Kralj stavlja svoju ćerku kao ulog u igri kojom je opsednut. Svirepo čudovište neočekivano pobeđuje i otac je primoran da stavi svoju ćerku tinejdžerku u ruke nasilnika, jer ne može da porekne ono što je obećao. Ovo je priča iz “Buve” (The Flea), stare bajke pesnika i skupljača priča Džiambatiste Basila (Giambattista Basile) iz 1634.

“Ko bi mogao da zamisli da bi svirepo čudovište moglo da dobije na lutriji? Ipak, kako list ne može da padne sem ako nije po volji nebesa, moramo da verujemo da je ovaj brak ugovoren prvo gore, a zatim ovamo dole”, kralj teši svoju ćerku.

“Dakle, budi strpljiva, a ako si blagoslovena kći, nemoj grubo da uzvraćaš svome ocu, jer mi srce govori da ćeš biti srećna; u običnoj kamenoj posudi često se nalaze bogatstva”, uverava je on pre nego što je čudovište odvuče u šumu i u svoju kuću punu kostiju muškaraca koje je pojeo.

Ipak, kako je često slučaj sa bajkama, princezu na kraju spasavaju. Hrabri poludžinovski sinovi umiruće starice pomažu joj da pobegne, jedan od njih ubija čudovište i princezu šalju natrag kući, u očevo kraljevstvo. Tamo se udaje i živi srećno do kraja života.

Međutim, prilagođena u filmu “Priča svih priča” (Tale of Tales) iz 2015, “Buva” ima sasvim drugačiji svršetak. Svirepo čudovište koje je pobedilo u kraljevoj igri pogađanja ne samo da maltretira i siluje princezu, već ubija hrabre, drage momke i celu njihovu porodicu koja pokušava da joj pomogne.

Ispostavlja se da princeza nema drugog izbora nego da se spase. Ona prereže grkljan čudovištu i vraća se kući. Prekrivena krvlju, držeći odsečenu glavu čudovišta u svojim rukama, ona kaže svom ocu: “Evo supruga kog ste mi izabrali.”

Spekulativni fiktivni roman “Moć” (The Power) autorke Naomi Alderman predstavlja slične scenarije. Kroz različite ličnosti u raznim pričama, ona oslikava imaginarnu sliku o tome kako bi bilo da žene imaju moć ili da je zloupotrebe. Ona tu prikazuje dosta neprijatnu sliku. Ženski likovi u njenom romanu zlostavljaju, muče i nasilno ubijaju muškarce koji su se ogrešili o njih.

Bez obzira na užasavajuće zločine počinjene nad devojčicama i ženama u stvarnom životu, mnogi bi smatrali da su ove priče uznemirujuće, osuđuju nasilje bez obzira na sve i osećaju potrebu da uvere javnost da ne postoji rat protiv muškaraca i da feministi, u stvari, ne mrze sve muškarce. Ipak, moramo da insistiramo na pravdi i na tome da svi silovatelji i zlostavljači budu privedeni pravdi.

Nedavno je otkriven jedan slučaj koji je ponovo pokrenuo razgovor o seksualnom nasilju nad devojčicama na Kosovu. Šesnaestogodišnjakinju iz Drenice je navodno zlostavljao i silovao njen nastavnik iz škole.

Kada je ovo zlostavljanje prijavila policiji, pedesetogodišnji nadležni policijski vodnik nije joj pomogao. Umesto toga, za njega se navodi da je zloupotrebio položaj da bi je ucenio i da bi joj pretio, kako bi i sam mogao da je siluje naredne dve godine. Izveštavano je i o tome da je ovo kontinuirano silovanje učinilo da zatrudni, što je problem za koji on kaže da je rešen tako što ju je primorao da izvrši abortus kod poznatog prištinskog ginekologa, koji je, takođe, optužen za to da je izveo abortus protivan njenoj volji.

Ova devojčica se našla u krugu zastrašivanja, ucene, silovanja i prisilnog abortusa. Kao što se često dešava kada se ovakav čin nasilja nad ženama otkrije, čini se da se cela nacija nađe u stanju šoka. Političari i političarke, Skupštinski klub žena, policijska stanica u Drenici, svi su bili šokirani ovim slučajem. Ljudi na društvenim mrežama osuđuju ovaj slučaj, nazivajući ga “čudovišnim”, pitajući se: “Otkud sve ovo nasilje?”

Kada živite u “silovateljskoj kulturi”, može se predvideti da će ženska žrtva biti okrivljena zato što je provocirala muškarce određenim izborom odeće ili flertovanjem. Ili da se, kao što su neki to učinili, tvrdi da ova situacija nije “realni” slučaj silovanja, već predstavlja konsenzualni seksualni odnos u koji je devojčica stupila svojom slobodnom voljom.

