoje stvari, samohrane majke ni sada nemaju podršku javnih ustanova, iako je u toku pandemija, a dodatan teret nose one koje su nezaposlene. Nijedna Vladina institucija do dana današnjeg nije učinila ništa da ustanovi broj žena koje su neudate, nezaposlene i majke, premda se stalno suočavaju sa stigmom i finansijskim poteškoćama. Ovakvo nečinjenje zatim rezultira nepostojanjem zakonskih rešenja.

Čak i kada su odgovarajuće politike na snazi, one su često ignorisane i zanemarene. Dok su sprovodili terensku analizu, pripadnici Udruženja samohranih roditelja saznali su da deca mnogih samohranih majki ne pohađaju predškolske ustanove, iako postoji zakonska osnova da samohrani roditelji mogu svoju decu da upišu u državne škole. Koši i direktorka pomenutog udruženja, Arjeta Gaši (Gashi), kažu da opštinski organi nisu uložili dovoljno truda da informišu roditelje o administrativnom uputstvu koje utvrđuje ove politike.

Stručnjakinja za rodna pitanja Mirišaha Silja (Mirishahe Syla) kaže da su mere koje je Vlada uvela u borbi protiv kovida 19 “namenjene Albancima (muškarcima) koji su već zaposleni”. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Od početka pandemije, aktivisti za ženska prava su u više navrata lobirali za to da se rodna perspektiva integriše u mere protiv kovida 19, pa su tako i kritikovali izostanak reakcije kreatora politika i zakonodavca. Nasuprot tome, mere su bile jednodimenzionalnog karaktera, jer predviđaju jedan model porodice i ne uzimaju u obzir određene potrebe pojedinaca.

Feministička aktivistkinja i stručnjakinja za rodna pitanja, Mirišaha Silja, kaže da mere koje je Vlada preduzela, kako radi sprečavanja širenja virusa, tako i za potrebe privrednog oporavka, očito odražavaju nepostojanje analize o rodnim pitanjima i konsultacija sa civilnim društvom.

“Nije poznato u kojoj su meri različiti ljudi pogođeni pandemijom”, kaže ona. “Mere su usmerene na homogenu grupu na Kosovu. Kreće se od stanovišta da su svi isti, pa se tako posebne potrebe ne uzimaju u obzir. Žene su zaboravljene, samohrane majke su zaboravljene, manjine i osobe sa invaliditetom sa zaboravljene. Mere su namenjene Albancima (muškarcima) koji su već zaposleni, dok je Vlada kao model uzela jedan tip muškarca, onaj koji ima svoj biznis i određene prihode.”

Arlinda Koši je saglasna sa ovom ocenom i smatra da potrebe samohranih majki nisu ni pale na pamet vlastodršcima. Zbog pravila lokdauna, koja podrazumevaju dugi boravak u zatvorenom prostoru sa decom, kao i brojna ograničenja, samohrani roditelji su se u trenutku izbijanja pandemije suočili sa napadima panike i strahom bez presedana.

Nakon zatvaranja škola i obdaništa u drugoj nedelji marta prošle godine, novouvedene Vladine mere su propisale da bi, ukoliko oba roditelja u domaćinstvu imaju posao, poslodavci trebalo da dozvole jednom roditelju da ostane kod kuće. Iz Udruženja samohranih roditelja poručuju da su u više navrata primetili da poslodavci u privatnom sektoru nisu primenjivali odluku u odnosu na samohrane majke. Oni tvrde da u Vladinoj odluci one nisu eksplicitno pomenute.

Po prispeću žalbi, ministarka pravde Aljbuljena Hadžiu (Albulena Haxhiu) pojašnjava da se zakonska odredba odnosi i na samohrane majke te poziva poslodavce da poštuju Vladinu odluku. Međutim, u privatnom sektoru i dalje nisu sprovedene podrobne analize koje bi poslužile kao polazna tačka za preciznu procenu toga da li je ova odluka poštovana posle ukidanja lokdauna u maju i junu.

“Kada ste samohrana majka, kao da morate dvaput da se izborite za jednu te istu stvar”, Koši kaže i daje primer iz svoje svakodnevice. “Bilo mi je lakše da se razvedem, nego da promenim prezime.”

Objašnjava da je, “baš kao bibliju”, stalno sa sobom morala da nosi sudsku odluku, jer uvek mora da pojašnjava komunalnim službama i drugima zašto joj se prezime ne podudara sa onim u njihovoj evidenciji.

“Kad god to uradim, vratim se u bolna vremena”, kaže ona. “Jer, ni opštinski, ni državni organi nemaju vremena da nam olakšaju život tako što će napraviti bazu podataka u kojoj se prezimena [redovno ažuriraju] za potrebe svih kompanija.”

Setivši se kako je njen običan život izgledao pre širenja virusa, ona kaže da “nije iznenađena načinom na koji se samohrane majke tretiraju dok pandemija traje”.

Same sa svojim problemima

Aida Jamini je pre tri godine, iznenada, postala samohrana majka dvoje dece. Na petogodišnjicu braka, 14. juna 2018. godine, njen muž je pretrpeo iznenadnu rupturu trbušne aorte. Samo tri sata kasnije, preminuo je u Univerzitetskom kliničkom centru Kosova (UKCK), dok je Aida bila pored njega.

K2.0 je prošlog aprila intervjuisalo Aidu Jamini i ona je objasnila kako bi joj posebno teško palo ako bi se, kao samohrana majka, zarazila kovidom 19, jer bi istovremeno morala da se bori sa teškom, zaraznom bolešću i da vodi brigu o maloj deci.

