Perspektive | Dijalog

‘Šargarepe’ i ‘štapovi’ za dogovor sa Srbijom

Piše - 27.12.2018

Odnos između Vojske Kosova, Specijalnog suda i premijerovog  nacrta sporazuma sa Srbijom.

Vojska Kosova

Četrnaestog decembra 2018, Skupština Kosova je usvojila zakon koji omogućuje transformaciju Bezbednosnih snaga Kosova (BSK) u redovnu vojsku. Mandat KBS-a, koji je bio ograničen na reagovanje u kriznim situacijama, civilnu zaštitu i uklanjanje ubojnih sredstava, sada će obuhvatiti i mandat vojske.

NATO i neke od država-članica protive se takvom potezu bez prethodnih ustavnih amandmana i pristanka svih zajednica na Kosovu, posebno Srba. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg odmah je reagovao izjavivši da su ovi planovi “napravljeni u pogrešno vreme”, da su protivni savetima mnogih saveznika NATO i da bi mogli da imaju ozbiljne posledice po kosovsku budućnost u evro-atlantskim integracijama.

Uprkos žustroj reakciji NATO, SAD podržava transformaciju. Prema rečima američkog ambasadora Filipa Kosneta (Philip Kosnett), “prirodno je da Kosovo kao suverena i nezavisna država ima svoj odbrambeni kapacitet”.

Međutim, SAD su stavile do znanja da usvajanje zakona o kosovskoj vojsci ne bi dovelo do “neposredne promene u strukturi, misiji ili operacijama ove sile”. To ponajviše “predstavlja početak praktičnog, tekućeg rada u izgradnji transparentne, multietničke sile koja je interoperabilna u odnosu na NATO i koja služi svim zajednicama na Kosovu, a u skladu sa desetogodišnjim tranzicionim planom Vlade Kosova”.

SAD su pozvale Kosovo da bude u koordinaciji sa NATO i da održava postojeće aranžmane sa Kforom (KFOR) po pitanju kretanja snaga i operacija na Kosovu. Šta to znači?

Kao prvo, iako je Kosovo usvojilo zakone koji će omogućiti da BSK ima vojni mandat, biće potrebno minimum 10 godina da se ova transformacija sprovede u delo. Iako je Kosovo s pravom proslavilo ‘stvaranje’ vojske, još će dosta vremena morati da prođe da bi BSK zaista postale vojska.

Kao drugo, rekavši da Kosovo ima suvereno pravo da ima vojsku, američki ambasador je samo potvrdio ono što je očigledno. Kao nezavisna država, Kosovo, kao bilo koja druga zemlja, ima pravo da se brani i da u te svrhe izgradi svoju vojsku. Ako kosovska deklaracija o nezavisnosti nije predstavljala kršenje međunarodnog prava, uključujući Rezoluciju 1244 UN (1999), što je i potvrdio Međunarodni sud pravde, kako onda stvaranje kosovske vojske može da bude kršenje međunarodnog prava?

Pitanje toga da Kosovo dobije vojsku nikada nije bilo upitno, već stvar vremena.

Podrška SAD postepenoj transformaciji bila je važna za Kosovo kako bi ono moglo da potvrdi svoje suvereno pravo, odnosno da ima vojsku i da promeni narative koje je izrazio generalni sekretar NATO. Uprkos zelenom svetlu da se počne sa transformacijom, ovaj proces će ostati od ključnog značaja. Kosovo bi bilo budalasto ako bi započelo proces transformacije bez podrške SAD, koje su najveći pomoćnik radu NATO i prava sila koja obezbeđuje ovaj savez.

Činjenično stanje na terenu se nije promenilo. Nije bilo suštinske promene u ravnoteži moći koja bi mogla da predstavlja opasnost po regionalnu stabilnost.

Kao treće, apsurdne su reakcije Srbije i nekih drugih država koje tvrde da usvajanje zakona o vojsci predstavlja pretnju po mir i bezbednost u regionu. Kao što je već rečeno, trebaće BSK-u makar narednih 10 godina da kompletira transformaciju u vojsku. Pored toga, vojska sa ljudstvom od 5.000 aktivnih pojedinaca, 3.000 rezervista i sa ukupnim kosovskim budžetom od oko 2 milijarde evra, teško da predstavlja ofanzivnu snagu koja ima kapacitet da bude pretnja miru i bezbednosti u regionu.

