Ove nedelje (24. juna), kosovski predsednik Hašim Tači (Hashim Thaci) sastaće se sa svojim srpskim kolegom Aleksandrom Vučićem u Briselu radi prve runde pregovora u takozvanoj konačnoj fazi dijaloga pod posredstvom EU za normalizovanje odnosa između Kosova i Srbije.

Juče (20. juna) predsednik Tači je obavestio javnost putem konferencije za novinare da je potvrdno odgovorio na pozivnicu Federike Mogerini (Federica Mogherini), visoke predstavnice Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Istoga dana, je održao sastanke sa ambasadorima SAD, UK, Nemačke, Francuske i Italije, zemlje koje snažno podržavaju dijalog pod posredstvom EU.

Tači je izjavio na konferenciji za novinare da predviđa “tešku” finalnu fazu dijaloga i da se nada da će postići kompromis sa Srbijom. Međutim, on nije otkrio detalje o temama koje će se razmatrati za pregovaračkim stolom.

Ipak, dok se Tači sprema da postigne “kompromis” sa Srbijom, politički spektar u Prištini je podeljeniji nego ikada. Postoji manjak konsenzusa po pitanju dijaloga i primetni su brojni glasovi u Skupštini Kosova koji snažno osporavaju ulogu Tačija, uključujući stavove koalicionih partnera iz vlade, Nove socijaldemokratske inicijative (NISMA Social Demokratike).

Pozivi na “konsenzus” su možda dominirali političkim vokabularom kosovske politike u proteklim mesecima, ali predsednik, vlada i opozicione partije nisu mnogo toga učinile da se postigne saglasnost — bilo o tome ko će činiti pregovarački tim ili, što je bitnije, o kojim će se temama diskutovati za stolom u Briselu.

Termini ‘dijalog’ i ‘konsenzus’ sadrže suštinske vrednosti demokratije, ali i jedan i drugi termin jasno nedostaju savremenoj kosovskoj politici. Sledi legitimno pitanje: Kako država može da sprovede dijalog sa drugom nacijom ako prvo nema dijalog u svojoj zemlji?

Dva dana pre sastanka u Briselu, nisu poznati detalji tema o kojima će se diskutovati, kao ni vremenski period u kom će se “pravno obavezujući” sporazum postići. Čini se da je jasno da je Tači za sebe predvideo vodeću ulogu, a da pritom nije izgradio atmosferu političkog i društvenog konsenzusa, što će produbiti nezadovoljstvo i polarizaciju političkih snaga na Kosovu.

Kosovo je parlamentarna demokratija, ali oni predstavnici koji čine Skupštinu Kosova zaobilaze se u konačnoj fazi dijaloga. Prema članu 84 Ustava Kosova, predsednik predstavlja Kosovo na internom i spoljnom planu, ali predsednik nema politički autoritet da sprovede postignute sporazume, makar bez ovlašćenja Skupštine Kosova. Ranije je uvek vlada bila ta koja je predvodila dijalog, uključujući Tačija dok je bio ministar spoljnih poslova.

Ovde ne bi trebalo zanemariti ulogu međunarodne zajednice. EU i SAD ugrožavaju demokratski proces na Kosovu, dozvoljavajući da primat u vođenju dijaloga imaju pojedinci, a ne institucije, dok su njihovi pozivi na postizanje konsenzusa sada prazni.

Tokom posleratnih godina, međunarodna zajednica je iznova podučavala Kosovo da treba da poštuje institucije i gradi funkcionalnu demokratiju sa pravilnom podelom vlasti. Ipak, zaobilaženje Skupštine Kosova jeste upravo protivno duhu kosovskog ustava, šteti demokratiji i vrednostima za koje se EU stalno zalaže.

Tišina zbog Tačijevog rukovođenja dijalogom predstavlja legitimizaciju tvrdoglave politike i intervencije, kao i prećutnu dozvolu da se remeti rad kosovskih institucija.

Gorka lekcija iz nedavne istorije

Ono što još više zabrinjava jeste to da Kosovo već ima prethodnike koji su naneli štetu demokratiji kada konsenzus nije postignut pre potpisivanja ključnih međunarodnih sporazuma. Dogovor o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom, na primer, postignut je bez prethodne diskusije u Skupštini Kosova ili šireg političkog spektra.

Rezultati ovog odsustva debate pojavili su se onda kada je pokušano da se sporazum primeni, gde su scene nasilje u Skupštini Kosova naštetile ugledu novorođene demokratije, dok je dogovor o demarkaciji usvojen tek aprila 2018, što je skoro tri godine od potpisivanja sporazuma.

Kada je sporazum konačno usvojen, to je učinjeno sa minimumom potrebnih glasova, sa pritiskom koji je vršila međunarodna zajednica, gde su poslanici menjali svoje stavove prema ovoj temi. Ovakvo političko ponašanje će samo dovesti do izgradnje formalne demokratije, gde je ‘demokratija’ ono što treba da prođe kroz Skupštinu Kosova, a ne suštinski demokratska forma upravljanja, gde se čuje glas naroda.

Manjak političke diskusije i veće transparentnosti našli su se u istoj ravni sa sporazumima o formiranju Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom, zbog čega su pokrenuti veliki protesti širom Kosova. Statut koji će definisati Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpskom većinom je i dalje u izradi, iako se očekuje da će tema formiranja ovog tela da se pojavi u konačnoj fazi dijaloga.

Predstavnik naroda?

U aktuelnom stanju stvari, volja naroda, makar u pogledu njegovih predstavnika u Skupštini Kosova, protivi se ideji da predsednik treba da vodi sledeću fazu dijaloga. Ova ideja je i glasnija od podržavalaca predsednika u ovoj skupštini.

Pored opozicionih partija, LDK, Samoopredeljenja i Socijaldemokratske partije Kosova, protivljenje Nove socijaldemokratske inicijative tome da Tači vodi dijalog moglo bi da se preokrene na štetu predsednika u parlamentu.

Pre nego što odputuje u Brisel, Tači je trebalo da proceni ne samo da li je sposoban da predstavlja kosovski narod, već i da učestvuje u izgradnji konsenzusa i ujedinjene političke pozicije o dijalogu, što je njegova ustavna obaveza.

Umesto toga, imamo predsednika koji oberučke odgovara na poziv Mogerini da predstavlja Kosovo u dijalogu, ali ne objašnjava o čemu će se diskutovati i često čak opisuje dijalog samo kao međunarodnu obavezu Kosova.

Kosovo i Srbija učestvuju u dijalogu od 2011, ali ne samo da se pokazalo da mnogi sporazumi nisu sprovedeni do kraja, kao što se navodi u dokumentima EU, poput izveštaja o napretku, već postoji i manjak transparentnosti, što je vitalno za društvo u obe zemlje.

Iako je dijalog sa Srbijom ključan, podrška dijalogu bez izgradnje infrastrukture na internom planu protivna je principima demokratije za koje se Zapad zalaže na Kosovu svih ovih godina. Na dugoročnom planu, ovo će samo doprineti negovanju političke kulture u kojoj će političari da zaobiđu institucije i nanesu štetu kosovskoj demokratiji radi lične koristi. Ovakvo političko ponašanje se dešavalo i ranije. Ishodi su poznati.K

Fotografije: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.