Programi političkih stranaka koji se predstavljaju i stalna retorika političkih partija pred opšte izbore 9. februara, otkrivaju dugogodišnji pristup države Kosova prema rodnoj pravdi: simbolično pominjanje umesto transformativnog prioriteta.

Pozivi za rodnu ravnopravnost, podržani konkretnim politikama, retko su se čuli unutar zidova Skupštine. Umesto toga, ti pozivi odjekivali su snažno van nje, ispred Skupštine, na ulicama, gde su se žene Kosovarke okupljale kako bi protestovale i tražile rodnu pravdu. Ipak, suočavale su se sa ravnodušnošću političkih predstavnika, koji su stalno izbegavali da te zahteve pretvore u opipljive i značajne promene.

Svaka nova statistika ili podatak potvrđuje staru, surovu realnost: nivo nezaposlenosti žena je visok. Od 595.474 žena u radnoj dobi, samo 19,8% je zaposleno, što je skoro tri puta manje u poređenju sa brojem muškaraca — od 576.289 muškaraca u radnoj dobi, 53,4% je zaposleno. Međutim, ovo je samo površina dubljeg strukturnog problema.

Zakon o radu na Kosovu, koji nije ažuriran već 15 godina, na primer, jača patriarhalne norme time što stavlja glavni finansijski teret porodiljskog odmora na poslodavca. Ova praksa obeshrabruje preduzetnike da zapošljavaju žene. Takođe, zakon, generalno, tako što daje ocu samo dva dana porodiljskog odsustva, isključuje ga iz zajedničkih roditeljskih odgovornosti i vezuje brigu o deci i neplaćeni rad zauvek za žene.

U međuvremenu, ograničen broj javnih predškolskih ustanova/vrtića, ili njihovo potpuno odsustvo — 62 širom Kosova, dok devet gradova uopšte nemaju javne vrtiće — ostavlja mnoge žene bez drugih opcija osim da rade sa punim radnim vremenom, što im otežava ulazak na tržište rada. Takođe, nema sistematskih pokušaja da se u ekonomiju uključe žene romske, aškalijske i egipćanske zajednice, koje se suočavaju sa dvostruko većim ograničenjima u zapošljavanju. Još više su marginalizovane queer žene, koje se suočavaju sa još težim realnostima, uključujući nasilje u porodici, izolaciju, značajno isključenje sa tržišta rada i visok stepen siromaštva.

Politički establišment nije uspeo da sprovede ni progresivne zakonske odredbe, kao što su Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Istanbulsku konvenciju. Dok zakon zahteva ravnomernu zastupljenost, političke stranke jedva da dosežu prag od 30% učešća žena na svojim listama. Takođe, Istanbulska konvencija — istorijski ugovor za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja — imala je minimalan uticaj na poboljšanje odgovora pravosudnog sistema na nasilje u porodici od kada je postala deo Ustava Kosova 2020. godine. Nasilnici se često tretiraju sa tolerancijom od strane pravosudnog sistema, skloništa za žrtve su stalno nedovoljno finansirana, a socijalni radnici često nemaju osnovne resurse da pruže efikasnu podršku.

Nedostatak feminističkog pristupa unutar institucija omogućava da kulturne norme, koje vezuju imovinu za muškarce, ostanu netaknute, čime se održava nizak procenat vlasništva žena. Obezbeđivanje pristupa imovini ne bi samo garantovalo ženama pristup njihovim nezamenjivim pravima, već bi takođe doprinosilo njihovoj ekonomskoj nezavisnosti.

Iako se povremeno vode diskusije o rodnim pitanjima, patrijarhalni ton Skupštine nastavlja da žene svodi na homogenu grupu, uglavnom definisanu njihovim ulogama kao majke unutar nuklearnih porodica. Ova dinamika posebno je došla do izražaja poslednje dve godine, tokom debate o Nacrtu zakona o reproduktivnom zdravlju i medicinski potpomognutoj oplodnji (MPO).

