Jednog ranog majskog jutra, Vjolca Robeli Mripa je sela u svoj automobil i odvezla se do sela u blizini Peći. Ova pevačica, koja je i tekstopisac, pokucala je na vrata Mire Ljajći, jedne od poslednjih zakletih devica u ovoj zemlji. Pustila joj je demo najnovije pesme “Burrnesha” (“Zakleta devica”), u kojoj Robeli Mripa govori o tranziciji u životu zaklete device, od mladosti, preko celibata, do poznih godina.

Robeli Mripa je htela da intervjuiše zakletu devicu — ženu koja, prema albanskoj gorštačkoj tradiciji, može da pređe linije rodnih podela tako što se zarekne na čednost, nosi mušku odeću i često uzima muško ime — a sve u svrhe opsežnog dokumentarca na kom radi.

Nakon što je čula melanholične zvuke prvog dela pesme, Ljajći je pitala zašto muzika ima tako tužan ton. “Zašto ovo zvuči kao patnja? Ja ne patim”, rekla je ona muzičarki Robeli Mripi.

“Moja muzika nema nameru da vas prikaže slabima”, odgovorila je Robeli Mripa. “Moja poruka je da vas predstavimo kao ženu koja je, kada nije imala pravo ništa da kaže, ustala i rekla ‘Ja odlučujem o svojoj sudbini. Ja ću odlučiti kako ću da živim.’”

Foto: Flora Robelli.

Pesma “Burrnesha” predstavljena je u izlaganju Robeli Mripe na Prištinskom feminističkom festivalu FemArt, prošlog maja, na kom je obeležen povratak ove tridesetšestogodišnje pevačice na kosovsku muzičku scenu posle 15 godina. Ovo je popraćeno dokumentarcem u kom su prikazani prizori i trenuci iz raznih sela na Kosovu pomešani sa slikama Ljajći, koja je sada starica, ali liči na tipičnog albanskog muškog gorštaka.

Robeli Mripa, koja živi u UK već 12 godina, dovela je dvoje svojih saradnika Arama Zarikijana i Danija Rika — obojica istaknuti muzičari na londonskoj muzičkoj sceni — pred publiku Teatra Oda i oni su zajedno stvorili atmosferu albanske narodne muzike pomešane sa džezom, elektronikom i zvukovima muzike iz celog sveta.

Zajedno sa “Burrnesha”, Robeli Mripa je iskoristila ovu priliku da premijerno izvede svoju novu pesmu, “Zare”, a obe će biti deo njenog prvog albuma koji planira uskoro da objavi. Veliki deo kosovske publike koja je prisustvovala koncertu prepoznao je njen hit od početka ovog milenijuma, “Ajo” (“Ona”), što je pesma koja je podsetila na preobražaj Robeli Mripe od pop-rok pevačice do muzičarke koja se bavi drugim žanrovima, od džeza do narodne muzike.

Snovi čekaju

Godine 2000, kada je imala 17 godina, Robeli Mripa, zajedno sa nekoliko prijatelja, odlučila je da napusti rodni grad Kamenicu kako bi stvorila novi život u glavnome gradu. Robeli Mripi je ovo značilo da će oprobati sreću na prištinskoj muzičkoj sceni.

Iako je kao mala pevala na školskim priredbama, nije studirala na katedri za muziku prištinskog Fakulteta umetnosti. Umesto toga, ona je 2001. počela da radi kao voditeljka na KTV-u.

Inspirativni muzičari poput Kurta Kobejna, Dženis Džoplin, Alanis Moriset i Nine Simon dali su joj podsticaj; ona je stekla poverenje u svoj glas posle prvobitnog pojavljivanja u prištinskim pabovima u popularnom komšiluku Santea, gde je pevala najbolje pesme omiljenih umetnika u vreme kada je živa muzika doživela procvat.

“Osetim sebe dok pevam. Mislim da se ljudima dopao način na koji pevam, a i meni se svideo”, kaže ona. “Često sam pevala pesme Alanis. Ona peva o životu, kako može da vas razočara, zapleti koji mogu da se dese kada očekujete nešto drugo. Oduvek sam mislila da joj je glas zanimljiv — način na koji prenosi osećanja. Upravo zato i ja više volim melanholične pesme, jer svi mi u sebi imamo ono melanholično. A te pesme potiču iz stvarnih osećanja.”

U saradnji sa bendom Jerihon (Jericho) 2002. godine, kao deo UNDP-ove inicijative da se podigne svest o sidi, objavila je singl “Ajo”. Ova pesma je odmah postala hit, popevši se na vrh muzičkih lista na Kosovu i u Albaniji, pa se čak pojavila i na Bi-Bi-Sijevom albanskom šou Top of the Pops.

