Još dok je bio dete, Aid Keljmendi (Kelmendi) se interesovao za srpski jezik.

Iako su se razlozi za njegovo interesovanje promenili kako je odrastao, njegova prvobitna želja da nauči srpski nije potekla iz percipiranih ekonomskih benefita ili želje za međukulturnim vezama. Njegova zainteresovanost bila je ishod puke dečje radoznalosti.

“Srpski je bio jezik koji su koristili moji roditelji kada su hteli nešto da sakriju od nas”, kaže Keljmendi, sada dvadesetdvogodišnji montažer video-sadržaja koji živi u Prištini.

Kada je reč o generaciji njegovih roditelja, učenje srpskog nije bilo stvar znatiželje, već je bilo od ključnog značaja za preživljavanje i počelo je od ranog doba. Iako su Albanci činili oko 90 odsto kosovskog stanovništva, srpski je bio zvanični jezik države u kojoj su oni odrastali, u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, te je bio obavezan predmet za svu decu od osnovne škole nadalje, čak i u školama u kojima se učio albanski jezik.

Keljmendijevi roditelji kasnije su završili fakultetsko obrazovanje na srpskohrvatskom jeziku, gde je njegova majka studirala na Učiteljskom fakultetu u Crnoj Gori, a njegov otac studirao muziku u Zagrebu, Hrvatska. Njihova priča je bila opšta stvar među kosovskim Albancima koji su hteli da nastave svoje obrazovanje u Jugoslaviji, posebno kada je Univerzitet u Prištini otvorio vrata 1970, što znači da je postalo moguće završiti fakultet na albanskom jeziku.

Ipak, kako je Jugoslavija raspadala devedesetih godina, etnička segregacija se pojavila u svim sferama života; kosovski Albanci su uveliko bili izopštavani iz državnih institucija, kao što su škole i univerziteti, u okviru nasilne represije srpskog režima predvođenog Slobodanom Miloševićem, što je dovelo do manjka znanja kod mlađih generacija u odnosu na Keljmendijeve roditelje. Kako bi pružili otpor, kosovski Albanci su ustanovili paralelni prosvetni sistem u podrumima i kućama, radeći samo na albanskom jeziku, pa je tako jezik postao simbol otpora i podela.

Kako je rođen 1996, do trenutka kada je Keljmendi počeo da pohađa školu, rat je već bio završen, Miloševićev režim je primoran da se povuče sa Kosova i albanski je postao dominantan jezik u javnom životu, kao i onaj koji se upotrebljava u prosveti. Skoro tri decenije nakon prisilne segregacije početkom devedesetih godina i gotovo dve decenije nakon završetka rata, srpski jezik ostaje zvanični na Kosovu, ali je njegova svakodnevna upotreba uglavnom ograničena na one opštine u kojima su Srbi većinsko stanovništvo; srpski se nikada nije vratio u zvanični nastavni plan i program, kao što se albanski jezik ne uči u školama koje pohađaju kosovski Srbi.

Kao mlada, odrasla osoba, Keljmendi je član rastućeg broja mladih Albanaca i Srba koji preduzimaju korake da bi naučili jezik onog drugog.

Iako njegovi napori koje ulaže sada imaju veći značaj nego dok je bio dete, u osnovi ovih napora nalazi se i dalje želja za povećanjem pristupa informacijama i jačanjem sprega između Srba i Albanaca tako što se savladavaju jezičke prepreke koje su služile kao konfliktna tačka duže od 20 godina.

“Kada govorimo jezik onog drugog, to znači da poštujemo drugu kulturu, tradiciju i običaje”, kaže Keljmendi, koji je počeo da pohađa časove srpskog jezika pre dve godine na privatnom kursu. “Želim da prekinem nit razmišljanja o tome da je srpski jezik tabu među Albancima.”

Aid Keljmendi kaže da je njegov prvi poriv da nauči srpski potekao od želje da razume ono što su njegovi roditelji pričali kada su pokušavali da sakriju nešto od dece. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Dodaje da je, otkako je počeo da uči jezik, pokušao da uvrsti srpske reči u razgovor sa prijateljima, rekavši da se tako želi izboriti sa negativnom stigmom koja se povezivala sa jezikom u prošlosti i služi kao korak prema stvaranju okruženju u kom Srbi i Albanci mogu “svi slobodno da se kreću i pričaju”.

Njegova omiljena reč dosad? Živeli!

