U detalje | Sport

Plava, žuta, bela — fudbal, politika, identitet

Piše - 16.02.2019

Kako sport utiče na izgradnju države i identitet na Kosovu.

Trećeg maja 2016, uz suze i uzbuđenje članova delegacije i sportskih novinara, Kosovo je primilo vesti da je prihvaćeno za 55. člana Uefe (UEFA) na Kongresu ove organizacije održanom u Budimpešti. Samo 10 dana kasnije, daleko od Budimpešte, Kosovo je postalo punopravni član Fife (FIFA) na Kongresu ovog tela u Meksiko Sitiju, što je omogućilo Kosovu da ostvari pravo na takmičenje za kvalifikacije za Svetski kup 2018.

Bivši predsednik Fudbalskog saveza Kosova, sada pokojni, Fadilj Vokri (Fadil Vokrri), bio je u Meksiko Sitiju da bi prisustvovao konačnom pristupanju Fifi maja 2016. Fotografija: Fudbalski savez Kosova.

Prva kampanja za kvalifikacije nije dobro protekla za tim Kosova jer je završio sa samo jednim bodom u grupi osvojenim na svojoj prvoj utakmici, u Turkuu, Finska. Posebni problem bio je što nijedan stadion na Kosovu nije imao licencu u skladu sa međunarodnim standardima da bi mogao da bude domaćin mečeva za kvalifikacije, pa je Kosovo zbog toga bilo primorano da odigra svoje domaće mečeve u Skadru, na severu Albanije.

Slabi rezultati i činjenica da su mečevi odigrani daleko od kuće doveli su do toga da se svima učini da kosovski angažman na međunarodnim fudbalskim utakmicama ne može da se takmiči sa strašću Albanaca prema reprezentaciji Albanije — činilo se da će Kosovo ostati samo tim prema kome se gaje simpatije, stalno u senci ludačke pasije prema prvoj ljubavi, Albaniji.

Razlozi za duboko ukorenjenu naklonost prema susednoj Albaniji potiču iz prošlosti.

Etnički Albanci danas čine više od 90 odsto stanovništva Kosova, koje je 1913, kada je Albanija stekla nezavisnost od Otomanskog carstva, ostalo pod Srbijom, a kasnije — posle 1918. — pod Jugoslavijom (u njenim različitim oblicima). Kako su decenije prolazile, kosovski Albanci, koji su osetili da su im nacionalna prava ugrožena, krenuli su stopama tradicije, stopama pronalaženja “zabranjenog voća”.

Reagujući na to, mnogi kosovski Albanci organizovali su se u gerilske pokrete Kačaka dvadesetih godina 20. veka, čime je otpočeta pobuna protiv srpske uprave. Posle Drugog svetskog rata, organizovanje se, uglavnom, ispoljavalo u obliku tajnih političkih organizacija koje su dostigle svoj vrhunac osamdesetih godina. Svi ovi pokreti — od dvadesetih do kraja osamdesetih godina — imali su jasan cilj oličen u pridruživanju Albaniji.

Kada je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) postala istaknuta organizacija devedesetih godina, oštrica zakletve njenih vojnika sadržala je “oslobođenje i ujedinjenje albanskih zemalja”. Zbog toga su osećanja u vezi sa ujedinjenjem sa Albanijom postala snažna i živopisna, osećanja koja su našla svoj izraz u naklonosti prema albanskoj fudbalskoj reprezentaciji.

Reprezentacija Albanije našla se u krizi — ali su se pojavili kosovski Albanci da popune prazninu, spremni da posete Albaniju i pevaju za njenu reprezentaciju.

Čak i posle rata na Kosovu, rasprava o nacionalnom identitetu etničkih Albanaca na Kosovu nastavljena je istim intenzitetom, pa je imala i uticaja na svakodnevnu politiku. Dok je Ibrahim Rugova, prvi predsednik Kosova, predložio zastavu koja bi mogla da bude buduća državna zastava, njegovi politički protivnici, uglavnom udruženja iz kojih je nastala OVK, spaljivali su je javno. Iako je “dardanska zastava” — kako ju je Rugova nazivao — imala samo albanske nacionalne elemente, njegovi politički protivnici smatrali su samu ideju posedovanja drugačije zastave, koja se razlikuje od albanske nacionalne zastave, nacionalnom izdajom.

Kada se rat na Kosovu završio 1999, reprezentacija Albanije se našla u krizi, kako u pogledu rezultata, tako i interesovanja građana Albanije da prate utakmice. Ipak, tu su se pojavili kosovski Albanci da popune prazninu, spremni da posete Albaniju i pevaju za njenu reprezentaciju.