Debata se uglavnom fokusirala na član 15 nacrta zakona, koji je prepoznao neudate žene sa 18 i više godina kao korisnice prava na MPO. Trenutno, putem administrativnog uputstva, žene bez partnera i parovi mogu postati roditelji putem MPO u privatnim bolnicama. Međutim, sa trenutnim nacrtom zakona, ovaj proces bi bio regulisan i u javnom zdravstvenom sistemu, uz mnogo niže troškove. Konzervativni poslanici blokirali su usvajanje nacrta zakona u okviru debate koja je bila preplavljena nesporazumima o procesu, kao i jezikom punim rodnih predrasuda, čime je narušen suštinski deo pitanja.

Ove diskusije poslale su zabrinjavajuću poruku: politički predstavnici niti razumeju, niti brinu i niti daju prioritet autonomiji tela polovine stanovništva zemlje. Ova nebriga se dodatno odražava u nedostatku debata o ključnim pitanjima, poput prava na sigurne abortuse i zdravstvenu zaštitu povezanu sa afirmacijom roda.

Za trans žene i nebinarne osobe, diskriminacija u pristupu zdravstvenoj zaštiti još više naglašava sistematsko brisanje njihovih potreba. U suštini, ovo se ne odnosi samo na zdravstvenu zaštitu ili mogućnost rađanja — već na stvaranje sigurnih prostora, bilo kao studentkinje, radnice ili u porodičnom životu.

Nedostatak ovih debata odražava širi nedostatak jasnih stavova i pozicija, što se takođe odražava na platformama i izbornim ponudama najvećih političkih stranaka u zemlji.

Pred opšte izbore 2025. godine, K2.0 je analizirala planove tri najveće političke stranke: Demokratsku partiju Kosova (PDK), Demokratsku ligu Kosova (LDK) i Alijansu za budućnost Kosova (AAK), koja se takmiči u koaliciji sa Socijaldemokratskom inicijativom, Forumom intelektualaca E-30 i Konservativnom listom.

Samopredeljenje (LVV) još uvek nije objavilo svoj izborni program, pa je K2.0 razmotrila korake koje je preduzelo tokom četiri godine vladavine, kako bi se videlo šta bi to moglo značiti ako dobiju još jedan mandat.

Pokret Samopredeljenje

LVV, vladajuća partija na Kosovu i prva koja je završila ceo mandat nakon proglašenja nezavisnosti, još uvek nije predstavila koherentan politički program koji bi se bavio rodnom pravdom. Uprkos značajnoj parlamentarnoj većini, LVV je više puta zakazala u suočavanju sa sistemskom rodnom nejednakošću, sprovodeći fragmentisane politike koje, umesto da razgrađuju, dodatno učvršćuju tradicionalne rodne uloge.

Tokom otvaranja izborne kampanje, aktuelni premijer i kandidat LVV za budućeg premijera, Albin Kurti, obećao je da će naredni mandat doneti povećanje učešća žena na tržištu rada kroz inicijative poput “Superposao”, u okviru šeme za zapošljavanje mladih. Pokrenuta u martu 2023. godine, ova inicijativa – predstavljena kao jedna od ključnih mera za zapošljavanje mladih – nudi finansijske subvencije od 350 evra mesečno tokom šest meseci poslodavcima koji zaposle osobe uzrasta od 18 do 29 godina. Tokom izborne kampanje, premijer je izjavio da je putem “Superposla” zaposleno oko 14.000 mladih, od kojih su, prema njegovim rečima, polovina žene.

Kada je reč o podršci ženama, pažnja vlade je u velikoj meri bila usmerena na šeme za porodilje i decu. Nezaposlene žene dobijaju 170 evra mesečno tokom šest meseci nakon porođaja, dok zaposlene žene dobijaju isti iznos tri meseca, pored standardne naknade za porodiljsko odsustvo.

Iako ove beneficije pružaju kratkoročno finansijsko olakšanje, posebno za žene iz ekonomski nepovoljnih sredina, u nedostatku dodatnih politika ili pravnih inicijativa, one rizikuju da dodatno učvrste tradicionalne rodne uloge vezujući društvenu vrednost žena pretežno za majčinstvo.

LVV nije preduzela korake ka promeni odredbi o porodiljskom odsustvu koje bi značajniji deo odgovornosti za plaćanje tog odsustva prebacile na državu, niti je uvela politike roditeljskog odsustva koje bi podstakle muškarce da preuzmu deo odgovornosti za brigu o deci. Čak i nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je bio deo zakonodavnog programa vlade za 2023. godinu, nije se našao u zakonodavnom programu za 2024. godinu.

