U detalje | Feminizam

Tri žene lišene imovine

Albanke i dalje bez imovinskih prava.

Piše - 09.06.2020

Nakon više poziva na isti broj telefona, konačno se javlja krhki glas. Posle mukotrpnog traženja, uposlenik malog skloništa za žene u Tirani daje mi Špresin (Shpresa) broj, koja je saglasna da razgovara sa mnom.

Narednog dana se sastajem sa pedesettrogodišnjom Špresom, majkom troje dece. Najmlađe ima simptome autizma. Žena blagoga glasa polako opisuje kako je očvrsnula nedaćama koje joj je život priredio otkako su je biološki roditelji napustili kada je bila beba. 

“Imala sam težak život. Kada sam se zaljubila, udala sam se sa 18 godina i mislila da su svi moji problemi rešeni”, kaže ona. “Nisam ni slutila da me čeka nova patnja, čak još teža od prethodne.”

Od početka braka, pa sve do svoje 50. godine, radila je sa suprugom u radnji za kućne aparate koju su zajedno osnovali. Tamo je bila aktivna od svitanja do sumraka, istovremeno odgajajući decu, perući, kuvajući i vodeći autističnog sina — koji joj je postao glavna preokupacija — na razne kurseve.

U međuvremenu, kao dodatak njenim svakodnevnim majčinskim poslovima i obavezama pri vođenju radnje, njen suprug je postajao sve nasilniji.

“Bio je bolestan, ali je ipak imao dovoljno snage da me udari”, rekla je. “Ne svaki dan, ali kada me je silovao, moram da priznam da je nasilje bilo vrlo intenzivno — jednom sam čak dobila zabranu prilaska.

Kada su odlučili da se razvedu, ona je morala da se suoči sa gorkom istinom: Nakon 32 godine braka, troje dece i radnje, njeno ime se nije pojavljivalo na vlasničkim dokumentima zajedničke porodične imovine.

Žene iz svih sfera života, svih uzrasta i sa svim obrazovnim profilima muče muku sa ovom realnošću.

“U proteklih nekoliko godina, pre nego što sam se razvela, govorila sam mu, ‘Dobro, hajde da sednemo, videćemo koja sve dokumenta imamo — da podelimo sve 50/50, pa da se razvedemo’”, priseća se.

“Nakon što smo izgradili kuću i kada je došao trenutak da je registrujemo u katastarskoj službi, pitala sam ga da idemo zajedno u institucije i da sve zajedno registrujemo”, rekla je. “Naravno, nikada se nije složio. ‘Ne, moraš da ostaneš kod kuće i da vodiš računa o dečaku   ja ću time da se bavim. To te se ne tiče.’”

Novi zakoni, stari mentalitet

Izuzeće ćerki, sestara i žena iz vlasničke konstrukcije imovine nije prisutno samo u izolovanim oblastima, već se dešava i u većim gradovima i urbanim sredinama u Albaniji. Žene iz svih sfera života, svih uzrasta i sa svim obrazovnim profilima muče muku sa ovom realnošću.

Javna beležnica Elona Saliaj je pre dve godine sprovela studiju na ovu temu, kojom je potvrđeno ono što je već primetila u svakodnevici. U studiji — sprovedenoj u osam okruga i 16 sela u Albaniji — zaključuje se da se 90% imovine i nasleđa registruje na ime muškaraca.

“U svom radu sam se sve više bavila slučajevima u kojima su žene bile demotivisane, oklevajući da zahtevaju osnovna prava, da budu suvlasnice imovine koja je registrovana za vreme trajanja braka; ili pak ističu da je nasleđena imovina iz biološke porodice bila neravnomerno raspoređena u odnosu na braću”, rekla je.

Pravničkim rečnikom, prava žena su unapređena zahvaljujući Zakonu o registraciji nekretnina 2012, kada je registrovanje postalo obavezno za oba supružnika, i to na ravne časti u odnosu na sveukupnu imovinu stečenu tokom trajanja braka. Isto pravo je priznato Zakonom o katastru iz 2018. Međutim, ima još dosta prostora za tumačenje.

“Odgovornost snose oni koji su dužni da sprovode zakon: zaposleni u katastru, javni beležnici, sudije… Nažalost, oni imaju isti mentalitet kao supružnici tih žena”, kaže Elona Saliaj.

Jedna od njih je i Teuta.* Ona se razvela pre osam godina, nakon dugotrajnog sukoba nastalog zbog suprugove zavisnosti od kockanja. “Radio je na građevini. Svaki dan, kada se vraćao kući, lagao me je govoreći da je izgubio telefon, da je opljačkan ili da je izgubio novčanik”, priseća se ona.