Iako i dalje predstavlja manjinu, Keljmendi nije jedini mladi kosovski Albanac koji uči srpski jezik. Filoreta Hodža (Filloreta Hoxha) iz privatne škole jezika Prištinska škola jezika (Prishtina School of Language) kaže da, uprkos tome što je interesovanje za učenje srpskog daleko od dominantnog, u proteklim godinama je povećan broj časova ovog jezika.

Hodža kaže da je prosečni uzrast onih koji žele da uče srpski između 20 i 30 godina. “Mladim ljudima koji dolaze da uče srpski uglavnom treba za posao, bilo u javnim institucijama ili u privatnom sektoru, ali smo imali i novinare iz raznih medija, posebno štampanih”, rekla je ona, dodajući da mnogi njihovi pohađaoci kursa smatraju da je znanje srpskog jezika prednost za bolji posao u budućnosti, imajući u vidu da je srpski jezik zvanični na Kosovu.

Jezik, identitet i pomirenje

Tokom različitih perioda kroz istoriju, Srbi i Albanci su usvojili brojne elemente iz kulture onog drugog, uključujući jezik. Ipak, kako je došlo do represije nad kosovskim Albancima devedesetih godina, jezik je postao jasna linija razdvajanja.

Kako tvrde Marija Mandić i Ana Sivački sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu u studiji o prisustvu Albanaca u Beogradu, jezik je jedan od najvažnijih kolektivnih markera identiteta. Prema tome, sa etničko-političke perspektive konflikta, zbog svoje povezanosti sa identitetom, jezik može da doprinese nastanku sukoba u smislu da jedna grupa može da pokuša da potisne upotrebu drugog jezika.

Ipak, da li je moguće, u proteklih nekoliko godina, da je jezik doprineo miru?

Stefan Filipović je dvadesetpetogodišnji aktivista civilnog društva koji živi u blizini Prištine. Kao etnički Srbin, Filipović je počeo da uči albanski, ali kaže da je i dalje početnik.

“Moj prvi kontakt sa albanskim jezikom bio je tokom projekta stažiranja u Opštini Gračanica koji je sprovodila [lokalna NVO koja se bavi dobrom upravom], Centar za mir i toleranciju”, kaže Filipović. “To je bio formalni kurs jezika, ali sada učim svakodnevno kroz rad.”

Stefan Filipović naglašava važnost toga da Srbi i Albanci uče jezik onog drugog da bi pospešili svakodnevnu komunikaciju i da bi stvorili bolje odnose između običnih građana. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

U prošlosti, kada je srpskohrvatski bio jezik Jugoslavije, a albanski manjinski jezik, u okviru šire Federacije, kosovski Albanci su po nuždi znali srpski, dok je bilo daleko manje verovatno da će Srbi naučiti albanski.

Filipović smatra da stalno treba naglašavati koliko je važno da Srbi i Albanci nauče jezik onog drugog.

“Mogli bismo da potrošimo celi dan izlistavajući bitne razloge, pa i tada ne bismo mogli da dovršimo taj spisak”, rekao je Filipović. “Svakodnevna komunikacija je ključna za stvaranje boljih odnosa između običnih građana i tako bi urbani centri Kosova postali mnogo pristupačniji srpskoj zajednici nego što je to sada slučaj.”

Filipović dodaje da nije lak život pod svakodnevnim napetostima između Beograda i Prištine, gde nemate alatku kojom biste uticali na to da se stvari promene.

“Možda bi jezik mogao da bude ta alatka”, rekao je on.

Poput Filipovića, Manuela Petrović je prvo počela da uči albanski na poslu.

“Počela sam da učim albanski tako što sam bila u kontaktu sa mladim ljudima koji govore albanski na letnjim kampovima, na radnome mestu i tokom studiranja”, kaže Petrović, koja potiče iz Makedonije, ali živi u Prištini još od 2003. “Nikada nisam osetila da bi trebalo da budem isključena iz drugih zajednica i da me ne interesuje komunikacija sa Albancima.”

Petrović kaže da je osoba onoliko vredna koliko jezika govori.

Kako je diplomirala u oblasti upravljanja javnim uslugama, Petrović je znala da će, verovatno, raditi u javnim institucijama i kaže da želi da bude sposobna da zadovolji potrebe svih građana. Govorenje njihovog jezika, kaže Petrović, bilo je neophodno da bi u potpunosti obavljala svoj posao, pa je tako pohađala besplatan kurs albanskog koji je organizovala Opština Kosovo Polje tokom tri meseca dok je stažirala.

