Blogbox | Migracija

Ovde nema ništa

Piše - 22.02.2019

Razgovor sa berberinom o tome zašto ljudi odlaze sa Kosova.

Nedelja je i sija žarko sunce, uobičajeno za avgustovski dan. Kako obično nedeljom boravim na selu, uvek koristim ovaj dan da bih posetio berberina. Uzimam telefon i pozivam *Edona, bricu koji me šiša već tri godine, da zakažem šišanje.

“Ej, Edone, radiš li danas?”

“Da, da, svrati do dva [popodne], ako možeš”, odgovara vrlo pozitivnim i prijateljskim tonom.

Nedelja je službeni praznik za većinu ljudi, ali je za Edona to radni dan, baš kao svaki drugi. U 10 ujutru otvara berbernicu koja se nalazi u Mališevu, jer niko ne dolazi pre toga, a ostaje da radi do osam uveče.

Edon je najpozitivnija osoba od svih ljudi koje poznajem. Uvek je nasmejan i vrlo prijateljski raspoložen, rukuje se kada se sretnete, oslovljava po imenu i uvek pita o tome kako ti je protekao dan, a zatim počinje da pripoveda raznovrsne priče. Živeći u malom gradu u kom su novosti nevažne, njega zanima ono što se dešava u velikome gradu [u Prištini].

Ne smeta mi da podelim priče ili važne događaje sa Edonom. Većina priča je dosadna, čak i one iz velikoga grada, a bez obzira na razgovor, uvek na kraju završimo u politici. Prošle godine sam otputovao u inostranstvo i svaki put kada sam sreo Edona, pričao sam mu o tome gde sam bio i kako sam se tamo proveo. On me je uvek pažljivo slušao, a svaki put kada završim neku priču, on mi govori o svom planu da poseti Berlin.

Priča o Berlinu, koju uvek slušam kada idem da se šišam kod Edona, podseća me na to da sam sebi govorio da neću više da delim svoje priče o putovanju sa Edonom. Ne zato što te priče nisu bitne, već zato što se uvek osećam krivim kada završim priču i on počne da mi priča o svom snu da poseti Berlin.

“Pomeri glavu nagore”, rekao je.

Polako pomeram glavu — pokušavajući da izbegnem neposredni kontakt sa Edonom preko ogledala — i tu počinje priča o Berlinu.

“Baš se zabavljaš”, rekao mi je Edon.

“Putuješ svuda. Sinoć sam gledao program o Berlinskom zidu, ti Nemci su baš neki pametnjakovići, oni su ujedinili zemlju posle 45 godina, a mi imamo tako malu zemlju, ali i dalje ne možemo ništa da uradimo.”

Edon nastavlja priču o trgovima i muzejima, parkovima i planinama, firmama, automobilima i mračnim mestima Berlina. Jednom mi je pričao kako u Berlinu postoje podzemni tuneli koji su toliko široki da sadrže robne kuće i da prestaju sa radom tek kasno u noć.

"Hej, znaš li kako brže mogu da dobijem vizu? Rekli su mi da moram da čekam oko 16 meseci da me pozovu."

“Jednom mi je prijatelj rekao da je podzemlje Berlina bolje od površine”, rekao je. Pričao mi je i o festivalu piva u Berlinu i o tome kako su njegovi prijatelji tamo stekli najbolja životna iskustva.

“Nikada nisam bio tamo, ne znam ništa o tome, ali ne brini se, i ti ćeš otići tamo”, odgovorio sam.

“Drži glavu pravo”, rekao mi je sa osmehom.

“Kako si danas? Šta si radio, kako ti je porodica?”, upitao sam ga, pokušavajući da promenim temu.

“Dobro su, svi su dobro. Mogu da kažem da sam i ja dobro. Izolovano, ali će se to, možda, jednog dana promeniti. Ej, usput da ti kažem, konačno sam se prijavio za vizu.”

“Čestitam”, rekao sam mu, napola glasa. “Kako to?”

