U septembru 1998. godine, Ramadan Nishori, tada 21-godišnjak, uhapšen je u svom rodnom mestu, u Drenici, i odveden u lokalnu policijsku stanicu. Dok je stajao u dugom redu sa drugim uhapšenim Albancima, čekajući ispitivanje, dvojica srpskih policajaca su ga odvojila i odvela u WC, gde ga je jedan od njih silovao.

Istog dana, Nishori, kao i mnoge druge Albance koji su bili sumnjičeni za političku aktivnost, uhapšen je pod optužbom za terorističke aktivnosti. Na kraju rata, u junu 1999. godine, prebačen je u Srbiju, pre nego što je pušten iz jugoslovenskog zatvora 2001. godine, kada je Beograd usvojio zakon o amnestiji za nekoliko stotina albanskih zatvorenika.

Više od dve decenije kasnije, Nishori je postao prvi muškarac preživela žrtva seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu koji je javno podelio svoje iskustvo.

Na javnom događaju, koji je održan 14. aprila 2025. godine u bioskopu Armata u Prištini, Nishori je govorio o svom iskustvu silovanja od strane srpskog policajca, kao i o svom dugom putu kroz traumu, ćutanje i isceljenje.

Sedeći pored svoje psihološkinje Selvije Izeti, s kojom je sarađivao godinama, Nishori je govorio o životu koji je izgradio uprkos traumi, na događaju koji je organizovao Centar za rehabilitaciju žrtava torture (QKRMT), povodom Dana sećanja na preživele žrtve seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu.

“Ja sam otac i muž koji pokušava da izgradi normalan život. Imam ženu koja me je podržavala kroz sve i decu koja su svetlost mojih očiju”, započeo je Nishori svoju priču. “Želim da me ljudi vide kao nekog ko je prošao kroz mnogo toga i nikada nije pokleknuo. Ne želim da me gledaju sa sažaljenjem, već sa poštovanjem. Kao nekog ko je pao, ali je ponovo ustao.”

“Ovde sam ne da bih zaboravio kroz šta sam prošao, već da ne bih zauvek ostao zatočenik prošlosti”, dodao je.

Jedan od mnogih napada srpskih snaga na sela u Drenici dogodio se u poslednjoj nedelji septembra 1998. godine, koji je Human Rights Watch opisao kao “Nedelja terora u Drenici”. Tokom tog perioda, Nishori je sa porodicom i rođacima potražio utočište u selu Negrovce, dok su napadi naterali stotine meštana da napuste svoje domove.

Nakon što su srpske snage ušle u selo, vojnici su, kao što se često dešavalo tokom rata, odvojili muškarce od žena. Nishorija su, zajedno sa još nekoliko muškaraca, odveli u policijsku stanicu u Glogovcu.

U noći 26. septembra, dok je čekao da bude saslušan, dvojica policajaca su ga odvukla i odvela u toalet. Nakon što ga je jedan od njih seksualno zlostavljao, Nishori je ispričao da se i drugi spremao da učini isto. U tom trenutku, jedan Albanac koji je tada radio u stanici, uznemiren njegovim vriskom, intervenisao je i izvukao ga napolje. Te noći Nishori uopšte nije bio ispitivan.

“Ono što ti se desilo, ne smeš nikada nikome da ispričaš”, rekli su mu kasnije srpski policajci.

Poput mnogih političkih zatvorenika tog vremena, Nishori je najpre prebačen u zatvor u Prištini, zatim u zatvor u Lipljanu, a na kraju u zloglasni zatvor Dubrava, gde je kasnije preživeo masakr koji se dogodio između 19. i 24. maja 1999. godine.

Nishori se ubrzo nakon izlaska iz zatvora, 2001. godine, oženio. Živeo je sa roditeljima i braćom na selu, ali je traumatično iskustvo držao u sebi, nesposoban da ga podeli sa bilo kim.

“Kad sam se oženio, rekao sam sebi: ostaviću prošlost iza sebe i počeću novi život”, rekao je. “Ali to je bilo nemoguće. Živeo sam u strahu da će neko saznati [šta se desilo].”

Živeo je u Glogovcu, nedaleko od mesta gde se zločin dogodio, ali ga je strah da bi neko mogao saznati istinu naterao da sa suprugom preseli u Kosovo Polje.

“Osećao sam se slobodnije, ali sam i dalje bio zatvoren — kao da sam nosio zatvor u sebi. Pokušavao sam da sebi objasnim da je bio rat, ali opet je bilo nemoguće”, rekao je.