“Bez komunikacije, saradnja nije moguća”, rekla je Petrović. “Imamo iste probleme, iste potrebe, trebalo bi da budemo ujedinjeni i da ih iskomuniciramo jedni drugima.”

Ivana Stevanović je počela da uči albanski kroz slušanje muzike i gledanje filmova na albanskom jeziku. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Ivana Stevanović, koja je iz Srbije, a trenutno živi u Prištini i radi kao bibliotekarka, potvrđuje ovakvo gledište. Za razliku od Filipovića i Petrović, Ivana Stevanović je počela da uči albanski kroz muziku, film i, kasnije, u komunikaciji sa albanskim prijateljima i kolegama. “Kombinovala sam to sa čitanjem vesti da bih brže i bolje razumela gramatiku”, rekla je ona.

Stevanović se nada da, ako više Srba i Albanaca uloži napor da nauče drugi jezik, počeće da promišljaju o “takozvanim razlikama”, za koje veruje da su nam “istorijski nametnute kao konstrukti javnog diskursa”.

“Suštinski, ne postoji razlika između nas — imamo iste nade, snove i svakodnevne probleme”, kaže Stevanović, dodajući da se mentalitet o tome da smo “mi protiv njih” može promeniti tek kada ljudi pronađu zajedničke stvari sa onima koje smatraju “drugima”.

Nije samo razgovor taj koji će dovesti do promena. Tu je i viši stepen međukulturne medijske pismenosti.

Gresa Sermadžaj, mlada albanska novinarka iz Gnjilana, koja radi u Prištini, počela je da uči srpski jezik kako bi mogla da čita vesti sa različitih stanovišta, a da nije ograničena jezikom.

“Kako stalno pratim politički razvoj na relaciji Kosovo-Srbija, meni je vrlo bitno da razumem srpski jezik bez posredovanja ili prevoda”, kaže Sermadžaj. “Moje interesovanje za srpski jezik postoji zbog potrebe i želje — potrebe da budem informisana i želje da poznajem kulturu suseda, što je ograničeno preprekama koje se nalaze između nas.”

Sermadžaj kaže da, za mlađe generacije, učenje srpskog znači pomeranje u pravcu međuetničkog pomirenja. “Jezik je prvi korak prema razmeni znanja”, kaže Sermadžaj, čija je omiljena reč na srpskom — mir.

U susednoj Albaniji, zadivljenost Armande Kodra Hisa (Hysa) iz Tirane albansko-srpskim odnosima, a posebno istraživanjem međuetničkih brakova, takođe ju je navela na učenje srpskog. Ona kaže da je počela da uči jezik zbog svog strateškog izbora koji će joj pomoći u etnografskom radu, jer joj je omogućilo pristup materijalima iz svih bivših jugoslovenskih država.

“Baviti se tradicionalnom kulturom znači da vam treba makar jedan balkanski jezik da biste upoređivali relevantnu literaturu, ali i da biste našli izvore”, rekla je ona.

Međutim, traženje kursa srpskog jezika u Albaniji pokazalo se nemogućim. Nakon praćenja traga kontakata, od srpske ambasade do univerziteta, Hisa je na kraju pronašla crnogorsko-albanskog privatnog učitelja koji joj je pomogao da uči, pa je tako komplementirala svoje časove sa medijima na srpskom i sticanjem prijatelja koji govore srpski na Fejsbuku (Facebook).

Povećano interesovanje naspram manjka prilika

Organizovane šanse za Albance i Srbe da nauče jezik drugog retko gde postoje na Kosovu, uprkos tome što su i albanski i srpski — zvanični jezici.

Po mišljenju aktiviste civilnog društva Filipovića, upravo je posao, a ne formalni časovi, ono što predstavlja njegovu osnovu za učenje albanskog jezika. Njegov posao ga vodi u sve delove Kosova, pa on tako uči u svakodnevnoj komunikaciji i od slušanja radija dok putuje.

“Muzika ume da bude vrlo zanimljiva”, kaže Filipović, koji navodi i da je bilo tek malo prilika pruženih Srbima na Kosovu da nauče albanski.

Zato Filipović kritikuje kosovsku vladu, za koju veruje da može da učini više da bi stvorila uslove za Srbe na Kosovu da uče albanski jezik.

Bibliotekarka Stevanović kaže da njeno iskustvo to odražava, dodajući da bi albanski jezik trebalo navesti kao opciju za učenike koji pohađaju srpske škole. Trenutno to nije slučaj, jer većina srpskih škola sada ne prati kosovski nastavni plan i program, već onaj koji ustanovljava Beograd.