Robeli Mripa je godinu dana kasnije otišla u London da bi pratila jednogodišnji vokalni kurs. Njena viza je istekla, ali posle šest meseci na Kosovu, bila je odlučna da započne novu karijeru u UK. Ponovo je otišla, ali je jedan preokret u njenom životu za 15 godina odgodio povratak u muziku; zaljubila se, ubrzo udala i zbog porodičnog života sa dvoje dece morala je da stavi svoj san na čekanje, kako sama kaže.

“U London sam došla radi muzike. Projekat mi je bio u glavi”, kaže Robeli Mripa. “Ali sada, kada pogledam unazad, mislim da je bolje što se nije desilo ranije. Dok sam bila mlada, drugačije sam razmišljala o muzici i posle celog ovoga perioda naučila sam mnogo toga o muzici, a to što sam bila izložena uticaju raznih bendova ovde [u UK] otvorilo mi je sasvim nova gledišta.”

Bogata muzička scena u Londonu, koja nudi širok spektar koncerata i različitih umetnika, uticala je na Robeli Mripu da razmisli o svojim muzičkim stavovima. Nadahnuta različitim kulturnim uticajima iz svetske muzike, počela je istraživati albansku muziku, tradiciju i nasleđe.

“Naša tradicija, naša kultura i njeni motivi predstavljaju osnove moje sadašnje muzike”, kaže Robeli Mripa.

Ona je ponovo na repertoar stavila muziku Tefte Taško, istaknute albanske pevačice čije je pesme slušala kao dete sa roditeljima; pesma Robeli Mripe, “Zare”, predstavlja sasvim novu reinterpretaciju originalne pesme koju je izvodila Taško.

Nazad na “Burrnesha”

Upravo je fenomen zakletih devica obuzeo pažnju Robeli Mripe i mučio je sve dok nije završila tekst za pesmu “Burrnesha”.

Tradicionalno gledano, u zabačenim patrijarhalnim selima u brdima, ako glava porodice umre bez muškog naslednika, onda jedna od kćerki u domaćinstvu postaje muškarac i preuzima odgovornosti donosioca odluka u porodici. U mnogim drugim slučajevima, žene su položile zakletvu kako bi pobegle od neželjenih brakova. Ipak, mnoge postaju zaklete device iz prostog razloga što tada imaju mnogo više slobode — Robeli Mripu je ovo poslednje vrlo iznenadilo.

“Na primer, žena koju sam ja intervjuisala imala je petoro braće i nije stvar u tome što je porodica htela negde da je uda. Ona je sama odlučila da živi život muškarca. Makar joj je dozvoljeno da živi kako želi”, kaže Robeli Mripa. “Plakala sam dok sam pisala tekst. Mislim da će ova pesma pogoditi mnoge žene, posebno u delovima u kojima je patrijarhat izraženiji i gde su žene potlačenije.”

Neobična praksa zakletih devica zaintrigirala je strance vekovima. Engleski pesnik s početka 19. veka, Lord Bajron bio je fasciniran ovim konceptom koji je bio inspiracija za pripovetku Kanađanke i nobelovke Alis Munro, “Albanska devica”. Engleska putospisateljica, Idit Daram, navodno je imala koristi od ovog običaja kada je prelazila albanska brda na prelazu u 20. vek.

Foto: Flora Robelli.

Robeli Mripa je provela mnoge noći čitajući Daram i Alisu Jang koja je napisala knjigu “Žene koje postaju muškarci: albanske zaklete device”. Svesna toga da zaklete device imaju moć da proizvedu sjajnu priču za entuzijastičnog slušaoca, ona je kombinovala tekst i svoj glas kako bi stvorila pesmu “Burrnesha”.

Jednog dana prošle godine, dobila je poziv od Zarikijana. Robeli Mripa ga je, igrom slučaja, videla kako nastupa samo nekoliko nedelja ranije u londonskoj koncertnoj sali Rojal Albert Hol. Zarikijan, koji je dobio demo verziju pesme “Burrnesha” od prijatelja Robeli Mripe, rekao joj je da mu se dopala njena muzika i hteo je da uspostavi muzičku saradnju s njom. “Aram [Zarikijan] je vrlo uzbuđen oko projekta”, kaže Robeli Mripa. “Smatra ga vrlo autentičnim i moćnim.”

Nekoliko meseci kasnije, njih dvoje su nastupali pred prištinskom publikom. Iako “Burrnesha” i “Zare” još nisu objavljeni na način da su dostupni publici, pozivnica FemArta ju je vratila na binu ranije nego što je verovala da će se to desiti. “I dalje nisam bila spremna da nastupam pred javnošću”, kaže ona. “Ipak, bila je to dobra prilika da se vidi na čemu smo i da se testiramo.”

Nekoliko godina posle njene prvobitne pasije, jasno je da je ljubav Robeli Mripe prema muzici jača nego ikada ranije i ona želi da ovu ljubav prenesi publici ubuduće. “Mislim da je muzika most između različitih kultura i jezika”, kaže ona. “Ona prenosi radost, ljutnju ili zbunjenost, a čovek može to da čuje dok sluša pesmu.” K

Naslovna fotografija: Flora Robelli.