“Otkako sam se udala sa 17 godina, imala sam ozbiljne probleme sa suprugom”, priča ona. “Njegova porodica me je tukla svaki put kada sam se svađala sa suprugom. Pre osam godina sam od policije zatražila zabranu prilaska za svekrvu, svekra i pašenoga — kao i za supruga.”

Ubrzo posle toga, Teuta kaže da je on podneo zahtev za razvod. “Sud mi je dao pravo da odgajam naše dete i naredio mu da mi isplaćuje oskudnu alimentaciju.”

Kuća u kojoj su zajedno živeli bila je registrovana na ime njegovih roditelja, pa tako posle razvoda nije imala pravo vlasništva. Bivši suprug joj je dozvolio da nastavi da sa sinom živi u jednoj sobi u istoj kući, ali nije plaćao finansijske izdatke koje je sud propisao.

Teuta i dan-danas živi u istoj kući, koja je znatno oštećena u zemljotresu u Albaniji od novembra 2019.

“Nikada nije plaćao alimentaciju, pa je jednog dana predstavnik izvršnih organa došao u kuću”, kaže ona. “Bivši suprug je angažovao advokata koji ga je savetovao da jedinu imovinu koju ima na svoje ime, parcelu od 280 kvadratnih metara, prepiše na svoje roditelje, da mu je izvršni organ ne bi oduzeo. Što je i učinio.”

Teuta i dan-danas živi u istoj kući, koja je znatno oštećena u zemljotresu u Albaniji od novembra 2019. “Svaka kap kiše pada nam na glavu”, kaže ona.

Tek nekoliko metara odatle udaljena nalazi se kuća u kojoj živi porodica njenog bivšeg supruga. Kaže da su izgradili vilu na zemlji koju im je njen bivši suprug prepisao. “Moj svekar i moja svekrva svađaju se svaki dan sa mnom i sa mojim sinom, pa tako dvaput nedeljno završimo u policijskoj stanici; optužuju moga sina da im preti i da ih gađa kamenicama”, rekla je.

Ovakve priče nisu retkost u Albaniji i u drugim balkanskim zemljama, uprkos činjenici da su u svim tim državama pokrenute zakonske inicijative koje bi trebalo da budu garant ravnopravnosti žena i muškaraca te da posluže kao instrument za iskorenjavanje rodno zasnovane diskriminacije.

"U zavisnosti od zemlje do zemlje, ima napretka u smislu zakonskog okvira, ali kada je u pitanju praksa, sve je isto svuda."

Elona Saliaj, javna beležnica

Sociolog Gzim Tuši (Gëzim Tushi) kaže da je Albanija daleko od toga da ostvari demokratizaciju u porodici. Prema njegovim rečima, Albanija nije samo “maskulinističko-patrijarhalno” društvo, već i “vertikalno određeno u odnosima između polova”. “Iz ideoloških, istorijskih, kulturnih, stereotipnih i diskriminatorskih razloga, muškarci stoje iznad, imaju poseban status, upravljaju porodičnom imovinom i uživaju ekskluzivnost na koju žene nemaju pravo”,tvrdi.

Prema njegovome mišljenju, ova pojava je podjednako prisutna širom Balkana, jer je reč o manje-više identičnom mentalitetu. “Albanac ne prihvata ideju ravnopravnosti, posebno kada je reč o materijalnim dobrima. U toj sferi uvek ima problema, jer on želi da ima lavovski udeo i neće da deli to bogatstvo sa svojom ženom, jer se ne oseća sigurno”, rekao je.

Ovo mišljenje deli javna beležnica Saliaj koja je, pored studija u Albaniji, na ovu temu sprovela istraživanje i u drugim zemljama širom regiona. “Rezultati pokazuju da je situacija svuda identična. U zavisnosti od zemlje do zemlje, ima napretka u smislu zakonskog okvira, ali kada je u pitanju praksa, sve je isto svuda”, kaže ona.

Kako da dobiješ ono što te sleduje

Na osnovu sećanja, sedamdesetogodišnja Drita* kaže da nikada nije imala probleme sa sestrom i bratom. Sve dok im roditelji nisu preminuli, kada su njih troje morali da razgovaraju o nasleđu.

“Ispočetka je sve išlo normalnim tokom; gradska građevinska firma je došla i tražila zemlju na kojoj se nalazio naš stan, kako bi tamo izgradili stambeni objekat”, kaže ona. “Morali smo da se dogovorimo oko udela — kakvu bismo korist svi od toga imali. Nisam čak ni sumnjala u to da će se sve ravnomerno podeliti na nas troje.”

