Tehnološki razvoj i evolucija društva generalno obično proizvode potrebu da se neke stvari imenuju. Otkrića i izumi, složeni fenomeni i novi odnosi iziskuju niz naziva i izraza koji se koriste da bi se te stvari objasnile i identifikovale sa tim izrazima i nazivima. Ali čak i van ovih okvira, jezik kao živ i dinamičan fenomen uvek ide i mora da ide u hod sa razvojem čovečanstva, jer imamo tu potrebu da objasnimo, nazovemo i jasno identifikujemo konkretne stvari i apstraktne fenomene.

U ovom smislu, jezici koriste nekoliko metoda da bi stvorili nove reči i dali naziv stvarima kojima to ranije nije trebalo. Ovde pričamo o formiranju reči i pozajmljivanju reči.

Ukratko, najjednostavnije objašnjenje formiranja reči bi bilo da se koriste dve ili više reči kako bi se napravile nove — kao, na primer, u+mnogo+čemu čine umnogočemu, iz+pratiti čine ispratiti, is+prav čine ispravan i tako dalje.

Pozajmljivanje je još jednostavnije. Reč iz stranog jezika se prilagođava (ili pozajmljuje zajedno sa izgovorom te reči) kao što su (reči u albanskom koje su pozajmljene iz drugih jezika) taksi, basket, kompjuter, itd.

Tu počinje muka!

Beskrajna rasprava o tome da li je bolje obrazovati nove reči ili pozajmiti izraze tako što ćemo njihov izgovor prilagoditi pravilima našeg jezika. Oni koji zagovaraju prvi metod poznatiji su kao puristi, jer smatraju da jedan jezik ima ogromne mogućnosti da formira nove reči, pa da tako jezik čuva svoju originalnost — jer, kada se reči pozajmljuju, jezik polako gubi svoj jedinstveni karakter, a onda i narod izgubi svoj nacionalni i jezički identitet.

Oni koji zagovaraju drugi metod — a oni se obično ne suprotstavljaju formiranju novih reči u granicama normale — koriste argument da, u mnogim slučajevima, pozajmljene reči nemaju nužno stopostotni ekvivalent u izvornom jeziku (exploration nije isto što i research, a research nije isto što i investigation (ovo su sve reči koje se obično na srpski prevode kao istraživanje, prim. prev.)), pa tako oni koji zagovaraju ovaj metod s pravom smatraju da bi formiranje novih reči moglo da se završi pravljenjem smešnih izraza koji nikada ne nalaze mesto u izvornom jeziku.

Kako ćemo koristiti hiljade izraza koji potiču od tehnološkog razvoja, od razvoja medija? “Idi na Gugl” ili “potraži preko pretrage Gugla”? “Objavi to” ili “napiši na društvenim medijima”? Napiši to koristeći “kompjuter” ili “kalkulator”? (Srpski i španski imaju “autohtone” izraze za ovu mašinu, računar i ordenador.) “Tvitovanje” ili “cvrkutanje”? To su nedoumice s kojima se svakodnevno suočavaju korisnici kada upotrebljavaju izraze koji su postali nerazdvojni deo njihovih života.

Albanski rečnik proizveden zahvaljujući upotrebi kompjutera imao je, na svojoj poslednjoj strani, definiciju “N.N. lica”, ali reč “kompjuter” se nije mogla pronaći u ovom rečniku!

Međutim,  nisu samo ovi izrazi našli svoje mesto u našem svakodnevnom fondu reči. Pored tehnološkog napretka koji je nametnuo nove izraze, brojne reči i brojni izrazi se sada koriste u svakodnevnom razgovoru. Institucije su “attacked” (napadnute) (nemački koren reči) ili “assaulted” (napadnute) (pozajmljeno od latinskog), inicijativa (latinska reč) je “backed” (podržana) (nemačka reč) ili “supported” (podržana) (latinska reč), “inputs” (in+put) i “contributions (doprinosi) (latinska reč) ne mogu biti “disregarded” (zanemareni) (dis+regard) ili “neglected” (zanemareni) (latinski) i tako dalje. Ove reči se koriste u medijima, na javnim skupovima, u javnom i političkom diskursu.

E, baš tu puristi polude!

Bilo je na desetine inicijativa ove vrste: Hajde da očistimo naš prelepi jezik; hajde da uklonimo nepotrebne izraze ili slovensko-italijanske varvarizme iz našeg čistog jezika; hajde da iskorenimo reči turskog, arapskog, latinskog porekla iz našeg jedinstvenog jezika. Ove inicijative su praćene albansko-albanskim rečnicima (a to jesu albansko-albanski rečnici i niko to ne može da negira) , gde su nastavnici i drugi entuzijasti za jezike dali predloge izraza koji MORAJU da zamene strane izraze (govorimo o rečnicima koji daju odrednice za “support” – “backing” (podrška – čuvanje leđa, “dominate” – “outshine” (dominirati – nadsijati) i tako dalje).

