Špresa Ljošaj (Shpresa Loshaj) nije ništa znala o hidroelektranama do 2018. godine, kada se vratila u rodni grad Dečane, na Kosovu, prekinuvši svakodnevicu u Kanadi, gde živi. Sada je predstavnica pokreta koji je više od ekologije, veći od reka i vodnih resursa. To je pokret  iznikao kao demokratska inicijativa za okončanje izrabljivanja zajedničkog dobra, za poštovanje zakona i cilj im je da spreče sumnjive poslove od kojh posledice osećaju građani.

Ljošaj se već dve godine aktivno bori protiv malih hidroelektrana u Dečanskoj dolini, gde austrijska firma Kelag (to jest, Kelkos na Kosovu) sprovodi nekoliko projekata sa hidroelektranama na reci Bistrici u delu Nacionalnog parka Prokletije. Kao što je bio slučaj sa drugim oblastima i rekama po Kosovu, poput Nacionalnog parka Šar-planina i na reci Lepenac, brane i cevi su se stopili sa predelom uprkos tome što su se građani pobunili glasno protiv ove vrste gradnje u svojim opštinama.

Uz pomoć aktivista, Špresa Ljošaj je pokucala na svačija vrata, pa je stigla i do ministarstava, austrijskih diplomata, evroparlamentaraca, međunarodnih ekoloških organizacija i sudova.

Kelkos je i sam nedavno na Tviteru objavio da je zabeležio “više od 40 klevetničkih javnih izjava” predstavnika nevladine organizacije Pištaret (Pishtarët), koju je Ljošaj osnovala pre dve godine. Ipak, ona nije sama u uzbunjivanju i optuživanju kosovskih institucija za to što su Kelkosu i drugima izdale dozvole, iako oni nisu ispunili uslove i ispoštovali procedure.

Brojni su i flagrantni pravni problemi u vezi sa izgradnjom hidroelektrana širom Kosova. Utoliko gore da je nekoliko javnih institucija podiglo uzbunu i pokrenulo sopstvene istrage. Od oktobra 2020. do raspuštanja parlamenta pred februarske izbore, osnovan je skupštinski odbor sa samo jednim ciljem: da istraži proces izdavanja dozvola i praćenja rada hidroelektrana. Premda njihov rad nije obavljen do kraja usled raspuštanja skupštine, ovaj odbor je javnosti omogućio uvid u izjave svih aktera upletenih u poslove sa hidroelektranama, među kojima su i zvaničnici — gde se vidi i neusklađenost njihovog rada. 

Zaštitnik građana je nedavno objavio nesporan izveštaj po službenoj dužnosti, u kome navodi sve primere kršenja zakona u režiji Ministarstva za zaštitu životne sredine u proteklim godinama; takođe se opisuje kako je ovo ministarstvo, prema rečima predstavnika ombudsmanove kancelarije, prekršilo nekoliko zakona u sferi vodotokova, procedura u oblasti ekologije i javne uprave, ali i Ustav Kosova. Usled netransparentnosti Ministarstva za zaštitu životne sredine, u izveštaju se navodi da nije jasan pravni osnov za funkcionisanje hidroelektrana.

Uz podršku drugih ekoloških aktivista, Špresa Ljošaj je u januaru sama preuzela vođstvo u borbi za Dečansku dolinu, podnevši protiv javnih institucija tužbu bez presedana. Tamo je predstavila dokaze i zahtevala od Ministarstva za zaštitu životne sredine i Kancelarije za regulaciju energetike da poništi dozvole i licence za Kelkosov rad na dvema hidroelektranama na reci Bistrici. Sud je na kraju, u februaru, suspendovao koncesiju dvema dozvolama u trajanju od 40 godina i jedne licence od 15 godina koje su Kelkosu izdate za rad u Dečanima. To je bila prava pobeda, ali se uskoro ispostavilo da je u pitanju veći rat.

