Napuštena zgrada između prištinskih komšiluka Dardanije i Emšira (Emshir) sasvim je preobražena otkako je počela da se koristi pre nekoliko godina.

Ostavljena kao nedovršeni skelet kompanije za grejanje Termokos, dok je njome kasnije upravljala Opština Priština, organizacije Toestand iz Belgije i Info Quartier Mache iz Švajcarske su jula 2016, zajedno sa brojnim lokalnim građanima i aktivistima za kulturu sa Kosova, započele intervenciju radi revitalizovanja ove zgrade.

Sve je počelo kao ideje za upotrebu i revitalizaciju javnih prostora koji bi bili korisni za jednu zajednicu građana. U proteklih nekoliko godina, Termokis je zauzet i preobražen u dom za mnoge, za ljude koji žele da podele svoje znanje i svoja iskustva sa drugima — kao i za sve koji imaju želju i volju da dovedu društvene promene.

Godina 2018. bila je bitna godina u kratkoj istoriji Termokisa; ovaj prostor je dobio dovoljno dodatne infrastrukture da bi održao zajednicu koja živi među njegovim zidovima tokom cele godine, jer sada imaju novi krov, grejanje, kupatila i novi sprat koji služi kao radni prostor. Ovo je bila i godina u kojoj su donatori podržali ovaj prostor, dajući krila za iniciranje krupnijih ideja, zapošljavajući osoblje koje organizuje prostor i zajednicu na svakodnevnome nivou i ulivajući život unutra i vani.

U ovoj godini su mnoge aktivnosti Termokisa bile ostvarene, uključujući klubove za samoodbranu, šah, poeziju, komediju i film.

Da bi ostao u životu, Termokis je nastavio da organizuje aktivnosti i festivale kao što je Krejt ka pak, čije je treće izdanje održano ovog meseca.

Do dana današnjeg, Termokis je zadobio karakteristike različitosti i inkluzivnosti. Stvar je u promeni koncepta formalnog učenja, okupljanja radi individualnog i grupnog razvoja, prevazilaženja stigme i predrasuda, a pre svega, upotrebljivanja prostora koji stvara i pospešuje ostvarenje snova i ciljeva.

K2.0 je razgovarao sa dvema organizatorkama prostora ove zajednice, Erljetom (Erleta) Morina i Eljesom Beka, o borbi za stvaranje aktivnog prostora, približavanja Termokisa lokalnoj zajednici i držanju zajednice na nivou koji je živahan i aktivan.

U protekle dve godine, Termokis je preobražen u dom za ljude koji žele da podele svoje znanje i svoja iskustva sa drugima. Fotografija: Termokis

K2.0: U proteklih nekoliko meseci, Termokis je održao brojne aktivnosti i različite kulturne događaje. Kako ocenjujete ono što ste dosad ostvarili? Šta ste učinili da biste dospeli ovde gde ste danas?

Erljeta Morina: Otkako je Termokis uspostavljen, pokušali smo da stvorimo prostor koji je inkluzivan i koji ima više ciljeva, kao što je obrazovanje i osnaživanje mlađih generacija. Infrastruktura se više ticala toga da imamo prostor da radimo sve to. Naša zajednica je oduvek bila aktivna, radeći da postigne ove ciljeve; čak i kada nismo imali prostora koji je bio upotrebljiv tokom zime, kada nismo imali toalete i grejanje.

Ipak, naša zajednica je bila aktivna u promociji aktivnoga građanstva ne samo među mladima, već kod ljudi svih uzrasta. Sve se to dešava ne samo da bi se naša zemlja kretala napred, kao što mnogi ljudi kažu, već da bi se podelilo znanje sa ljudima svih uzrasta.

Eljesa Beka: Sada imamo grejanje, vodu i struju, a infrastruktura je završena. Neke stvari koje smo hteli da uradimo pre godinu dana, uradili smo ih. Sada samo moramo da održimo ovo mesto u životu i da dovedemo što je više ljudi moguće. Ako postoji nešto na čemu smo radili, onda je to uključivanje društvenih grupa. Radili smo na platformi prostora i zajednice i pokušali da obuhvatimo volontere u prostoru i u zajednici, kako bi stvari tekle onako kako su do sada tekle.