Kada ga je psihološkinja Izeti pitala da li je ikada osetio potrebu da podeli svoju priču sa nekim, odgovorio je:

“Nisam osećao potrebu da to ispričam, govorio sam sebi: ja sam muškarac, niko ne sme da zna”, rekao je. “Mislio sam da će me, ako kažem, ponižavati i ismevati. Noću bih izlazio iz kuće, plakao i pokušavao da olakšam dušu, pa se vraćao nazad. Sramota mi je bila teža od bola.”

U potrazi za mirom i podrškom

Više od 20 godina Nishori je živeo u tišini, progonjen traumom, osećajem krivice i samoprezira. Njegovo mentalno zdravlje bilo je narušeno i nije bio u stanju da govori o onome što je preživeo.

Iako je znao za žene koje su bile mete srpskih snaga tokom rata, nije bio svestan da je seksualno nasilje bilo primenjivano i nad muškarcima. Ćutanje koje je okruživalo ovu temu samo je dodatno pojačavalo njegov osećaj izolacije. Jedan od razloga što se seksualno nasilje nad muškarcima i dečacima toliko dugo nije prijavljivalo jeste i to što su mnoge organizacije koje su radile sa preživelima od seksualnog nasilja bile jasno profilisane kao organizacije za prava žena, fokusirane na preživele žene. Od svih organizacija na Kosovu, jedino je Centar za rehabilitaciju žrtava torture (QKRMT) imao stručnost da radi i sa muškarcima i njihovim traumatičnim iskustvima usled torture.

Godine 2005, posle mnogo pokušaja tokom godina, Nishori se prvi put približio QKRMT-u, ali nije imao hrabrosti da uđe unutra. Tada je odlučio da napusti Kosovo i sa porodicom se preselio u Crnu Goru. Ni tamo nije pronašao mir.

Prekretnica se dogodila 16. oktobra 2018. godine, kada je video Vasfiju Krasniqi-Goodman kako daje intervju na Radio-televiziji Kosova (RTK). Krasniqi-Goodman bila je prva žena koja je javno progovorila o seksualnom nasilju koje je pretrpela tokom rata.

“Zavideo sam joj”, rekao je. “Govorio sam sebi: ona govori i oslobađa se tereta.”

Nishori ju je odmah kontaktirao i ispričao joj da je mnogo puta pokušao da ode do organizacija koje nude pomoć, ali nikada nije uspeo da uđe.

“Sutradan sam otišao i od tada se više nikada nisam udaljio”, rekao je.

Njegove prve psihološke seanse u QKRMT-u, 2018. godine, poklopile su se sa uvođenjem zvaničnog priznanja preživelih žrtava seksualnog nasilja od strane Vlade Kosova, čime im je omogućeno da apliciraju za status žrtve i dobiju mesečnu penziju preko Državne komisije za verifikaciju. Te iste godine, organizacije poput QKRMT počele su da primaju sve više svedočanstava i od muškaraca koji su preživeli seksualno nasilje tokom rata. Mogućnost zvaničnog priznanja i finansijske podrške od strane države ohrabrila je desetine muškaraca da potraže pomoć i podele svoja iskustva.

U isto vreme, značajno je porastao i broj žena koje su se obraćale organizacijama za podršku. Tokom tog perioda, Nishori je takođe, po prvi put, shvatio da nije jedini muškarac koji je preživeo seksualno nasilje.

Tokom događaja u Kinu Armata, Nishori je podelio početak svog procesa izlečenja kroz terapiju u QKRMT-u — od prvog dana, kada je pognute glave počeo da priča svoju priču, do trenutka kada su dani postajali lakši, naročito kada je vreme provodio na grupnoj terapiji sa drugim muškarcima koji su preživeli seksualno nasilje tokom rata. Kada je njegovo stanje počelo da se poboljšava, odlučio je da o tome kaže svojoj supruzi.

“Rekla je: ‘Bio je rat. Svakome se moglo desiti. Do sada si imao moju podršku, od sada ćeš imati još više’”, ispričao je on. “Nisam više morao da bežim od kuće.”

Nakon toga, odlučio je da kaže i svojoj ćerki, koju je pozvao na jednu od njihovih uobičajenih kafa. Pošto nije znao kako da to kaže rečima, jednostavno joj je pokazao odluku Komiteta za verifikaciju žrtava seksualnog nasilja, jer je već dobio status žrtve.

