Dona nas čeka u svom komšiluku, negde u predgrađu maloga kosovskoga grada, ispred restorana koji nam je poslužio kao orijentir dok smo tražili adresu. Noseći farmerke koje joj dobro stoje i majicu marke “Denim”, smesta ustaje iz mora restoranskih mušterija, koji kao da su zastali da brzinski popiju kafu i odmore se od teškog fizičkog rada.

Čim su se naša kola zaustavila, ona ubrzano ulazi i kaže: “Bežimo odavde!”

Krupne plave dužice uronjene u senku i ljubičaste usne naglašavaju zapanjujuće lepo lice. Uplašenim glasom nam priča gde bi trebalo da skrenemo da bismo izašli iz siromašnog komšiluka većinski nastanjenog Aškalijama.

Slično drugim kosovskim naseljima u kojima žive Romi, Aškalije i balkanski Egipćani, aškalijska porodica, čija je Dona članica, vodi svoj život u odvojenom vangradskom komšiluku, gde je javni život ograničen na nekoliko prodavnica i restoran na ulazu. Tamo gde se navršava poslednja linija života ostalih građana Kosova, tu počinje ovaj udaljeni ćošak, na kom životare Romi, Aškalije i Egipćani.

Zbog visoke stope nezaposlenosti i prosečne zarade od oko jednog evra dnevno u većinskom stanovništvu, zadovoljavanje osnovnih potreba predstavlja neprestanu borbu u svim trima zajednicama. Da bi mnoge porodice imale da jedu hleb, prvo moraju da obave težak fizički rad i da na ulici skupljaju flaše koje će za tek nekoliko evra prodati reciklažnim centrima.

Daleko od svog komšiluka, Dona nas vodi u običan kafić u blizini mesnog centra. Sedamo, naručujemo kafu, polako počinjemo priču i grebemo po površini njenog života.

Ima tek 18 godina, ali sa sobom nosi neverovatnu priču o preživljavanju i nasilju, o nemoći i borbi. Zbog svog seksualnog i etničkog identiteta — kao transrodna Aškalijka — ona se suočava sa odbacivanjem i dvostrukom diskriminacijom. Romska, aškalijska i egipćanska zajednica na Kosovu jedna je od najpotlačenijih u društvu — pa se Dona tako bori sa rasizmom sa jedne i transfobijom sa druge strane.

“On ne sme da bude ovde”

Dona je rođena u jednoj evropskoj zemlji, u kojoj je završila treći razred. Njena porodica se vratila na Kosovo, prijavila nju i njenu braću i sestre da pohađaju nastavu u lokalnoj školi. Ona je školu napustila u petom razredu.

“Nisam volela školu. Napustila sam dobrovoljno”, kaže ona.

Ipak, teško nam je da zamislimo da je Dona samostalno donela odluku da napusti školu, da je to učinila nezavisno od okolnosti u kojima se nalazi. Izopštenost Roma, Aškalija i Egipćana u celokupnoj prošlosti imala je uticaja na njihovo obrazovanje iz generacije u generaciju, sa relativno niskim stepenom pohađanja škole, niskim brojem novoupisanih na fakultet i visokom stopom napuštanja školskog obrazovanja, posebno kod devojčica. Štaviše, poprilično je nizak broj nastavnika koji rade u prosvetnom sistemu na Kosovu.

Pored društvenih i ekonomskih činilaca, napuštanje škole je pojačano i zato što ove obrazovne ustanove nisu uspele da stvore podržavajuće okruženje za romsku, aškalijsku i egipćansku decu.

Pored tretmana kome su njihove zajednice podvrgnute, Romi, Aškalije i balkanski Egipćani su stalne žrtve institucionalnog marginalizovanja. Fotografija: Trendelina (Trëndelinë) Halili / K2.0.

Dona je provela skoro celi svoj adolescentski život bez ikakvog pristupa informacijama o ljudima iz LGBTQ+ zajednice, o neophodnoj terminologiji i bez razumevanja onoga šta rodni identiteti i seksualne orijentacije zaista podrazumevaju. Samo se seća da joj je “udobnije bilo da bude devojčica”. Teško joj je da u lokalnoj aškalijskoj zajednici pronađe nekoga s kim bi podelila svoja iskustva.

“Poznajem [neke], ali oni nisu otvoreni jedni prema drugima i ne predstavljaju se onakvim kakvi jesu”, rekla je ona.

Njen trud da iskaže svoj ženski rodni identitet (koji ispoljava njenu rodnu pripadnost kroz ime, oblačenje, frizuru i ponašanje) u domaćinstvu je rezultirao velikim fizičkim nasiljem nad njome: majka ju je dvaput gađala sekirom.

Kada je nasilje postalo nepodnošljivo, Dona je pobegla od kuće. S obzirom na to da nije imala nikakve informacije o organizacijama koje se bave pravima LGBTQ+ osoba, ona se jednom sama zaputila u Prištinu. Dok je boravila u prestoničkom parku, tamo ju je prepoznao član LGBTQ+ zajednice i uputio u Centar za ravnopravnost i slobodu (CEL), što je organizacija za prava LGBTQ+ osoba koja joj je pomogla da pronađe privremeno sklonište.

