Prošetajte se do popularnog prištinskog kafet e vogla („malih kafića“), što je četvrtina za pijenje, u petak uveče, i činiće vam se da živahni mladi ljudi koji izlaze na ulice iz prepunih kafića nemaju konzervativne stavove poput njihovih roditelja – i bili biste u krivu. Ipak, suprotno očekivanjima u savremenom društvu, može se tvrditi da su mladi ljudi na Kosovu u stvari konzervativniji od starije generacije, ako ne i više u nekom pogledu

U državi u kojoj je više od polovine stanovništva od 1,8 miliona ljudi mlađe od 30 godina, stavovi ovih mladih ljudi naprema porodici, obrazovanju, radu, politici i životnom stilu jesu odlučujući pokazatelji dominantnih budućih tendencija čitavog društva.

Studija iz 2012, koju je objavila Fondacija Fridrih Ebert (FES) anketirala je 1000 mladih građana Kosova koji imaju između 16 i 27 godina o njihovom stavu prema životnom stilu i religijskim uverenjima. „Naša studija je potvrdila da postoji tendencija među omladinom prema konzervativnim, tradicionalnim i verskim uverenjima“, rekla je Besa Luža, programska koordinatorka FES-a.

Nalazi su pokazali da ogromna većina kosovske omladine živi kod kuće, biva venčana do sredine svojih dvadesetih (dok više od polovine želi da ima velike porodice), smatra nevinost važnom karikom koju treba da ima budući supružnik i često se okreće religiji. Mnogima od njih je neprijatno kada se govori o seksu i teško im je da prihvate homoseksualnost.

Kosovo 2.0 se bavilo razlozima zbog kojih mnogi građani Kosova danas imaju ovakve konzervativne vrednosti.

Džeparac za slatkiše, ali i za preživljavanje

Besa Šahini, analitičarka Inicijative za evropsku bezbednost (ESI), tvrdi da su nalazi studije FES-a manje rezultati konzervativizima, a više se odnose na veliku zavisnost mladih ljudi od porodice.

Socio-ekonomski uslovi na Kosovu su ostavili neverovatnih 60 odsto mladih ljudi od 15 godina do 24 godine bez posla, što je statistika koja pomaže da se objasni zbog čega više od 90 procenata ispitanika studije FES-a koji imaju između 18 i 27 godina žive sa svojim roditeljima. Većina je takođe izjavila da znatne odluke od životne važnosti bivaju donesene zajedno sa roditeljima. Šahini tvrdi da oslanjanje na ekonomsku i emocionalnu podršku porodice znači da mladi ljudi trpe društveni pritisak da se povinuju tradicionalnim vrednostima i konzervativnim stavovima.

Studija je takođe saznala da veći deo ispitanika koji su mladi vidi sebe kao osobe u braku i osobe koje stvaraju velike porodice od troje ili više dece dok napune relativno malo godina (24 do 26), dok je nevinost prepoznata kao jedna od najvažnijih karakteristika koju treba tražiti u budućem supružniku; ovi stavovi su u potpunosti u skladu sa tradicionalnim patrijarhalnim vrednostima.

Povrh ovih vrednosti, čini se da je ekonomska zavisnost ta koja prečesto mlade ljude naginje u brak. Šahini tvrdi da je, za mladu osobu koja se trudi da pronađe zaposlenje, brak često viđen kao jedini način oslanjanja na ekonomsku podršku roditelja. Čak i tada, mnogi nastavljaju da žive sa svojom porodicom ili sa svojom taštom i svojim tastom i ostaju zavisni od njihovog prihoda. „Oni se venčavaju i počinju da žive životnim stilom koji odaje utisak da su učinili tranziciju ka zrelom dobu i nezavisnosti, iako se ništa zaista nije promenilo“, Šahini je kazala Kosovu 2.0.

U filmu „Sečenje linije živote“ iz 2008, koji je napravio ESI, a koji istražuje efekte nezavisnosti kosovske stabilnosti, iznosi se teza da nedostatak države blagostanja biva zamenjen solidarnošću sa porodicom. Šahini, ipak, tvrdi da socijalna zaštita i benefiti ne bi sami po sebi bili dovoljni da prekinu patrijarhalnu porodičnu strukturu tipičnog albanskog društva i konzervativnih stavova povezanih sa istim. „Kako biste mladim ljudima pomogli da budu nezavisni, morate im pružiti dobro obrazovanje i šanse za rad“, kaže ona.