Navijačka grupa albanske reprezentacije, ‘Tifozat Kuq e Zi’ (‘Crveno-crni navijači’, TKZ), uskoro je uspostavljena, a srž iste činili su mladi sa Kosova. Na samom početku, fanatično praćenje svake utakmice Albanije postalo je mejnstrim, pa su tako hiljade građana Kosova putovale ispunjene strašću svuda gde je ekipa “majke Albanije” igrala.

Kosovo je formiralo sopstvenu reprezentaciju u isto vreme, ali kako nije imalo redovne međunarodne utakmice, nije uspelo da stvori snažnu emotivnu povezanost, pa su tako oči ogromna većina kosovskih Albanaca bile uprte u ekipu Albanije.

I zaista, ideja o nezavisnom Kosovu i dalje je bila relativno nova za albanski nacionalni rečnik. Ova zamisao je počela da dobija obrise sedamdesetih godina, kada je Kosovo dobilo status autonomne pokrajine i ustavna ovlašćenja pod Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom. Ipak, ideja o zasebnom kosovskom identitetu naišla je na snažno protivljenje, kako disidentskih nacionalističkih krugova, tako i komunističke nomenklature kosovskih Albanaca.

Imajući u vidu promene svetske geopolitike uoči urušavanja socijalističkih sistema u Istočnoj Evropi početkom devedesetih godina, mnogi Albanci su počeli da gledaju na kosovsku nezavisnost kao na realistični politički projekat, gde su neki entuzijastično, a neki nevoljno, prihvatili to kao kompromis imajući u vidu realpolitičku nemogućnost ujedinjenja sa Albanijom.

Elita kosovskih Albanaca je počela ozbiljno da uzima u obzir ideju o tome da kosovska nezavisnost može da postane cilj političkog pokreta kada je počelo da biva jasno da se kraj Jugoslavije približavao krajem osamdesetih. Godine 1989, intelektualci kosovskih Albanaca osnovali su Demokratsku ligu Kosova, prvu nekomunističku političku stranku na Kosovu, koju je predvodio Rugova, predsednik Udruženja pisaca Kosova.

Rugova je obznanio ideju o nezavisnom Kosovu i umnogome postao glavna ličnost u ovoj borbi, iako je sredinom dvehiljaditih, u novom kontekstu posleratnog Kosova, govorio o nezavisnosti kao o “kompromisu” u odnosu na nacionalne aspiracije kosovskih Albanaca.

Posle rata 1999, a posebno nakon Deklaracije o nezavisnosti iz 2008. koja je bila predmet mnogih rasprava, postalo je poprilično jasno da će za one koji gaje “snove” o narodnom ujedinjenju, oni ostati samo to – snovi, ne samo zbog situacije u međunarodnim odnosima, već i zbog unutarnacionalne neizvesnosti. Uprkos tome, novi državni simboli, od zastave do himne, ipak su naišli na snažno protivljenje nekih krugova, jer mnogi nisu bili spremni na to da prihvate nešto što su smatrali identitetom nametnutim iz inostranstva.

U međuvremenu, kako je nezavisnost obezbeđena i kako je Kosovo postalo nezavisni politički entitet, rođena je zamisao o tome da treba da ima sopstvenu fudbalsku reprezentaciju — iako se ona usporeno razvijala.

Uspeh učvršćuje identitet

Osam godina je prošlo između toga da je Kosovo proglasilo nezavisnost i toga da je njegova ekipa odigrala prvu utakmicu u Finskoj, a usled dugotrajne borbe za pristupanje međunarodnim fudbalskim organizacijama.

Nakon razočaranja na kvalifikacijama za Svetski kup 2018, prošle jeseni, Kosovo je počelo da se takmiči na inauguralnoj Ligi nacija UEFA. Ekipa je imala mnogo bolji učinak na ovim igrama i uspela je da se probije na prvo mesto u grupi. Prilikom šest mečeva, tim je pobedio na četiri utakmice, dve su bile nerešene, a nije izgubio nijednu.

Odličan učinak Kosova u Ligi nacija UEFA, zaokružen pobedom od 4-0 u Prištini, gde je Arber Zeneli postigao het-trik, podstakao je snažnu pasiju prema timu. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Dobar nastup proizveo je oduševljenje kosovskih Albanaca. Pored uspeha, činjenica da je Kosovo počelo prvi put da igra svoje utakmice u Prištini, nakon što je gradski stadion unapređen da zadovolji međunarodne standarde, takođe je imala uticaja. Jednom prilikom, beskrajna masa ljudi koji čekaju u redu da kupe karte dovela je i do fizičkih obračuna.