Ne bi trebalo zanemariti dobre namere ovih entuzijasta koji žele da sačuvaju jedinstveni karakter našeg jezika i da koriste svoje reči umesto da pozajme strane; entuzijasti koji smatraju da svaka reč ima i da bi trebalo da ima albanski ekvivalent (fejsbuk-grupa koja se bavi albanskim jezikom dala je predloge za “basket” i “fudbal” prevodeći ih doslovce, basket+ball (koš+lopta) i foot+ball (noga+lopta), pa su ishodi poprilično smešni); entuzijasti koji smatraju da bi ove pozajmice mogle da izazovu krizu identiteta i mnoge druge argumente koji — u određenoj meri — zaista stoje, ali nikada van okvira te mere!

Engleski je ovakav kakav je zbog normanskih osvajanja. Pre početke osvajačkog pohoda, anglosaksonski jezik je uglavnom bio sačinjen od pastirskih reči. Nakon normanskog osvajanja, latinske reči su pronašle svoje mesto u svakodnevnoj upotrebi, posebno kada je reč o administraciji, sudovima i tako dalje.

Španski ima hiljade reči arapskog porekla. Mnoge reči koje počinju sa “a” ili “al”, poput “almohada” (jastuk), “alfombra” (tepih), “aceite” (nafta), jesu arapskog porekla. Mislim da Akademija nauka Španije nije nikada uzimala u obzir, bilo kada, da iskoreni ove reči i zameni ih pravim španskim jezikom koji zvuči kao nijedan drugi jezik. Naravno da ne! Jer, te reči i ti izrazi pronašli su svoj put i jesu deo nacionalnog i jezičkog identiteta! Deo neporecive istorije, svidelo se to nekome ili ne!

Fali nam sistematski pristup ubrzanom razvoju jezika, što je rezultat razvoja drušva. Jezici moraju da imenuju i identifikuju stvari koje postaju deo života, a na različitim mestima postoje različite institucije koje rade na pronalaženju rešenja za ove izazove. Akademije i institucije koje se brinu za jezik svake godine uvode nove reči u rečnike, reči koje su pronašle svoje mesto u svakodnevnoj upotrebi. Rečnici im daju objašnjenja, upotrebu, etimologiju.

U našem slučaju, dodatni problem predstavlja nedostatak međusobne saradnje i komunikacije. Ko bi trebalo da se bavi ovim pitanjem u našem slučaju? Akademija nauka Albanije? Akademija nauka Kosova? Institucija koja obuhvata sve Albance?

Ako prevodilac ili govornik albanskog jezika kaže da je albanski siromašan (u odnosu na druge jezike, naravno) on će biti nazvan izdajnikom (što je vrlo romantični pojam, zar se ne biste složili?). Ako prevodilac ili govornik albanskog kaže da stranica na engleskom može, u prevodu na albanski, da stane na jednu i po stranicu, njima bi se reklo da to ne znači da je albanski siromašan samo zato što koristi drugačije načine da izrazi jednu stvar. Ako prevodilac ili govornik kaže da se prilozi (koji se u nekim jezicima izražavaju jednom jedinom reči) u albanskom se obično izražavaju trima rečima, njih bi neko podsetio da to nije nedostatak već lepota. To nije istina ako smo pragmatični i ako kažemo da je umetnost kada kažemo mnogo sa samo malim brojem reči (ili jednom reči), da bi poliglotu valjalo nazvati “poliglotom”, blog nazvati “blogom”, jer, na primer, ako prevodimo delove nekog onlajn časopisa (kao što je K2.0) kao što su blogovi, ova sekcija na albanskom ne bi mogla da bude iskustva pisaca, jer je to grafički neizvodljivo. Prema tome, kada govorimo o jezicima, uvek bi trebalo da imamo na umu niz implikacija u određenom broju aspekata života, a ne samo ćaskanje u južnjačkom kafiću (koristiti samo u ilustrativne svrhe).

Jezik kao fenomen, alatka, jeste sam po sebi čudo, a to je ključni element koji nas razlikuje od životinja (iako i one komuniciraju, ali samo na primitivnom nivou), a svaki jezik je lep sam po sebi, jer on upućuje na neki način razmišljanja, način delovanja. Ne postoji nešto što bismo mogli nazvati lošim jezikom, ne postoji jezik koji zvuči loše, nema jezika koji bi trebalo da nestane. Ipak, postoje bogatiji i siromašniji jezici. Postoje jezici koji imaju veće mogućnosti da formiraju nove reči i jezici koji su konzervativniji u tom smislu. Postoje institucije zadužene za jezik koje rade zarad dobrobiti jezika, a postoje i institucije koje ne rade u korist jezika, pa tako rade i protiv sveopšteg razvoja društva.

Kao zaključak, ne postoji više od dva načina izmišljanja reči da bi se opisale stvari i fenomeni koji su deo naših života. Ili ćemo formirati nove reči koristeći alatke koje imamo ili ćemo pozajmiti reči i prilagoditi ih našem izgovoru. Ovo formiranje reči ili pozajmljivanje reči bi trebalo ozvaničiti savremenim jezicima i ažurirati svake godine na jednom lingvističkom kongresu. Ako se to ne dogodi, i dalje ćemo imati besmislene sudare grupa iracionalnih purista na jednoj strani i nemarne, ali pragmatične pozajmljivače na drugoj strani.

Fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.