Blogbox | Kultura

Albanska kultura uništava živote

Piše - 06.07.2020

Ako hoćemo da napredujemo, prvo moramo da priznamo svoje greške.

Naslov ovog članka namerno je provokativan. Tekst je napisan u formi konstruktivne kritike. Ideja za pisanje ovakvog članka nastala je u glavi i srcu dvadesetsedmogodišnjaka odraslog daleko od zemlje u kojoj je rođen, čoveka koji je svaki dan proveo poredeći svoje zemljake sa narodom države u kojoj živi, Italije.

Posle 27 godina poređenja — i nakon prikupljenih činjenica, događaja, životnih priča, primera — shvatio sam da su mnogi elementi albanske kulture imali, ali i dalje imaju snažan negativan uticaj na naš život i našu budućnost.

Iz tog razloga sam odlučio da napišem jednostrani tekst u kom naglašavam i kritikujem pojave u našoj kulturi koje smatram da uništavaju naše živote i našu budućnost, što sam i svojim očima posvedočio. Svrha članka nije da napadne našu kulturu, koja je složena i višeslojna, već da skrene pažnju na određene segmente i da unapredi naše stanje svesti.

Jer, hteli to da priznamo ili ne, ima negativnih elemenata, a ja sam ubeđen da su nam u određenoj meri svi oni poznati. Međutim, to što smo često ponositi sprečava nas da se pogledamo u ogledalu i priznamo da imamo slabe tačke ili da smo napravili greške. Nismo savršeni; nismo najbolji (šta god to značilo); samo treba da naučimo kako da budemo skromni i da težimo da svoje slabosti pretvorimo u snagu.

U toku je 2020. godina, a mi Albanci treba da se zapitamo dokle su nas doveli naša tradicija i naše shvatanje života.

Pitaju se drugi

Počeću od onoga što me je podstaklo da napišem ovaj tekst.

Na društvenim mrežama sam pre neki dan primetio da se oženio moj italijanski prijatelj i da mu je supruga trudna. Razmislio sam o njegovom životu, broju godina (30), strpljenju koje su njih dvoje imali pre nego što su doneli tu odluku. Smesta sam se setio frke i pritiska u našem društvu koji nastanu čim počne priča o braku i osnivanju porodice.

Nakon ovolikih godina u Zapadnoj Evropi primetio sam da se parovi odlučuju na brak i da imaju decu tek onda kada se stvore odgovarajući uslovi, posebno finansijski; kada oboje žele da naprave važan korak u ovom smeru i, pre svega, nakon što pokušaju da organizuju svoju budućnost.

Mi, Albanci, s druge strane, moramo da se venčamo. Moramo da imamo decu. Moramo da imamo sina. Jer, ako ne uspemo sve to da postignemo, onda rođaci upiru prstom u nas, kao i prijatelji i celo društvo.

Odbacujemo sve od sebe samo zato što se bojimo da se usprotivimo drugima.

Morate da preduzmete ove korake od suštinske važnosti da biste pokazali drugima da  “valjate”. S tim ciljem pozajmljujete novac da biste organizovali venčanje, pravite decu a da niste našli posao ili nemate kuću. Shvatate li koliko je to suludo?

Generacija naših roditelja nije imala mnogo izbora, ali naša generacija živi u drugačijem istorijskom periodu. U svojim rukama imamo najmoćniju alatku koja je stavljena ljudima na raspolaganje: internet. On nam omogućuje da čitamo, učimo, otkrivamo i vidimo stvari koje su daleko od nas.

Uprkos tome, odbacujemo sve od sebe samo zato što se bojimo da se usprotivimo drugima, da se suprotstavimo ujaku koji nas pita zašto studiramo u ovim godinama, tetku koja nam naglašava da bi nam bolje bilo da se venčamo osobom albanskog porekla. Ovaj pritisak je demolirao živote naših novih generacija, posebno onih koje žive na Kosovu.

Imam poznanike i rođake koji su se venčali vrlo mladi, već imaju decu, a zbog teške finansijske situacije, mladi očevi su primorani da napuste Kosovo i emigriraju u potrazi za bilo kakvim poslom.

Kakav je ishod toga? Beba odrasta bez oca, otac pati u tišini, čitava porodica će se jednog dana ujediniti u Evropi, i eto ga — još jedan ciklus kosovskih Albanaca koji po Evropi obavljaju najprljavije poslove.

Ista situacija kao kod naših jadnih roditelja koji — da ponovim — nisu imali izbora. Zato moramo da im odamo priznanje da su zaista napravili čudo. Ako pak mi nismo uspeli da se popnemo na viši nivo, onda treba da nas je sramota, zato što je njihova generacija htela da izbegne upravo to. Oni su se žrtvovali za bolju budućnost, sećate se?

Ovo nije moj način da kritikujem brak, decu i koncept porodice. Ovo je kritika odluke da se ljudi venčaju i dobiju decu onda kada za to nema uslova, kada su mladi, kada su svesni toga da žive u zemlji sa ograničenim mogućnostima.

Foliranje sa novcem

Da pređemo na drugu tačku: nesposobnost da se usprotivimo pravilima. Zabranjeno je reći “ne”.

Ako vam dobar brak i muško dete omoguće da postanete integralni član društva i porodice, onda se javljaju druga nepisana pravila koja morate da poštujete. Jedno od tih pravila jeste da oni koji žive u inostranstvu treba da pruže finansijsku podršku članovima porodice koji su ostali na Kosovu. Ovaj proces podrazumeva nemu obavezu.

