Časopis | Devedesete

Vizuelno hodočašće do zdravog razuma: škrabotina slobode

Piše - 26.04.2016

Devedesete su bile važna decenija — pa zašto se toliko trudimo da je zaboravimo?

I dalje smatram da su boje devedesetih godina bile različite. Sve, čak su i zvukovi iz nekog razloga imali tu nijansu plave i mutne senke, to čudno stanje koje unosi duboki osećaj melanholije.

Taj bledi, plavičasti hromatski efekat pogodio me je jednog od ovih mutnih posleratnih jutara, kada sam prolazio pored internet-kafea Edi Fliper. Odlučio sam da usporim svoje korake, da se prošetam alejom, mojom „Alejom bluza“, kako bih posetio moje neopevane priče koje i dalje tamo žive, u tunelu, i kako bih se istih prisetio.

Kurrizi je u devedesetim godinama nama pametnjakovićima bila ono što je Harlem bio Afro-amerikancima pedesetih i šezdesetih godina, ono što je Jerusalim bio – pa dobro, ne baš toliko. Taj prolaz sa naprslom staklenom nadstrešicom u susedstvu Dardanija u Prištini je bio fabrika snova, gde su se nezaboravne epizode mnogih života napravljene, desio se začetak uverenja i stavova, a nade su hranjene suzavcem skoro celih 10 godina.

eurokrem_004

Istini na volju, uvek sam hteo da imam spomenik u obliku televizora, „zid devedesetih“ negde u Kurizu. Stojao bih kao statistički podsetnik pored svih tih statua herojima u Prištini, znak upozorenja da smo u bliskoj prošlosti, ili nekada davno, bili samo brojke. Tamo bismo mogli da se projektujemo na tom betonskom televizoru, prisećajući se dana kada je život kategorizovan kao „raznovrstan“, ili pak „iz druge ruke“. Taj televizor bi nas takođe podsetio da nema potrebe pobeći od prošlosti, i da nema potrebe zaboraviti je. Gledali smo MTV i bili gosti na Si-En-Enu. Bili smo tipovi sa televizije – celi svet nas je gledao na televizoru. Oni su nas videli onakvima kakvi smo bili: dehumanizovani.

Pesnički rečeno, sada sve deluje tako nevino maglovito dok se prisećam tih pomućenih sećanja – kada smo se prvi put obrijali i kada su devojke crvenele lepše nego što danas crvene.

Žilav, bubuljičav, ispranog mozga ludujem

Počeću svoju priču jedne letnje večeri kada su emocionalni ucenjivači i nacionalistička đubriva poput Ilira Šaćirija (Ilir Shaqiri) i drugi slični blejući komičari donosili lošu sreću ljudima i komponovali melodije koje i danas izvode – Komedi sentral (Comedy Central) u svojoj najtužnijoj formi. S druge strane naših života, institucija straha i nesigurnosti je postajala dobro uspostavljana u svakom domaćinstvu, i ja sam žudeo za epizodom serije „Headbangers Ball“, koja se emitovala usred noći, sa Vanesom Vorvik (Vanessa Warwick) na MTV-u.

levis_001Nekoliko sledećih dana sam nosio ključeve i lupao njima o tiganj, uzvikujući „Demokraci! Barazi!“ (demokratija, ravnopravnost).

Grad je bio mračan, jer su svi odlučili da ugase svetla, ali su odjeci sa ulice i zvuk helikoptera koji nadleće delovali kao prizivanje nečeg većeg i čudnijeg, kao kada Indijanci u Americi prizivaju kišu. Nekoliko sveća u susedstvu je napravilo krugove svetla ispred senovitih silueta koje oblikuju pejzaž Prištine – čarolija „Zone sumraka“.

Tek je nekoliko ljudi znalo šta će se stvarno dogoditi – kao u nekoj turskoj seriji; porodica se raspada, a potom se mržnja lukavo uvlači, polako, vrlo neprirodno, kao talas guste magle koja guta gradove, sela i sve što se kreće. To je bio pravi triler u očima nevine mase ljudi koji je tek trebalo da se upoznaju sa 10 godina, recimo, fašizma. Ostatak priče znate.

To je kao da se Monti Pajton odlučio da napravi rijaliti. Nazivi poput Liridon (kao libertarijanac) i Qendrim (stoik) zamenili su Gezim (radost) i Blerim (priroda, vegetacija) – osim toga što smo svi bili Oliveri Tvistovi koji su zviždali „Vetrove promene“ autora Skorpijona (Scorpions). Ahhh, uvek sam mrzeo tu pesmu. Uvek sam mislio da je namenjena Rusima.

Ljudi su se tih dana obogaćivali ako bi se kladili na to ko će se sutradan živ probuditi.

 Ograničeni životi i umovi pušteni sa uzice

Kasnije, dok je MTV propovedao o „Otvaranju uma“ sa svim svojim raznobojno obučenim likovima, a Internet je polako pronalazio način da uđe u naše nevoljničke domove, mi smo protestovali na ulicama, podižući dva prsta i vekne hleba, hteli smo da nekome stavimo do znanja da nam je pomoć zaista potrebna, kao da smo bili u zamci, zaglavljeni u ogromnom sranju s nekim ko očajnički želi da nas vrati u 19. vek.

Nezaboravne i prelepe priče su se odigravale u međuvremenu, kao što su prefinjeni intermecoi na televiziji u pratnji bilo koje pesme grupe Smešing pampkins (The Smashing Pumpkins) – udaljeni, topli, udobni i simpatični, kao da ste u utrobi majke.

