U svojoj knjizi “Jutro sa Rostand kafom” (The Morning in Rostand Coffee), poznati pisac iz Albanije Ismail Kadare kaže da balkanski narodi oduvek imaju epicentar kome se mole i koji rešava njihove probleme i međusobne razmirice.

U davna vremena, rekao je, antička planina Olimp bila je mesto na koje su odlazili s tim ciljem. Danas imaju za to Brisel, nastavlja Kadare.

Kako su nekada odlazili na Olimp, danas “problematični momci” Balkana — da nespretno citiram izraz koji je prošle godine upotrebio kosovski predsednik — odlaze u Brisel da bi rešili svoja neslaganja, ona stara i ona nova.

Optužbe, protivoptužbe, istorijske težnje, pa još više antičkih kontratežnji, kolevke, srca, temelji, ratovi, silovanje, krvoproliće, masakri, epovi, žal, prokletstva, čestitke, hapšenja, takse… I potreba da Evropa reši ovaj problem između dva naroda koja su se borila da pronađu međusobni mir.

Nakon proglašenja kosovske nezavisnosti 2008, mnogi — a posebno brojni građani Kosova — mislili su da će ovoj priči konačno doći kraj. Ipak, ovo nije bio kraj istorije.

Godine 2011, počeli su pregovori pod posredstvom Evropske unije. U Briselu. Ponovo je Olimp morao da interveniše kao “nepristrasni sudija” u balkanskom neredu.

Ipak, prošlo je još osam godina i malo kakav napredak je učinjen kada je reč o normalizovanju odnosa između Kosova i Srbije. U stvari, prošla godina je ostavila utisak da se u tom smislu nazaduje; čini se da je i ovo malo ostvarenog napretka urušeno brzinom svetlosti, baš kao u poznatoj balkanskoj baladi, gde se zid tvrđave izgrađen tokom dana urušava svaki put kada padne noć.

Na leto 2018, počela je da se spominje mogućnost dveju država da razmene teritorije kao ključni aspekat za rešavanje problema; neki su to podržali, ali se veći deo protivio toj ideji. Ipak, ono što je nekolicina odbacila predstavlja neuspeh dugotrajnog pregovaračkog procesa pod posredstvom Brisela.

Olimp je propao. Ponovo je morao da bude zamenjen, kao što je to učinjeno mnogo puta u istoriji Balkana.

Odnosi su postali još složeniji u predstojećoj sezoni — na proleće 2018. Srbija je vodila svoju diplomatiju, pokušavajući da ubedi neke države koje su ranije priznale Kosovo da povuku svoja priznanja. Ipak, vrhunac je dostignut u novembru, kada je Srbija snažno i uspešno lobirala da Kosovo ne bude primljeno u Interpol.

Istog trenutka, kao odgovor na to, Vlada Kosova je uvela taksu od 10 posto na proizvode srpskog porekla, zatim je ubrzo povećala taksu na 100 posto nešto kasnije. Kosovski političari su se prvobitno sporili oko toga ko bi trebalo da dobije odobrenje “patriotske” javnosti za donošenje takve odluke, ali kako je međunarodni pritisak protiv taksi rastao, premijer Ramuš (Ramush) Haradinaj ubrzo je ostao usamljen u tome, jer su se predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) i predsednik skupštine Kadri Veselji (Veseli) — lider PDK, najveće partije u vladajućoj koaliciji — distancirali od taksi.

Kada je reč o njenom delu posla, Srbija je saopštila da neće nastaviti pregovore dok se takse na njene proizvode na ukinu. Iako srpski izvoz na Kosovo čini samo tri posto ukupne vrednosti srpskih izvoznih artikala, predsednik Aleksandar Vučič lamentirao je nad ovime, tvrdeći da je reč o još jednoj nepravdi na štetu Srbije.

Ova dva balkanska naroda ponovo su se našla u ćorsokaku. Ponovo je bilo potrebno da Olimp priskoči upomoć.

Kako briselski sjaj bledi, bilo je potrebno uvesti novu zamenu. Bojeći se da bi Vašington i Moskva mogli da budu novi “Olimpovi blizanci” Balkana, evropski lideri su se otisnuli na put ka pronalaženju rešenja.

Dva “božanstva” Brisela, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron (Emmanuel Macron), sazvali su samit; saglasili su se da zamene Olimp, ali ne da ga izgrade van starog kontinenta. Berlin, prestonica Nemačke, izabran je za novi Olimp.

Zamena Olimpa

April 29. godine 2019. izabran je za datum. Berlinski samit ponovo je okupio balkanske lidere, “problematične momke”, da reše svoje dugotrajne nesuglasice. Ipak, fokus je bio na liderima dveju država, Kosova i Srbije — na predsednicima Tačiju i Vučiću, kao i premijerima Haradinaju i Ani Brnabić.