Bilo je jasno da su kosovski Albanci počeli da osećaju strast prema Kosovu — njegovoj reprezentaciji, a i zastavi.

Albert Mecini je sportski sociolog koji smatra da je Kosovo doživelo veliku promenu u percepciji naroda u odnosu na njegove državne simbole, ali se ostvarila i obratna emotivna povezanost usmerena na ideju o državi Kosovo.

Međutim, on smatra da postoji razlika između generacija. “Na primer, srednje i starije generacije poštuju simbole kosovske države”, tvrdi Mecini. “To se moglo videti i na sportskim dešavanjima — bilo u fudbalu ili drugim sportovima — kada su [te generacije] ispoljile dostojanstveno ponašanje  u odnosu na te simbole i državnost.”

Ipak, prema rečima sociologa, među starijim generacijama postoji još jedna sociološka povezanost kada je u pitanju [albanska] nacionalna zastava. “Njihova povezanost sa ovim simbolom je određenija: kao sećanje, kao neka vrsta odnosa sa nacijom kojoj pripadaju”, rekao je, dodajući da se, s druge strane, mlađa generacija poistovećuje sa državnim simbolima bez ikakve muke i emotivnog opterećenja.

Državni simboli Kosova i Albanije su učestali na kosovskim utakmicama. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ipak, rastuća ljubav prema simbolima i ideji o nezavisnom Kosovu takođe se ispoljava na druge načine. Uspesi kosovskih sportista očigledni su u drugim sportovima, posebno u džudu. Uzastopne medalje džudista iz Peći, Majljinde Keljmendi (Majlinda Kelmendi), Akila Đakove (Gjakova), Nore Đakova (Gjakova) i Distrije Krasnići (Distria Krasniqi), koji su omogućili trijumfalni uspon kosovske zastave na Olimpijadi, te na evropskim i svetskim prvenstvima, ojačali su ovaj osećaj ponosa.

Proslava 17. februara — na godišnjicu kosovske Deklaracije o nezavisnosti — sa raznovrsnim građanskim protestima, marševima Bezbednosnih snaga Kosova, kao i najnovije intervencije Specijalne policijske jedinice Kosova na severu zemlje — što je područje koje je ranije bilo nedostupno — imali su uticaja na to da kosovska zastava postane sve popularnija među građanima.

“Simboli predstavljaju centralne metafore nacionalnih identiteta”, kaže Sibel Halimi, profesorka sociologije na Univerzitetu u Prištini. “Nacije ne postoje, one nisu vidljive ako nema simbola. Za društva koja su nastala iz rata, simboli su mnogo snažniji nego za društvo koje živi svakodnevnim životom bez ovih sukoba, bez spoljnih neprijatelja.”

Prema rečima Halimi, što se češće “spoljni neprijatelji” određuju, uto simboli postaju češći primarni identitet određenih nacija. Ona veruje i da se simboli najčešće pojavljuju onda kada se nalaze u takmičarskoj poziciji sa drugim državama, a to se najčešće ispoljava kroz sport.

Trenuci u kojima vijoreću zastavu prezentuju ličnosti iz umetnosti, poput svetski poznatih pevačica sa Kosova — Rite Ora i Due Lipa — služe kao katalizator za izgradnju osećaja poštovanja, ljubavi i ponosa prema zastavi i državnim simbolima.

Kosovsku zastavu često ističu i drugi kosovski sportisti koji predstavljaju razne zapadne zemlje u kojima su odrasli — od brojnih učesnika borilačkih sportova do albanskih fudbalera u švajcarskoj reprezentaciji.

Ipak, možda važnije nego bilo šta drugo, glavna tačka za očuvanje osećaja ponosa za Kosovo i njegove državne simbole i dalje je oličena u fudbalskoj reprezentaciji i njenim nedavnim uspesima.

Kosovska reprezentacija sada ima svoju navijačku grupu koja se zove Dardanët (Dardanci), po jednom plemenu starih Ilira za koje se veruje da je živelo manje-više na teritoriji na kojoj se danas nalazi Kosovo.

Albanski nacionalistički narativ se zasniva na tvrdnji da su Albanci potomci drevnih Ilira, što znači da naziv navijačke grupe iskazuje (ne)svesnu težnju naglašavanja zasebnog kosovskog identiteta u okviru šireg identiteta Albanaca.

