Alketa Džafa Mripa je majka – „to mi je najvažnije zvanje“, kaže ona – pa je tek onda savremena umetnica. Rođena osamdesetih godina u gradu Peć, Džafa Mripa je odgojena u Prištini i 1997. se iselila u London, gde trenutno i živi. Ona se sada ipak vratila u glavni grad Kosova sa misijom: da doprinese oslobađanju kosovskih žena od stigme koja je rezultat silovanja u vreme rata.

Sutra od 10 sati ujutru, podudarajući se sa 16. godišnjicom oslobađanja Prištine 1999, hiljade suknji i haljina – koje su donirali žene i muškarci iz različitih gradova i opština širom Kosova tokom poslednjih nekoliko nedelja – biće okačene širom zelenog fudbalskog terena na stadionu u Prištini, kao deo umetničke postavke pod nazivom „Mislim na tebe“.

Taj umetnički rad, koji je proizvela sociološkinja Ana Dilelio, je snažno podržala predsednica Atifete Jahjaga, koja je donirala prvu suknju, kao i Nacionalni savet za preživele od seksualnog nasilja tokom rata. Čak je i muzička zvezda, Rita Ora, doprinela ovoj kampanji, pored mnogih ostalih anonimnih imena, koja su pomogla da se pitanje silovanja u vreme rata i odavanje priznanja preživelima istog – ponovo nađe „na stolu“, i to 16 godina nakon svršetka rata. Uz veliku medijsku pokrivenost i institucionalnu podršku, umetnička postavka „Mislim na tebe“ – je postala neka vrsta kolektivnog isceljenja. Procenjeno je da je oko 20 000 žena bilo sistematski silovano za vreme rata na Kosovu, iako su brojke možda i veće. Tek je prošle godine zakon usvojen, a kojim se priznaje postojanje žrtava silovanih za vreme rata na Kosovu, dok su preživele žrtve i dalje stigmatizovane u društvu.

Tema o kojoj je reč nije ništa novo u očima umetnika; Džafa Mripa se bavi temama o kojima se manje razgovara, temama u vezi sa rodnim pitanjima, poput dojenja, rađanja, ili majčinstva. Prošlog marta, Džafa Mripa je predstavila svoju originalnu verziju postavke „Mislim na tebe“ u Londonu, u sklopu solo izložbe „Jednostavno nemoj da pričaš o tome“. Tada je postojala samo soba napunjena travom i visećim drvećem, kao da se drveća suše nakon pranja. Ta zamisao je bila daleko manjeg opsega nego ideja o popunjavanju stadiona sa 5000 haljina. Po mišljenju Džafe Mripe, njena hrabra ideja se činila daleko od nečeg ostvarljivog, sve dok svoju zamisao nije podelila sa posetiteljkom Dilelio.

Volonteri mogu da pomognu u izgradnji postavke „Mislim na tebe“ tokom celog dana [u četvrtak], na terenu stadiona u Prištini.

Tokom procesa sakupljanja suknji i haljina, Kosovo 2.0 je pitalo Alketu Džafu Mripu o tome šta taj umetnički rad znači njoj i kosovskom društvu.

K2.0: Zašto baš suknje?

Za mene je suknja simbol ženstvenosti, lepote, krhkosti… simbol žene, jednostavno rečeno. Ti elementi se uvek povezuju sa suknjom. Takođe, način na koji društvo percepira preživele od seksualnog nasilja se prikazuje u odnosu „mi“ i „oni“, a – po mom mišljenju – ne bi trebalo da postoje takve podele. Upravo zato sam pitala ne samo preživele [od silovanja za vreme rata] da doniraju suknju, već sam pitala svaku ženu, i svakog muškarca, da doprinese toj postavci. Naslov je „Mislim na tebe“; reč je o tome da treba jedni druge da nagnemo na to da svi razmišljamo o tim žrtvama.

K2.0: Da li je ovo neka vrsta kolektivne terapije?

Mislim da to preživelima tako izgleda. Sa njima sam za vreme sprovođenja projekta sve vreme razgovarala, i njima mnogo pomaže kada je celo društvo na okupu, društvo u celini. Muškarci i žene pričaju o ovom problemu i kažu da je to okej, nije to njihova greška i važno je jer se oni, to jest preživeli, osećaju kao da je to njihova krivica i greška, iako se to što se njima desilo može desiti meni i svakome od nas. Ponekad ne morate da budete u njihovoj koži da biste nešto po tom pitanju učinili, ali barem pokušajte da se stavite u njihovu kožu i učinite nešto tim povodom. Lepota toga nije samo ideja i rad, već to što to potiče od svih, od svih kao društva. Zato je to toliko snažno.