Što se tiče brige o deci, od početka izborne kampanje, premijer je više puta spomenuo nekonvencionalnu ideju, koja je sada postala izborno obećanje, a odnosi se na rano dečije staranje: država će plaćati bakama i dedama da brinu o unucima. Iako još nije jasno šta tačno podrazumeva ovakva politika, na prvi pogled deluje više kao konzervativna ideja koja odgovornost države prebacuje na širu porodicu. Ostaje da se vidi da li će ova politika zameniti prethodno obećanje o izgradnji vrtića. Od 160 obećanih, do decembra 2024. izgrađeno je samo pet.

U okviru borbe protiv rodno zasnovanog nasilja, Državna strategija za zaštitu od nasilja u porodici i nasilja nad ženama za period 2022–2026. ocenjena je kao značajan i hitan korak od strane organizacija za prava žena. Ipak, još uvek nema konkretnih podataka o efektima njene primene na terenu.

S druge strane, uprkos parlamentarnoj moći, LVV nije uspela da sprovede ključne reforme u oblasti rodne pravde i često je popuštala pred konzervativnim narativima. Jedan od najočiglednijih primera je Nacrt građanskog zakonika, koji je 2022. godine blokiran u Skupštini zbog tvrdnji i pogrešnih tumačenja poslanika i poslanica da će omogućiti brakove istog pola. U stvarnosti, taj nacrt zakonika otvarao je vrata samo za građanske zajednice između osoba istog pola, predviđajući da se one regulišu posebnim zakonom. Ovaj pristup je često kritikovan od strane aktivistkinja i aktivista za ljudska prava kao isključiv i protivustavan.

Pored toga, neki poslanici, posebno iz LVV-a – od kojih su neki kasnije osnovali stranku Lista za porodicu – kontinuirano su koristili homofobičnu retoriku u javnom diskursu.

Ne samo da LVV nije uspela da usvoji nacrt zakonika koji bi prepoznao brakove istog pola, već nije sprečila ni da Skupština postane prostor stigmatizacije queer osoba. Nakon sednice iz 2022. godine, Nacrt građanskog zakonika više nije stavljen na glasanje u Skupštini.

Sličan diskurs dogodio se krajem prošle godine s priručnicima za seksualno obrazovanje i reproduktivno zdravlje namenjenim nastavnicima od 1. do 5. razreda osnovne škole. Sadržaj priručnika, sa očiglednim jezičkim nedostacima i lošim prevodima, dodatno je iskrivljen i korišćen od strane Emana Rrahmanija, bivšeg poslanika LVV-a i osnivača Liste za porodicu, uz podršku pojedinaca iz vlade i opozicije, za propagandu protiv seksualnog obrazovanja u školama. Umesto da iskoristi ovaj slučaj za odbranu i promociju važnosti sveobuhvatnog seksualnog obrazovanja, premijer Kurti i Ministarstvo obrazovanja povukli su priručnike, zabranivši njihovu upotrebu. Ovo je predstavljalo propuštenu priliku za stvarnu reformu u seksualnom obrazovanju, koja je preko potrebna obrazovnom sistemu.

LVV je takođe propustila da progura Predlog zakona o reproduktivnom zdravlju i medicinski potpomognutoj oplodnji. Kada su poslanici opozicije i pojedini članovi stranke izrazili protivljenje čitavom procesu, vlada je ostala indiferentna prema štetnoj retorici o pravima reproduktivnog zdravlja.

Predlog zakona o reproduktivnom zdravlju i Nacrt građanskog zakonika postali su ključni faktori koji su podstakli bivše članove LVV-a, Emana Rrahmanija i Visara Korenicu, da napuste LVV i osnuju Listu za porodicu, koja sada učestvuje na izborima s duboko antirodnim programom. Maskiran retorikom o “spasu tradicionalne porodice” i “zaštiti nacionalnog identiteta,” njihov program, bez zvaničnog objavljivanja, oslanja se na krajnje patrijarhalne narative i pronatalističke politike koje otvoreno odbacuju rodnu pravdu i osnovna prava nebinarnih identiteta.