Da, dame i gospodo, društveni red nije bio u redu, naš zvanični opis posla je bmtv_vanessa-warwick_002io da učimo sa ulica, pronalazimo nove veštine preživljavanja i pobegnemo a da nas ne primete kada se desi neko sranje (što je, u suštini, bio baš kul posao). Nezvanično, mi smo bili nepobedivi šampioni diskriminacije koja se sprovodi nad nama; na nas su bacani suzavci, bili smo siromašni i izmaltretirani – i, tako je, mi smo bili ti koji su proizveli više loše muzike i ružnih frizura nego što je celi svet mogao da svari za celi jedan vek!


treci-kanal_003Namerno smo se odvajali od normalnih stvari; škola, sudova, bolnica, televizije, muzike, umetnosti – sve je iznova izumljeno, sa svojim dobrim i lošim stranama. Mi znamo šta je to bilo, mi i dalje trpimo posledice života u mehuru, posledice toga što nas je Pakman jurio 10 godina zaredom.

Druga strana života 

S druge strane života, novi životni stil je bio u nastajanju, zajedno sa
tinejdžerskim bubuljicama, muzičkom scenom Sijetla, majicama, kasetama bendova koji pevaju metal muziku i žvaću žvake marke „Turbo“ iz Turske, i – kao postelitistička supkultura – naš sasvim novi identitet je bio spakovan u Levijeve farmerke 501 i Adidasove patike Torsions. Šik među potlačenima. Visoka moda među ljudima koji su pružali otpor. Novi balkanski kič devedesetih. 

Šta je to toliko bilo smešno u devedesetim? Doslovce smo se igrali „između dve vatre“ svakodnevno: ideološki, mentalno, fizički, siromašno za vreme pauza za burek, uz sve totreci-kanalboreći se sa našim ličnim problemima u međuvremenu, dok smo pokušavali da prokljuvimo koji je smisao svega, da povežemo tačkice dok smo slušali muzičku grupu „OK Computer“. Govorim ovde o pravim svakodnevnim dramama. Nismo imali vremena da prebolimo velike i teške tuge.

Bilo je izuzetno glasnih garaža gde smo skrivali bubnjeve koji su sačinjeni od delova veš mašine, a sve to dok smo pevali naše pesme. Prosto smo izumili pojačivače od drvenih kutija i povezivali ih. Umalo da zaboravim: mnogo pesama je tada napisano, spaljeno, pa iznova napisano. Svi su obožavali da pišu. Obožavali da čitaju, takođe. Kada se setim, ljudi su uživali u ljubavi i u pomaganju drugima. Barem im je bilo stalo. Čoveče! Barem im je bilo dovoljno stalo.

To nije nešto čime bi trebalo da se ponosimo, ali su Marfi i njegov zakon delovali kao vrlo optimističan pogled na svet s naše tačke gledišta.

U školi je održavan jedan obrazovni program koji je bio na nivou dodele nagrade Zlatna malina i tamo smo dobijali dnevnu dozu postnacionalne renesanse pomešane sa smradom naših stopala. Posle toga bismo stojali pokorno, kolektivno bili hipnotizirani, ispred televizora i ubijali zabavu u vidu informacija gledajući Kanal 3, istovremeno pokušavajući da izbegnemo TV Fox na srpskom jeziku. Bilo je zabavno!

treci-kanal_005

To, ipak, nije trajalo dugo. Iznenada, jednog jutra, ugledali smo satelitske antene na svim balkonima u našem susedstvu. Nova turska invazija bučnih i očajnih likova iz tragičnih serija, u pratnji izuzetno hladnog glasa voditeljke sa RTSH i njenog kolege sa PolSata. Oni su postali nova virtuelna porodica koju nismo morali da nahranimo. Još drame? Zasigurno, to – plus Bono Vox – nam je bilo poslednje što nam je trebalo.

ČuvariSećanja d.o.o.

Razmaženi od svega što smo mogli da radimo i ničega što nismo mogli; tako smo polako zaboravljali i obrisali priče iz decenije koja je unekoliko oblikovala celu generaciju boraca za slobodu.

Slobodu tada nismo smatrali potrošnom robom. Ti bubuljičavi ubeđenici su bili kreativniji u potrazi za zamišljanjem slobode prema svojim potrebama – a ne ograničenjima – i bili su oprezniji, ali hrabriji, o sanjanju onoga što može da bude bolje.

Morali su da se bore sa realnim stvarima pokušavajući da povežu dve krajnosti; morali su da se drže liberalnog zapadnjačkog životnog stila dok su, istovremeno, tlačeni, dok su morali da uče o tehnologiji, nauci i umetnostima iz improvizovanog nastavnog plana u osiromašenim školama. Život je bio haotičan, kao i ovi redovi, ali nije bilo druge opcije osim uspeha. To je bilo pitanje vremena. Počelo je da dosađuje.

twilight-zone_002

Besramnički smo se mnogo trudili da zaboravimo naše teško proživljene dane. Plakali smo i smejali se kasnije, ali je sve bilo gorko komično – ili pre mračno komično – prisećajući se svega što smo morali da učinimo da bismo ostali, razmišljali i pričali na razuman način želeći da budemo deo slobodarskog sveta i pokušavajući da emitujemo naše glasove na frekvencije koje smo smatrali bitnima. Zaista, kao neki junaci iz kanalizacije – tinejdžeri, mutanti i nindže; to smo postali nakon svega kroz šta smo prošli.

A na kraju, pa recimo da je sve privedeno kraju. Moje devedesete su se završile tako što sam po Blacu tumarao sa suzama u očima, Laki strajkom u džepu i Eurokremom u rukama, tražeći neke odgovore.

Kako su se vaše devedesete okončale?

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.