On je s pravom započet u vreme rata — kada je to bilo neophodno i korisno — ali nastavljen do dan-danas. Moramo da pomognemo jer to se mora i tačka. Ako ne šaljete novac kući, onda ste toliko osramoćeni da nikada više nećete moći da se otarasite te sramote; to bi bilo kao da ste zaboravili svoju porodicu i svoju državu.

Generacija roditelja, koji su duže od pola života živeli u inostranstvu, pokušala je da živi dvostruki život. Jedan u zapadnoevropskoj državi, gde su radili i mučili se svaki dan, pokušavajući da odgoje decu u nepoznatoj zemlji i da se što bolje integrišu. Drugi, paralelni život svodio se na čekanje leta, kada se vraćaju na Kosovo; u nadi da će ponovo, jednog dana, tamo trajno živeti.

Ta želja je ogroman broj njih navela da kupe kuće ili stanove na Kosovu. Koja je poenta da iznajmljujete stan u državi u kojoj živite 11 meseci, a da posedujete kuću u zemlji u kojoj provodite mesec dana godišnje?

U pokušaju da živimo dva života, došli smo do toga da ne živimo ni jedan ni drugi onako kako bi trebalo.

U ovom drugom, paralelnom životu, finansijska pomoć rođacima bila je konstanta u životu svih, želeli to ili ne. Kakav je ishod svega toga?

Porodice koje žive u dijaspori često žive u neodrživoj finansijskoj situaciji. U pokušaju da živimo dva života, došli smo do toga da ne živimo ni jedan ni drugi onako kako bi trebalo. Ima slučajeva kada su ljudi u svojim četrdesetim i pedesetim godinama primorani da ponovo emigriraju, da počnu ispočetka po ko zna koji put. Nije lepo, nije lako, verujte mi na reč.

Poslednji aspekt je neposredno vezan za dijasporski fenomen. U našoj kulturi je uobičajena pojava da se predstavljamo kao neko drugi, kao nešto što nismo.

U Kanunu stoji da je albanski dom u vlasništvu Boga i gosta. Ovakvo shvatanje domaćina nagnalo je porodicu moga oca, a verujem i mnoge druge familije, da čuvaju šećer za prilike kada imaju goste, između ostalog. Kada vas neko poseti, nakon što mu ponudite ručak ili večeru, provešćete neko vreme pijuckajući čaj, kome se dodaje šećer. Ako ste siromašni, kao što je bila porodica moga oca, onda niste mogli da priuštite da ga redovno kupujete, jer je bio skup, pa ste ga čuvali samo za goste.

Patite i nemojte ništa za sebe da uradite, jer je gost najvažniji na svetu. Znak poštovanja? Ne, u pitanju je čisto ludilo!

Potreba da sebe prikažu kao bogataše izbije na površinu svakog leta, kada se naši kosovski sunarodnici iz dijaspore vrate na Kosovo. Ako “poziv domovine” predstavlja glavni razlog zbog kog mnogi provedu svoje praznike na Kosovu, onda potreba da liče na bogataše u očima rođaka koji žive u zemlji sa prosečnom platom od 500 evra jeste najvažnija stvar na svetu.

Ako ste član dijaspore, možda ćete to da negirate, ali kako se osećate dok se vozite najnovijim automobilom kupljenim preko hipoteke koju plaćate novcem koji zarađujete čisteći toalete građana Zapadne Evrope? Da li vam je to bio glavni cilj u životu?

Tako su uništeni porodični odnosi, jer su rođaci bivali sve udaljeniji jedni od drugih zato što su prvi shvatili da su “voljeni” samo zbog novca koji šalju, dok druge nervira lažno bogatstvo koje im se baca u lice. 

Da ponovo razmislimo

Da zaključim: cilj ovog članka jeste da se zaustavimo, da otvorimo oči i pokušamo da razumemo dokle su nas naša kultura i naše shvatanje života doveli.

Zašto više cene mladog oženjenog tipa sa decom nego tridesetogodišnjeg neoženjenog studenta? Zašto bismo vršili pritisak na mlađu generaciju da se ženi i udaje, da osniva porodicu? Zašto je sud drugih bitniji od našeg bankovnog računa?

Zašto se žene i dalje smatraju komadom nameštaja u domaćinstvu, koji je koristan samo onda kada ispunjava potrebe muža? Albanke mogu budu glavne hirurškinje, direktorke firmi, premijerke. Zašto bi se vaša ćerka zadovoljila time da celi svoj život služi čaj gostima? Da li nas je predivni primer Majljinde Keljmendi (Majlinda Kelmendi) nečemu naučio?

Bilo bi lepo da pročitamo imena pripadnika albanskog naroda koji dobijaju zahvalnice zato što daju svoj doprinos opstanku planete.

Zašto bi očevi devojaka intervenisali u ljubavnim vezama koje su tek počele i primorali momka da se veri ćerkom a da je pritom nije dobro ni upoznao? Zašto ne možemo da shvatimo da nas sve ove stvari sprečavaju da napredujemo?

Dostojevski je napisao da su muškarci podeljeni u dve kategorije: oni koji služe tome da rađaju slične sebi i oni koji imaju dar da izreknu novu reč u svojoj okolini. Ovi prvi održavaju svet u životu, a drugi ga pomeraju napred i vode ka cilju.

Bilo bi fino kada bismo i mi počeli da se klasifikujemo kao pripadnici druge kategorije. Bilo bi lepo da pročitamo imena pripadnika albanskog naroda koji dobijaju zahvalnice zato što daju svoj doprinos opstanku planete. Nažalost, kada sada pogledam svoje drage sunarodnike, stičem utisak da idemo unazad, dok celi svet grabi napred.

Mama i tata su optimisti — govore mi da ćemo i mi biti bolji, da se promene već vide. Ipak, ja sam pesimista. Bojim se da se ništa nikada neće promeniti.

Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.