I zaista, rasprava koja je pratila čitav proces razvoja kosovske fudbalske reprezentacije vrti se oko toga da li bi ovaj tim trebalo nazvati “nacionalnim timom” (kombëtare) — ili “reprezentacijom” (përfaqësuese).

Lorik Beriša (Berisha), generalni sekretar Dardanaca, smatra da sam naziv Lige nacija pokazuje da je UEFA smatra ligom nacija i da ne priznaje termin “reprezentacija”.

Generalni sekretar kosovske navijačke grupe Dardanët, Lorik Beriša, radije koristi termin “nacionalni tim” kada govori o Kosovu, a u odnosu na “reprezentaciju”, premda kaže da su ostali slobodni da ovu ekipu nazivaju po svom nahođenju. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

“Kao Dardanci, nikada nismo govorili da imamo dva nacionalna tima; oduvek govorimo da postoji samo jedna albanska nacija i jedan nacionalni tim”, rekao je Beriša. “Ali ipak, radije ga zovemo [kosovskim] nacionalnim timom. Na primer, kada bi Kosovo igralo protiv Albanije, ne možemo da kažemo da kosovska ‘reprezentacija’ igra protiv ‘nacionalnog tima’ Albanije.”

Bez obzira na to, Beriša kaže da svako ima pravo da naziva tim po svom nahođenju, kao reprezentaciju ili kao nacionalni tim.

K2.0 je upitalo TKZ da prokomentariše ovu temu, ali je ova grupa odbila da odgovori, rekavši da ova tema produbljuje razdvajanje Kosova i Albanije na relaciji “mi i oni” i da je “neprihvatljivo svako poređenje sa ovakvom tendencijom”.

Neka vrsta suparništva je nastala između albanskih i kosovskih ekipa otkako je Kosovo primljeno u međunarodne organizacije, jer se savezi takmiče u tome da pridobiju mlade talente, dok su mnogi bivši igrači Albanije proglašeni ‘izdajnicima’ nakon što su prešli u kosovski tim.

"Svi s kojima se suočimo u grupnoj fazi jesu naši protivnici, sem Albanije, jer će to uvek biti bratski meč."

Lorik Beriša, Dardanci

 

Meritan Šabani (Shabani) iz Bajern Minhena, Milot Rašica (Rashica) iz Verder Bremena i Egzon Binaku iz Malma FF — sve sama deca emigranata sa Kosova — imaju podeljena mišljenja kada je u pitanju trka između dvaju nacionalnih timova da pridobiju mlade talente koji igraju po Evropi; Šabani i Rašica su izabrali Kosovo, dok se Binaku odlučio za Albaniju.

Međutim, kako je TKZ odbio da se izjasni o tome da li podržava kosovski nacionalni tim, Dardanci ne oklevaju da pričaju na ovu temu, pa tako otvoreno izražavaju svoju podršku nacionalnom timu Albanije.

Beriša kaže da Dardanci Albaniju ne smatraju suparnikom. “Naš cilj je da se kvalifikujemo za evropska prvenstva, pa tako svi s kojima se suočimo u grupnoj fazi jesu naši protivnici, sem Albanije, jer će to uvek biti bratski meč”, rekao je on, govoreći pre izvlačenja ekipa za kvalifikacione utakmice.

Iako su se Kosovo i Albanija međusobno izbegavali prilikom izvlačenja protivnika u mečevima u kojima su igrali stariji igrači, “bratska utakmica” će se odigrati na nivou igrača mlađih od 21 godine, jer su obe države izvučene za igru u istoj grupi za kvalifikacije 2021. na Evropskom prvenstvu.

Sociološkinja Halimi takođe tvrdi da su obe zastave komplementarne, dodajući da su “oba simbola integralni deo istorije i ne mogu se promeniti, jer odnosi koje su građani stvorili sa ovim simbolima nemaju veze sa sadašnjošću, već sa prošlošću”.

Zamršena prošlost

Veze između fudbala, politike, nacionalizma i identiteta nisu ograničene na relativno novi nacionalni tim Kosova.

Kosovo je osamdesetih godina doživelo jačanje represije jugoslovenskih vlasti nad Albancima, gde je bilo sistematskih hapšenja, pritvaranja i policijske brutalnosti, kao i sumnjivih smrtnih slučajeva albanskih vojnika koji su služili u jugoslovenskoj vojsci. Situacija se pogoršala 1981, nakon studentskih demonstracija koje su, sa središnjim zahtevom da Kosovo postane republika, smatrane “neprijateljskim” i “kontrarevolucionarnim” u očima jugoslovenske države.