Jana Minočkina, službenica zadužena za mlade i politička pitanja u Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), potvrdila je da, iako je primetila rast interesovanja za učenje albanskog kod srpske omladine, tek mali broj prilika zaista postoji za Srbe da pohađaju časove albanskog jezika.

Jana Minočkina, službenica zadužena za mlade u Unmiku, kaže da je primetila porast interesovanja kod mladih Albanaca i Srba da uče jezik onog drugog. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

“Bez obzira na to kakva je politička situacija, [Srbi i Albanci] će živeti jedni pored drugih. Postoji sve veće interesovanje kod njih da uče albanski jezik [zbog toga]”, kaže Minočkina. “Grupa kojom ja koordinišem, Omladinska radna grupa (Youth Task Force), jeste grupa mladih lidera koji potiču iz različitih zajednica i ove godine ćemo pokušati da pronađemo priliku da obuhvatimo i albanski i srpski jezik.”

Minočkina, koja je iz Rusije, dobro je upoznata sa izazovima pri učenju srpskog i albanskog. Kako sedam godina živi na Balkanu i radi u oblasti izgradnje mira, njoj je bilo bitno da nauči oba jezika. Poput mnogih drugih mladih Srba i Albanaca zainteresovanih za učenje, ona je samostalno učila.

“Počela sam da učim albanski kada sam boravila u Albaniji 2013, što znači da je prošlo dosta vremena”, kaže Minočkina. “Kada idem nekud, trudim se da naučim makar osnovne reči, jer je jezik nešto što vam pomaže da razumete kulturu i tradiciju naroda. Naučila sam albanski jezik kroz sastanke sa ljudima i bez ikakvog formalnog obrazovanja u tom smislu.”

Klub albanske kulture otvara svoja vrata u Beogradu

Preko granice sa Srbijom, postoji mali ali postepeno rastući broj ljudi koji žele da uče albanski.

Jedno mesto za to nalazi se na Katedri za albanski jezik Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Osnove albanskih studija na Univerzitetu u Beogradu postavljene su još 1925. kada je dr Henrik Barić, istaknuti albanolog toga doba, ustanovio seminar albanskog jezika na univerzitetu. Opredeljeni odsek na Filološkom fakultetu otvoren je 1960, inicijalno kao Odsek za albanski jezik i književnost, dok je kasnije pretočen u Katedru za albanski jezik, književnost i kulturu.

Katedra je i dalje mala u poređenju sa drugim katedrama Filološkog fakulteta, sa samo 10 studenata koji se upisuju na ovaj studentski program svake godine. U okviru ovog odseka, srpski studenti koji studiraju albanski posećuju Prištinu svake godine.

Naile Mala, profesorka na Katedri za albanski jezik, kaže da je ovaj odsek svakako rastao u proteklim godinama, ali da bi se zabeležila naznaka većeg interesovanja za albanski jezik među Srbima, mora se odvratiti pažnja sa tradicionalnog akademskog programa i usmeriti se ka učešću u nezavisnim kulturnim udruženjima.

Klub albanske kulture je osnovan 2016. za svrhe jačanja albanske kulture i jezika u Beogradu. Kurs albanskog jezika je otvoren u ovom klubu početkom godine. Prema mišljenju Mala, reakcija ljudi ohrabruje.

“Otvorili smo kurs albanskog jezika i 50 Srba se odmah prijavilo”, rekla je ona. “Ono što me je zadivilo jeste da većina njih nisu filolozi, već dolaze iz oblasti društvenih nauka.

Mala ističe da je polovina učesnika kursa sastavljena od članova Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR), što je NVO aktivna u celom regionu, a koja se bavi uspostavljanjem veza između mladih širom Balkana. Programi razmene u ovoj inicijativi često su prva prilika mladima iz Srbije i sa Kosova da posete državu onog drugog.

Mala kaže da mnogi studenti uključeni u rad Kluba albanske kulture jesu motivisani željom da čitaju vesti iz više izvora; žele da saznaju istinu, a ne samo da se oslanjaju na ono što im se plasira.

“Mnogi od ovih mladih ljudi otvoreno i ponosno pišu na Fejsbuku da su vrlo srećni što uče albanski”, rekla je ona, nakon čega je istakla manjak finansijske pomoći. “Nažalost, ne dobijamo podršku srpske države.”

Podrška iz Albanije i sa Kosova nije mnogo bolja, rekla je.