„J“ kao jabuka, „k“ kao knjiga i konzervativnost

Poboljšanje prosvete na Kosovu, međutim, nije lak zadatak. Program osnovnog obrazovanja na Kosovu (BEP), koji finansiraju USAID i Vlada Kosova, ima za cilj da se pozabavi najvećim problemima pretrpanih škola, držanjem časova u više smena, nedostatkom nastavnih materijala i opreme, raskorakom u kvalitetu obrazovanja između opština, i razlikom u stopama odustajanja od pohađanja nastave kod devojčica i dečaka, i studenata iz etničkih manjina ili studenata sa invaliditetom. Prema USAID-u, sadašnji nastavni plan univerziteta – a posebno Univerziteta u Prištini – nije osavremenjen i lošeg je kvaliteta, ostavljajući mnoge svršene studente „loše opremljene da se izbore sa zahtevima radne snage“.

„Udžbenici su posebno važni na Kosovu, jer ne postoje drugi resursi za držanje nastave“, kaže Šahini, koja je radila nedavni izveštaj ESI-ja o obrazovanju na Kosovu. „Mnogo priča i isečaka u udžbenicima promoviše konzervativne i patrijarhalne vrednosti.“

Ona ilustruje svoju tvrdnju opisujući narodnu basnu u udžbeniku za treći razred pod nazivom „Svoju suprugu volim kao šećer, a svoju majku kao so“. „Priča o odnosu jednog muškarca prema majci i supruzi nije podesna tema za osmogodišnje dete, posebno kada priča uči tome da je majka neophodna osoba, dok je dobro imati suprugu, ali ne i od odlučujućeg značaja“, kaže Šahini.

Druga neprikladna i konzervativna priča iz udžbenika na četvrtoj godini uči decu da, ako je žena u ljubavnoj vezi i ako je verenik ostavi, mora da sakrije svoje lice u javnosti. U članku o društvenim normama u odnosu na porodicu i brak, Sibel Halimi, predavačica na katedri za filozofiju na Univerzitetu u Prištini, takođe ističe da udžbenici često pojačavaju tradicionalne rodne stereotipe žene kao domaćice i muškarca kao autoriteta. Linda Gusia, sociološkinja na Univerzitetu, tvrdi da udžbenici ponekada konzervativno osuđuju i marginalizuju određene grupe u društvu. Jedan primer je udžbenik o kriminologiji, „Kriminalistika“, autora koji se zove Vesel Latifit, a u kom se opisuje da su žene žrtve silovanja ili seksualnog uznemiravanja „sklone laganju, nemarne, lako izmanipulisane, i nepromišljene“. Poruka koja se nalazi u osnovi ovoga, to jest da su žrtve u stvari krive, izazvala je bes i rezultirala time da je udžbenik zabranjen za upotrebu na Univerzitetu.

Drugi nedavni primer je građanski udžbenik za deveti razred koji je definisao „potpunu i skladnu porodicu“ onu u kojoj žive dva roditelja i njihova deca, dok je „manjkava i nestalna porodica“ ona bez roditelja, sa jednim roditeljem, ili sa vanbračnom decom. Ovi primeri naglašavaju da patrijarhalne vrednosti i dalje preovlađuju.

Jasno je da su ovi udžbenici napisani bez razmatranja psiholoških i društvenih posledica koje mogu da imaju, i da nastavnici, autori, izdavači, i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnologije (MEST) nesvesno promovišu ove konzervativne vrednosti. Halimi tvrdi da, u odsustvu profesionalne revizije, uključujući nove definicije porodice i braka, sadržaj ovih udžbenika bi mogao da utiče na ličnost dece.

Slabašan i nereformisani obrazovni sistem čini lakim „sađenje semena konzervativizma“ u umove dece, prema sociološkinji Gusia. Ona tvrdi da ne postoji otvorenost uma ili kritičko razmišljanje, dodajući sledeće: „Sedamdesetih i osamdesetih je postojalo određeno uverenje o prosveti i poverenje u istu. Posebno je otvaranje univerziteta na albanskom jeziku doprinelo naprednim, tolerantnijim i otvorenijim stavovima.“

Molitva iz našega vremena

Pored uticaja niskih standarda u prosveti, percepirani iskorak religije je često posmatran kao dokaz konzervativizma od koga podilaze žmarci među kosovskom mlađom generacijom. U predgovoru za studiju FES-a, dr Klaus Hurelman, profesor javnog zdravlja i obrazovanja na Školi za upravljanje „Herti“, primetio je da u političkoj i ekonomskoj nesigurnosti sadašnjeg vremena, mladi ljudi „pribegavaju svojim verskim doktrinama, ponekad češće od svojih roditelja“.