FK Priština je tada bio jedini kosovski tim koji se takmičio u Prvoj ligi Jugoslavije, pa su tako mnogi počeli da ga percipiraju kao nacionalni tim jugoslovenskih Albanaca. Njihove utakmice obično su okupljale 35-40.000 Albanaca, ne samo sa Kosova, već iz gradova u Jugoslaviji koji su imali etnički albansku populaciju, a tokom kojih je državna bezbednost stalno motrila ponašanje navijača.

Zlatno doba FK Priština iz osamdesetih godina, kada je Fadilj Vokri bio njihova zvezda-igrač, smatrano je pobedom nad represijom u očima mnogih jugoslovenskih Albanaca. Fotografija: Fudbalski savez Kosova.

Kada god bi FK Priština porazila nekog jugoslovenskog fudbalskog džina, posebno dva tima iz Beograda — Crvenu zvezdu i Partizan — na Kosovu se takva pobeda smatrala pobedom nad srpskom nacionalističkom politikom. Skandiranje sa tribina na ovim utakmicama bilo je isključivo političke prirode, dok starije generacije svedoče o tome da je svaki gol delovao kao odmazda za represivnu državnu politiku.

Početkom devedesetih godina, nakon što je Slobodan Milošević došao na vlast i kada je srpska nacionalistička politika produbljena, Albanci su izopštavani sa stadiona i iz drugih sportskih objekata, kao i iz škola, sa Univerziteta u Prištini i iz bolnica. Ipak, u epicentru ove segregacije, kosovski Albanci su se mobilisali i stvorili paralelni fudbalski sistem, kao i obrazovni i zdravstveni sektor.

Seljaci su se saglasili sa time da ponude svoja polja za utakmice fudbalskih timova, pa je tako, u periodu od jedne decenije, čitava generacija igrala fudbal na blatnjavim poljanama, gde su potoci korišćeni kao tuševi, a kombiji kao svlačionice. Policija nije prosto dozvolila da se to desi i često je prekidala utakmice tako što je tukla i hapsila sportiste i navijače iz jednostavnog razloga što su ovi hteli da igraju fudbal.

Po završetku rata, kosovski Albanci su se vratili na stadione i u sportske hale, pa su tako sportske lige ponovo počele da funkcionišu. Inicijalno su oduševljenje slobodom i povratak na stadione rezultirali porastom interesovanja za fudbal. Mediji su obratili veću pažnju, dok su se navijači sjatili na stadione, često ih pretrpavajući, posebno u prvom izdanju Fudbalskog prvenstva Kosova 1999-2000.

Karijere mnogih talentovanih igrača počele su na livadama i završavale se pre nego što su dobili priliku da igraju za neki inostrani tim.

Ipak, kako je vreme prolazilo, interesovanje medija i sponzora počelo je da opada, pa je, posledično, splasnulo i interesovanje navijača, gde je broj fanova na stadionima bivao sve manji i manji.

U to vreme napravljena je kombinacija najboljih igrača iz Lige Kosova, od kojih je sačinjen tim koji je smatran začetkom budućeg nacionalnog tima. Ipak, sve do priznanja Uefe i Fife u proteklim godinama, ovaj tim nije imao priliku da igra utakmice.

Iako oslobođen straha od državne represije iz devedesetih godina, kosovski fudbal i dalje nije bio oslobođen međunarodne izolacije, pa su generacije znale samo za iskustvo međusobne igre na domaćem terenu — karijere mnogih talentovanih igrača počele su na livadama i završavale se pre nego što su dobili priliku da igraju za neki inostrani tim.

Novorođeni nacionalni tim jeste igrao s vremena na vreme, a prvi nezvanični “prijateljski” meč — protiv nacionalnog tima Albanije — održan je u Prištini 2002, ali naredne tri godine ponovo nije igrao. Ekipa je novembra 2005. imala turneju na turskom delu Kipra, igrajući protiv Kipra i Sapmija, zatim je u aprilu 2006. igrala sa Monakom, nakon čega su usledile utakmice sa Saudijskom Arabijom juna 2007.

Ipak, nakon prvog meča protiv Albanije, nijedan od ovih “prijateljskih utakmica” održanih pre proglašenja nezavisnosti nije održan na Kosovu, pa se to nije ni promenilo sve dok Kosovo nije ponovo ugostilo Albaniju u Prištini 17. februara 2010, na drugu godišnjicu nezavisnosti države.