Nedostatak podrške za progresivne reforme i ideje – naročito u vezi s istopolnim zajednicama, seksualnim obrazovanjem i reproduktivnim zdravljem – jasno ukazuje na odsustvo posvećenosti transformativnoj rodnoj pravdi od strane LVV-a. Na taj način, ova stranka je uglavnom očuvala status kvo institucionalizovanog patrijarhata, ostavljajući velike praznine u rešavanju potreba i prava različitih grupa žena. Iako program još nije objavljen, dosadašnji predlozi zadržavaju ovaj status kvo.

Demokratski savez Kosova

Kao stranka desnog centra, LDK posmatra rodnu ravnopravnost kroz tradicionalnu prizmu, čvrsto je povezujući s konceptom nuklearne heteronormativne porodice kao osnovnog stuba društva. Jedan od segmenata preko kojih LDK želi da promoviše rodnu jednakost jeste spoljna politika Kosova. Međutim, kako bi se taj cilj konkretno ostvario nije jasno, budući da se u programu navodi da će biti preduzete “aktivnosti, budžetska izdvajanja i konkretne zakonodavne mere.”

Ključni element platforme LDK-a jeste fokus na porodici kao glavnom stubu socijalne dobrobiti, što se ogleda u predlogu za osnivanje Ministarstva za porodicu i socijalno blagostanje. Prema tvrdnjama članova stranke, ovo ministarstvo bi trebalo da objedini i koordinira sve politike i programe usmerene na porodicu i opšte društveno blagostanje.

Iako stranka često naglašava porodicu kao osnovnu vrednost, ona ne uspeva da se bavi represivnom stvarnošću žena unutar porodica na Kosovu, posebno kada je reč o nasilju i femicidu. Romantizujući porodicu, a ne priznajući činjenicu da ona često funkcioniše kao prostor kontrole i nasilja nad ženama, LDK zanemaruje svakodnevna iskustva mnogih žena i sistemske faktore koji omogućavaju njihovu represiju.

Platforma LDK-a podržava rodnu ravnopravnost, ali isključivo unutar koncepta porodice. Ovo odražava usku i isključivu perspektivu, ignorišući pojedince i zajednice koje se suočavaju sa sistemskom diskriminacijom i represijom. Na primer, žene iz queer zajednice, samohrane majke i žene iz nealbanskih zajednica potpuno su odsutne iz programa LDK-a.

U okviru tradicionalnog pogleda, nije slučajno što LDK stavlja akcenat na porodične vrednosti, naglašavajući inicijative poput finansijske podrške za novorođenčad i podsticaje za mlade porodice da kupe kuće. Kroz program “Inicijativa za vlasništvo nad kućama za mlade porodice,” koji uključuje “snižene kamatne stope, specijalne hipotekarne pakete i direktne subvencije,” LDK obećava pomoć porodicama s malom decom da osiguraju dom bez prekomernog zaduživanja. Pronatalističke politike odražavaju se i u predlozima kao što su jednokratna isplata od 5.000 evra za rođenje trećeg deteta i podrška za svu novorođenčad tokom prve godine života za pokrivanje osnovnih potreba.

Iako podrška za brigu o novorođenčadi može biti korisna, naglasak na podsticanju rađanja trećeg deteta otvara važna pitanja o potencijalnim posledicama po reproduktivna prava žena, njihov pristup tržištu rada i šire društvene implikacije.

Ove pronatalističke politike često učvršćuju tradicionalne rodne uloge, stvarajući pritisak na žene i podstičući očekivanja da daju prednost rađanju dece u odnosu na lične ambicije ili zdravlje, ograničavajući tako njihovu autonomiju u donošenju odluka o reprodukciji. Nadalje, ovakvi finansijski podsticaji, dostupni samo uz rođenje dece, mogu dovesti ekonomski ugrožene žene u situaciju da rađaju više dece, bez obzira na njihovu spremnost ili želju.

Promovisanje velikih porodica, bez rešavanja pitanja zapošljavanja žena i njihove zaštite na radnom mestu, rizikuje da produži prekide u karijerama žena, ometajući njihov profesionalni napredak. Nedostatak podrške za zajedničke roditeljske odgovornosti dodatno učvršćuje percepciju da su briga o deci i neplaćeni rad prvenstveno ženska odgovornost, čime se produbljuju rodne nejednakosti u učešću na tržištu rada.

