U detalje | Prošlost danas | Pravda

Putem pravde

Piše - 28.09.2018

Preživeli iz rata na Kosovu u potrazi za pravdom pred srpskim sudovima.

Bekim Gaši (Gashi) je platio svoju flašu vode na benzinskoj pumpi i kretao se ka vratima kada su se njegove oči susrele sa očima sa jednog vrlo poznatog lica. Sabrao se, zanemario pozdrav i napustio radnju.

Neželjeni susret pre dve godine, na jednom od uobičajenih mesta za svraćanje u blizini Niša u Srbiji, samo je još jedan obrt u sudbini koju je doživeo Gaši tokom svog turbulentnog života. Vraćao se u Prištinu, dok se drugi putnik, Pavle Gavrilović, vraćao u svoj dom u južnom srpskom gradu Leskovcu.

U proteklih nekoliko godina, Gaši je bio primoran da savlada veštinu samokontrole. Svaki izraz koji nije nonšalantnost bio bi porazan po njega, što bi bio znak da je Gavrilovićeva provokacija imala uticaja na njega. Ipak, Gaši i dalje ne može da se otarasi frustracije da vidi Gavrilovića kako se ponaša prijateljski. Već je bilo dovoljno teško suočiti se s njim — i to je bio drugi put toga dana.

Prvi put, satima ranije, bio je kada su Gaši i Gavrilović bili suočeni licem u lice u beogradskoj sudnici, u Veću za ratne zločine i Višem sudu u Beogradu: Gaši kao svedok i žrtva na suđenju onoga što je postalo poznato kao ‘slučaj Trnje’, a Gavrilović kao jedan od dvojive optuženih za ratne zločine.

“Niko ne sme da ostane živ u selu”, Gavrilović je, navodno, izgovorio pred srpskim snagama pre nego što su ušle u Trnje 25. marta 1999. Gašijeva majka i četiri sestre ubijeni su u masakru — svi se do dana današnjeg vode kao nestali.

Majku Bekima Gašija, četiri sestre i 17 članova njegove šire porodice, ubile su srpske snaga u selu Trnje marta 1999. Fotografija: Isečak iz kućnog videa (jun 1999).

Novembra 2013, Kancelarija tužioca za ratne zločine u Srbiji podnela je optužnicu protiv Gavrilovića i Rajka Kozlina za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Tamo se navodi da su tog sudbonosnog martovskog dana, zajedno sa drugim članovima Logističkog bataljona 549. motorizovane brigade Jugoslovenske armije, pobili minimum 27 civila. Žrtve su bili stanovnici Trnja i okolnih sela, u blizini Suve Reke na Kosovu, stariji muškarci, žene i deca, uključujući četvorogodišnjeg dečaka. U skladu sa navodnom ulogom u zločinu, Kozlina je optužen da je pucao jednom starijem muškarcu u glavu kako bi drugim vojnicima pokazao kako treba pucati u civile.

U to vreme, Gavrilović je bio komandant Logističkog bataljona, dok je Kozlina bio komandir voda. Obojica su bili vojnici u aktivnoj službi u Vojsci Srbije u vreme kada je optužnica podignuta.

Nakon podizanja optužnice, ljudskopravaška NVO, Fond za humanitarno pravo, poslala je zahtev tadašnjem šefu Generalštaba Vojske Srbije, Ljubiši Dikoviću — koji je i sam optužen za ratne zločine — tražeći od njega da suspenduje optužene u odnosu na to da su počinili ratne zločine na vojnoj dužnosti, a u skladu sa srpskim Zakonom o oružanim snagama. Međutim, Kozlina je i dalje pripadnik Vojske Srbije, dok je Gavrilović penzionisan.

Novo proživljavanje užasa

Od 2013. godine, Gaši je bio jedan od brojnih svedoka koji su putovali često u Beograd da bi svedočili na suđenju. Ipak, čak i kada nije bilo potrebe da svedoči, Gaši sebi nije dozvolio da preskoči ni jedno jedino saslušanje: njemu je važno da čuje svako svedočanstvo nekih bivših pripadnika srpskih snaga, jer pokušava da prikupi sve deliće koji fale o masakru i da pronađe sve informacije o onome što se desilo sa telima članova njegove porodice.