“Ovo je pre potvrda o preuzimanju odgovornosti Nemačke i Francuske — dveju najvažnijih država EU”, kaže politički analitičar Imer Muškolaj (Mushkolaj). “Ovo je pokušaj da se obnovi volja za nastavak dijaloga.”

Politički analitičar Imer Muškolaj vidi istaknutiju ulogu Francuske i Nemačke kao početak nove faze dijaloga između Kosova i Srbije. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Prema Muškolajevim rečima, nisu samo veličina i relativni politički gabarit Pariza i Berlina ono što je značajno u tome što su Makron i Merkel predvodili najnovije napore da se sazda sporazum između Beograda i Prištine.

“Ako uzmemo u obzir uticaj Merkel na Vučića i francusku istorijsku bliskost sa Srbijom, onda razumemo da nije slučajno da su ove [dve države] preuzele odgovornost za ovaj samit”, rekao je. “Slično tome, građani Kosova se mnogo uzdaju u Nemce.”

Violeta Hadžoli (Haxholli), istraživačica u Kosovskom demokratskom institutu (KDI), kaže da je Severna Makedonija rešila spor sa Grčkom kada je reč o nazivu države, pa tako dve najsnažnije države-članice EU vide spor između Kosova i Srbije kao poslednje nerešeno pitanje na Balkanu, iako treba imati u vidu da ostatak Unije nije pokazao neophodnu ozbiljnost da se bavi ovom temom.

“Kada je EU otpočela dijalog 2011, to je bio proces posredovanja; ali ona nije uspela da finalizuje normalizaciju odnosa čak i šest godina nakon Sporazuma o principima normalizacije”, rekla je, misleći na sporazum od 15 tačaka koji su dve strane potpisale u aprilu 2013. “Štaviše, dve strane su udaljenije od normalizacije nego što je to ranije bio slučaj. Mislim da je EU bila neuspešna u tom smislu.”

Hadžoli ne svaljuje nužno krivicu na vrlo ocrnjenu visoku predstavnicu EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Federiku Mogerini (Federica Mogherini), ni na njenu prethodnicu baronesu Ketrin Ešton (Catherine Ashton), već na činjenicu da EU ne nastupa jedinstveno kada je reč o pitanju Kosova. “Dobro je poznato da pet država EU ne priznaje Kosovo”, rekla je.

Istraživačica u Kosovskom demokratskom institutu, Violeta Hadžoli, smatra da EU nije do danas uspela da ostvari svoju ulogu u dijalogu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Istovremeno, Hadžoli ocenjuje da je EU pokušala da preuzme ulogu posrednika, a da se pritom ne meša u bilo koji sporazum i da ne garantuje za primenu sporazuma koji su do sada postignuti.

“Od 33 sporazuma, većina uopšte nije sprovedena”, rekla je. “EU nije uspela da primora strane da ih primene. Prema tome, veća uloga Nemačke i Francuske dolazi do izražaja.”

Muškolaj takođe kritikuje ulogu EU u aktuelnom pregovaračkom procesu, rekavši da je čitav pristup dijalogu između Kosova i Srbije bio takav da se on “razvlači, ali da ne posrne”. “Evropskoj uniji je bilo važno da nastavi dijalog, iako su rezultati bili minimalni”, rekao je.

“Ako [govorimo o] sprovođenju sporazuma i rešavanju problema, nije ostvaren uspeh. Dakle, verujem da briselski pristup nije bio uspešan. Sada je prošlo osam godina, a i dalje nema vidljivih poboljšanja na terenu — kako u smislu postignutih sporazuma, tako i kada je reč o izglađivanju odnosa između dveju država.”

U danima koji su prethodili Berlinskom samitu, kosovski mediji bili su preplavljeni nepotvrđenim glasinama — sa tek malim brojem detalja i suštine — kada je reč o novom nemačkom planu koji bi obezbedio veću autonomiju za Srbe, dvostruki suverenitet Kosova i Srbije nad srpskim pravoslavnim crkvama i specijalni status za severni deo Kosova sa mogućnošću secesije posle 15 ili 20 godina.

Hadžoli ističe da se Nemačka oduvek protivila ideji o korekciji granica, jer ga smatra destabilizujućom silom u regionu, pa je tako najverovatnije da će Nemačka uvek pokušavati da usmeri pregovore u drugom pravcu.