Šta ljudi misle, šta Termokis predstavlja sada?

Eljesa Beka: On je alternativna platforma, dom mnogima. Lično gledano, primetila sam pozitivan uticaj Termokisa na ljude koji ne žive u Prištini. Pored ljudi koji žive ovde i koji su bliži Termokisu, ima i ljudi iz drugih gradova, što je bilo sjajno za meštane. Meni to predstavlja dom i možda ću uvek ovo govoriti, ali to je ono što je on za mene.

Kako biste opisali čitav ovaj proces angažovanja komšiluka, koji ostaje centralni deo u vašem radu? Da li je bilo primera predrasuda ili nepoverenja meštana u odnosu na Termokis, a što bi onemogućilo vašu interakciju sa njima? S kojim izazovima ste se suočili i šta vas je najviše iznenadilo?

Erljeta Morina: U stvari, to je jedan od izazova s kojima se Termokis suočava otpočetka. Nikada nismo hteli da se distanciramo od komšiluka, jer se nalazimo između Dardanije i Emšira, dva velika kvarta. Nikada nismo hteli da budemo prostor pored koga će ljudi prosto prošetati, pogledati i nemati pojma o tome šta je unutra. Oduvek smo hteli da imamo otvorena vrata.

Radili smo u tom smeru, obaveštavali meštane o onome čime se bavimo i zašto bi oni trebalo da gledaju na Termokis kao na prostor koji pripada njima kao što pripada i drugim građanima. Jedna od naših aktuelnih platformi jeste komšijski klub.

Preko ovog kluba preduzeli smo različite inicijative u komšiluku, kao što su sastanci sa meštanima Emšira i Dardanije, gde smo ih pitali o tome šta misle o Termokisu, kakve bi nam kritike uputili, kako možemo da budemo otvoreniji prema ovim meštanima. Čak i učenici [Osnovne] škole Dardanija vide ovaj prostor kao mesto na koje mogu da dođu i druže se, da uče i šta sve ne. Mi smo uzeli sve njihove kritike i predloge u obzir i zajedno smo sa ovim meštanima preduzeli inicijative u Dardaniji i Emširu, adresirajući probleme s kojima se oni suočavaju.

Termokis je ohrabrio ljude iz ovog susedstva da se uključe u aktivnosti kao što je čišćenje kako bi se stvorio osećaj zajedništva. Fotografija: Termokis.

Nekada smo pravili grafite sa decom na ulicama komšiluka. To su bile jednostavne inicijative, ali su mobilisale komšiluk. Ono što je bilo još bolje jeste to da su se stanovnici Emšira i Dardanije bavili problemima onih drugih. Ova dva komšiluka su se tako ujedinila, ove inicijative su ih ujedinile, a koje i dalje traju. Oni su u Termokis doveli nove ljude, a što je važnije, ljudi su napravili sledeći korak, razumejući da je Termokis zaista ovde za sve nas.

Sada je divno doći u Termokis i videti učenike iz Osnovne škole Dardanija koji igraju ping-pong ili piju čaj ili šta sve ne. Vidim da se osećaju udobno, da imaju novi prostor za sebe.

Kada uzmemo u obzir angažman stanovnika komšiluka, ne samo u susedstvu u kom se nalazi Termokis, već i na drugim mestima, onda vidimo da postoji izostanak angažmana. Kakav je bio osećaj kada ste išli od kuće do kuće, od vrata do vrata, pozivajući ljude u prostor i na vaše aktivnosti?

Erljeta Morina: Ovo je bio jedan od izazova, posebno kada je u pitanju komšijski klub. Ne samo da ljudi nisu hteli da dođu, već su bili i apatični [u odnosu na tu ideju]. Imali smo listu kontakata i zvali smo ih da ih obavestimo o onome što se dešava, pozivajući ih na sve aktivnosti — ali oni nisu dolazili. Ipak, nismo prestali da zovemo — ponekad smo ih zvali dvaput ili triput nedeljno — pa su u nekom trenutku počeli da dolaze.