“Sećaš se kada sam ti pričao o mojoj sestri iz Nemačke? Njen suprug mi je poslao radni ugovor i juče sam otišao da zakažem termin. Već duže vreme je molim da me tamo odvede, jer na ovome mestu više nema ničega, ali mi je uvek govorila da čekam. Dakle, konačno se desilo. Moram da priznam da sam vrlo srećan.”

“Hej, znaš li kako brže mogu da dobijem vizu? Rekli su mi da moram da čekam oko 16 meseci da me pozovu”, rekao mi je Edon.

“Čestitam, konačno ideš u Berlin. Već duže razmišljaš o tome i hvala Bogu da možeš da ideš!”, odgovorio sam, pokušavajući da izbegnem njegovo pitanje polusmeškom.

Gledajući ga u ogledalu, primećujem da je ovo odluka koju nije svojevoljno doneo. “Nisam imao drugi izbor, jer ovde nema više ništa, svi moji prijatelji su otišli.”

“Sad možeš da odeš i da ih vidiš.”

“Da, to je tačno. Mnogo sam se trudio da ostanem ovde, ali prosto ne znam šta da radim; nije stvar u tome da nisam dovoljno učio, moj otac mi ponekad govori ‘trebalo je više da učiš’, ali čak i kad završiš fakultet, i dalje ćeš morati da odeš odavde, jer ovde nema perspektive”, rekao je on, dodajući da su se neki njegovi prijatelji koji su završili studije iselili iz zemlje.

“Ne mogu da kupim ni telefon radeći u ovoj berbernici koju sam otvorio. Svi moji prijatelji ovde dolaze automobilima posle godinu dana rada u inostranstvu. Je l’ si video nekoga ko je došao belim Mercedesom pre neki dan? Otišao je pre dve godine sa ugovorom i sada se vratio u novom finom Mercedesu.”

Edonovi roditelji nisu dobro primili njegove vesti o aplikaciji za vizu.

“Majka mi je zaplakala kada sam joj rekao da planiram da apliciram za vizu, dok je moj otac bio ravnodušan, jer nikad nije mislio da će je poslati; danas su mu oči bile pune suza kada sam mu rekao za to. Nikad ranije nisam video oca takvog!”, priznaje Edon. “Ceo dan nije razgovarao sa mnom i nije me zvao.”

Nastavljajući da me brije, Edon mi je rekao kako on, tridesetogodišnjak, nije u mogućnosti da se samofinansira.

“Čak i da se razbolim, nemam zdravstveno osiguranje, ne mogu da kupim ni stan, jer nemam ugovor, a plata koju imam nije stabilna, nemam ništa. Hajde mi reci kako ovde da živim. I za njih će biti bolje ako se negde drugde skrasim, jer im ovako samo stvaram stres.”

"Ušao sam na teren, otišao do ćoška i počeo glasno da plačem. Ne znam zašto, ali su mi se suze neprestano slivale. U tom trenutku sam shvatio da moji prijatelji više nisu tu."

“Ko će sada ostati kod kuće?”, pitao sam.

“Nikoga neće biti ovde, biće samo moj otac, moja majka i moj brat koji živi u Prištini. On je u dugovima do guše, rekao je da će pobeći odavde samo ako mu se pruži prilika”, Edon je rekao, dodajući da će njegovi roditelji ostati u miru. U tom trenutku mu se glas izmenio i samo što nije zaplakao, ali je istog trenutka obrisao suze.

“Je l’ igraš fudbal? Znam da ga voliš”, pitao sam ga, pokušavajući da promenim temu.

“Ne baš.”

“Zašto? Zar nemaš vremena ili šta?”, pitao sam.

“Ne. Imam vremena napretek, jer berbernicu zatvaram u osam [uveče]. Uvek smo igrali u devet [uveče], ali sada više nema nikoga sa kim bih igrao!”

“Kako to da nema ljudi sa kojima bi igrao kada je cela opština puna mladih?”

“Gde?”, odgovorio je. “Kunem ti se da više nema nikoga od ljudi sa kojima sam nekada igrao.”