Demokratska partija Kosova

PDK pokazuje ograničen pristup kada je reč o adresiranju rodne ravnopravnosti i prava žena. Iako uključuje neke progresivne predloge, ne nudi jasne i primenljive strategije za suštinske promene. Jedan od najperspektivnijih aspekata jeste pokušaj rešavanja rodnog jaza u zapošljavanju kroz predloženu reviziju Zakona o radu.

Predlog da se porodiljsko odsustvo proširi na roditeljsko odsustvo koje uključuje očeve predstavlja progresivan korak ka priznavanju zajedničke odgovornosti za brigu o deci. Ova mera ima potencijal da stvori ravnopravnije radno okruženje i poveća učešće žena na tržištu rada. Međutim, nedostatak jasnog plana o tome kako će se roditeljsko odsustvo sprovoditi verovatno će ostaviti ovu meru na nivou obećanja, umesto da je sprovede kao politiku sa stvarnim uticajem.

Takođe, PDK predlaže izgradnju novih vrtića kako bi se obezbedila adekvatna infrastruktura za rano obrazovanje. Pored toga, obećava mesečnu podršku od 100 evra za porodice koje ne mogu da priušte javne vrtiće, što bi moglo privremeno ublažiti finansijski teret za određene porodice.

Pominjanje zaštite prava žena na nasledstvo je važan korak u rušenju patrijarhalnih normi u vezi sa vlasništvom nad imovinom. Međutim, PDK ovu temu ograničava isključivo na proceduralni aspekt, ne dotičući kulturne i društvene prepreke koje sprečavaju žene da ostvaruju svoja prava na imovinu. Iako je PDK jedina stranka koja uključuje pravo žena na vlasništvo u politički program, taj pristup ostaje površan i ne dotiče suštinske probleme rodne diskriminacije u podeli imovine.

Platforma PDK-a priznaje potrebu za podsticanjem većeg učešća žena na tržištu rada i smanjenjem neplaćenog rada poput brige o deci i starijima. Ipak, nedostaje jasna vizija o tome kako će se omogućiti zapošljavanje većeg broja žena. Osim toga, PDK ostaje tiha o izazovima sa kojima se suočavaju žene iz queer zajednice, samohrane majke, žene iz etničkih manjina i one koje su pretrpele rodno zasnovano nasilje.

Iako PDK nastoji da predstavi nekoliko progresivnih inicijativa, obećane politike ostaju uopštene, nejasno razrađene i bez konkretnih rešenja za duboko ukorenjene probleme ravnopravnosti i socijalne pravde.

AAK-NISMA koalicija

Politički program koalicije AAK-NISMA o rodnoj ravnopravnosti nudi perspektivu sličnu onoj LDK-a, tretirajući porodicu kao “temelj nacije i istorijskog pamćenja.”

Međutim, ova koalicija odražava još patrijarhalniji pristup, prikazujući porodicu kao ugroženu ideološkim i društvenim promenama. Program izazove s kojima se porodica suočava pripisuje “prelasku društva sa kolektivne odgovornosti na nametnuto individualno pravo” i “nepromišljenom preuzimanju stranih vrednosti.” Iako ove tvrdnje nisu konkretne, retorika implicira podršku rigidnom i tradicionalnom modelu porodice, uz otpor individualnoj autonomiji i progresivnijim rodnim ulogama.

Za koaliciju AAK-NISMA, porodica ispunjava četiri osnovne funkcije: reprodukciju, obezbeđivanje prihoda, odgajanje i obrazovanje dece te zaštitu svojih članova. U tom cilju predlažu osnivanje Ministarstva za porodicu, koje bi kreiralo politike i zakone kako bi očuvalo te osnovne funkcije.

Iako program pominje da bi Ministarstvo razvijalo politike za promociju rodne ravnopravnosti i pravde između muškaraca i žena, teško je zamisliti ostvarenje ovog cilja unutar pristupa koji naglašava jačanje tradicionalnih porodičnih struktura. Jedan nešto progresivniji aspekt jeste predložena podrška samohranim roditeljima i promocija radnog vremena prilagođenog porodičnim obavezama, ali ovaj deo ostaje nedovoljno razrađen.