Samo nekoliko dana kasnije, Ljošaj, koja se uporno bunila protiv ekološke i socijalne štete koju Kelkos pričinjava meštanima i životnoj sredini u Dečanima, iz Kelkosa je primila tužbu za klevetu. U njoj zahtevaju obeštećenje u iznosu od 100.000 evra.

Aktivisti civilnog društva su ovaj slučaj nazvali strateškom tužbom protiv učešća javnosti, parnicom čiji je cilj da zastraši, cenzuriše i uplaši svakoga ko se usprotivi radnjama Kelkosa na Kosovu. To nije prva tužba koju je Kelkos podneo, jer je austrijski izvođač radova 2020. već tužio aktivistu Adriatika Gacaferija, potražujući isplatu 10.000 evra na ime obeštećenja.

Čini se da je Kelkosova tužba potpalila pokret, jer aktivisti sada ponovo aktuelizuju javnu raspravu i naglašavaju sve probleme za koje se smatra da su ih stvorili Kelkos i javne institucije.

Sa Špresom Ljošaj razgovarali smo preko ekrana, jer sada živi u Otavi, svom drugom domu, nakon jednogodišnjeg aktivizma u Dečanima. Pitali smo je u šta je ova borba prerasla, pričali o problemima na koje su naišli i o budućnosti.

K2.0: Kada ste došli u Dečane prvi put posle boravka u inostranstvu, zbog koje ste situacije ili u kom ste trenutku uvideli da morate da se posvetite ovdašnjim dešavanjima? Kada ste videli da nešto nije kako treba?

Špresa Ljošaj: Prvi put sam 2018. videla šta se događa u Dečanskoj klisuri. Došla sam na Kosovo radi konferencije o dijaspori i u Prištini čula da se u Dečanima nalaze hidroelektrane. Nikada ranije, u prethodnim godinama kada sam posećivala, nisam čula da se u Dečanima ili u Dečanskoj klisuri nalaze hidroelektrane; niko to nije spominjao.

Tako sam se zainteresovala da saznam u čemu je stvar sa tim hidroelektranama u Dečanima. Emisija “Jeta në Kosovë” je radila snimanje i rekli su mi, “ako hoćeš da vidiš, pridruži nam se”. Bio je to maj 2018. kada sam prvi put otišla da vidim o čemu je reč.

Dok sam na Kosovu boravila pre rata, uvek smo letovali u planinama, baš na mestu gde se sada nalazi [hidroelektrana] Bistrica II. Tamo su bili naši pašnjaci, a i dalje jesu. Tada sam videla da je stanje mnogo drugačije od onoga ranije; nije onako kako smo ga ostavili. Nisam putovala tamo posle rata, jer je put bio loš; znali smo da počinjena šteta i uvek sam zamišljala da baš tako izgleda. Rat makar nije narušio moje sećanje, moje sećanje o planinama iz detinjstva.

Užasno me je pogodilo kada sam videla uništenje velikih razmera jer sam shvatila da to mesto nimalo nije pošteđeno. Nema… [glas joj drhti dok naviru osećanja] mnogo boli… nema nijednog mesta na Kosovu koje rat nije uništio, pa ni nas same. Nisam mogla da verujem da je neko znao šta se dešava, kada sam čula da je Ministarstvo [za zaštitu životne sredine] bilo uključeno — da su oni dozvolili da se ovo desi i nisu ništa preduzeli da ih zaustave.   

Nisam mogla da verujem da na Kosovu žive ljudi koji su doživeli ono što smo mi doživeli i koji [i dalje] ovakve stvari priređuju svojoj zemlji.

Druga stvar je u tome što sam, kada sam čula da se ovde niko ne usuđuje da govori o hidroelektranama, postala još radoznalija i motivisanija, jer je neko morao da se pobuni protiv ovih hidroelektrana. Iako sam se tada vratila u Kanadu, uvek sam se trudila da održim kontakte i to me je uvek iznutra grizlo.

Pogled sa Dečanske klisure 2018. godine. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Što sam više informacija saznavala, to mi je bilo jasnije da Kelkos i uništenje u Dečanskoj klisuri akcentuju sve ono što ne valja na Kosovu, sve ono što ne funkcioniše. Propast kosovskih institucija, propast demokratije — sve to možete u ovom primeru da nađete. Svaki problem Kosova [vidljiv je] tamo — nesprovođenje zakona.  