Ali to se nije desilo — brat je već odlučio da imovina njihovih roditelja ne može da ode u ruke supruga njegovih sestara. “Nasmejala sam se kada sam prvi put čula taj argument — mislila sam da je šala u pitanju. Zatim sam pogledala lice moje sestre, da bih videla njenu reakciju: Samo je pogledala u pod i nije izustila ni reč”, priseća se Drita.

Kaže da se i dalje seća šta joj je brat rekao u poslednjem razgovoru koji su obavili pre sedam godina. “Rekao mi je: ‘Ti ništa ne vrediš. Nisi znala da rodiš sina — ne shvatam zašto tražiš udeo u nasleđu. Tvoja ćerka će se udati i njen muž nema pravo na našu imovinu.’”

Drita kaže da je u tom trenutku shvatila da su mentalitet i rodno zasnovana diskriminacija, s kojima celi život pokušava da se obračuna, oduvek bili prisutni, čak i u njenoj porodici. “Moj brat nikada nije mene i moju sestru smatrao dovoljno vrednim da bismo bile naslednice imovine. Bila sam besna”, seća se.

"Ovaj mentalitet prepun predrasuda i dalje je vrlo prisutan u albanskoj porodici."

Gzim Tuši, sociolog

Nakon što je prvo razgovarala sa svojom sestrom i shvatila da će ona odustati od svog dela imovine zato što se bojala šta će joj ljudi pričati iza leđa, Drita je donela odluku. “Sastala sam se sa jednom od mojih najboljih prijateljica. Objasnila sam joj da mi treba pomoć njenog sina koji je bio poznati advokat u gradu. Posle tog sastanka otišla sam na sud da tražim svoja prava”, rekla je ona.

Prema rečima sociologa Gzima Tušija, ovo je najteži trenutak. Sukob u porodici. 

“Bogohulno je potraživati imovinu van domaćinstva i to se smatra uznemiravajućim potezom, jer celokupno albansko društvo smatra da žena nije vredna toga i ne prihvata činjenicu da bi žena mogla nešto da dobije od svoje biološke porodice”, kaže on. “Ovaj kulturološki kordon i mentalitet pun predrasuda u albanskoj porodici i dalje je vrlo prisutan.”

Bez pravne borbe

Nijedna od žena koje su izopštene iz nasleđivanja zajedničke bračne imovine nije otišla na sud da zahteva primenu prava koje joj pripada po zakonu. Špresa, koja samostalno odgaja decu, boji se da bi njen suprug mogao da podmiti zaposlene na sudu i da će, u tom slučaju, njena situacija dodatno da se pogorša.

“Već radim u restoranu kao kuvarica, od jutra do mraka, od ponedeljka do nedelje, jer moram da platim račune i privatne kurseve za mog sina”, objašnjava ona. “Često sam razmišljala o tome da idem na sud i da tražim polovinu imovine koja mi pripada po zakonu, ali se bojim da će sudije biti korumpirane i da neću dobiti ništa.”

Teuta, koja se takođe nalazi u vrlo teškom položaju, jer i dalje živi u sobi kuće svog bivšeg supruga, vrlo je zabrinuta i nesigurna kada je reč o tome kako će se situacija dalje razvijati.

“Ako me izbace iz te sobe, ostaću na ulici sa sinom”, rekla je. “Trenutno radim samo nekoliko dana u nedelji, čistim jednu kuću, pa ne verujem da ću imati dovoljno novca da plaćam zakupninu i da odgajam sina; ovaj brak mi je doneo samo probleme i patnju. Posle ovolikih godina, nemam kuda da odem.”

Od ove tri žene, jedina koja je otišla na sud jeste sedamdesetogodišnja Drita. “Imala sam mnogo zdravstvenih problema, pa u mojim godinama nije uobičajeno da idete na sud i da se pravno sukobljavate sa članovima svoje porodice, ali neću odustati od tog suđenja dok sam živa”, tvrdi ona.

Albanke se u poslednjih nekoliko godina žešće bore za svoje pravo zajemčeno zakonom. Međutim, prema rečima sociologa Tušija, država i društvo moraju još mnogo na tome da rade.

“Današnje žene su žonglerke koje treba da budu dobre žene, dobre majke, takmičarke i dobre profesionalke”, kaže on. “One, na neki način, moraju da igraju više uloga i da daju veliki doprinos. Ipak, njihova finansijska pozicija i njihovo bogatstvo nisu u skladu sa njihovim doprinosom.”K

Naslovna ilustracija: Elona Elezi / K2.0.

*Imena su izmenjena da bi se sakrio identitet sagovornica.

  • O autoru/ki Elona Elezi
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na albanskom.

KOMENTARIŠI