Često smo odlazili sa flajerima i posterima na kućna vrata, predstavljajući im Termokis, govoreći im da su dobrodošli. Neki prosto zalupe vrata, neki su bili vrlo zainteresovani. Na kraju krajeva, videli smo da, kod ovih inicijativa, ono što morate da uradite jeste da započnete da radite nešto.

Imali smo grupu meštana koji su bili zainteresovani i ono što smo uradili jeste da smo preuzeli inicijativu. Postojao je prostor na otvorenom u Dardaniji koji je bio u nekom smislu napušten i mi smo odlučili da tamo sprovodimo brojne aktivnosti. Očistili smo ga i okrečili. Prosto smo došli iz tog prostora — a danas smo postavili klupe i kante za smeće!

Eljesa Beka: Lično, nisam imala osećaj zajedništva do pre dve godine, kada je Termokis uspostavljen. Ne možete da krivite meštane komšiluka zbog toga što nemaju osećaj zajedništva, što ne znaju ništa o konceptu zajedništva.

Pre 20 godina [tokom represije nad kosovskim Albancima devedesetih godina], samo je privatna imovina bila na raspolaganju za korišćenje i niste mogli da koristite ništa što se nalazilo dalje od dvometarskog opsega od vaše imovine — što znači da je bilo promena, ako tako razmišljate. Desile su se stvarne promene, jer su ljudi počeli da razumeju ono što jedan javni prostor predstavlja i kako može da se koristi.

Na početku, Termokis je ponekad označavan kao mesto za ‘narkomane’, što je opasna etiketa za jedan omladinski prostor. Da li je Termokisu bilo teško da se istrgne od ovih etiketa i stereotipa?

Erljeta Morina: Na početku, kada je prostor očišćen, pronašli smo mnoge igle i druge stvari. Meštani su verovali da se isti ljudi i dalje druže u Termokisu. Odatle je potekao stereotip, posebno među stanovnicima iz susedstva.

Sve što je trebalo da urade jeste da jednom tuda prođu i kažu, ‘Ući ću i pogledaću šta je unutra’, da uđu i vide da tamo ima ljudi koji razmišljaju o inovativnim stvarima ili o onome što mi mislimo da je inovativno, o stvarnim promenama društva nabolje i o tome da budemo aktivni građani — da nadahnemo druge ljude i buduće generacije da podele znanje, iskustva i veštine, kako bi mogli da rade zajedno na ostvarivanju zajedničke vizije. Sve što je trebalo da urade jeste da dođu i vide da nije [onako kako su zamišljali].

Eljesa Beka: Pre nekoliko godina bilo je to mesto gde su se zavisnici od droga okupljali i to je bilo vrlo tužno. Za dve godine smo uspeli da stvorimo suprotno od toga, ali su čak i zavisnici ovde dobrodošli. Pokušali smo da pomognemo i tim ljudima. Ovaj prostor je otvoren i ljudima kojima je potrebna pomoć.

Na početku su nas nazivali hipsterima i narkomanima… bitno je da ljudi više nemaju takvo mišljenje, a ako i dalje ima ljudi koji tako misle, ponavljam da, ako dolaze zavisnici od droga, oni imaju prostor u koji mogu da dođu. To je mesto na koje mogu da dođu i da zaista porazmisle o sebi, ali verujem da ljudi ne razmišljaju tako o Termokisu.

Erljeta Morina: Oni samo treba da dođu i vide šta se dešava; znam da će se tako njihovo mišljenje promeniti. Samo treba prvo da dođu.

Jedna od raznovrsnih aktivnosti Termokisa jeste klub za jogu i meditaciju. Fotografija: Termokis.

Da li možete nešto više da nam kažete o Termokisovim klubovima i njihovim ciljevima? Kakve su rezultate dosad dali?