Kasnije, čak i pre pristupanja međunarodnim organizacijama, Kosovu je bilo dozvoljeno da igra zvanične prijateljske utakmice. Prva, protiv Haitija u martu 2014, nije izgledala kao uobičajeni prijateljski meč, gde obično mali broj ljudi dođe da gleda utakmicu i gde postoji slabo oduševljenje kod publike. Sedamnaest hiljada karata je prodato za meč za samo nekoliko sati, pa je tako stadion bio preplavljen plavo-žutim zastavama.

Bio je to znak da je ova nacija bila gladna za internacionalizacijom sporta.

“Nismo očekivali da će ovo biti tako važan događaj”, rekao je iznenađeni trener Haitija pre početka utakmice. “Već smo razumeli kolika je važnost ove utakmice.”

Kosovski predsednik, premijer i ministar kulture, omladine i sporta objavili su saopštenja puna emotivnih nota pre početka utakmice, pa je čak i popodnevna školska smena ukinuta toga dana u Mitrovici, gradu u kom se zbio ovaj istorijski važan susret. Izabrana lokacija obilovala je simbolikom — prvi istorijski meč Kosova u “etnički podeljenom gradu”, na stadionu koji nosi ime Adema Jašarija (Jashari), komandanta OVK koga mnogi kosovski Albanci smatraju herojem.

Nakon Haitija, odigrane su prijateljske utakmice sa Turskom, Senegalom, Omanom, Ekvatorijalnom Gvinejom i, naravno, Albanijom. Posle toga, po pristupanju Fifi i Uefi, Kosovo je počelo da igra prijateljske utakmice kao punopravni član od juna 2016.

Kosovski fudbaleri sada teže tome da stvaraju sopstvenu istoriju.

Tokom celokupnog i teškog putovanja za kosovski fudbal, osoba koja se nalazi u epicentru svega bila je kosovska fudbalska legenda Fadilj Vokri. Bivši prednji centarfor, koji je osamdesetih godina oduševio navijače postigavši gol protiv jugoslovenskih timova u zlatnoj eri FK Priština, godine 2008. postao je predsednik Fudbalskog saveza Kosova. Zbog njegovog značajnog doprinosa, Kosovo je uspelo da slomi lance izolacije i pristupi Uefi i Fifi kao ravnopravni član.

Ipak, 9. juna 2018, Vokri je iznenada preminuo od srčanog udara. Zamenik generalnog sekretara Fife, Zvonimir Boban, bivša zvezda AC Milana, odao je poštu prethodniku jugoslovenske reprezentacije. “Retko kada smo se sretali u proteklih nekoliko godina, ali je bio sjajan čovek”, rekao je Boban. “Nadam se da ćemo se sresti na drugom svetu i igrati fudbal.”

Novorenovirani Gradski stadion Prištine, “gnezdo” kosovskog nacionalnog tima i arena u kojoj je Vokri postigao golove četvrt veka ranije, dobio je naziv po njemu. Desetoga septembra, u devetom minutu prve utakmice koje je Kosovo igralo u Prištini nakon smrti čoveka koji je nekada nosio broj devet na dresu, celi stadion je stajao u čast osobe koja je mnogo toga doprinela kosovskom fudbalu — kao igrač i kao predsednik saveza.

Posle njega, kosovski fudbaleri sada teže tome da stvore sopstvenu istoriju. Oni su se izdigli iz skromnosti devedesetih godina ka tome da pobeđuju na takmičenjima Uefe, potpalivši pasiju prema novom timu i pritom postavljajući pitanja o državnosti i nacionalnom identitetu.

Ipak, uprkos rastućem entuzijazmu prema kosovskom nacionalnom timu, nije bilo očevidnog slabljenja oduševljenja reprezentacijom Albanije, gde je uspeh iste u tome što se kvalifikovala za finale za Evro 2016. imao odjeka na kosovskim ulicama i u kafićima — iako je i samo Kosovo pokazalo borbenost u igri. Baš kao i kada je u pitanju složenost identiteta, navijanje za jednu stranu ne znači nužno uskraćivanje podrške drugoj strani.K

Naslovna fotografija: Agan Kosumi.

* Napomena urednika: Ovaj članak je izmijenjen kako bi pojasnili da je Jugoslavija postojala u različitim formama od 1918. do njenog gašenja.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.