Priča Fatime i Muslija imaju sličan početak kao priče mnogih ljudi njihovoga godišta. Pre 47 godina upoznali su ih rođaci, a kada je došla jesen 1972, oni su odlučili da se venčaju.
Saglasili su se da osnuju porodicu u kući nasleđenoj od Muslijevog oca, koja se nalazila u Ulici Abdulaha Šabanija (Abdullah Shabani), nedaleko od zgrade Opštine Vučitrn.
Manje od dve godine nakon venčanja, Fatime i Musli Melenica dobili su prvo dete, kome su dali ime Ljutfi (Lutfi). Godine 1977, dobili su Šefkija (Shefki), a kako su godine prolazile, rodili su se Avni, Arlinda i Florina. Svih petoro dece odraslo je u istoj kući u kojoj ovaj par živi i dan-danas.
Danas, pak, ovaj put nosi drugo ime, Ulica 22. maja, kao svedočanstvo događaja koji su zauvek promenili njihov život.
Musli je dugi niz godina radio u opštinskoj Direkciji za prosvetu i kaže da je, za njega i Fatimu, obrazovanje njihove dece bilo prioritet. Prva diploma stečena u ovom domaćinstvu doneta je 1989, kada je Ljutfi diplomirao u gimnaziji.
Ipak, za manje od dve godine, njihova radost je izbledela kada je Musli otpušten sa radnog mesta zajedno sa većinom Albanaca koji su radili u kosovskim javnim institucijama početkom devedesetih, kada je i njihov san da obrazuju decu doveden u opasnost.
Otprilike u to vreme, Šefki se upisao u lokalnu gimnaziju, gde je ostao četiri godine, nakon čega je počeo da pohađa Ekonomski fakultet Univerziteta u Prištini. U to vreme, predavanja su držana u privatnim kućama u okviru paralelnog obrazovnog sistema, nakon što su albanski učenici, studenti i profesori proterani iz struktura državne prosvete.
U tim godinama, Šefkijev brat i njegove sestre nastavili su da pohađaju srednju školu, takođe u kućama meštana.
Njihov šesnaestogodišnji sused Rahim Škrelji (Rrahim Shkreli) pohađao je istu školu. On je živeo malo dalje, oko dva kilometra od Ulice 22. maja, zajedno sa svojim roditeljima, Džemiljom (Xhemile) i Hasanom, bratom Bekimom i sestrama Bukurijom (Bukurie) i Ljirijom (Lirie).
Pored pohađanja škole, Rahim je povremeno posećivao gradske kafiće, prodajući cigarete, semenke, kikiriki i žvakaću gumu Orbit, što je tada bio luksuz.
Sin Hasana Škreljija, tinejdžer Rahim, prodavao je sitnice po vučitrnskim kafićima kako bi pomogao u izdržavanju porodice. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.
Njegov otac Hasan prisjeća se kako je uspeo da zadrži svoje radno mesto u obezbeđenju, ali da mu je plata bila mala i često kasnila, zbog čega je život šestočlane porodice bio težak. Svaka para koju je Rahim donosio kući olakšala je preživljavanje porodice.
Najstariji Hasanov sin, Bekim, tražio je način da napusti zemlju. Njegovi roditelji su podržali ovakvu tu ideju koja je nastala zbog činjenice da se 1998. situacija na Kosovu ubrzano pogoršavala. Ipak, malo posle toga, i pre nego što je rat pogodio Vučitrn, porodica Škrelji je postala meta tragedije. Bila je to prva tragedija u nizu.
Na leto ‘98, Džemilja je doživela šlog, gde je smrt neposredno nastupila. Nekoliko meseci kasnije, njihova ćerka Ljirija preminula je od raka u 27. godini.
Hasan se sa ovim nedaćama suočio zajedno sa Rahimom koji se, takođe, nadao da će uskoro otići sa Kosova, i sa Bukurijom; u to vreme, Bekim je već bio otišao u Nemačku, gde je Ljutfi — sin Fatime i Muslija — nedavno migrirao.
U potrazi za preživljavanjem
Dok je porodica Škrelji oplakivala svoje mrtve, a porodica Melenica se brinula o Šefkijevoj bezbednosti tokom njegovih putovanja na studije u Prištinu, porodica Ajmane Ferati već je u oči gledala ratu, koji je došao na njihov kućni prag. Trinaestoro ljudi u domaćinstvu razmišljalo je o odlasku iz svog doma u selu Bare, nakon ofanzive srpskih snaga u okolini obližnje Mitrovice.
Ajmane se sa setom priseća života svoje porodice pre svih ovih dešavanja. Seća se vremena kada su zajedno igrali çifteli sa starijim bratom Dritonom i kada je sa roditeljima i pet sestara obrađivala poljoprivredno zemljište. Posebno se seća rođenja mlađeg brata Rahmana (Rrahman) 1981, zbog toga koliko je on uticao na živote svih njih.
“Brzo je odrastao”, priseća se. “Sve nas je mnogo usrećio.”
Ajmane se seća i kako je Rahman takođe voleo çifteli i kako su ga sestre zadirkivale, dozvoljavajući mu da u igri bude samo def. Zatim priča o Rahmanovoj želji da ode u Nemačku baš pre početka rata, želja koja se nikada nije ostvarila.
Ajmane Ferati-Šatroli (Shatrrolli) priseća se srećnih predratnih dana sa svojom braćom, posebno pamteći vatrenost svog mlađeg brata Rahmana dok je igrao çifteli. Fotografija: Ade Mula / K2.0.
Oktobra 1998, porodica je otišla u Vučitrn, grad koji Ajmane poznaje, jer je tamo završila srednju školu i radila u pošti nekoliko godina. Ajmane se priseća da je narednih pet meseci oko 10 puta promenila smeštaj, te da se tek aprila ‘99 smestila u selu Studimlje na obodu Vučitrna.
Iako su u Vučitrn došli da bi pobegli od rata, njihov napor se pokazao zaludnim.
Izveštaj Hjuman rajts voča (Human Rights Watch) iz 2001. naglašava da su srpske snage pojačale svoje napade oko Vučitrna i Podujeva u to vreme i navodi “koordinisanu i sistematsku kampanju terorisanja, ubijanja i proterivanja etničkih Albanaca sa Kosova, što je akcija koja je organizovana na najvišem nivou vlada Srbije i Jugoslavije u to vreme”.
Srpske snage su 2. maja 1999. napale Studimlje i okolna sela; 116 civila je ubijeno za samo nekoliko sati.
Ajmane i njena porodica uspeli su da pobegnu od masakra koji se desio 2. maja, iako će scene iz tih dešavanja zauvek biti urezane u njenom pamćenju.
“Hodali smo preko krvavih tela”, kaže Ajmane, prisećajući se kako su pobegli iz sela. “Bilo bi bolje da nismo preživeli.”
Zajedno sa stotinama drugih preživelih, ova porodica je prisilno koračala do objekata poljoprivredne zadruge, koja se nalazila u predgrađima Vučitrna.