Brojni primeri iz celog sveta pokazuju da su neki roditelji podučili svoju decu kako da znaju kada treba pozvati hitne službe, a u slučaju da su nesposobni da to sami urade, pa su tako deca spremna za sve moguće scenarije. Aida Jamini je kasnije i sama morala da preduzme ovakve mere.

Dok je lokdaun trajao, kada su škole bile zatvorene, rad danju joj je teško padao, jer je zaposlena preko interneta; radi kao prevoditeljka u javnoj ustanovi i stalno mora da se prebacuje od radnog okruženja na igranje sa svoja dva dečaka (7 i 5 godina). Igre su često prerastale u priče o njihovom ocu, životne lekcije i razgovor o onome što se desi kada neko umre.

Kada se Aida Jamini jesenas zarazila kovidom 19, nije mogla da poštuje preporuke lekara i da se odmara jer je i dalje morala sve da radi da bi zbrinula svoja dva dečaka. Fotografija: Aida Jamini.

Prisećajući se situacije kada je kovid 19 prvi put poharao Kosovom pre godinu dana, Jamini kaže da nikada nije mogla da zamisli da će svet i posle 12 meseci i dalje da bude unesrećen zbog pandemije i da će nošenje maski postati pravilo.

Posle inicijalnog perioda potpunog lokdauna, popuštanje ograničenja stvorilo je nove probleme. “Najviše sam se bojala da ću virus da donesem kući”, kaže ona.

Jesen je došla i Aida Jamini je svoju rutinu započinjala rano ujutru. Prvo je jedno dete vodila u predškolsku ustanovu, a drugo u osnovnu školu, nakon čega je i sama odlazila na posao.

“Stalno sam ponavljala: ‘Ne skidajte masku, dezinfikujte ruke’”, kaže ona. “Zatim, dok smo se vraćali u stan, ponavljala sam: ‘Skinite se, istuširajte se.’ Putovala sam svaki dan. Pored toga što je u meni strepnja tako rasla, bila sam i fizički umornija.”

Tada su, sredinom oktobra, njene strepnje postale stvarnost, jer je bila pozitivna na kovid 19. Poštujući pravila propisana za one koji imaju blaže simptome, ona se sa decom zatvorila u svom stanu, pa su tako nosili maske dok su učili preko interneta i bavili se ostalim aktivnostima.

Savetovano joj je i da se odmara. Ipak, to je bila jedina stvar za koju nije imala vremena dok je vodila brigu o deci i obavljala kućne poslove, pritom se boreći sa virusom koji ju je zamarao.

“U jednom trenutku jedva sam stajala na nogama i tada sam rekla mojim dečacima: ‘Ako vidite da mami nije dobro, pozovite ujku’”, priseća se ona.

Pošto je naučila dečake kako da pozovu ujku, tri sedmice zaredom su spavali sa otključanim vratima stana, a da bi njen brat slobodno mogao da uđe u slučaju da se ona onesvesti od umora.

Četiri meseca nakon što je preležala virus, Aida Jamini i dalje oseća fizičku i psihičku iznurenost, a dodatno strepi od toga da bi u nekom trenutku ponovo mogla da se zarazi virusom. 

Silja kaže da se samohrane majke neretko suočavaju sa ovim sa čim muku muči i Aida Jamini.

Mnoge samohrane majke žive u krugu šire porodice, pa tako, kao i većina žena na Kosovu, nose teret neplaćenog rada u vidu vođenje brige o drugima, pripreme hrane i čišćenja. Sem ako fizički nisu toliko bolesne da ne mogu da nastave sa radom, Silja kaže da ― čak i kada se žene zaraze virusom, i dalje spremaju hranu i obavljaju sve kućne poslove, dok se zaraženi muškarci odmaraju i uživaju u nezi koju im pružaju žene iz domaćinstva.

“Čak je i virus neravnopravan”, kaže Silja.

Pogoršanje situacije u kojoj se nalazi Aida Jamini desilo se kada se, prošlog leta, sa svoja dva dečaka preselila iz centra Prištine u Kosovo Polje. Bio je to još jedan zadatak na njenom spisku obaveza: selidba u novi stan.

“Kažem da sam bila srećne ruke, jer bih u suprotnom možda ostala bez posla”, kaže ona. “Nisam sigurna da bih mogla da se brinem o svojoj deci, zbog selidbe i svega. Možda koristim ovu sreću pomalo ironično, jer smo mi, samohrane majke, u ovim situacijama uvek zaboravljene i naposletku moramo da se oslonimo na našu snagu i naše veštine da bismo preživele.”K

*Napomena urednika: Ovaj članak je izmenjen 15. marta 2021, a nakon publikovanja. U prvobitno objavljenom tekstu se navodi da su Koši i Gaši kazali da opštinski organi nisu čuli za administrativno uputstvo koje samohranim roditeljima pruža mogućnost upisivanja dece u predškolske ustanove. Ovaj segment smo ispravili, jer su Koši i Gaši, u stvari, tvrdili da mnogi samohrani roditelji nisu ni čuli za administrativno uputstvo zato što smatraju da ih opštinski organi nisu na svrsishodan način obavestili o postojanju pomenutog uputstva.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Članak je napisan u sklopu projekta “Human Rightivism”  koji, preko svog programa “Human Rightivism”, finansira Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA). Stavovi autora izneseni u ovoj publikaciji ne odražavaju nužno stavove Švedske međunarodne agencije za razvoj i saradnju (SIDA).