“To je putovanje sa brojnim izazovima”, rekao je Gaši. “Jednom su mi ubili porodicu, a mene ubijaju svaki put kada tamo odem. Vrlo je teško slušati ih kako pričaju [o masakru].”

Gašijeva kuća bila je jedna od mnogih koje su srpske snage sravnile sa zemljom u masakru u Trnju. Fotografija: Isečak iz kućnog videa (jun 1999).

Za Gašija, koji radi u Poreskoj upravi u Prištini, čak i vikendi koje provodi sa svojom suprugom i decom u porodičnoj kući u Trnju vraćaju teška sećanja.

Gašijeva kuća se nalazi između dve druge koje pripadaju široj porodici. Srpske snage su spalile sve tri kuće do temelja tokom tragičnog dana kada je počinjen masakr. Velike obnovljene kuće sa uredno održavanim baštama jedva da podsećaju na traumatičnu prošlost. Samo su ogromno drvo kruške i bunar preživeli požar, jer i jedno i drugo stoički prkose kao tihi svedoci užasa.

Gašijeva kuća je sasvim obnovljena, ali i dalje vraća sećanja koja ih progone. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Međutim, čim kročite u dnevnu sobu kuće, fotografije na zidu predstavljaju snažan podsetnik na beskrajnu Gašijevu tugu i borbu. Sleva nadesno, pet portreta odmah zgrabe pažnju posmatrača u ovoj prostornoj sobi: Bljerta (Blerta, 15), Ljumturije (Lumturije, 17), Hira (Hyra, 57), Selvete (27) i Ljuljeta (Luljeta, 31).

Od kada mu je otac preminuo 1988, Gašija i njegove dve najmlađe sestre odgajala je njihova majka i starije sestre, tako stvarajući duboku spregu između njih.

“Prošao sam kroz mnoge stvari, ali se uvek čini da su one sa mnom”, kaže Gaši. “Mislim da su one moji anđeli čuvari.”

Portreti Gašijeve nestale majke i četiri seste čine središte dnevne sobe u njegovoj kući u Trnju. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Marta 22, 1999, dva dana pre početka bombardovanja NATO kojim je okončan rat na Kosovu, dvadesetčetvorogodišnji Gaši se vratio kući iz Prištine, gde je studirao ekonomiju u paralelnom prosvetnom sistemu koji su napravili kosovski Albanci.

Ljuljeta, njegova najstarija sestra i nastavnica, nekada ga je ohrabrivala u trenucima kada se borio da pronađe motivaciju za nastavak studija tokom tih nestabilnih vremena.

“Ne usuđuj se da batališ studije!” govorila mu je. “Iz škole se nikada ne može pobeći. Kosovu će jednog dana biti OK, a tebi će trebati obrazovanje.”

"Moraš da ideš iz kuće", seća se da su mu rekli. "Ženama neće ništa. Možemo da ostanemo same."

U predvečerje bombardovanja NATO, Gašijeva majka i njegove sestre pokušale su da ga ubede da beži i potraži sklonište na drugom mestu, jer kao jedini muškarac u kući, oni su smatrali da će biti prva meta svakog napada srpskih snaga.

“Moraš da ideš iz kuće”, seća se da su mu rekli. “Ženama neće ništa. Možemo da ostanemo same.”

Kada su se prvi avioni NATO pojavili na nebu na veče 24. marta, on je obedovao sa svojom porodicom; ispostavilo se da je to bio poslednji obrok sa njima.

“To je rat. Ko god može da ode, treba da ode i nekako preživi”, rekla je njegova majka dok je gledala vesti i iščekivala nebezbednu budućnost. “Ne gledajte da spasite jedni druge, samo vodite računa o sebi. Ko preživi, preživeće.”