Kao četvrto, NATO i KFOR će i dalje biti prisutni na Kosovu i sprovoditi svoj mandat na osnovu Rezolucije 1244 UN (1999). Njihov mandat bi mogao da se prilagodi na isti način na koji je prilagođen mandat Unmika (UNMIK) nakon deklaracije o kosovskoj nezavisnosti, ali će oni i dalje biti prisutni.

Dakle, usvajanje zakona je bio nužan politički čin koji je potvrdio kosovsko suvereno pravo da ima svoju vojsku, ali se činjenično stanje na terenu nije promenilo. Nije bilo suštinske promene u ravnoteži moći koja bi mogla da predstavlja opasnost po regionalnu stabilnost, dok će proces transformacije i dalje biti pod kontrolom država-članica NATO koje podržavaju proces transformacije.

Specijalizovana veća

U isto vreme kada je Kosovo započelo transformaciju BSK-a u vojsku, jedan drugi događaj je uzdrmao kosovsku političku scenu: Specijalizovana veća Kosova počela su da pozivaju komandante i pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) na saslušanje. Specijalizovana veća i Kancelarija specijalnog tužioca, koje su bile ustanovljene 2015. i funkcionalne od juna 2017, dosad su ćutale.

Specijalizovana veća i Kancelarija specijalnog tužioca uspostavljeni su da bi se pozabavili navodima o određenim zločinima, o kojima se u izveštaju Saveta Evrope govori kao o “nehumanom tretmanu ljudi i nezakonitom trgovinom ljudskim organima na Kosovu” (koji ćemo u ovom članku nadalje spominjati kao ‘izveštaj’).

Izveštaj sadrži navode o tome da su tokom rata na Kosovu, između 1997. i 1999, pripadnici OVK držali Srbe i Albance kao zatvorenike u tajnim zatvorima na severu Albanije, da su ti zatvorenici bili podvrgnuti nehumanom i ponižavajućem tretmanu i da se neki od njih vode kao nestali. Postoje i navodi o tome da su u nekim slučajevima na klinici na teritoriji Albanije organi vađeni zatvorenicima i slati u inostranstvo na transplantaciju.

Ukoliko su dokazi za podizanje optužnica bili dostupni još 2014, zašto je specijalnom tužiocu bilo potrebno tako dugo vremena da pozove prve osumnjičene tek u decembru 2018?

Iako su osnovani po kosovskim zakonima, Specijalizovana veća i Kancelarija specijalnog tužioca jesu kosovska institucija samo po svom nazivu i zakonskoj formi. Sve sudije, svi tužioci i drugo osoblje jesu stranci koje je postavila Misija Evropske unije na Kosovu (EULEX). Sud i tužilaštvo deluju u Hagu i finansije dobijaju od Evropske unije (EU). Specijalnog tužioca predlažu SAD. Specijalizovana veća i Kancelarija specijalnog tužioca imaju svoju policiju, službenike za pritvor, zasebne aranžmane sa drugim državama i organizacijama o sudskoj saradnji i oni ne odgovaraju demokratski izabranim kosovskim institucijama.

U izveštaju se navodi da su sadašnji predsednik Kosova i drugi visokopozicionirani službenici vladinih institucija na Kosovu upleteni u navodne zločine. Uspostavljanje takozvanog Specijalnog suda naišlo je na otpor kosovske političke elite, dok je osnivanje ovog suda usledilo tek nakon ogromnog političkog pritiska i pretnji sankcijama od strane SAD i EU.

Glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe (Special Investigative Task Force, SITF), prethodnik specijalnog tužioca, još je 2014. saopštio da kao “rezultat ove istrage, verujemo da će Operativna grupa biti u stanju da podigne optužnicu protiv određenog broja visokih službenika bivše OVK. Ovi pojedinci snose odgovornost za kampanju progona koja je usmerena na etničke Srbe, Rome i druge manjinske zajednice na Kosovu i prema sunarodnicima, kosovskim Albancima koje su označili kao saradnike Srba ili, još češće, kao nekoga ko je prosto bio politički protivnik vrha OVK.”

Ukoliko su dokazi za podizanje optužnica bili dostupni još 2014, zašto je specijalnom tužiocu bilo potrebno tako dugo vremena da pozove prve osumnjičene tek u decembru 2018? To čak nisu ni optužnice. Zašto komandanti OVK koji su eksplicitno imenovani u Izveštaju nisu bili pozvani, već su pozvani drugi pojedinci čija imena nisu pomenuta u Izveštaju? Zar ne bi imalo smisla prvo pozvati one koji su neposredno spomenuti kao osumnjičeni u Izveštaju, a da se zatim istraga proširi na druge pojedince?