Erljeta Morina: Termokisovi klubovi su rođeni u prvoj godini. Mi smo bili jedna vrlo velika grupa ljudi i uvideli smo da imamo zajednička interesovanja.

Jedno od prvih bio je filmski klub, jer je bilo mnogo entuzijasta i oni su hteli da osnuju klub i da prikazuju filmove na nedeljnoj i dnevnoj osnovi. Zasad vidimo klubove kao raznolike grupe ljudi sa zajedničkim interesima, pa na osnovu toga pokušavamo da prenesemo ta interesovanja i te veštine na druge ljude.

Trenutno imamo sledeće klubove: komšijski klub, klub za jogu i meditaciju, šahovski klub, klub za film i filmsku produkciju, muzičku radionicu, klub za samoodbranu, klub za stend-ap komediju, a nedavno smo održali i dve sesije salse…

Eljesa Beka: …i ko god, bilo pojedinac ili grupa, želi da osnuje svoj klub, o čemu god da je reč, oni mogu da dođu.

Erljeta Morina: Ideja nije samo da se stalno sprovode aktivnosti, već da se prenese znanje na druge ljude, da se razmene naša iskustva i naše znanje, da se nauči o stvarima koje trenutno ne učimo u našem obrazovnom sistemu. Na neki način, da se promoviše neformalna edukacija kroz ove klubove, ali i putem različitih aktivnosti. Aktivnosti koje smo odbacili jesu one koje su tu za ličnu korist.

Eljesa Beka: Mi smo odbacili i verske aktivnosti kako ne bismo izazvali sukob između verujućih ljudi u našoj zajednici. Svi možemo da budemo pripadnici neke verske grupe ovde ili bilo gde drugde sve dok svoju veru ne promovišemo više nego druge.

Da li su drugi ljudi tražili pomoć od vas kako bi stvorili prostor sličan Termokisu u drugim mestima?

Eljesa Beka: Jula meseca smo revitalizovali jedan centar u Tetovu i ideja je da se isto to uradi u Tirani naredne godine, zajedno sa organizacijom iz Belgije.

Ako čekate na podršku institucija, verovatno da ona nikada neće doći. Dakle, ono što treba da uradite jeste da zauzmete [prostor] na nezakonit način ili da ga zaposednete, što je zajednička ideja o zauzimanju prostora. Zatim [možete] da dobijete inicijalnu podršku opštine, a nakon toga ćete dobiti [drugu] institucionalnu podršku.

Ne verujem da bilo ko može da vas zaustavi u tome. Ako želite, možete da razgledate lokacije u svojoj opštini, napuštene kuće, da vidite da li su javni ili privatni prostori, da odnesete spisak lokacija u zajednicu, da razgovarate sa direktorom za urbanističko planiranje ili nekim ko je nadležan, pa da onda obavite proceduru.

Potrebno vam je troje do četvoro posvećenih ljudi i mogli bismo da imamo više od jednog Termokisa, mogli bismo da imamo bezbroj Termokisa širom Kosova. Zamisao je da ga proširimo na druge opštine, ali prvo ovde mora da bude kompaktan kako bi mogao da se raširi van ove opštine.

Erljeta Morina: Termokis ne bi trebalo da bude nešto posebno, već nešto što će postojati u svakom komšiluku, kako ljudi koji žive na Dragodanu ne bi morali da putuju čak do Termokisa jer bi oni i svaki drugi komšiluk imali svoj centar slične namene, više centara u svakoj opštini.

Vi ste pokrenuli kampanju #mundësipërkrejt (ŠanseZaSve) radi promene zakona u vezi sa upotrebom opštinske imovine. Na Kosovu ima mnogo javnih prostora, opštinskih površina koje su napuštene i koje mogu da se koriste. Čak i imovina u procesu privatizacije koja može da se kupi po niskim cenama od strane opštine i koja može da se ustupi javnosti. Koje su to promene zakona neophodne? I, šta ide prvo: Aktivna zajednica ili prostor?

