Nepoverenje Aljbina Kurtija prema Srpskoj listi nije nikakva tajna, kao ni da ova lista čvrsto drži kormilo nad zajednicom kosovskih Srba. 

Navodi o zastrašivanju birača, pretnjama i stvarnom izvršenju fizičkog nasilja nad političkim rivalima, čak i optužbe za ubistvo Olivera Ivanovića, prate Srpsku listu od njenog osnivanja. Do sada ništa od toga nije propisno istraženo, a kamoli dokazano ili opovrgnuto, ali činjenica da senka sumnje prvo pada na Srpsku listu, kad god se dogodi neki incident u većinski srpskim područjima, govori u najmanju ruku o njihovom psihičkom uticaju na građane.

Uzajamno osećanje nepoverenja između ovo dvoje neije bilo odlučujući faktor u formiranju institucija, ali dovodi u pitanje dugo godina najavljivanu Kurtijevu nameru da započne unutrašnji dijalog sa kosovskim Srbima.

I sama pomisao na ideju da Kurti zapravo želi da ima unutrašnji dijalog sa kosovskim Srbima dovodi do pretpostavke da će on u ovom procesu pokušati i da zaobiđe Srpsku listu, delom zbog prethodno opisanog ugleda koji uživa, ali uglavnom zbog onoga što vidi kao neprimeren uticaj Beograda nad Srpskom listom.

Ako se ovo zaista dogodi, proces je osuđen na propast, tačnije neće ni započeti, barem ne na način koji će doprineti zbližavanju zajednica.

Najava se već može tumačiti kao čin „obeležavanja“ teritorije ili „polaganja prava“ na kosovske Srbe, ali taj postupak bi uz njihovo ograničeno učešće samo dodatno antagonizovao zajednicu u celini.

Među analitičarima i posmatračima prevladava mišljenje da srpski prorežimski mediji, političari i Srpska lista, sami pokreću i uvećavaju etnonacionalističke narative i osećanja u zajednici kosovskih Srba. 

To nije u potpunosti tačno, i koliko god šokantno zvučalo čitaocu koji nije izložen autentičnijim perspektivama zajednice kosovskih Srba, kada je reč o učešću i interakciji sa kosovskim institucijama i društvom, Srpska lista je maksimalno prijateljski nastrojena. Svaka druga politička opcija koja može da se nada da pridobije značajnu podršku birača na severu su nacionalistički desničarski pokreti koji bi propagirali bojkot i gašenje postojećih kosovskih institucija.

Kada prosečan birač iz zajednice kosovskih Srba na severu kritikuje Srpsku listu i njena nedemokratska sredstva, glavna stvar koja mu smeta je činjenica da ta sredstva koriste kako bi podstakli proces integracije i formiranja kosovskih institucija, u područjima sa srpskom većinom.

Na premisi sprovođenja briselskih sporazuma, a bez ogromnog pritiska na zajednicu, odziv u područjima sa srpskom većinom na severu bio bi izuzetno nizak i Srpska lista ne bi imala legitimitet da koordiniše procese konsolidacije kosovskih institucija koje je prethodno vodila, poput raspuštanja srpskih bezbednosnih institucija, pravosuđa i dela srpskih opštinskih organa.

Ne samo da bi odziv bio slab, već bi Srpsku listu, bez podrške Beograda, omele autentičnije političke snage, koje su gotovo u kontinuitetu upravljale severnim opštinama u prvoj deceniji 2000-tih i čija je glavna politika bila održavanje nekog nivoa funkcionalnosti srpskih institucija na Kosovu i ometanje bilo kakvih (u to vreme samo pojedinačnih) pokušaja komunikacije i saradnje sa kosovskim institucijama, čak i posezanjem za nasiljem i pretnjama.

Bez pomoći autoriteta Srpske liste i njenih „korektivnih“ sredstava, Kurtiju bi verovatno bio onemogućen ulazak u centre oblasti sa srpskom većinom, ili bi ga u najmanju ruku na sastanku  dočekala samo šačica Srba.