Sada mi je jasno da svaki korak koji se preduzme za popravku [onoga što se desilo] u Dečanskoj klisuri jeste još jedan doprinos razvoju Kosova. Jer, smatram da će Kosovo [tek] da bude funkcionalna država kada se zakon sprovede u Dečanskoj klisuri, a znamo da će to jako dugo da potraje.  

Nismo se otisnuli u ovaj poduhvat sa mišlju da ćemo problem odmah rešiti, jer znamo da je to povezano sa načinom na koji Kosovo funkcioniše kao država. Kao prvo, u pitanju je šteta pričinjena životnoj sredini — kako je moguće da jedno mesto, u koje rat nije dirnuo, bude uništeno našim rukama, a to su, verovatno, bila jedina sećanja koja rat nije narušio. Kao drugo, u pitanju je funkcionisanje države Kosovo; na neki način, propast države Kosovo i nesprovođenje zakona, što se, da ponovim, vezuje za žrtve podnete u ratu.

Po mome mišljenju, mislim da je nemoralno dozvoliti gaženje po žrtvama koje su ljudi podneli. Mnogi su u Dečanima umrli, mnogo smo propatili da bismo [konačno] ugledali naš zakon — naš zakon — koji stvarno funkcioniše. Ako ga ne primenjujemo, to onda znači da smo izdali sve umrle.

Za čitaoce koji, možda, nisu ispratili sve radnje i probleme u vezi sa hidroelektranama u Dečanima, da li možete da navedete probleme i neuspehe Ministarstva za zaštitu životne sredine?

Ovaj projekat za izgradnju novih hidroelektrana u Dečanima počeo je 2010. Ministarstvo na samom početku nije tražilo od Kelkosa da obezbedi neophodne dokumente za izdavanje dozvola. Na primer, tu je dozvola za vodotok: Studija o reci [pod nazivom Prihvatljivo ekološko ležište] je trebalo da se izvede da bismo saznali koliko vode ima u reci i koliko bi vode trebalo ostaviti u reci da ribe i prirodni ekosistem prežive [pre nego što ga] Kelkos sprovede u cevi. To je prva studija [koja mora da se izvede kada se entitet] prijavi za izgradnju hidroelektrane. Ta studija nikada nije izvedena. Ministarstvo to nikada nije zahtevalo.

Dakle, Kelkos je preskočio svaku radnju koja vodi do podnošenja zahteva za dozvolu, a dozvola im je izdata. Kelkos ima konačne dozvole i može da kaže: “Mi imamo dozvole.” Međutim, ono što je oni trebalo da urade da steknu pravo na dozvolu — za to nema dokaza, što se i odrazilo na prirodu.

Deset godina kasnije, iz ministarstva su tražili od Kelkosa da izvede studiju. U slučaju nekih drugih dozvola odranije, [oni su rekli]: “Evo vam dozvola, imate 60 dana da izvedete studiju.” Prema odredbama zakona, ako je bilo koji uslov za izdavanje dozvole prekršen, onda se dozvola ukida i izvođač ne može ponovo da traži izdavanje iste dozvole u naredne tri godine. Kelkos je prekršio zakon nebrojeno mnogo puta i dokazi za to su javno dostupni.

Druga stvar je u tome što, čak i da Kelkos izvede studiju, ministarstvo od njega nije tražilo da instalira vodomere za sprovođenje studije. Kako možete da sprovedete [takvu] studiju? Ne možete golim okom da pogledate reku i procenite da “sada ima ili nema dovoljno vode”. Mora da postoji proces u realnom vremenu da bi se videlo koliko vode ima u reci. U najnovijoj dozvoli za rad na vodotoku [izdatoj u novembru 2020], ministarstvo je od Kelkosa ponovo zahtevalo da instalira sprave za merenje, ali nije određen rok.

