Blogbox | Prava žena

Ni grad, ni selo

Piše - 18.12.2018

Neophodno je dokumentovanje iskustava žena iz ruralnih oblasti.

Od feministkinje iz ruralne oblasti, za moje sestre feministkinje – koje, možda, usled skromnog fonda reči ne umeju sebe tako da nazovu, ali koje preživljavaju i preispituju ruralni patrijarhat svakoga dana, posebno tako što iskazuju feminističke vrednosti.

Znam da je preispitivanje patrijarhata jedini način da preživite represiju koju svakodnevno osećamo na svojim plećima, iako nam je često teško da je prepoznamo kao takvu. Represija je norma koja se nudi, ali mi je ne želimo, zato se borimo protiv nje.

Znam, zamarajuće je da se borite toliko da biste preživele, kada preživljavanje samo po sebi nikada nije bilo dovoljno. Ukoliko se život u zaboravu i izolaciji smatra datošću zbog države u kojoj živimo, trebalo bi da podignemo glas da bismo uklonile te prepreke, sve dok nas svi ne čuju i ne razumeju čak i na mestima na kojima je naše postojanje možda nevidljivo.

Oči uprte u žene iz ruralnih oblasti

Već duže vreme smatram problematičnim obeležavanje posebnih dana za neke grupe jer sam verovala da to jedino služi osnaživanju marginalizovane pozicije tih grupa. Pogrešila sam. Takav način razmišljanja imao bi smisla samo u idealnom svetu. Dok dotle ne stignemo, ovi posebni dani su nam potrebni da bismo slavili naše ideale ili da bismo se podsetili na njih, pa često i na sopstveno postojanje.

Osamnaestog decembra 2017, Generalna skupština Ujedinjenih nacija, preko rezolucije 62/136, odredila je 15. oktobar kao Međunarodni dan žena iz ruralnih oblasti – a to se desilo iz više razloga. S jedne strane, to je poteklo iz potrebe da se prepozna doprinos koji daju žene iz ruralnih oblasti, a posebno oblasti u ruralnom i poljoprivrednom razvoju. S druge strane, to je poteklo iz potrebe da se radi na poboljšanju njihove ekonomske i socijalne situacije, tako što će se učiniti sve da im se olakša pristup javnim uslugama i tako što će se postaviti odgovarajuća infrastruktura, posebno ona namenjena prosveti.

Uz pomoć tog datuma skrenuli smo pažnju nazad na važnost ove grupe žena u oblasti rodnih studija i feminističkog pokreta. To je od vitalnog značaja zato što su žene u ruralnim oblastima podložne uticaju sistema moći na različite načine, po pitanjima kao što su ekonomska nezavisnost, pravo na imovinu, porodično nasilje i rodno zasnovano nasilje, pristup obrazovanju i donošenje odluka, kao i druga pitanja koja su ključna za poboljšanje života žena.

Iako feministički pokret na Kosovu postoji mnogo godina u jednom ili drugom obliku, čak iako tako nije nazivan, rodne studije su i dalje u svojim začecima. Upotreba koncepta međusekcionalnosti u pogledu identiteta kao istraživačkog metoda – i to ne samo kao opisnog termina u okviru rodnih studija – pomogla bi nam da bolje razumemo feministički aktivizam u ruralnom kontekstu, kao i potencijalne razlike, rodne uloge i norme koje se grade u tom kontekstu.

Dakle, bitno je da se ova pitanja izučavaju sa naše tačke gledišta – sa stanovišta ruralnih žena.

Ipak, na Kosovu, uloga i položaj žena u ruralnim oblastima jesu takve da su one često isključene iz diskusija o poziciji žena uopšte; možda je to zato što Kosovo, kao malu zemlju, često percipiramo kao homogenu kada su u pitanju izazovi i potrebe žena. Ipak, pored njihovog rodnog identiteta, žene imaju mnoge druge kategorije sa kojima se identifikuju, od kojih su neke rasa, seksualna orijentacija, etnička pripadnost, geografsko poreklo, ekonomski stalež. Ove kategorije predstavljaju determinante za naše iskustvo, izazove i prilike koje imamo. Vrlo je važno da se postojanje ovih kategorija uvaži, da se uvek govori i deluje u skladu sa različitim društvenim identitetima koje imamo.

Dokumentovanje naših iskustava, iskustava žena iz ruralnih područja, poslužilo bi u ovu svrhu, ali se čini da smo zanemarili njihov značaj sve vreme; ili, možda, nismo pronašli odgovarajuće izraze da bismo opisali feminističke poduhvate, feminističke izraze – izraze koji ograničavaju represiju u patrijarhalnom kontekstu i definišu naš svakodnevni revolt kao revolt protiv ovog sistema. U stvari, negde duž ovih feminističkih poduhvata, ruralne žene su primorane da se svrstaju u dve kategorije, grad i selo, što je nešto sa čim ne možemo sasvim da se identifikujemo.

Međusekcionalnost društvenih identiteta

Različita iskustva i represija nad ženama kao posledica različitih društvenih identiteta bili su ranije, a i dalje jesu ključna pitanja afroameričkog feminizma. Ja smatram da je ova literatura sastavni deo feminizma koji nam pruža formulu za razumevanje svake vrste represije koja se dešava u ime našeg identiteta, sve kategorije. Posebno sam preko ove literature saznala formulu da razumem međusekcionalnost između ruralnog identiteta i mog iskustva sa različitim sistemima moći.