Diktiranje brzine integracije jedini je najvažniji posao koji Srpska lista ima i ona neće dozvoliti da Kurti to dovede u pitanje.

Pored toga, bez obzira na brojne navode o izbornim prevarama i pritiscima na birače u područjima sa srpskom većinom, sve dok kosovsko tužilaštvo i policija ne sprovedu ozbiljniju akciju, rezultati izbora biće nesporni. Ti rezultati, takvi kakvi su, šalju jasnu poruku – jedini politički predstavnici kosovskih Srba su oni iz Srpske liste.

U parlamentarnoj demokratiji u kojoj političke predstavnike biraju građani neposredno, izvršna vlast ne može sebi priuštiti bojkot tih predstavnika, bez rizika da dalje izoluje jedan deo birača koji su ih izabrali. Čak će i najžustriji protivnici Srpske liste i njihovih metoda to braniti kao princip. Na Kurtiju nije da osporava izbor političkih predstavnika i traži one koji bi po njemu bili primereniji partneri u srpskoj zajednici.

Sa druge strane, pod pretpostavkom da će se Kurti i Srpska lista nekako složiti da sarađuju i započeti ovaj dijalog, ostaje pitanje šta bi bile teme i agenda ovog dijaloga. Kurti je do sada bio nedorečen u vezi sa ovom idejom, nikada nije ponudio nikakav okvir ovog unutrašnjeg dijaloga a poljoprivrednici i njihove nedaće sa subvencijama i troškovima rada, su zapravo jedina ciljna grupa koju je Kurti imenovao.

Bez obzira na to, čini se da je sa ovim pristupom na pravom putu. Najbolji način za otvaranje zajednica i uspostavljanje novih veza je ekonomska saradnja. Ali da bi to učinio, Kurti će morati da otkloni višegodišnju štetu koju je načinio svojim nacionalističkim narativima i nizom kampanja bojkota protiv Srbije, a koje su rezultirale efektom prelivanja na ekonomsku integraciju kosovsko-srpskih proizvođača.

Ekonomski nacionalizam među potrošačima i dugotrajne poteškoće kosovsko-srpskih proizvođača da prodru na kosovsko tržište, izvan srpskih područja, bili bi visoko na listi zahteva zajednice.

U uskoj vezi sa ekonomskim razvojem bila bi pitanja uzurpirane imovine i kašnjenja u izvršenju odluka Kosovske agencije za imovinu, u slučajevima koji uključuju srpsku zajednicu.

Ostala pitanja, u zavisnosti od branše sa kojom bi buduća vlada Kosova razgovarala, bi verovatno uključivala razgovore o pravu na obrazovanje prema programu nastave i učenja srpskog ministarstva, jezičkim pravima i, što je najvažnije, pravima verskih zajednica.

Potonje bi pokrenulo pitanje odbijanja lokalnih vlasti u Dečanima, da sprovedu odluku Ustavnog suda o potvrđivanju vlasništva Manastira Visoki Dečani nad 24 ha zemljišta u njegovoj blizini, kao i tekuću tužbu između Univerziteta Priština i SPC nad Crkvom Hrista Spasa u kampusu univerziteta.

Iako je teška za sprovođenje, Kurtijeva ideja o unutrašnjem dijalogu bila bi korisna po zajednice. Međutim, uveren da veći deo zahteva zajednice diktira Beograd, Kurti bi mogao da se iznenadi kada sazna da iz glavnog grada Srbije zapravo sputavaju težnje zajednice za samoregulaciju i autonomiju, a ne da ih se još više podstiče.

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.

Ovaj tekst je prvobitno objavio D4D Institute, a mi ga prenosimo uz odobrenje.  

Ovaj autorski tekst podržao je institut Demokratija za razvoj (D4D), kao deo projekta pod nazivom „Put ka evropeizaciji: partnerski pristup“ koji finansiraju Fondacije za otvorena društva. Stavovi izraženi u ovom autorskom tekstu predstavljaju stavove autora i ne predstavljaju nužno stavove Fondacija za otvoreno društvo ili Demokratije za razvoj (D4D).