“Zagrlila me je i rekla: ‘Uvek ću biti uz tebe’”, priča Nishori. “Osećao sam se kao da sam skinuo 500 kilograma sa sebe.”

Jedini problem koji mu je preostao bio je kako da ovu istinu saopšti svojoj dvojici sinova — teret koji je njegova ćerka rado preuzela, želeći da mu pomogne.

Nishori je naglasio da je podrška porodice bila ključna za izgradnju novog osećaja o sebi, uključujući i njegovu ulogu oca.

“Posle svih tih godina, napokon sam se osetio kao otac”, rekao je. “Kao pravi otac. Nikada dosad nisam mogao da budem otac svojoj porodici i da se brinem o njima.”

Na kraju svog izlaganja, Nishori se obratio onima koji su prošli kroz slične iskustva, ohrabrujući ih da ne ćute, i pozvao članove porodica preživelih da ostanu uz njih i podrže ih na tom putu.

“I kažem onima koji su prošli kroz ovo: sramota nije vaša. Sramota je onih koji su to učinili”, zaključio je on.

Muškarci u senci zaborava, traume i tišine

Do sada je QKRMT pomogao oko 700 preživelih žrtava seksualnog nasilja povezanim sa ratom, od kojih je oko 10% muškaraca.

Tokom rata 1998–1999. godine na Kosovu, procenjuje se da je seksualno nasilje pretrpelo do 20.000 osoba. U periodu odmah nakon rata, organizacije poput Human Rights Watch-a dokumentovale su sistematsku prirodu ovih zločina, povezujući ih sa strategijom režima Slobodana Miloševića za etničko čišćenje Albanaca sa Kosova.

Rat u Bosni i Hercegovini označio je istorijski trenutak u međunarodnoj pravdi, kada je silovanje zvanično priznato kao zločin protiv čovečnosti i ratno sredstvo. Ovaj rat nije samo skrenuo pažnju međunarodnih sudova i organizacija na seksualno nasilje prema ženama i muškarcima – što je dovelo do prvih istraga Ujedinjenih nacija o seksualnom nasilju nad muškarcima i dečacima tokom rata – već je i naglasio činjenicu da se seksualno nasilje često dešava i u centrima za pritvor i zatvorima.

Sada, priča Nishorija može pokrenuti širu diskusiju koja obuhvata i iskustva muškaraca koji su dugo ostali u senci, često zapostavljeni i neshvaćeni. Organizacije poput QKRMT-a radile su sa muškarcima koji su, kao i žene, bili seksualno zlostavljani u različitim okolnostima: u svojim domovima, tokom bekstva kao izbeglice ili čak na ulici. Međutim, značajan broj slučajeva desio se u centrima za pritvor, naročito prema političkim zatvorenicima.

Profesionalci/ke za mentalno zdravlje u Kosovu, koji/e rade sa preživelim žrtvama seksualnog nasilja, rekli/e su u ranijem istraživanju za K2.0 da više od polovine muškaraca koji su preživeli zlostavljanje i koje oni/e tretiraju, izveštavaju da su bili seksualno zlostavljani tokom privođenja — bilo u zatvorima, policijskim stanicama ili improvizovanim objektima. Neki svedoci čak sugerišu da je seksualno nasilje od strane jugoslovenskih policajaca prema muškarcima i dečacima albanske nacionalnosti na Kosovu počelo još u osamdesetim i početkom devedesetih godina, tokom političkih nemira. Izveštaj Amnesty Internationala iz 1993. godine pominje medicinski izveštaj iz Prizrena, koji dokumentuje slučaj jednog muškarca koji je primljen u bolnicu nakon što je bio priveden od strane policije. Izveštaj kaže da je pretrpeo povredu levog testisa usled udaraca drvenim batinom.

Tačne razmere seksualnog nasilja koje je izvršeno prema muškarcima i dečacima tokom rata na Kosovu i dalje su nejasne. Rok za prijavu za priznavanje statusa žrtve seksualnog nasilja trebalo bi da istekne u maju 2025. godine. Tek nakon završetka ovog procesa, dokazi prikupljeni od strane Komisije za verifikaciju i nevladinih organizacija trebalo bi da pomognu u pružanju potpunijeg, iako delimičnog, razumevanja obima i prirode ovog nasilja.

Naslovna slika: Snimak iz direktnog prenosa Radio-televizije Kosova (RTK).