Gaši je proveo rane jutarnje sate budan zajedno sa svoje dve odrasle sestre, menjajući se na straži pored prozora, čekajući da vide srpske snage. Tada, dok je zora dolazila i noćno nebo počelo da dobija svetliju boju, Ljuljeta je izašla da unese ogrev sa balkona. Kada je pogledala ka nebu, užasnuta je videla da je brdo nasuprot selu bilo puno muškaraca u uniformama.

“Opkolila nas je vojska sa svih strana!” uzviknula je ona.

Prema svedočanstvu sa suđenja Slobodanu Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), Logistički bataljon je pristigao na brdo iznad Trnja oko četiri sata ujutru i usmerio svoje protivavionsko oružje sa tri cilindra u pravcu sela. Sve operacije su delovale kao da su isključivo vojne, jer se samo jedan policajac — koji je bio upoznat sa terenom — pridružio vodu koji se sastojao od najviše 100 vojnika.

"Mislim da sam imao sedam duša."

Bekim Gaši

Smatra se da je Gavrilović pitao da li su vojnici spremni, a pre pokreta sa rukom uperenom u pravcu Trnja, obaveštavajući one koji rukovode protivavionskim oružjem da počnu da pucaju na selo.

Usred zvuka teške artiljerije unaokolo, pet žena je otišlo da potraži skonište u ujakovoj kući s leve strane, gde su se mnoge žene i deca sklonili, sa obe strane porodice i oni koji su bili interno raseljeni. Gaši je otišao sa muškarcima preko malog seoskog puta koji se nalazio iza, odakle su otišli u treću porodičnu kuću. Kako nije bilo vremena, on je video vojsku koja silazi niz brdo paleći sve na svom putu: kamione, bašte — i kuće.

Da se vratimo na MKSJ, zaštićeni svedok K-41 — regrut Jugoslovenske armije — seća se kako su vojnici zapalili plast sena, nakon čega su ušli u kuće i zapalili i njih, jednu po jednu, dok su seljani pokušavali da pobegnu. Upravo se u ovom trenutku zaštićeni svedok setio kako je Kozlina naredio vojniku da upuca starijeg muškarca.

“Ne mogu ja to”, navodno je vojnik odgovorio, pre nego što je Kozlina sam ubio starijeg muškarca pucnjem u glavu, s rečima, “ovako se to radi”.

Nakon što je došao u kuću sa Gašijevim sestrama i majkom koji su bili unutra, K-41 se seća da je video da se zavese u jednoj kući pomeraju. Ušli su i oružjem isterali sve u dvorište. Navodno je Kozlina zatim izdao naređenje da svi budu pobijeni.

Usred haotične pucnjave, Gaši je nekako uspeo da se popne na krov. Ono što je nakon toga video urezalo mu se duboko u sećanje do kraja života: tela njegovih četiri sestara i drugih koji su se krili u kući njegovog ujaka leže raštrkana po dvorištu. Njegova majka, i dalje na nogama, napravila je nekoliko koraka i zatražila vodu, nakon čega je pala na zemlju.

Gašijeva majka i sestre bile su među 16 osoba ubijenih u dvorištu. Nijedan ostatak tela nikada nije pronađen.

Gaši nikada neće da zaboravi užasne scene kojima je svedočio u dvorištu svoga ujaka. Fotografija: isečak iz kućnog videa (jun 1999).

Između 24. marta i 10. juna 1999, u područjima koja je kontrolisala 549. motorizovana brigada Jugoslovenske armije — uključujući oblasti Prizrena, Đakovice, Orahovca i Suve Reke — 2.174 civila kosovskih Albanaca ubijeno je od strane srpskih snaga. Predsednik Savezne Republike Jugoslavije u to vreme, Slobodan Milošević, odlikovao je 549. motorizovanu brigadu Ordenom narodnog heroja za herojsku odbranu države.

Gaši je i sam uspeo da pobegne od srpskih snaga, ali je 22 člana njegove šire porodice ubijeno toga dana. “Mislim da sam imao sedam duša”, rekao je.

