Februara 1990, Ali Šabani (Shabani), pored stotine drugih svojih kolega, pokušao je da dođe na posao, u fabriku za čelične cevi poznatiju kao IMK Čelik koja se nalazi na obodima Uroševca. Radnike je policija sprečila da uđu, kao što je svakodnevno rađeno i dva i po meseca do tada.

Februara 27. iste godine, prekinuti su ugovori 572 radnika fabrike jer su “bili odsutni sa posla pet dana zaredom”. Ovaj incident je bio jedan od mnogih u periodu u kom je srpski režim uklonio hiljade kosovskih Albanaca iz javnog sektora.

Radnici IMK Čelika su u potrazi za pravdom još otada, dok se borba nastavlja na svim poljima, od srpskog režima devedesetih, preko Unmikove uprave, do sadašnjice, posle proglašenja nezavisnosti Kosova. “I dalje nemamo pristup fabrici”, izjavio je Šabani za K2.0, sa osmehom na licu.

Sudska bitka je počela 2001, kada je Nezavisni sindikat radnika IMK Čeličane podneo zahtev u pogledu njihovog otpuštanja i plata koje nisu primali između 1990. i dana kada je podnesena žalba. Slučaj je zatvoren godinu dana kasnije, kada je Opštinski sud u Uroševcu naredio IMK Čeliku da radnike vrati na posao, dodajući da bi trebalo da dobiju sva oduzeta im prava na zapošljenje od februara 1990. do maja 2001.

Izvršni odbor IMK Čelika odobrio je zahtev radnika da izvrše odluku i vrate ih na posao, dok je njegov finansijski odsek izračunao nadoknade koje treba vratiti radnicima. Međutim, tri godine kasnije radnici još nisu primili kompenzaciju i zahtevali su od Opštinskog suda da izvrši naredbu presude od 2002.

Decembra 2005, sud je dozvolio izvršenje ove presude — 25,5 miliona evra je dug prema 912 radnika sa godišnjom kamatom od tri posto, počev od 2002. Bio je to težak udarac Kosovskoj poverilačkoj agenciji (KPA), što je organ ustanovljen da bi povećao vrednost, isplativost i korporativno upravljanje javnih i društvenih preduzeća, kao što je IMK Čelik, koji je težila da privatizuje, ali nije uspevala to da uradi zbog velikog duga.

Slučaj radnika IMK Čelika prošao je kroz brojne sudove, dok su presude došle i do Skupštine Kosova. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Naredba za izvršenje Opštinskog suda inicijalno je bila u pratnji odluke da se zabrani privatizacija IMK-a, iako je ova odluka poništena narednog meseca i privatizacija nastavljena 2007. preko specijalnog ‘spin-of’ (odvrtanja) procesa. Opštinski sud u Uroševu je 2008. ukinuo naredbu za izvršenje presude iz 2002. na osnovu likvidacije prvobitne kompanije IMK Čelik.

Radnici nisu obavešteni o ovoj odluci gotovo godinu dana, gde su se ubrzo obratili Ustavnom sudu. Sud je decembra 2010. izrekao presudu broj KI 08/09, koja navodi probleme radnika i izjavljuje da nadležne vlasti moraju izvršiti konačnu i obavezujuću odluku Opštinskog suda u Uroševcu iz 2002., posebno kosovska Vlade i Kosovske agencije za privatizaciju (kao pravnog naslednika KPA). Uz godišnju kamatu, radnicima se sada duguje više od 30 miliona evra.

Tri vlade su došle na vlast od presude Ustavnog suda, ali radnici, uprkos obećanjima, nikada nisu dobili kompenzaciju od sudskih institucija Kosova. K2.0 je stupilo u kontakt s Kosovskom agencijom za privatizaciju da bi upitalo koje su korake preduzeli da bi ispunili svoju dužnost, ali nismo dobili odgovor.

Odgađanje odnosi danak kod radničkih sindikata. “Mi starimo i umiremo a da pravda nije zadovoljena. Devastirajuće je kada vidimo nekadašnje kolege koji hranu traže u kontejnerima”, kaže Šabani, dok mu se oči ispunjavaju suzama.