Kelkos može da ode na sud i pred javnošću kaže: “To nije naša greška. Oni su nam izdali dozvolu i rekli da instaliramo sprave za merenje, ali nema roka. Mi ne kršimo zakon.”

Prema rečima predstavnika Kelkosa, oni imaju sopstvene metode za osiguranje i dokazivanje da u reci ima [dovoljno] vode. Svi ovi metodi su pod njihovim nadzorom i jedan od njih dvaput dnevno uslikava reku. Bivši radnik Kelkosa mi je rekao da, iako mi, [aktivisti], ukazujemo na to da Kelkos iscrpljuje vodu iz reke, oni [Kelkos] navodno prikupljaju podatke tako da dvaput dnevno puštaju vodu da teče i onda fotografišu, a nakon toga je ponovo zatvaraju. 

Nisam imala način da to proverim, pa zato to nisam ni spomenula, ali deluje mi apsurdno da upotrebite fotografiju napravljenu u određenom trenutku da biste dokazali da u reci ima vode čitava 24 sata. Međutim, ove godine, kada sam dobila pristup zahtevu koji je Kelkos podneo za izdavanje dozvole, shvatila sam da su upravo to bili dokazi koje je Kelkos koristio da bi, navodno, dokazao da u reci voda teče 24 sata. Nažalost, Ministarstvo za zaštitu životne sredine ne smatra upotrebu ovog metoda problematičnim. Dakle, u realnom vremenu, dvadesetčetvoročasovni vodomeri su zamenjeni dvema fotografijama koje Kelkos može da napravi kada god poželi, a može i da pušta i zatvara vodu prostim pritiskom na dugme, kada god poželi.

Dakle, ministarstvo činom izdavanja ovakvih dozvola i dalje narušava dostojanstvo i identitet kosovskih institucija. Mislim da nije ni profesionalno ni etički da se javna institucija iskoristi za spajanje sporazuma koje smatram individualnim, jer, u ovom slučaju, Republika Kosovo nije ta koja ovo čini. Republika Kosovo nije saglasna sa time da se zakoni Kosova koriste za sklapanje dogovora sa Kelkosom. [Umesto toga], ima nekih pojedinaca u ministarstvu i nekih individua u Kelkosu koji se dogovaraju oko toga koje će se dozvole izdavati, pritom izopštavajući javnost iz ovog procesa. Sve dok mi [javnost] nemamo pojma o onome što se tamo dešava, ništa u našim očima ne može da bude legitimno.

Vas i vašeg kolegu aktivistu tužili su za klevetu zbog aktivističkog delovanja. Kako biste opisali Kelkosov modus operandi kada je u pitanju izgradnja hidroelektrana?

Na osnovu radnji koje je Kelkos preduzeo, mislim da im namera nije da postanu članovi zajednice u kojoj rade, već [samo] da iskoriste naše resurse. Njihov je cilj da nas što više od tog područja izoluju. Jer, usled posledica nastalih zbog Kelkosovog delovanja, mi više nemamo pristup istim resursima kao ranije. Na jedan izvestan način, čini se da Kelkos tvrdi da je jedini u Dečanskoj klisuri koji ima pristup tim resursima.

Dakle, kada su videli da se bunimo, odmah su podneli tužbe protiv nas, jer su verovali da mogu da ućutkaju zajednicu. Kelkos dosad nije pokazao da ima iskrene namere i da je poželjan partner u zajednici. Nažalost, tamošnji meštani znaju da, ukoliko kažu nešto protiv Kelkosa, rizikuju nastanak problema sa mnogim ljudima odatle, pa su zato svi oprezni. Ne svi, ali većina ljudi, i to je opravdan strah.

Govorili ste da je zajednica u Dečanima u opasnosti. Od čega?

Posteri na temu zaštite životne sredine koje lepimo po Dečanima, stalno cepaju meštani koji brane Kelkosove interese. Za mene ti ljudi nisu opasni, ali jesu po ljude koji tamo žive. Dakle, na osnovu onoga što smo videli i saznali iz dokaza, Kelkos ima vrlo raširenu mrežu koja nezakonitim sredstvima štiti svoje interese.