Sve do juna 1999, kada su se srpske snage povukle sa Kosova, nagoveštavajući kraj rata, Gaši se selio sa planine na planinu, prelazeći reke i prolazeći kroz sela kako bi pobegao od srpskih snaga. Kući se vratio posle 11 sedmica s ciljem pokopavanja tela. Ipak, našao je samo šal svoje majke i par cipela koje su pripadale jednoj od sestara. Rečeno mu je da su srpske snage uklonile tela i odnele ih na nepoznatu lokaciju.

Gaši čuva majčin šal i sestrine cipele kao svete predmete nestalih voljenih osoba. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Gaši u tišini ulazi u podrum i vraća se u baštu sa prašnjavim starim koferom. Polako vadi bež šal i par cipela. Nikada ga ranije nije otvorio, jer bi mu to bilo suviše bolno i preveliki teret koji je hteo da zadrži za sebe.

“Nikome nisam rekao da imam ovo”, kaže, vidno potresen. “Nisam hteo ni da prenesem bol na druge ljude.”

Potraga za informacijama i pravdom

U nedeljama, mesecima i godinama koje su usledile, Gašijeva fiksacija vezana za pronalazak tela članova njegove porodice učinila je da pređe hiljade kilometara širom Kosova prilikom desetina putovanja. Jula 1999, bio je prisutan kada je iskopana masovna grobnica u selu Brezna, Dragaš, pokušavajući da sazna da li je među ostacima šestoro žrtava iz masakra u Trnju bilo njegovih voljenih — ali nije.

Prilikom 18 odvojenih događaja, on se otisnuo na putovanje od 200 kilometara do Merdara. Upravo su tu, na srpsko-kosovskoj granici, porodice nestalih osoba čekale svaki put vraćanje tela civila kosovskih Albanaca iz Srbije na Kosovo, a nakon što su tela ekshumirana iz masovnih grobnica u Srbiji.

Prilikom jedne potrage rođaka na Merdaru, Gaši se sastao sa izvršnim direktorom Fonda za humanitarno pravo (FHP) na Kosovu, Bekimom Bljakajem (Blakaj). Na ovom sastanku Gaši je ubeđen da preusmeri borbu na srpsko pravosuđe i da pokuša da pogleda u oči počiniocima pred sudijom, zbog čega se otisnuo na dugi put čekanja na zadovoljenje pravde.

Ubrzo posle toga, Gaši je stupio u kontakt sa Natašom Kandić, osnivačicom FHP-Srbija, organizacija koja poseduje dokumentovana nepočinstva tokom rata na Kosovu i  zastupa žrtve pred srpskim sudovima.

Gašijevo očajanje da pronađe bilo kakve informacije povezane sa lokacijom njegovih nestalih članova porodice dovelo ga je u beogradsku Specijalnu komoru za ratne zločine u više navrata. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Nakon preuzimanja dokaza od svedoka, državnih dokumenata i snimaka iz MKSJ-a, maja 2008, FHP je podneo krivičnu prijavu protiv 11 osoba, uključujući Pavla Gavrilovića, Rajka Kozlinu, za zločine počinjene u Trnju. Uglavnom je bilo reči o pripadnicima 549. motorizovane brigade, ali je bilo i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije koji su, prema mišljenju FHP-a, delovali u skladu sa predodređenim planom i dogovorom da počine ova ubistva, tako postajući krivično odgovorni za počinjenje ratnog zločina nad civilnim stanovništvom.

FHP naglašava da odredbe međunarodnog krivičnog prava regulišu pojedinačnu krivičnu odgovornost neposrednih počinilaca zločina, njihovih vojnih komandanata i političkih lidera koji su naredili činjenje zločina. Međunarodno humanitarno pravo obuhvata i princip komandne odgovornosti, prema kom nadređeni koji ne uspeju da preduzmu neophodne mere za zaustavljanje sprovođenja zločina ili ne kazne počinioce, takođe treba da snose odgovornost. Sudske vlasti u Srbiji tek treba da primene princip komandne odgovornosti u bilo kom slučaju ratnog zločina iz devedesetih godina.