Kako Kosovo još nema sklonište za LGBTQ+ osobe koje su žrtve porodičnog nasilja, svako sigurno utočište bilo je samo privremeno rešenje, pa je tako Dona naposletku morala da se vrati kući.

Pristala je da napravi kompromis i da koristi šminku samo kada izađe iz kuće i kada se nalazi daleko od svog komšiluka, gde inače retko kada zalazi.

Pošto je nezaposlena, ceo dan provodi kod kuće. Godinama je radila u restoranu u svom komšiluku, u lokalnom kafiću, a povremeno je prala sudove u hotelima i čistila stepenice u stambenim objektima.

Na poslednjem radnom mestu bila je zaposlena tek jedan dan. Kada se pre nekoliko sedmica zaposlila u gradskom supermarketu, na kraju prvog radnog dana rečeno joj je da se više ne vraća.

“On ne sme da bude ovde…”, Dona je čula kako ljudi u supermarketu pričaju. Ona ne zna čime je zaslužila ovakvu diskriminaciju i ovakvo izopštavanje iz društva, da li svojim rodnim identitetom, svojom bojom kože ili i jednim i drugim.

Kaže da je godinama nastojala da ostane ravnodušna prema uvredama i preziru. U aškalijskoj zajednici bila je predmet osuda zbog svog ženskog izgleda, dok je u albanski većinskim komšilucima često nailazila na neprijateljske i rasističke komentare.

“Prljava stoka”, tako ju je nazivala grupa ljudi svaki put kada je prolazila jednom ulicom da bi pokupila dnevne namirnice.

“Samo sam htela da me ljudi ne vređaju i da me ne tretiraju loše”, rekla je. “Ovo je loša kombinacija za život na Kosovu.”

Isprepletena diskriminacija

Donino iskustvo sa nasiljem i stigmom unutar zajednice i van nje — bilo zbog njenog rodnog identiteta ili boje kože, ili zbog obe stvari u isto vreme — slično je doživljaju još četvoro LGBTQ+ osoba iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice, s kojima je K2.0 razgovaralo.

Aktivisti su, u više navrata, ispričali Kosovu 2.0 da su, u poređenju sa transrodnim ženama poput Done, transrodni muškarci na Kosovu — kao i u celom regionu — lakše prihvaćeni u javnosti. Rodni identitet transrodnih muškaraca nailazi na veće odobravanje usled patrijarhalne društvene stratifikacije — dok trenutno nema primera da je neka transrodna žena ispoljila svoj identitet u kosovskoj javnosti.

Sem anegdota, ne postoji značajno istraživanje na Kosovu koje bi nam dalo značajan uvid u iskustva ljudi koji su pripadnici seksualnih i etničkih manjina.

Istraživači i ljudskopravaški aktivisti širom sveta — a odnedavno i oni sa Kosova — već dugo pričaju o višestrukoj diskriminaciji u kontekstu teorijskog okvira intersekcionalnosti, s ciljem da bolje razumeju kako se razni aspekti društvenih i političkih identiteta pojedinca (pol, rasa, društvena klasa, seksualnost, i tako dalje) mogu kombinovati i stvoriti jedinstvene oblike diskriminacije i povlašćenosti.

Aktivistkinja Mirišaha Silja (Mirishahe Syla) smatra da je važno dekonstruisati intersekcionalnost u kontekstu kosovskog društva. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Među prvim diskusijama na Kosovu, na kojima su učesnici javno razgovarali o tome kako različiti sistemi represije međusobno komuniciraju, bila je ona održana decembra 2018, povodom godišnjeg Romskog samita u organizaciji Branilaca građanskih prava (Civil Rights Defenders) u Prištini. Gej aktivista rođen u Mađarskoj i istraživač romskog porekla, Deso (Deszo) Mate, na konferenciji je podelio svoju životnu priču da bi ilustrovao uticaj isprepletenih identiteta.

U intervjuu za K2.0, on se priseća da je, prilikom sprovođenja istraživanja, kojim je obuhvatio 50 Roma, uključujući one iz LGBTQ+ zajednice, saznao za koncept intersekcionalnosti, jer su nalazi studije upućivali na to da se “suočavamo sa različitim oblicima represije koju vrši društvo, u našim grupama i van njih”.

Na brojnim diskusijama, koje su u proteklim godinama održale kosovske nevladine organizacije, aktivistkinja Mirišaha Silja je u više navrata insistirala na dekonstrukciji intersekcionalnosti u kosovskom kontekstu.

“Ono na čemu moramo da radimo jeste redefinisanje represije i da shvatimo da ljudi nisu predmet represije [samo] zbog svojih identiteta”, izjavila je ona za K2.0. “Pojedinci koji pripadaju manjinskim gripama i oni iz LGBTQ+ zajednice nisu predmet represije samo zbog svog rodnog, seksualnog i etničkog identiteta, već moramo da razumemo da se represija odvija na mnogim nivoima, pa tako ista osoba može da ima višestruke identitete koji doprinose tome da bude potlačena.”