Erljeta Morina: Mislim, i zajednica i prostor. Ponekad imate zajednice koje imaju cilj, ali možda nemaju prostor da bi ga realizovali, a istovremeno je i zajednica vrlo važna, jer ako imate prostor, onda ćete svakako privući zajednicu, kao što je bio slučaj sa Termokisom.

Vrlo je bitno da imate prostor, posebno kada uzmemo u obzir to koliko napuštenih prostora imate, od kojih su mnogi u vlasništvu opštine — i to nije slučaj samo u Prištini, već svuda na Kosovu. To je bila zamisao iza kampanje #mundësipërkrejt.

Erljeta Morina kaže da joj je angažman u Termokisu ulio poverenje da se izrazi i da izrazi svoja gledanja. Fotografija: Besarta Breznica / K2.0.

Zakon o upotrebi opštinske imovine navodi da se opštinska imovina može ustupiti osobi ili entitetu, ali se mora staviti na aukciju onome ko plati najvišu cenu. Tako se nevladine organizacije automatski diskvalifikuju, kao i druge grupe ljudi koji ne čine neki biznis i koji nemaju novca da kupe imovinu. To je glavni problem kod [postojećeg] zakona.

Zakon navodi da možete da zauzmete neki prostor ako će to doprineti javnom interesu, pa smo se tako manje-više usredsredili na interes javnosti, jer smo pokazali da javni interes ne zavisi samo od prihoda opštine ili vlade, već i od aktivnosti koje se sprovode u zajednici.

Tako smo napravili radnu grupu da bismo istražili kako druge države na Balkanu i u Evropi uređuju javne i napuštene prostore. Jedan od amandmana koje smo predložili bio je da se ustanovi procenat javne imovine koji ne odlazi biznisima i koji se ne privatizuje, već se koristi za građanske inicijative i za stvaranje posebnog procesa za grupe koje ne čine biznise.

Naša zajednica je sastavljena od mnogih ljudi i mi smo napisali predlog u kom ističemo poseban proces, gde kažemo da bi veliki procenat imovine trebalo ustupiti drugim grupama. Mi smo sproveli kampanju #mundësipërkrejt kako bismo izmenili zakon i prosto naglasili da je javna imovina namenjena javnosti, građanima. Ona može da bude preobražena u centre kao što su Termokis, muzeje, galerije ili bilo koju drugu građansku inicijativu koja se okuplja radi dobra društva — ne samo radi raznolikosti kulture, već i ljudi.

Očekivali smo da će samo mali broj inicijativa da nas podrži, ali smo, u stvari, videli da je to bilo nešto što je mnogim drugim grupama bilo potrebno. Pre nekoliko meseci, vlada je odobrila zakon, ali on tek treba da se usvoji u skupštini.

Eljesa Beka: Druga promena koja bi mogla da se dogodi bilo bi da se omogući ljudima da se registruju kao centri za zajednice, jer smo mi registrovani kao NVO, zato što, prema slovu zakona, ne možete nikako drugačije da se registrujete — to bi mogla da bude naredna promena.

Eljesa Beka kaže da se nada da će projekti koje predvode zajednice kao što je Termokis moći da se rašire po drugim komšilucima širom Kosova. Fotografija: Besarta Breznica / K2.0.

Spomenuli ste da ste bili u Tetovu, Makedonija, ovog leta i da ste otišli da biste pomogli jednom drugom prostoru. Da li mislite da su nezavisni prostori, kao Termokis i prostor kom ste pomogli da se uspostavi u Tetovu, neki oblik otpora privatizaciji ne samo kulturnog života, već i javnog života i usluga javnosti?

Eljesa Beka: Što se mene tiče, iskustvo u Tetovu bilo je nešto drugačije, jer ja nisam bila prisutna na početku, kada je Termokis uspostavljen. Videla sam proces revitalizacije prostora od početka do kraja. To nije bilo lako, ali to nije nešto što je nemoguće uraditi. Jedna vrsta otpora… ne mogu da kažem baš otpora, ali mogu da kažem da je to jedna forma promene, možda je promena jedina stvar koja je konstantna.