Kada je reč o organizacijama izvan tradicionalne porodice, AAK-NISMA ne samo da ih isključuje, već otvoreno ispoljava diskriminaciju prema queer osobama i ženama i muškarcima koji ne slede model nuklearne porodice. Program poziva na oprez u donošenju zakona koji se tiču porodice, nazivajući “besmislenim težnje ka legalizaciji istopolnih brakova, sterilizacije ili veštačke oplodnje za neudate žene starije od 18 godina,” pozivajući se na Nacrt građanskog zakonika i predložene zakone o asistiranoj oplodnji.

Čak i u predlogu finansijske podrške pod nazivom “Paket za dobrobit porodice,” koji je u potpunosti u skladu sa pronatalističkom logikom, žene su uglavnom posmatrane kroz svoju reproduktivnu ulogu. Predlozi uključuju podršku u iznosu minimalne plate za nezaposlene žene sa troje ili više dece, do deset godina; subvencije od 1.500 evra za prvo dete, 2.500 evra za drugo i 3.500 evra za treće; kao i subvenciju u vrednosti minimalne plate za godinu dana za rođenje prvog i drugog deteta za nezaposlene žene. Sve ove mere se uvode bez ikakve vizije za povećanje zaposlenosti žena, što dodatno doprinosi njihovoj redukciji na reproduktivnu ulogu majki.

Koalicija AAK-NISMA u svom programu navodi da ih je nemačko Ministarstvo za porodicu inspirisalo u pristupu rodnoj ravnopravnosti. Međutim, ministarstvo za porodicu ne podržava nužno uski i heteronormativni koncept porodice. Na primer, u Nemačkoj, Savezno ministarstvo za porodice, starije osobe, žene i mlade (Bundesministerium für Familie, Senioren, Frauen und Jugend) obuhvata različite porodične modele, izvan heteronormativne nuklearne porodice.

Na zvaničnoj stranici Ministarstva stoji: “Podrška porodicama kako bi mogle oblikovati svoj život prema sopstvenim idejama – to je cilj dobre porodične politike.” Nadalje, na sajtu Ministarstva navode se i mere unutar plana “Queer Living” (Queer način života), kojim savezna vlada nastoji da podstakne prihvatanje i zaštitu seksualne i rodne raznolikosti, kao i da se suprotstavi anti-queer stavovima.

S druge strane, u mnogim slučajevima, ministarstva za porodicu povezuju se sa konzervativnim vrednostima zbog naglašavanja tradicionalnih porodičnih struktura i uloga. Ove politike često promovišu model nuklearne porodice i pronatalističke politike, podstičući heteronormativne brakove, tradicionalne rodne uloge i roditeljstvo kao centralne društvene vrednosti.

Šta možemo da zaključimo iz ovih izbornih programa?

Politički programi, čak i na ovim izborima, ne nude dublji pristup koji bi se bavio rodnom nepravdom u njenom korenu. Nedostatak konkretnih planova i intervencija u oblastima poput Zakona o radu, koji nije ažuriran već 15 godina i koji i dalje podržava patrijarhalne norme koje ograničavaju učešće žena na tržištu rada, primer je ovog površnog pristupa.

Takođe, neprepoznavanje višestrukih nejednakosti s kojima se suočavaju pripadnice etničkih manjina i queer žene, kao i neadekvatno bavljenje femicidom, ukazuju na odsustvo feminističke perspektive u izbornim ponudama ovog ciklusa.

Pored toga, uska povezanost prava žena s konceptom heteronormativne nuklearne porodice sugeriše da stvarni napori za prepoznavanje žena kao ravnopravnih individua, bez vezivanja za uloge poput majke, i dalje nisu deo vladinih vizija. Ovo se naročito ogleda u izrazito pronatalističkim politikama – prisutnim u većini političkih programa – koje kroz finansijske podsticaje ohrabruju rađanje dece, a pritom ne prepoznaju pritiske i oblike ugnjetavanja s kojima se žene suočavaju, kako unutar, tako i van svojih porodica.