Ona dalje objašnjava da ljudi obično imaju tendenciju da ispolje samo jedan od svojih identiteta, što se ponajviše podudara sa onim identitetom koji je zgodniji u datoj prilici, pa im je tako lakše da represiju posmatraju kao jednodimenzionalnu stvar.

“Ako ste albanske nacionalnosti i niste žrtva represije zbog svoje etničke pripadnosti na nekom većinski albanskom području, ali ste žrtva represije zbog svog rodnog identiteta ili seksualne orijentacije, onda spadate u grupu članova LGBTQ+ zajednice”, rekla je. “Ali ako ste pripadnik romske zajednice i ako ste pritom žrtva represije zbog svog rodnog identiteta i seksualne orijentacije, a istovremeno i zbog entičke pripadnosti i rase, onda ste bliži mukama i izazovima s kojim se suočava romska zajednica, nego LGBTQ+ zajednica.”

Silja kaže da se ove podele ponavljaju, pa tako koristi primer feminističkog pokreta u SAD, kada su žene iz srednje klase — koje su ponajviše bile žrtve tlačenja zbog svog pola — dominirale feminističkim diskursom zato što su, između ostalog, zanemarili crnkinje, koje su bile potlačene zbog svoje rase.

“Izazov je da shvatimo da su identiteti i različiti oblici represije — da su svi oni međupovezani. Osoba može da bude povlašćena iz raznih razloga i, isto tako, potlačena iz raznih razloga”, rekla je ona.

Sukob titana

Smatra se da je ogromna većina Roma, Aškalija i Egipćana nezaposlena, da žive odvojeno od većinskog stanovništva, što, prema rečima aktivista, doprinosi jačanju konzervativnog mentaliteta u ovim trima zajednicama.

“Nije tajna da većina Roma, Aškalija i Egipćana gaji homofobiju [u sebi] i da većinsko stanovništvo u ovim trima zajednicama diskriminiše LGBTQ+ zajednicu. Mislim da veroispovest igra glavnu ulogu”, kaže Avni Mustafa, romski aktivista. “S druge strane, i LGBTQ+ osobe i ove tri zajednice suočavaju se sa raznim oblicima nasilja i govora mržnje. Jedini način da se uključe u društvenu svakodnevicu jeste da udruže snage i da se [protiv] njih bore zajedno.”

Prema rečima aktiviste Avnija Mustafe, odvojeni život i nezaposlenost doprinose jačanju konzervativnog mentaliteta u romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj zajednici. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Gazmen Salijević, još jedan romski aktivista, pravi analogiju sa borbom koju vode ličnosti iz antičke grčke mitologije, da bi opisao kako izgleda život LGBTQ+ osoba koje žive u etnički manjinskim zajednicama.

“To je kao borba sa titanima”, kaže on. “Jer, morate da se borite unutar zajednice, kao i sa većinskim zajednicama, da bi vas priznali i prihvatili”, rekao je. “Borba sa titanima počinje u porodici, jer potičete iz zajednice koja je konzervativna i religiozna.”

Kaže da razne grupe aktivista na Kosovu moraju da se ujedine i zajednički nastupe po pitanju prava LGBTQ+ zajednice, manjina, i tako dalje. Dodaje da oni treba da naprave zajednički front za odbranu svih ljudskih prava.

Mirišaha Silja kaže da je namera ženskopravaških protesta — kao najvidljivijeg oblika aktivizma — bila da budu inkluzivni, da obuhvate probleme i potrebe žena iz raznih zajednica i različitih profila.

Ipak, ona naglašava da bi koncept intersekcionalnosti — kao puta ka inkluziji — trebalo da se predstavi na više nivoa koji vode ka tome da razne društvene grupe postanu vidljive i da treba kreirati institucionalne politike. Ona kaže da bi intersekcionalnost trebalo da posluži kao analitički okvir, da bismo videli kako različiti identiteti oblikuju raznolika iskustva, pa će onda tako naše prihvatanje ovih identiteta dovesti do njihovog učešća na raznim nivoima, kao što je institucionalni.

“Veća zastupljenost ljudi sa identitetima — koji su, nažalost, potlačeni u našem društvu [jer se] ne podudaraju sa dominantnim identitetima, iako to nije samo po sebi kraj procesa — mogla bi da pomogne u tome da razumemo iskustva i postojanje ovih ljudi”, rekla je. “Bio bi to prvi korak ka kreiranju politika, na kojima bi naposletku radili upravo oni ljudi koji potiču iz grupa sa višestrukim identitetima i oni koji su višestruko potlačeni.”

Naslovna ilustracija: Trendelina (Trëndelinë) Halili / K2.0.

Ovaj članak je napisan u okviru projekta “Unapređenje položaja LGBTI osoba u društvu” koji podržava Ambasada Kraljevine Nizozemske na Kosovu, a realizira Centar za ravnopravnost i slobodu (CEL).