Erljeta Morina: Mislim da su to oblici otpora, i to ne samo protiv privatizacije. Svakako da bi trebalo da se opiremo stvarima koje smatramo lošim i nepogodnim za naš kontekst, stvarima koje ne želimo da imamo u našem društvu. Ipak, istovremeno, bitno je, ne samo da se opiremo, već da delujemo protiv toga nečega. Ove centre možemo smatrati oblikom otpora, ali se oni više mogu smatrati kontrareakcijom, delovanjem protiv onoga što ne volimo.

Za javni prostor kao što je Termokis, na koje izazove nailazite kada treba da pokušate da izbegnete hijerarhiju? Da li kulturni centri i organizacije mogu da budu uspešni a da se pritom ne zasnivaju na hijerarhiji?

Eljesa Beka: Da bismo bili horizontalna organizacija, svake srede u 18.00 održavamo nedeljne sastanke, kao što smo to radili u proteklim godinama. Ništa nismo radili u prošle dve godine a da prethodno nismo dobili odobrenje svih ljudi odatle.

Dakle, ako nastavite istim tempom i ako imate konzistentnost, onda horizontalne organizacije stvaraju situaciju u kojoj niko nije predvodnik, već su to istovremeno svi. Ako svi osetimo da smo odgovorni za nešto, to znači da preuzimamo odgovornost za nešto što je važnije od nas samih ili od naših individualnih materijalnih koristi. Konzistentnost u transparentnosti pospešuje koncept horizontalne organizacije.

Erljeta Morina: I obratno. Horizontalna organizacija nije isto što i vertikalna organizacija, gde imate jednog lidera od kog se odgovornosti šire nadole, na druge ljude… Svi smo svoje gazde i svi imamo osećaj odgovornosti, ne samo kao Termokis, već i za aktivnosti koje sprovodimo i u odnosu na naš veći cilj.

Mi zaista ohrabrujemo iskrenu i stalnu komunikaciju, pa se tako lakše održava horizontalna struktura, kako niko ne bi dobio veća ili manja zaduženja nego što mu je potrebno.

Erljeta Morina i Eljesa Beka su dve organizatorke od mnogih organizatora koji grade zajednicu Termokis. Fotografija: Besarta Breznica / K2.0.

Uticaj Termokisa na zajednicu je u stalnom rastu. Koji je vaš politički stav, ne u pogledu političkih organizacija, već u smislu nekoga ko zagovara nešto? Na primer, u Evropi i na drugim mestima u svetu, prostori poput Termokisa vrlo su angažovani na planu političkog i društvenog otpora. Da li će Termokis početi da sprovodi takve aktivnosti ili ćete nastaviti da budete objektivni u tom smislu?

Erljeta Morina: Mi smo jedna velika zajednica i odgovori na to pitanje zavise od toga koga pitate. Ono što smo dosad govorili jeste da smo nepartijska organizacija, ali to ne znači da smo apolitični. Nikada nismo izlazili u javnost sa izjavom o tome šta podržavamo, ali bi to moglo da se prepozna u našim aktivnostima, u načinu na koji se organizujemo i ono što radimo. Lobirajući za javne prostore i dozvoljavanje građanima da ih upotrebljavaju na korist zemlje, mi implicitno upućujemo na ono što podržavamo.

Eljesa Beka: Termokis je centar za mobilizaciju za mnoge stvari, stvari od zajedničkog interesa, centar u kom se mobilišemo protiv, na primer, zagađenja vazduha. Ne morate da podržavate neku političku partiju radi nečega što vam se dešava čim izađete na vrata svoga doma. Dakle, to može biti centar za mobilizaciju, ali smo, na ličnom planu, nepartijska organizacija.

Kada ste počeli da radite ovde, bili ste samoodrživa zajednica, dok ste sada počeli da dobijate podršku donatora. Da li postoji zabrinutost zbog potencijala da budete ograničeni donatorskim sredstvima? Šta radite kako biste očuvali svoju samoodrživost i svoju nezavisnost?