“Priština i Tirana zaboravljaju da, iako je lako prigrliti albansku kulturu u Prištini i Tirani, teško je uraditi nešto tako u Beogradu usled stalnog rasta nacionalističkih elemenata”, kaže Mala, primećujući da ovaj klub traga za pomoći stranih fondacija kako bi se održavao.

Začarani krug

Iako aktuelni trenutak i prilika na Univerzitetu u Beogradu ohrabruje, da se vratimo u Prištinu, gde je situacija za Albance koji žele da uče srpski sumornija.

Lindita Rugova, dekanica Filološkog fakulteta Univerziteta u Prištini, kaže da je ovaj univerzitet preduzeo određene korake da bi imao u ponudi kurseve srpskog, ali su ovi programi ukinuti.

Prema mišljenju Rugova, Katedra za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost počeo je paralelno sa Katedrom za albanski jezik i književnost akademske 1960-1961, u okviru Filozofskog fakulteta, a 1989. je postao deo novoustanovljenog Filološkog fakulteta.

“Nakon što su [kosovski Albanci] nasilno isterani iz objekata univerziteta [početkom devedesetih] i posle uspostavljanja paralelnog sistema univerziteta, ona je prestala da postoji usled vrlo slabog interesovanja za ovaj jezik”, kaže Rugova.

Godine 2015, četvorogodišnji Balkanski studijski program je akreditovan za novu generaciju studenata. Program je nudio časove albanskog jezika, zajedno sa balkanskim jezikom izabranim od slovenskih jezika iz bivše Jugoslavije, a poznatijim kao BSHM (bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorski).

“Ovaj projekat su pokrenuli profesori sa Katedre za albanski jezik i prva generacija studenata je prijavljena na ovaj program”, kaže Rugova. “Kada smo se prijavili za reakreditaciju, spoljni stručnjaci za akreditaciju dali su pozitivnu ocenu za ponavljanje istoga kursa 2016.”

Ipak, uprkos pozitivnoj oceni izveštaja, program tek treba da bude reakreditovan usled manjka osoblja i odsustva akreditacije od strane Kosovske agencije za akreditaciju — što je nezavisno telo odgovorno za garantovanje kvaliteta visokoobrazovnih institucija na Kosovu — što je dovelo do prekida u kontinuitetu programa u akademskoj 2016-2017.

Rugova kaže da je 2018. godine napravljen još jedan pokušaj da se kursevi srpskog jezika vrate na Univerzitet u Prištini, kada je od fakulteta traženo da primi novo osoblje da bi se revitalizovao i kako bi se refunkcionalizovao program. Međutim, kako program još nije dobio reakreditaciju, zakonski je bilo nemoguće objaviti poziv za nova radna mesta.

“Program balkanskih studija ostao je u začaranom krugu, jer bez nosilaca programa [koje čini nastavno osoblje opredeljeno za ovaj program], on ne može da bude reakreditovan i, s druge strane, bez akreditacija, ne može se objaviti poziv za radna mesta nastavnog osoblja”, kaže Rugova.

Prema mišljenju Rugova, napravljeni su i drugi pokušaji da se održe srpski kursevi, uključujući potencijalnu saradnju sa Filološkim fakultetom Univerziteta u Beogradu, ali kaže da, čim su zvanično zatražili od univerziteta u Srbiji da pošalju profesore, nisu dobili zvaničan odgovor.

Uprkos obnovljenim naporima i preprekama, fakultet na Univerzitetu u Prištini nije bio dokon i Rugova kaže da se nada da će takvi kursevi biti ponuđeni ubuduće.

“Uviđajući ovo interesovanje studenata za regionalne slovenske jezike, Filološki fakultet je podneo zahtev za međuuniverzitetsku saradnju sa Zagrebom i složio se sa tim da se osnuje zajednički lektorat — da se albanski jezik uči u Zagrebu, a hrvatski u Prištini”, kaže dekanica, dodajući da, u prvoj sedmici kada je ovaj kurs ponuđen početkom ove godine, više od 50 studenata je izrazilo želju da učestvuje.

Nema sumnje da je broj mladih koji pokušavaju da nauče jezik svog suseda i dalje mali u ovom delu Balkana. Ipak, kako živimo jedni pored drugih već više vekova, razmenjujemo pesme i kuhinje, bajke i legende, neki Srbi i Albanci počinju oživljavanje interesovanja za učenje o kulturi i jeziku svojih suseda.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.