Studija navodi da su gotovo svi ispitanici pripadnici religije, obično islama. Dvadeset sedam procenata je prijavilo da su redovno praktikovali svoju religiju, dok je više od polovine praktikuje povremeno.

U eseju iz 2009, pod nazivom „Nacionalni identitet, islam i politika na Balkanu“, Baškim Iseni tvrdi da povratak religije na Kosovo jeste normalna promena koja je uticala na poslekomunističke i posleratne države. „Kraj komunističkog režima i ratova u područjima naseljenih Albancima u bivšoj Jugoslaviji dozvolili su islamskim verskim institucijama da se vrate u javni život“, rekao je. Iako Šahini tvrdi da bi percepirani rast u verskim uverenjima među omladinom mogao jednostavno da bude zbog toga što više ljudi praktikuje svoju religiju na otvoren način.

U knjizi objavljenoj 2013, „Ponovo otkrivanje ume: muslimani na Balkanu između nacionalizma i transnacionalizma“, autor Ina Merđanova tvrdi da su političari na Kosovu težili da redefinišu nacionalni identitet kao „savremeni, zapadni i evropski“ odricanjem od islama, navodeći primer posete delegacije kosovskih vladinih zvaničnica Nemačkoj 2003. godine. Ženski prevodilac u delegaciji, kosovska Albanka, insistirala je na tome da nosi maramu za glavu. Međutim, Merđanova objašnjava kako je „pretežno muška delegacija ovo smatrala lažnim predstavljanjem nacije kao zaostale, orijentalne i islamističke“, potom skrativši posetu kako bi izbegli da budu viđeni sa pokrivenom Albankom.

Kontroverze u vezi sa maramama za glavu su se manifestovale u školama od 2009, kada je tadašnji ministar prosvete, Enver Hodžaj, zabranio „sve verske simbole“ u državnim školama, na osnovu shvatanja da je Kosovo „sekularna država i neutralna u pitanjima verskih uverenja“. Više od 5000 ljudi je protestovalo 2010, tvrdeći da je u državi u kojoj je preko 90 odsto populacije muslimanske veroispovesti, i u kojoj je sloboda veroispovesti garantovana Ustavom, zabrana nošenja marame za glavu – nefer. Nedostatak konačnog zakona u vezi sa maramama za glavu u državnim školama širom Kosova doveo je do toga da neke škole dozvoljavaju devojkama da nose marame za glavu, dok su ih druge škole zabranile.

Ovaj osećaj zbunjenosti je doveo do toga da se mladi građani Kosova danas suočavaju sa krizom identiteta. U članku za dvomesečnu publikaciju Nove istočne Evrope, Ida Oržehovska sugeriše da mladi građani Kosova danas ne mogu sebe da definišu. „Građani Kosova su Albanci, ali se osećaju drugačijima od Albanaca u Albaniji; oni su se borili za nezavisnost i suverenost, premda smatraju da im državu vode strane ambasade“, napisala je. „Religija nudi jasan identitet i osećaj pripadanja.“

Zabrana marama za glavu je pokrenula debatu o kosovskom identitetu, dok ova tema upire i u celo društvo koje se bori između politički motivisane želje da predstavi Kosovo kao „mesto sa zapadnim izgledom“ koje poštuje nešto što smatra „evropskim vrednostima“ i tendencije prema verskim praksama kao potpornog mehanizma u vremenima političke i ekonomske nesigurnosti u društvu koje više ne ograničava verske slobode.

Oko sveta za 80 odbijenih prijava za vizu

Iako su verske slobode liberalizovane u nedavnim decenijama, sloboda kretanja je naglo skrenula u suprotni pravac. Do 1991, građani Kosova su mogli slobodno da putuju širom Evrope; jugoslovenski pasoš je smatran jednim od najboljih na svetu, jer je svojim korisnicima omogućavao mobilnost širom sveta. Nakon raspada socijalističke Jugoslavije u to vreme, većina evropskih zemalja je nametnula vizne restrikcije za korisnike jugoslovenskih pasoša, premda su građani Kosova mogli da putuju u nekoliko desetina država.