Erleta Morina: Podrška je rezultat neumoljivog rada koji su uložili svi ljudi koji učestvuju u ovome. To nije samo podrška, već i pospešivanje kako bismo unapredili Termokis, kako bismo napredovali sa idejom i konceptom koji želimo da razvijemo. Ipak, to ne znači da ćemo biti ograničeni na taj obrazac ili na te kriterijume koje su drugi ljudi postavili, i nećemo zaboraviti zajedničku viziju koju imamo u Termokisu. U bliskoj budućnosti, Termokis će biti saoodrživ i zasnivaće se isključivo na samoodrživosti.

Mi se trudimo da to radimo u prostoru u kom se sada nalazimo, što je radni prostor. Mi ćemo ga koristiti kao radni prostor u koji ljudi dolaze i plaćaju simboličnu godišnju ili mesečnu sumu da bi doprineli ovom prostoru i koristićemo prihod da bismo pokrili Internet i druge dnevne troškove.

Termokis je prepoznat kao ideja i oživljen je. Kakva je budućnost Termokisa? Šta očekujete u 2019? Na šta ćete se usredsrediti?

Erljeta Morina: Godine 2019. želimo da se fokusiramo na različite načine učenja i neformalne edukacije, jer ne verujemo da je naša prosveta odgovarajuća u svom trenutnom obliku. Uzimajući u obzir da postoje različiti načini na koje ljudi uče, nema smisla da sve stavimo u isti sistem da uče iste stvari, jer to, po našem mišljenju, prosto ne funkcioniše.

Odlučili smo da se usredsredimo na neformalno obrazovanje, zbog ovoga, ali i da bismo sprovodili razna istraživanja o tome šta je našim ljudima zaista potrebno, o tome kako naš obrazovni sistem zaista može da se poboljša i kako možemo da učimo iz iskustava i znanja onog drugog, tako što ćemo deliti naše veštine sa njim.

Eljesa Beka: Nadamo se da ćemo postići samoodrživost 2019, a da ćemo zatim da se bavimo kursevima ili alternativnim vidovima učenja. To nije samo za ljude koji ovde dolaze, već i za nas.

Ranije ste pomenuli da je Termokis nešto poput doma u kom ste naučili kako da se angažujete u zajednici. Kako je to uticalo na vas lično?

Eljesa Beka: Ne bih bila danas u Prištini da nije Termokisa. Napustila bih Kosovo, možda trajno. To je zaista velika promena koja me je naterala da ostanem u svojoj zemlji. Videla sam koliko moći imamo da promenimo stvari. Svakom pojedincu i svakoj grupi koja dođe u Termokis moramo stalno da ustupamo prostor za izražavanje, kako bi sa njima svako bio upoznat, kako bismo znali kako da ih kanališemo — neki su vrlo osetljivi, neki nisu, neki su dobri u nekim stvarima…

Erljeta Morina: Postala sam mnogo glasnija. Oduvek sam gajila mnoge ideje, ali ih nikada nisam izrazila. Možda nisam imala taj prostor van kuće u kom bi mi bilo udobno da se izrazim. Termokis je stvari pomerio nabolje u tom smislu, jer sam primetila da ljudi često misle da ono što kažu nema nikakvog uticaja, ali u platformi kao što je Termokis, ono što kažete – to se desi. Vrlo je važno da iskažete svoje mišljenje i da budete glasni, da kažete ono što mislite, bilo u zajednici, u vezi sa tim šta želimo sa Termokisom, ili o našoj zajedničkoj viziji.

Eljesa Beka: Vrlo je bitno preuzeti odgovornost iako ne znate kako nešto da uradite. Preuzmite odgovornost i učite, učite mnoge stvari dok se krećete tom putanjom.K

Ovaj razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Ovaj intervju je vođen na albanskom.

Naslovna fotografija: Besarta Breznica / K2.0.