Edon se priseća da su imali ekipu od pet osoba i nekada su bili najbolji. “Eh, prošle godine je Rezarti (Rrezarti) otišao u Dansku. Putovao je ilegalno kroz Hrvatsku i platio 3.000 evra. Prošao je kroz Hrvatsku preko planina i snega, a zatim su u Italiju došli kombijem. Brat ga je čekao u Italiji i poslao ga za Dansku. Igrao je u odbrani, pa smo za njega našli zamenu.”

“Zatim, sredinom godine, Aljbani (Albani) je otišao za Sloveniju — očigledno posredstvom ‘poslovne vize’ — a zatim je otišao kod svog brata u Nemačku i nikada se više nije vratio”, Edon objašnjava kako su njegovi prijatelji otišli.

“Zatim je [Aljban (Alban)] razgovarao sa devojkom koja je živela u Nemačkoj o tome da dobije nemačko državljanstvo. Za Aljbana smo našli zamenu, pa smo nekako nastavili da igramo. Pre dva meseca, Tauljant (Taulant) i Besnik su otišli u Italiju. Posle toga smo prestali da igramo”, kaže Edon. On je ipak odlučio da jednog dana ode na teren, iako njegovih prijatelja tamo više nije bilo.

“Pozvao sam neke ljude čija sam imena zapisao kada su dolazili na šišanje, ali se niko nije pojavio. Zatim sam odlučio da odem sam na teren, misleći da će možda neko tu da se nađe. Kada sam ušao na teren, noge su počele da mi klecaju”, rekao je Edon, briznuvši u plač.

“Ušao sam na teren, otišao do ćoška i počeo glasno da plačem. Ne znam zašto, ali su mi se suze neprestano slivale. U tom trenutku sam shvatio da moji prijatelji više nisu tu, da su svi otišli za manje od godinu dana.”

Edon je zastao na trenutak. I meni su oči zasuzile. Najpozitivnija osoba koju znam iznenada je počela da jeca, a osećanje krivice i odgovornosti me je zapljusnulo. Osetio sam da sam odgovoran za to što on plače i za činjenicu da ne može da ostane u svojoj rodnoj zemlji sa svojom majkom i svojim ocem, da se igra sa svojim prijateljima i tamo stvara život.

"Zar ne razumeš da ovde nema ničega? Čak nemaš ni gde da izađeš više."

“Je l’ znaš da je kafić ‘Dejlajt’ (Daylight), gde smo nekada izlazili sa prijateljima, sada prazan?”, upitao me je, brišući svoje suze. “Vlasnik je rekao da mora da ga zatvori jer ne zarađuje dovoljno da bi mogao da ga drži otvorenim. Zar ne razumeš da ovde nema ničega? Čak nemaš ni gde da izađeš više.”

Edon je nastavio da mi priča o čudnoj stvari koja mu se desila.

“Je l’ znaš šta mi se desilo pre dva dana?”

“Šta?”, upitao sam.

“Bila su dvojica mladića; imali su oko 19 godina. Kosa im je baš porasla i došli su da je skrate. Rekao sam im da čekaju u redu, ali su mi pokazali dva pasoša. Kada sam ih pogledao, video sam da su u pitanju srpski pasoši. Zapitao sam se, ko su oni?”, kaže Edon.

“Je l’ možete da nam skratite kosu da bude ista kao na fotografiji? Prešli smo granicu preko Mađarske sa ovim pasošima koje smo uzeli od dvojice Srba. Već ličimo na njih, ali ako budemo skratili kosu kao oni, nikada nas neće prepoznati”, rekla su dvojica mladića Edonu.

“Zamisli ti čega su se oni setili. Ovde nema ništa, nema”, Edon kaže i u istom trenutku završava šišanje..

Radnja ove priče desila se pre 17 meseci; Edon sada živi u Nemačkoj. Ja sam našao drugog berberina koji, takođe, čeka nemačku vizu koju će dobiti ove godine — nakon čega ću morati da pronađem drugog berberina, a zatim novog i opet novog, sve dok se svi ne isele sa Kosova i sve dok ga ne ostavimo u rukama onih koji su ukrali Edonovu budućnost.

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

*Napomena urednika: ime Edon je pseudonim, jer nas je zamolio da ne otkrijemo njegovo pravo ime.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.