Otkako sam postala aktivistkinja nikada nisam htela da kažem nešto što će nekoga uvaliti u nevolju, jer znam da će ljudi koji se bune naići na realne životne probleme. Zato sam odlučila da se bunim još glasnije. Došlo je vreme da se još glasnije pobunim; meštani moraju da budu oprezniji po ovom pitanju, jer za njih ovo nije bezbedno.

Dosad su mi svi govorili: “Ono što radiš je ispravno, ali budi oprezna.” Ponekad se zapitam da li stvarno postoji nešto zbog čega treba da budem obazriva. Nekada sam vodila mnogo računa; na primer, nisam odlazila u planinu posle šest sati uveče, jer sam znala da je svašta moglo da se desi.

Međutim, onda je došlo vreme kada sam govorila sebi: “Najgore što može da se desi jeste da poginem. Ako ne pokušam, neću ništa da postignem.” Sarađivala sam, ali i dalje sarađujem sa svojim suprugom Visarom Alimehajem. Zajedno pravimo korake. Zbog toga sam, naravno, počela sigurnije da se osećam. Kada je bilo razloga i sumnje za brigu, policiji u Dečanima i Kforu smo slali dokaze da je naše aktivističko delovanje u opasnosti, jer oni prate oblast u kojoj se nalazi [jedna od] hidroelektrana.

Ipak, opasnost je mnogo realnija za tamošnje ljude, jer oni koje poznajem, oni koji brane Kelkosove interese i — na primer — cepaju naše postere, oni su opasni. Oni su opasni po meštane.

Lokacija Rupa (ili Zali Rupa) jedno je od mesta koje je pogođeno izgradnjom hidroelektrane u Dečanima. Vi ste, sa meštanima, govorili o važnosti ove lokacije. Šta vama ovo mesto znači?

Lokacija Rupa je dolina okružena planinama koja je pristupačna meštanima Dečana, Junika, Đakovice i Peći. To znači da je u pitanju tačka koja je povezivala brojne planinske predele, ali je bila i redak prirodni dragulj, ravnica opkoljena planinama i rekom.

Zemljište je bilo šljunkovito. To je razlog zbog kog je Kelkos video materijalnu korist i predložio kreiranje rečnog sliva [pomoću brana] na tom mestu. Kosovska vlada je svesrdno prihvatila sliv koji će, navodno, selima poslužiti za navodnjavanje. Opština Dečani je u javnosti saopštila da prave sliv; “biće ovde sliv, što je vrlo dobro za sve nas”.  

Kelkos je počeo da kopa, vadeći šljunak i nizvodno gradeći hidroelektrane. Potom su kazali da nisu mogli da izgrade sliv, jer čvrsto tlo ne može da drži vodu. Mogli su da probaju sa jednim metrom, sa dva ili pak tri metra — ne možete da izvadite kilometarske količine šljunka, da uništite prirodu i kažete “hteo sam da napravim sliv”. Dakle, čini se da Kelkos nikada nije planirao rečni sliv, a deset godina kasnije i dalje nemamo ništa opipljivo kada je reč o slivu — mislim da je Kelkos time pokušao da nas obmane.

Dakle, Kelkos je mogao da eksploatiše naše resurse od početka i nije se kretao zakonitim putanjama. Ako sliv zaista ne može da se izgradi, to je trebalo pravovremeno da prijave. I dalje se ne zna zašto Kelkos nije izgradio sliv, jer o tome nema informacija dostupnih javnosti.

To područje je sada sasvim devastirano — posebno leti, kada se pretvara u pustinju. Gorštaci koji su ranije imali pristup tom mestu sada tamo više ne mogu da priđu. Više nema lokacija za izlete, jer se u pustinji piknik ne pravi. Kada čovek ode tamo, zaboli ga srce.

Ne možete da piknikujete nigde duž Dečanske klisure, jer je reka uništena i Kelkos je izmenio geografsku konfiguraciju klisure. Reka nije ono što je bila, visina puta u odnosu na reku više nije što je bila. Ima drveća koja sasvim razdvajaju reku od puta.