Krivična prijava obuhvata Božidara Delića, komandanta 549. motorizovane brigade. Međutim, kada je tužilac za ratne zločine konačno podigao optužnicu, ona je obuhvatila samo Kozlinu i Gavrilovića, dok je Delić svedočio kao svedok odbrane na suđenju.

“To je… problem u ovom slučaju, jer Delić, koji je odgovoran za svoju jedinicu i zločine koje su počinili pripadnici njegovih jedinica, takođe bi trebalo da bude optužen za ovaj zločin”, Ivana Žanić iz FHP-a Srbija je kazala. “Mislim da tužilac za ratne zloičine nije istražio njegovo učešće u ovim zločinima, jer ne želi da istraži komandnu odgovornost, već samo neposredne počinioce.”

Žanić kaže da postoji nespremnost da se istraže visokopozicionirani službenici, a iz političkih razloga. “Neki od njih su i dalje na visokim položajima u institucijama”, rekla je ona. “Na primer, Ljubiša Diković, koji [je do pre mesec dana bio] šef generalštaba vojske. Znate, sve je jasno.”

Optužnica tužilaštva je podignuta pet godina nakon što je FHP podneo svoju krivičnu prijavu i duže od jedne decenije nakon što su informacije o počiniocima postale poznate javnosti, 2002. godine.

Kašnjenja su od početka bila karakteristika sudskog postupka. Prvo preliminarno saslušanje je konačno održano aprila 2014, dok je prvi glavni pretres zakazan tek godinu dana kasnije, februara 2015. FHP navodi da je narednih pet glavnih pretresa odgođeno zbog bolesti sudije, nedolaska oštećene strane na sud, jer je sud prekasno poslao pozivnice svedocima i tvrdio da je jedan od optuženih, Kozlina, imao zdravstvene probleme. Tokom četiri godine od podizanja optužnice, samo je devet dana provedeno u sudnici, a od 22 zakazana.

"Otisnuo sam se na ovaj put u nadi da ću nešto pronaći."

Bekim Gaši

Godine 2017, FHP je podneo žalbu Ustavnom sudu u ime žrtava u slučaju Trnje zbog kršenja njihovog prava na suđenje u razumnom roku. Ova žalba se i dalje obrađuje.

“To nije dobro za žrtve, jer one nemaju poverenje u srpsko pravosuđe, suđenje i sve povezano sa suđenjem”, kaže Žanić.

Prema saopćenju FHP-a, slučaj Trnje predstavlja “paradigmu suđenja za ratne zločine u Srbiji”; svi optuženi se brane sa slobode, dok se saslušanja održavaju u razmacima od po nekoliko meseci. Oni ističu i da je broj zločina počinjenih tokom rata na Kosovu i njihova ozbiljnost, kao i broj počinilaca koji žive u Srbiji, sasvim suprotstavljen očajno niskom broju optužnica koje su do dana današnjeg podignute.

Čak i kada se u obzir uzme složenost slučajeva u Trnju i skoro dve decenije koje su prošle otkako su zločini počinjeni a da nisu saznali šta se desilo sa telima njihovih voljenih, Gaši i dalje oseća neizvesnost svaki put kada putuje na saslušanje. U više navrata se vratio razočaran nakon što se saslušanje uopšte nije održalo.

U uvrnutom okruženju u kom su žrtve i počinioci međusobno suprotstavljeni, Gaši ponovo proživljava svaki detalj kada neki svedoci prepričavaju činjenice o zločinu i oseća bes kada drugi svedoci negiraju da se zločin desio.

“Nikada nisam mislio da će ovo biti pošteno suđenje ili da će oni biti kažnjeni onako kako zaslužuju”, kaže Gaši. “Čak i da dobiju doživotnu kaznu, nikada neću imati mira dok se [moja porodica] ne pronađe. Otisnuo sam se na ovaj put u nadi da ću nešto pronaći. Najteži deo je kada se vratim iz Beograda i deca otvore vrata sa pitanjem, ‘Jesi li ih našao?’”K

Uredio: Jack Butcher.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0

Vrati se na monografiju 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.