“Čak i u prošlosti — na pregovorima u Rambujeu [1999] ili Beču [o konačnom statusu Kosova 2006-2007] — Kosovo je prihvatilo sporazume, ali ne i Srbija”, rekla je. “Nemačka je smislila [ovaj plan] kao sporazum koji bi bio pravno prihvatljiv za Srbiju. Štaviše, Srbija ne bi imala obavezu da prizna Kosovo i da de jure prihvati njegovu nezavisnost, već bi prihvatila političku realnost, tako ne blokirajući evropski put Kosova.”

Ona zapaža da KDI smatra da bi sve van okvira o uspostavljanju Zajednice srpskih opština — ključnog elementa Sporazuma o principima iz 2013. — predstavljalo pretnju po funkcionalnost Kosova i njegovu unitarističku prirodu, te kaže da bi plan o kome se raspredaju glasine da cirkuliše stvorio brojne probleme. “Vredi li normalizovati odnose sa Srbijom ako će Kosovo na međunarodnom planu postati abnormalno [na unutrašnjem planu]?”, kazala je ona.

Hadžoli se nada da Kosovo neće biti u poziciji da bira između onoga što smatra dvema potencijalno štetnim opcijama za državu. “Kosovo nema obavezu da prihvati bilo kakav štetan sporazum i ne bi ga trebalo požurivati, ali bi [u međuvremenu] trebalo da se bavi drugim pitanjima koja ne zavise od ovog sporazuma”, rekla je, dodajući da bi, čak i da se sporazum postigne, Kosovo imalo tek malu realnu perspektivu kada je reč o evropskim integracijama na srednji rok, te da članstvo u UN-u ne bi bilo zajemčeno.

Nastavak balade

Kako se večera na samitu privodila kraju, predsednik Tači je rekao da strane nisu postigle bilo kakav sporazum i, dodajući da su se “saglasili da se ne saglase”, uputili na to da je ovaj proces, pod posredstvom Evropljana, bio neuspešan. Tačijeve oči bile su uprte u novi Olimp — Sjedinjene Države.

U stvari, mogućnost da SAD preduzme proaktivniju ili, možda, vodeću ulogu u ovom procesu već je ugledala svetlost dana, pogotovu u decembru 2018, kada je predsednik Donald Tramp (Trump) poslao pismo predsednicima Tačiju i Vučiću u kom ih je pozvao da proslave mir u Vašingtonu.

Haradinaj je posle samita rekao da je bio zadovoljan razvojem situacije i evropskim posredstvom, ali da je bio besan na kosovskog predsednika i albanskog premijera Edija Ramu, za koje kaže da su izvršili veći pritisak za ukidanje taksi na proizvode srpskog porekla nego što su to učinili evropski lideri. Rama je odbacio ovakve optužbe.

U međuvremenu, Vučić je pozitivno ocenio samit i, posebno, ulogu Merkel i Makrona u ublažavanju napetosti na relaciji Kosovo-Srbija. Ipak, njegov ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, izjavio je da je na sastanku vršen veliki pritisak na predsednika Vučića da kreira konstruktivniji pristup u odnosima sa Kosovom i da odbaci ideju o razmeni teritorija.

Uprkos očekivanom izostanku konkretnog napretka, i Hadžoli i Muškolaj smatraju da bi dijalog trebalo nastaviti.

Muškolaj kaže da često čuje tumačenja o tome da sporazum sa Srbijom nije važan i da Kosovo može da napreduje i bez njega. “Da, možemo”, rekao je, “ali bi bilo mnogo problema i prepreka”.

On smatra da glavni problem nije u tome da li će Srbija priznati Kosovo ili ne, već šta će se desiti na širem planu, Kosovu kao državi.

“Da li ćemo još 10 godina stajati na istim pozicijama? Da ne budemo povezani sa međunarodnim organizacijama i da se ne eksponiramo kao međunarodni subjekt?”, postavlja pitanje. “Ili ćemo preduzeti korake da rešimo ovu situaciju?”

Na kraju krajeva, ovaj analitičar sugeriše da ne postoji idealno rešenje, već se nada da bi rešenja koja nude kosovski političari makar mogla da budu najmanje štetna za Kosovo, ona koja ne krše suštinu države i ne čine je disfunkcionalnom.

“Ako nam lideri [kosovske] države govore da neće biti promena u tome kako država Kosovo funkcioniše, onda nas prosto lažu, jer to nije moguće”, rekao je. “Znamo da je dijalog kompromis i da će sporazum biti kompromisan.”

Kada imamo to u vidu, on je optimističan u odnosu na budućnost.

“Vidim i da je Nemačka uključena s ciljem da, posle izbora za Evropski parlament, jednu od najvažnijih pozicija zauzmu upravo Nemci”, podvukao je. “Tada će to zaista biti drugačiji pristup.”K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.