Ali Šabani je jedan od 912 radnika koji tek treba da prime kompenzaciju na koju imaju zakonsko pravo od 2002. Mnoge njegove bivše kolege su umrle čekajući. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Juna 2016, 357 od 912 nekadašnjih radnika fabrike već je umrlo bez dobijanja kompenzacije. Otada se ovaj broj samo povećao. Šabani kaže da ne vode evidenciju o onima koji su umrli, ali su smrtni slučajevi u ovoj grupi bivših radnika učestali. “Svake nedelje čujemo kako je neko umro”, rekao je. Porodice preminulih radnika naslediće pravo na kompenzaciju.

Da bi se privukla pažnja njihovom slučaju, preživeli radnici su 2014. podigli šator na Trgu Skenderbeg, ispred zgrade Vlade Kosova. Šator je tamo stojao 643 dana, nakon čega je uklonjen februara 2016, kada je policijska akcija očistila tabor demonstranata postavljen od političke opozicije u danima koji su vodili ka izboru Hašima Tačija (Hashim Thaci) za predsednika Kosova.

“Čak su i protesti postali besmisleni, jer smo ih organizovali 135, ali je sada teško čak i ubediti radnike da nam se pridruže, jer se čini da protesti nisu efikasno oruđe u našem slučaju”, Šabani kaže.

Ravnopravni pred zakonom?

Činjenica da već osam godina presuda Ustavnog suda nije sprovedena u delo čini se predstavlja vanredan neuspeh triju kosovskih vlada koje su stalno potencirale ravnopravan tretman pred zakonom i funkcionisanje vladavine prava. Za bivšeg radnika IMK Čelik, ravnopravnost pred zakonom je postala beznačajna fraza. “Kada oni [političari] kažu da niko nije iznad zakona, oni, u stvari, misle da nije niko ‘sem nas’”, kaže Šabani.

Slučajevi u kojima presude Ustavnog suda nisu sprovedene jesu poprilično retki u kratkoj istoriji kosovske ustavnosti. Prema informacijama koje je K2.0 prikupilo od Ustavnog suda, samo se dve od 1.230 odluka koje je ova institucija donela nalaze se u procesu izvršenja.

Aktuelni premijer Ramuš (Ramush) Haradinaj posvetio se ovoj situaciji na početku svog mandata, tražeći od Ustavnog suda septembra 2017. da ponudi objašnjenje u pogledu izvršenja svoje presude. Ustavni sud je potvrdio za K2.0 da je dobio Haradinajevo pismo i odgovorio 24. januara 2018, ali nije otkrio detalje — ni ono što je Haradinaj zahtevao, ni kakav je bio odgovor suda.

K2.0 je iznova stupio u kontakt sa Kabinetom premijera da bi potvrdilo verodostojnost Haradinajevog pisma i odgovor Ustavnog suda, ali nismo dobili pristup koji smo zatražili. Šabani se žali na izostanak pristupa informacijama u vezi sa razmenom pisama. “Ustavni sud krši naša prava jer nam ne daje pristup dokumentima koje je objavila vlada, dok vlada iste od nas krije”, kaže Šabani.

Prema članu 116 Ustava Kosova: “Odluke Ustavnog suda su obavezujuće za pravosuđe i sve osobe i institucije Republike Kosovo.” Prema Šabanijevom mišljenju, “Hašim Tači, Isa Mustafa i Ramuš Haradinaj su se svi poneli kao da su iznad ustava i radili su protiv njega”.

Riza Smaka je član partije AAK koju predvodi premijer Kosova. On smatra da je njen lider napravio grešku zato što nije odmah primenio odluku Ustavnog suda. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Riza Smaka je stručnjak za ustav i jedan od 15 članova komisije koja je napravila nacrt Ustava Kosova, kao i član Haradinajeve političke partije, Alijanse za budućnost Kosova (AAK). Uprkos ovoj pripadnosti, Smaka ne veruje da je Haradinaj trebalo da stupi u kontakt sa Ustavnim sudom, rekavši da je presuda obavezujuća i da bi trebalo da bude izvršena bez obzira na finansijske posledice.

Trojica predsedavajućih premijera u proteklih osam godina, Hašim Tači, Isa Mustafa i Ramuš Haradinaj, svi su ponovili da, ako se presuda za IMK Čelik sprovede u delo, to bi moglo da stvori presedan za hiljade radnika koji su uklonjeni sa svojih radnih mesta devedesetih godina. Oni tvrde da, kada bi svi pratili isti primer, to bi dovelo do bankrotstva države.