To je jedan drugi svet. Svaki put kada prođete tim putem, sve više liči na kraj u kome nema mesta turizmu ili meštanima; više nije pristupačno za izlete, ispašu stoke ili letnje kampove. Bojim se da, posle nekog vremena, tamo više ništa neće moći da se radi.

Kelkos ni ovaj put ne preuzima odgovornost za ono što se desilo na lokaciji Rupa. Ministarstvo za zaštitu životne sredine je od samog početka znalo za ovu tragediju. Imamo izveštaj iz ministarstva; inspektor je 2014. otišao tamo i fotografijama [dokazao] šta Kelkos radi. Imamo [slike na kojima se] kamioni puni šljunka kreću nizbrdo. Kada je taj izveštaj, iz 2014. godine, poslat ministarstvu, pogađajte šta se desilo. Ama baš ništa. Ovo pitanje nikada više nije pomenuto, iako sam tražila da saznam koje su odluke donete po podnošenju tog izveštaja, da li je nešto učinjeno. Nikada mi nisu odgovorili.

Pogled sa lokacije Rupa 2018. godine. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Dakle, Ministarstvo za zaštitu životne sredine je Kelkosov saučesnik u uništenju Rupe, u devastaciji načina života desetina hiljada meštana koji su imali pristup Rupi i obližnjim planinama. Imali smo pristupno mesto za kampovanje, ali je to bila i tačka povezivanja sa drugim planinama radi planinarenja. Odlazili smo tamo da skupljamo čajeve i borovnicu — bio je to vrlo važan segment života ljudi u Dečanima. To im je bilo u krvi.

Sada se sve to promenilo — više nema istog načina života, jer nije isto kada odete u pustinju. Kako vreme bude prolazilo, te planine će izgubiti svoje najvažnije osobine po kojima su bile poznate kod stanovnika Dečana, jer je svako selo povezano sa njima. Što je još bitnije, tako će nastati štetne posledice po održavanje i razvoj uzgoja životinja, jer je ovo veoma razvijen sektor u Dečanima.

Ako moja generacija nema pristup planinama, ona sledeća, koja tamo još nije bila, neće hteti da ode. Dakle, sve dok nas drže u izolaciji, biće mnogo lakše da isto to urade sa sledećom generacijom.

Prošlog decembra ste se pojavili na sudu da zahtevate suspenziju ekoloških dozvola koje je izdalo Ministarstvo za zaštitu životne sredine i licenci Kancelarije za regulaciju energetike, a koje omogućuju Kelkosu da rukovodi dvema hidroelektranama u Dečanima i Belaji. I Samoopredeljenje je istovremeno isto ovo pitanje pokrenulo na sudu. Sud je odlučio da ih suspenduje, ali je ministarstvo dozvolilo Kelkosu da nastavi rad i uložilo žalbu na odluku suda. U međuvremenu, ove institucije su Kelkosu izdale drugu licencu i dozvolu za rad na Bistrici II. Na kraju, posle procesa apelacije, sud je ponovo suspendovao sve dozvole i licence. Ministarstvo se, u vrlo osetljivom trenutku, dosta borilo za ove licence. Šta to vama govori?

Kada su dozvole za dve hidroelektrane izdate prošlog novembra bilo je to ozbiljno kršenje zakona, jedno od najvećih na Kosovu otkako je uvedena demokratija.

Dve sedmice pred izbore [početkom ove godine], dobili smo insajderske informacije da su neki ljudi iz Ministarstva za zaštitu životne sredine intenzivno radili na tome da Kelkosu obezbede sve dozvole koje su im potrebne, i to pre održavanja izbora. Izgleda da su sa Kelkosom napravili dogovor prema kome su im, očigledno, obezbeđeni svi neophodni dokumenti i to je, nekako, bilo zakonito, iako nisu ispunili nijedan uslov u odnosu na vodotokove i životnu sredinu. 