K2.0: Da li smatrate da do sada nije bilo dovoljno upečatljivih umetničkih radova koji bi se bavili pitanjem toga kako su žene propatile u ratu?

Postoji (i u to sam sigurna) mnogo ženskih mreža koje se bave aktivizmom i građanskim akcijama. Sigurna sam da svako pokušava da nešto po tom pitanju uradi, ali je reč o tabuu i to je razlog zašto sam htela nešto da uradim.

K2.0: Gde ste naučili sve o sistematskim silovanjima za vreme rata, to jest o činjenici da se ono dešavalo?

Nakon rata sam bila u kontaktu [iz Londona] sa nekim mojim prijateljima ovde. Oni su pričali priče o tome da je njihova komšinica silovana, da je rođaka silovana… Bilo je ljudi koje sam slabo poznavala, ali je bilo poznato svima da žene bivaju silovane. Pomislila sam, da sam bila ovde, možda bi se to i meni desilo… i imala sam sreću što sam studirala u Londonu u ono vreme, otkako sam otišla sa Kosova 1997.

K2.0: Muškarci prilaze stolovima na kojima se skupljaju haljine, te i sami doniraju suknje i haljine svojih majki, sestara, itd. Kako su se oni osećali po tom pitanju? Šta su vam kazali kada su vas videli?

Da budem iskrena, nisam očekivala da se muškarci u tolikom broju uključe u akciju, nisam očekivala da će mi prići i kazati: „Ovo je haljina moje majke, iz vremena kada je ona bila mlada.“ Očigledno je da ih podseća na vreme sreće, na vreme kada su bili „mladi“. S druge strane, jedna žena mi je dala jednu živopisno crvenu suknju, i rekla mi je: „To je moja suknja. To je haljina koju sam nosila kada sam se udala, kao i haljina koju sam nosila kada smo raskinuli“, a onda mi je rekla da je raskinula sa svojim partnerom jer je bila silovana… Samo sam počela da plačem. Nisam mogla da se suzdržim. Druga žena mi je dala haljinu koju je nosila kada je bila trudna. Rekla mi je sledeće: „Bila sam trudna, a oni su mi ubili bebu.“ Šesnaest godina nije mogla imati decu jer su je mnogo povredili. Slušamo ove [užasne] priče, a onda čujemo i priče o ljudima koji doniraju nešto što im je vrlo vredno – nešto što im mnogo znači.

K2.0: Činjenica je da ljudi doniraju te suknje i haljine koje imaju neku svoju priču. Da li je to način na koji one povraćaju svoje ukradeno dostojanstvo? Da bi, možda, nešto poručili?

To pokazuje ono ko su oni. Kada sam ja u pitanju, sve je počelo sa onom rečenicom: „Donirajte suknju!“ Negde u duboko u sebi volim kada ljudi donesu nešto što im znači. To je nekako krenulo u tom pravcu, ali se ta vrednost može preneti u živote preživelih. Te suknje i haljine su nekako donele [donatorima] sreću i oni sve to žele da daju preživelima… Mnogo mi se to dopada.

K2.0: Upoznali ste brata Adema Jašarija, veliku ličnost iz skorašnje kosovske prošlosti, takozvanog ratnog heroja. Njegov brat, Rifat Jašari, vam je kazao: „Vreme je da im kažemo da to nije njihova greška“, misleći pritom na preživele, a vi ste tu poruku sa drugima podelili…

[Džafa Mripa klima glavom, ushićeno potvrđujući.] Bio je to slučajni susret. Otišli smo da popijemo kafu u Drenici, jer je trebalo da tamo skupimo suknje, i tamo sam ga videla. Ana Dilelio, koja je bila sa mnom, je rekla: „Hajdemo da popričamo s njim.“ Ispričala sam mu o postavci o preživelima od seksualnog nasilja u ratu i pitala ga za mišljenje rekavši: „Šta mislite? Da li biste podržali projekat?“ On je odgovorio da je tako nešto trebalo da se uradi odavno i zahvalio nam je jer smo sada pokrenuli tu inicijativu, sada kada je 16 godina prošlo, ali bolje ikad nego nikad. Upitala sam ga da li bi hteo da pošalje neku poruku svim tim ženama, a on je rekao: „Suprugama, sestrama, i svim našim majkama: vreme je da im kažemo da to nije njihova krivica.“ To su bile njegove reči. Kazao je, iako to nisam objavila na internetu, da je to „naša krivica jer nismo mogli da ih zaštitimo“… Rifat Jašari kaže da se preživeli osećaju vrlo podržano kada im neko kaže takve stvari… A ja smatram da ovaj umetnički rad upravo to čini.