Međutim, Smaka smatra da ovaj argument nije verodostojan. “Zbog presude i zbog toga što su radnici već pobedili u sporu, mi već imamo presedan”, tvrdi on. “Sada bi Haradinaj trebalo da pozove svog finansijskog savetnika i pronađe način da sprovede ovu presudu.”

Oni iz sindikata kažu da su tvrdnje o bankrotstvu države smešne i prosto predstavljaju izgovor. Šabani podseća na incidente u kojima je vlada pokrila troškove drugih, uključujući račune za struju građana na severu Kosova i dugove od više od 58 miliona evra koje imaju firme za snabdevanje vodom prema državi. Kada je Haradinaj upitan o tome zašto je odlučio da se dugovi ovih kompanija ponište u decembru 2017, on je odgovorio ovako: “Zato što mi se može.”

Prema Šabanijevom mišljenju, ovakav stav objašnjava karakter donosilaca odluka na Kosovu. “Pogledajte ovo licemerje — vlada plaća dugove koje ovi pojedinci imaju, ali ne plaća dug koji je ustavna obaveza”, izjavio je.

Neki tvrdi da bi Srbija trebalo da bude odgovorna za plaćanje kompenzacije za događaje devedesetih godina. Šabani je među onima koji to zahtevaju. “Problem radnika koji su uklonjeni sa svojih radnih mesta devedesetih trebalo bi da se reši u Briselu, gde treba zahtevati reparacije od Srbije”, rekao je.

Međutim, kako je dijalog pod posredstvom EU, između Kosova i Srbije, počeo još 2011, ratne reparacije, penzije i druga pitanja vezana za prošlost nikada nisu bila tema diskusije.

Kome da se obrate?

Kako presuda ovako dugo nije sprovedena u delo, postavlja se pitanje o tome ko bi trebalo da izvrši sudske zaključke. Smaka tvrdi da bi Ustavni sud trebalo da bude aktivniji i da zahteva odgovornost od institucija. “Ako je presuda pravosnažna i nije podložna žalbenom postupku, kao što je ovaj slučaj, sud bi trebalo da zahteva odgovor na to zašto se odluka ne sprovodi”, rekao je. “Ovako bi i sud opravdao svoje postojanje.”

Dodatno, Smaka tvrdi da izostanak izvršenja presude otkriva slabo funkcionisanje Skupštine Kosova. Skupština je marta 2014. podržala odluku vlade, tada pod Hašimom Tačijem, da se izvrši presuda Ustavnog suda, što je odluka koja još nije sprovedena.

“[Skupštinske] odluke bi trebalo nadgledati u smislu da li su izvršene ili ne, a ako se ne poštuju, onda bi trebalo preduzeti dodatne mere kako bi se vlada pozvala na odgovornost”, dodaje Smaka.

Suzana Gaši (Gashi), direktorka pravne kancelarije ombudsmana na Kosovu, smatra da je neizvršenje presuda Ustavnog suda jasno kršenje ljudskih prava radnika. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Presuda Ustavnog suda ima delimično osnove u kršenju Evropske konvencije o ljudskim pravima, posebno članova 6 i 13 koji potvrđuju pravo na fer suđenje i efikasni pravni lek. Suzana Gaši, direktorka pravne kancelarije ombudsmana Kosova veruje da je ovaj slučaj postao pravi primer kršenja ljudskih prava, posebno prava na fer suđenje.

Međutim, međunarodne deklaracije o ljudskim pravima je često teško sprovesti za kosovske građane zbog toga što država nije članica međunarodnih organizacija kao što je Savet Evrope, zbog čega radnici nisu u mogućnosti da ovaj slučaj upute Evropskom sudu za ljudska prava. “Praktično govoreći, radnici su ostali bez efikasnog sudskog oruđa”, kaže Gaši.

Kosovska vlada je govorila o aplikaciji za članstvo u Savetu Evrope 2018, ali nije odredila datum za podnošenje aplikacije.

Kada je reč o radnicima, postoji tek malo optimizma da će ova prava biti sprovedena. “To je bolna realnost”, kaže Šabani, “ali sa ovim ljudima u vladi, kojima fali osećaj za etiku, ljudskost i zakon, teško je poverovati da ćemo ispuniti svoja legitimna i zakonska prava.”K

Fotografije: Majljinda Hodža / K2.0.

Uređivao: Džek (Jack) Robinson.