Čitav ovaj spektar emocija i mišljenja bio je u pratnji potpune medijske eksploatacije žrtve. Njen identitet je na kraju otkriven, zbog čega je bila još ranjivija, ostavljajući je da se bori sa ovim traumatskim iskustvom. Nazvali su je “seksualnom robinjom” koja se našla u rukama svog pokrovitelja, “heroinom” zato što je preživela bol i zlostavljanje, “siroticom” zbog nesreće koja ju je zadesila, ali i “zločestom devojkom” zato što nije bila dovoljno hrabra da istupi i kaže “neću”.

Takva kultura postoji na Kosovu i u regionu kada su u pitanju devojčice i žene. Kultura straha, predostrožnosti i osude. Kultura poslušnosti i sramote, gde koncept seksualnog obrazovanja u školama ili kod kuće nailazi na snažno protivljenje.

Imamo prosvetni sistem koji je prožet seksizmom i rasizmom u pogledu nastavnog plana i programa i kada je reč o ponašanju, a koje je oličeno u nastavnicima koji, navodno, seksualno zlostavljaju i siluju devojčice. Naša sela i naši gradovi puni su roditelja koji imaju finansijske probleme, koji se nisu pravilno obrazovali i nemaju odgovarajuće alatke da zaštite svoje ćerke. Imamo skupštinu u kojoj poslanici ne mogu da se obuzdaju od držanja preopširnih govora koji retko kada nude bilo kakva vredna rešenja.

I često imamo političarke, poput Dževahire Izmaku (Xhevahire Izmaku) iz PDK-a koja je, umesto da agresivno štiti bezbednost devojčice čija su prava žestoko prekršena, zabrinutija za štetu koju bi ova priča mogla da nanese imidžu Kosova na međunarodnoj sceni. Vrlo je uobičajeno da se držite za stari princip zaštite časti “porodičnog imena” i da pokušate da sramotu zadržite “u domaćinstvu”.

Neprimetivši sve navedeno, mnogi imaju ovaj žal: “Kako je teško odgajati devojčice na ovakvom svetu.”

Trebaće da se promeni cela jedna generacija političara, profesionalaca i edukatora koji će pomoći u tome da se osnaže državne strukture čije će suštinske vrednosti počivati na bezbednosti i dostojanstvu mlađih građana. Dok čekamo da se ova drastična mera sprovede u delo, nasilje nad ženama na institucionalnom nivou i dalje će biti ignorisana i drugi slučajevi koji će se pojaviti u javnosti šokiraće zemlju iznova i iznova.

Prema tome, dok vodimo pravnu bitku za zadovoljenje pravde za žene i njihovo dostojanstvo, ja se nadam da će šok izazvati u ljudima saosećanje i humanost. Zašto se ne bi s vremena na vreme naslikala slika slična onoj koju je Alderman naslikala u svom romanu?

Da su zatvor, javno poniženje i sramoćenje na radnome mestu našli muškarcima mesto na slici, muškarcima koji su pretili, zlostavljali i silovali tinejdžerku, uništavajući njenu šansu da bude zdrava tinejdžerka, onda bi se, možda, dvaput zapitali. Potaknuti strahom od sramoćenja i kazne, oni bi mogli da se obuzdaju pre nego što sebe proglase vlasnicima njenog tela, nanoseći joj štetu koju neće moći nikad sasvim da prebrodi.

Uz pomoć otvorenog protivljenja, predlažem da u dečacima i muškarcima izazovemo strah. Pobuna koja odbacuje površnost političke korektnosti i, umesto toga, promoviše glasove naših mladih i ljutih devojčica. Devojčice čije smo glasove čuli na protestima koji su održani kao reakcija na ovaj slučaj, protestima protiv sistema koji omogućuje institucionalno nasilje nad pravima devojčica.

Samo otvoreni gnev devojčica i organizovani aktivizam mogu da ih zaštite. Aktivizam koji podučava devojčice da treba da vrište iz dna svog srca i da se suprotstave dečacima i muškarcima koji pokušavaju da ih zastraše, bez obzira na uzrast ili poziciju.

Trebaju nam devojčice koje će se “suprotstaviti tatici” i koje savršeno razumeju da “blagoslovena ćerka” ne mora uvek da bude poslušna. Devojčice koje će zahtevati da se uvede seksualno obrazovanje kod kuće i u škole, i koje su sposobne da prepoznaju i zaštite svoju samostalnost. Devojčice koje nadahnjuju svoje vršnjake da pokažu svoje zube svaki put kada osete da im je zaprećeno, da im se popuje ili da su iskorišćavane.

Devojčice koje će okrenuti ćurak i koje će učestvovati u razvijanju kulture u kojoj se dečaci i muškarci moraju bojati posledica svog ponašanja — kulture u kojoj su roditelji dečaka ti koji moraju da osete dodatnu odgovornost.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.