Ukratko rečeno, čini se da su saradnici Kelkosa zakon gurnuli u stranu, prihvatili sve što je Kelkos ponudio i izdali sva dokumenta koja su im trebala. Ovde više nije stvar u pravnim kriterijumima koje Kelkos nije ispunio, već je stvar u tome kako je moguće da šačica ljudi drži javne institucije zarobljenima i da ih koristi protivno javnom interesu.

Ovo nije nemar. Ovo je namerni napad na naše resurse i vladavinu prava. Mi sprovodimo analizu vladinih odluka [koje se vezuju za hidroelektrane] i dosad nismo pronašli nijedan dokument, nijednu radnju javnih institucija koja je preduzeta da se zaštite naša ekološka prava. Teško je u to poverovati, ali je istina. Prema tome, nijedna od ovih dozvola nije važeća.

To je za nas alarmantno; obavestili smo pravosuđe. Obavestili smo glavnog tužioca u Peći i poslali [javno] obaveštenje u kom navodimo da se ovo dešava. Preduzećemo i druge korake.  

Ranije smo tražili od Ambasade Austrije da se distancira od Kelkosa i da im poruči: “Nemate našu podršku.” Međutim, ambasada i dalje javno podržava Kelkos. Naizgled nisu svesni štete koju njihove odluke pričinjavaju Kosovu.

Pošto su izbori sada završeni — ako se formira nova vlada, šta očekuju aktivisti?

Od nove vlade očekujemo da odmah počne da rešava ove probleme i sprovede detaljnu analizu ovih procesa, kao i da pravosudne institucije smatraju odgovornim sva involvirana lica. Dozvole, za koje znamo da postoje, poslate su na sud, [ali] ne znamo koliko je dozvola Kelkos uspeo da dobije.

Sud se saglasio sa time da se ove dozvole stave na čekanje i da do daljnjeg ne bi trebalo da se izvršavaju. Sud je smatrao da dozvole mogu da pričine nepopravljivu štetu našoj životnoj sredini. Nismo sigurni da li će Kelkos poštovati ovu odluku, jer to ni ranije nisu činili.

Tuže me zbog objava na Fejsbuku, zato što sam stupila u kontakt sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine i Kancelarijom za regulaciju energetike i zato što sam zahtevala suspenziju Kelkosovih licenci, jer je nezakonito da radite bez ekoloških dozvola, zbog mojih razgovora sa medijima — manje više, zbog svega. A izgleda da je Kelkos na Tviteru objavio da su identifikovali 40 drugih primera da sam, prema njihovim tvrdnjama, naškodila njihovom ugledu.

Nigde drugde na svetu nisam čula za ovakvo negiranje činjenica uprkos ovolikim dokazima.

Imamo dovoljno dokaza u vidu fotografija i video-snimaka koji ukazuju na degradaciju zemljišta. Poznajemo ljude pogođene ovim radnjama, a koji su svedočili o onome što doživljavaju zbog Kelkosovoga kršenja zakona. Imamo dokaze o tome kako su odluke donošene da bi se Kelkosu obezbedile dozvole. Kelkos je i te kako upoznat sa time.

Izuzetno su uplašeni i trude se da zataškaju stvari; upravo zato preduzimaju ekstremne mere da bi me ućutkali i sprečili druge da se pobune.

Izgleda da su pomislili da vladavina prava nikada neće pustiti korene na Kosovu. Dok obelodanjujemo kako su procesi tekli, bolno je gledati njihov stepen nepoštovanja prema našoj mladoj republici. Mi smo ogolili tek neke prekršaje koje su počinili oni i javne institucije.

Vidna degradacija jeste samo jedan deo, dok je šteta pričinjena našim javnim ustanovama nepopravljiva i trebaće da prođu decenije da se to uredi. Dakle, na osnovu otkrivenih dokaza možemo sa sigurnošću da kažemo da je to jedina stvar koju je Kelkos priredio Kosovu, dok i dalje zarađuje milione evra od naših poreza.K

Ovaj razgovor je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Intervju je rađen na albanskom.

Naslovna ilustracija: K2.0.