Bez vize, građani Kosova danas mogu da putuju samo u Albaniju, Tursku, Makedoniju, Crnu Goru, Srbiju, i na Maldive, što Kosovo čini jednim od najizolovanijih mesta na svetu, i poslednjom zemljom u regionu koja ima tako velika ograničenja kretanja. Ovakvo stanje ne samo da je stvorilo osećaj izolacije, već i osećaj nepoštenog tretmana u glavama mladih građana Kosova, a koji su često slabo izloženi drugim državama, društvima, kulturama, politikama, i tradicijama. To bi moglo da objasni zašto mnogi imaju konzervativne stavove nasleđene od starijih generacija i zašto se nisu uklopili u progresivnije poglede savremenog društva.

Međutim, Šahini tvrdi da samo zato što su mladi ljudi osamdesetih imali porodicu sa jugoslovenskim pasošima, nije nužno značilo da su imali razloge za putovanje: „Deca iz urbanih porodica na Kosovu su mogla da putuju u Evropu i ostatak Jugoslavije. Njihova deca to danas ne mogu. Dok ostatak Kosova, onih 70 odsto u ruralnim područjima, nije mogao da putuje“.

Šahini govori o „začaranom krugu“ koji je podstakao konzervativizam među mladim ljudima. Izolacija ne podrazumeva samo nedostatak izloženosti novim idejama i perspektivama, već i negativni uticaj na ekonomsku situaciju koja je, čini se, naterala omladinu da praktikuje tradicionalne konzervativne stavove.

Prema rečima Šahini, kada bi ljudi imali priliku da putuju i rade ili studiraju negde drugde, i potom investiraju novac ili ideje u Kosovo, to bi doprinelo rastu ekonomije. Veća integracija bi takođe pomogla u privlačenju stranih ulaganja u državu koja je trenutno izolovana iz slobodnih tržišta EU, koja je oštećena korupcijom i čija je situacija otežana nedostatkom priznanja svih država – ovi uslovi zajedno umanjuju potencijalne trajne strane investicije. Pod ovim okolnostima, Kosovo ne može, u bliskoj budućnosti, da otvori dovoljno radnih mesta za 36.000 novih ljudi koji u radnu snagu stupaju svake godine, što dovodi do masovne nezaposlenosti, posebno među mladima.

„Izgubljeni u oblaku muzike i dima cigarete“

Mladost kosovskog stanovništva nije rezultirala ekonomskim dinamizmom ili progresivnim društvom. Činjenice upućuju na socijalni uslov koji nije pogodan za modernizaciju i jača konzervativizam. Kako profesor filozofije, Halimi, kaže: „Naše društvo se i dalje bori sa konzervativnim uverenjima, uporno negujući netrpeljivost prema određenim vrednostima koje razvijene zemlje smatraju osnovnim ljudskim pravima“.

Fenomen mladih ljudi koji prikazuju konzervativne vrednosti nije prisutan samo na Kosovu, prema sociološkinji Gusia. Ona tvrdi da se to dešava kao rezultat ekonomske, političke i društvene nestabilnosti, i ubrzanih promena u savremenom životu.

„Ova nesigurnost može značiti da će se ljudi vratiti na staromodne poglede na svet, zasnovane na uverenju da je život tada bio bolji“, kaže ona. Po njenome mišljenju, postoji više sigurnosti i bezbednosti u praktikovanju konzervativnih uverenja – lakše je prilagoditi se unapred određenom misaonom procesu nego doći do sopstvenih mišljenja.

Jedinstveni uslovi u kojima se Kosovo nalazi, kao i kontekst, naizgled su pojačali ovaj trend. Govoreći u intervjuu za „Sečenje linije života“, pisac i publicista, Miđen Keljmendi, na elokventan način to ovako kaže: „Sa 70 odsto stanovništva koje ima manje od 30 godina, čitavo Kosovo se može posmatrati kao bife, prepun mladih ljudi koji se ne mogu pomeriti, koji su izgubljeni u oblaku muzike i dima cigarete“.

Nemoguće je konačno reći da li su mladi na Kosovu danas konzervativniji od svojih roditelja. Međutim, nema sumnje da će biti potrebne godine ekonomskog razvoja kako bi se dim raščistio i kako bi se mladi građani Kosova oslobodili nekih konzervativnih stavova koje su patrijarhalna tradicija i sadašnje socio-ekonomske okolnosti naterali mnoge da ih se pridržavaju.K