Koncept međusekcionalnosti, kao analitičke strukture u feminističkim studijama, pomaže nam da razumemo različite društvene identitete koje smo ranije spomenuli. Ovaj termin je prvi put 1989. upotrebila Kimberli Krenšo (Kimberlé Crenshaw), koja je pokušala da definiše represiju nad Afroamerikankama, što je usledilo kao rezultat ranijeg rada brojnih autora i aktivista, od Sodžernera Truta (Sojourner Truth), Bel Huks (Bell Hooks), preko Ane Džulije Kuper (Anna Julia Kooper), do Glorije Anzaldua (Gloria Anzaldúa) i drugih. Svi su oni dokumentovali način na koji su njihovi raznoliki identiteti odredili njihovo iskustvo i doprineli na drugačije načine vrsti represije i diskriminacije s kojom su se suočile.

Razumevanje da naši društveni identiteti definišu naše iskustvo jeste ključno za razumevanje da bi represija nad ženama u ruralnim oblastima mogla da se razlikuje od represije nad ženama u gradovima ili predgrađima.

Međutim, moramo da budemo oprezni kako ne bismo bili ograničeni u našem shvatanju međusekcionalnosti identiteta kao samo opisnih kategorija, ne smemo da se zadovoljimo pukim opisom i priznavanjem postojanja identiteta žena iz ruralnih oblasti. Treba nam više od toga.

Da bi se analizirali ovi identiteti u odnosu na sisteme moći, možemo da iskoristimo matricu dominacije koju je napravila Patriša Hil Kolins (Patricia Hill Collins), koja ilustruje kako različiti identiteti pola, etničke pripadnosti i geografskog porekla međusobno dejstvuju i određuju poziciju pojedinca u društvu. Ova matrica nam omogućava da uvidimo način da razumemo kako žene doživljavaju moć i represiju kao posledicu svog ruralnog identiteta.

Ukratko rečeno, nije dovoljno da prepoznamo i opišemo živote žena u ruralnim područjima ukoliko ne razumemo kakvu ulogu njihov identitet igra u različitim vrstama represije s kojima se suočavaju.

Ipak, opisivanje ovih identiteta prvi je korak u pravcu razumevanja iskustava žena iz ruralnih oblasti Kosova, jer smo dugo bili nemi kada je u pitanju ovaj deo našeg identiteta. Koliko god da je važno da opišemo ovaj deo našeg identiteta na način da ga i drugi razumeju, podjednako je bitno da ga i sami razumemo.

Vreme je da dobijemo svoje mesto u feminističkim studijama i feminističkom pokretu, a u te svrhe, kako je govorila spisateljica i ljudskopravaška aktivistkinja Odri Lord (Audre Lorde), treba da prekinemo ovu ogromnu tišinu. Lord veruje da nam lična iskustva omogućavaju da razumemo korene naših krupnih društvenih problema. Ona ističe da su ova iskustva posebno stvorena kao posledica društvenih sistema koji nas okružuju. Prema tome, bitno je da prepoznamo ove sisteme i da se borimo protiv njih čak i kada se naša bit podeli na dva dela.

Moja lična strana je ono što me ograničava i oslobađa istovremeno. Prema tome, moja tišina nije bila i ne sme biti opcija, čak iako me ona podeli na dva dela.

Imamo obavezu da dokumentujemo naša lična iskustva. Ako ništa drugo, onda smo to dužne sebi za sve ovo vreme tokom koga smo se osećale da smo nefer tretirane i kada smo mislile, “Šta ako stvari nije trebalo da budu ovakve? Šta ako postoji neki drugi put?” Kad god smo patile iz prostog razloga što smo rođene na nekom mestu, u nekom vremenu ili društvenom okruženju koje nije bilo poželjno za nas, osetile smo da nam to nije pravo i da je moglo da bude drugačije. Duboko u sebi smo uvidele da mi nismo krive zato što želimo da vidimo, da osećamo i da se usudimo više od onoga “što nam je dozvoljeno da radimo”.

Mi, feministkinje iz ruralnih oblasti, često smo nevidljive u mestima i društvenim krugovima u kojima smo odrasli; ostale smo tajnovite, komplikovane, neshvaćene; osećale smo da ne pripadamo mestima u kojima smo morale da živimo pod pritiskom, osećale da moramo da se menjamo i prilagođavamo – mestima na kojima smo rođene i gde smo odrasle, a možda još više od toga kada smo napustili ta mesta.

Čak i sa daljine, i dalje posedujemo niti koje nas drže prikovanim za ta ruralna područja koja smo htele da napustimo zauvek.

Možda smo negde u sredini ostale “ni sa gradom, ni sa selom”; ostale smo strankinje čak i za one koje smo nazivali sestrama (“sestra strankinja”, kako Lord kaže). Pronašle smo našu grupu, ali se nismo osećale potpuno njenim delom.

Mi smo feministički prototip koji nije ni sa gradom ni sa selom, jer smo se navikle na to da ne dozvolimo sebi da budemo ograničene okolnostima koje su, za nas, bezumne. Znamo da ne moramo sasvim da pripadnemo jednoj ili drugoj strani, jer nam to pruža jedinstveni uvid, koji Kolins naziva “unutrašnjom strankinjom”.

Kao unutrašnja strankinja, znam da je moja lična strana ono što me ograničava i oslobađa istovremeno. Prema tome, moja tišina nije bila i ne sme biti opcija, čak iako me to što budem progovorila javno o tome podeli na dva dela.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.