K2.0: Da li ovo radite da biste odali priznanje preživelima, kao dokumentaciju onoga što im se dogodilo, kao terapiju koja će bol isterati iz njih samih…? Šta je svrha toga što radite?

Kada sam započinjala, cilj mi je bio da pomognem, podržim i računam te žene – kao sve ostale žene, ne kao „žrtve“, ne kao „druge“ žene, kao i zato da bi one znale da ih društvo podržava. Sve dok se taj osećaj krivice ne izbaci van tela, nikada ne možete da budete u potpunosti isceljeni. Razgovarala sam sa nekim preživelima i oni su kazali: „Mi smo krive.“ A nisu one krive! Ali taj osećaj krivice morate sami iz sebe da izbacite. Jedna od preživelih iz Drenice mi je prišla i rekla: „Sve devojke su presrećne, sve govore: ‘Vidiš li?! Nije njihova krivica!’“ Svi bivaju malo po malo osnaženi.

K2.0: Da li vidite da postoji osećaj krivice u ljudima koji prilaze ovim stolovima, da li taj osećaj postoji u ljudima koji nisu bili žrtve seksualnog nasilja, u onima koji nisu bili silovani? Možda postoji neki osećaj krivice za to što nisu bili tu da bi zaštitili preživele ili da bi im pomogli?

Ta osećanja mogu da vidim kod nekih od njih. Po mom mišljenju, uvek je najvažnije staviti sebe u njihov položaj. Šta ste mogli da uradite? Ništa, ali vas, povrh svega, čitavo društvo krivi za to što ste silovani. Možda London pomaže u nekom smislu, sloboda govora, i sloboda razmišljanja… tamo imate priliku da uradite nešto dobro za ovaj svet… Svi kažu da će ova inicijativa da rezultira drugim stvarima po same žrtve. Možda će ih ova inicijativa probuditi, ali je primarno pitanje da se taj osećaj krivice izbaci iz njih samih. Ja ih podržavam u smislu da im dajem samopouzdanje, da poštujem ono što oni kao osobe jesu. Njih su dugo vreme hranili krivicom.

K2.0: Čula sam da niste hteli da toliko javnih ličnosti uključite, ali je sam projekat mnogo porastao u tom smislu…

To mi se ne sviđa, jer je projekat namenjen čitavom društvu. Sigurna sam da preživele osobe neće postati javne ličnosti. Ako ljudi žele da doniraju, trebalo bi da dođu na stolove za doniranje i doniraju. Predsednica se tu razlikuje, jer je ona podržala projekat i, bez njene pomoći, projekat ne bi imao opseg koji sada ima, i to je istina. Ona je donirala prvu suknju, što je zaista sjajno, jer njena podrška znači mnogo ovim ženama. Čitava zajednica je radosna zato što je ovaj projekat zaokupirao pažnju medija.

K2.0: Zašto se sve to dešava na fudbalskom stadionu?

Pa, reč je o teritoriji za muškarčine. [Smeje se.] To je svet muškaraca; to je takođe mesto gde se ljudi znoje, gde se zviždi, gde adrenalin radi… To je jedan od razloga. Ovde preživeli, to jest žene, mogu da ustanu i ponovo potvrde svoje postojanje, i to da smo svi mi – jedno. Kao drugo, mislim da kada su ove žene mučene, one su bile zatvorene na jednom trgu (koji nije morao nužno biti pravo mesto), nisu znale gde da se sakriju… čak i da su bile na otvorenom prostoru, nisu videle izlazak… I treća stvar, okupljanje čitavog društva kojim dominiraju muškarci, a reč je o albanskom društvu… svi zajedno na jednom mestu.

K2.0: Zašto ste odabrali Dan oslobođenja?

Na početku je to bio sam jedan od mnogih dana, a onda je predloženo da se taj dan poveže sa godišnjicom oslobađanja Kosova. Takođe se nadam da će taj dan biti dan oslobođenja tih žena od krivice, od srama, kako bi one mogle biti ponosne na sebe, kako ne bi bile posramljene zbog onoga što im se desilo: oslobađanje unutar njih samih se mora zbiti.K

Fotografije: Atdhe Mulla