Tako bi mogla da se izazove sumnja u to da bi oni koji su eksplicitno pomenuti u Izveštaju mogli da budu potrebni za neki drugi proces; prema tome, pozivanje njih moglo bi da ih pretvori u ljude koji imaju moć da odgode ili čak preusmere taj proces.

Nacrt Sveobuhvatnog sporazuma sa Srbijom

Drugi proces, a možda i onaj koji je politički bitniji, jeste dijalog sa Srbijom. Premijer Kosova Ramuš (Ramush) Haradinaj je 13. decembra 2018. neočekivano predstavio državama ‘Kvinte’ — SAD, UK, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji — nacrt Sveobuhvatnog sporazuma između Republike Kosovo i Republike Srbije.

Ovaj nacrt govori o eksplicitnom priznanju Kosova od strane Srbije kao “suverene i zakonito konstituisane države”. Zauzvrat, Kosovo priznaje ulogu Srbije da “zagovara prava srpske zajednice na Kosovu”. Srpskoj zajednici se garantuju manjinska prava, koja su već omogućena u skladu sa Ustavom Kosova i Sveobuhvatnim predlogom za rešavanje statusa Kosova, ‘Ahtisarijevim planom’. Ovaj nacrt pruža podršku Zajednici srpskih opština, on sadrži sporazume zaključene između Kosova i Srbije u okviru briselskog tehničkog i političkog dijaloga, te govori o rešavanju sporova pred Stalnim sudom za arbitražu.

Nacrt pominje Zajedničku komisiju za monitoring sastavljenu od predstavnika ‘jemaca’ sporazuma, a to su SAD, UK, Nemačka, Francuska, Italija i EU. Jemci će nadgledati i izveštavati o primeni sporazumu, te će biti prisutni na terenu u Srbiji i na Kosovu. Napredak u evropskim integracijama uslovljen je uspešnim izveštajima jemaca.

Međutim, nacrt sporazuma ima značajnu slabost koja bi mogla da se pokaže kao opasna po Kosovo.

Kao prvo, nacrt ne utvrđuje eksplicitno kosovsku granicu sa Srbijom i dozvoljava razmenu teritorija prerušenu u neophodnu demarkaciju granica. Kao drugo, većina obaveza se odnosi na Kosovo, što u političkom i pravnom smislu daje prednost Srbiji.

Unapred napravljene koncesije u odnosu na Srbiju stvaraju percepciju da se Kosovo izvinjava za to što je proglasilo nezavisnost.

Kao treće, nacrt ne pruža osnovu za ukidanje Rezolucije 1244 UN (1999), pod kojom se Kosovo i dalje smatra delom Savezne Republike Jugoslavije, sada Srbije, niti za članstvo Kosova u UN kao preduslovom za stupanje na snagu ovog sporazuma. Rusija i Kina bi i dalje mogle da blokiraju članstvo Kosova u UN, čak iako Kosovo postigne sporazum sa Srbijom. Države-članice EU koje ne priznaju Kosovo i dalje tvrde da Kosovo nije država sve dok ne postane član UN, pa i blokiraju kosovske integracije u EU.

Kao četvrto, kako se većina obaveza odnosi na Kosovo, to znači da će Zajednička komisija za monitoring nadgledati prvenstveno Kosovo, a u daleko manjoj meri Srbiju. To znači da će, suštinski, Kosovo ponovo biti stavljeno pod superviziju međunarodne zajednice — što je aranžman za koji se smatralo da je okončan 2012, kada je Međunarodni upravljački odbor, koji je nadgledao primenu Ahtisarijevog plana, završio svoj mandat.

Kao peto, Srbija, kroz svoje agente poput političke partije Srpska lista na Kosovu, nastaviće da posredno utiče na Kosovo kroz aranžmane u skladu sa Ustavom Kosova koji daju zajednicama pravo veta u pogledu zakona od vitalnog značaja, kroz Zajednicu srpskih opština i neposredno kroz pravne mere protiv Kosova pred Stalnim sudom za arbitražu.

Unapred napravljene koncesije u odnosu na Srbiju stvaraju percepciju da se Kosovo izvinjava za to što je proglasilo nezavisnost i za to što je bilo žrtva decenijskog sistematskog kršenja ljudskih prava koje je sprovodila Srbija, a u kombinaciji sa ratnim zločinima i etničkim čišćenjem.

Kako bi sporazum između Kosova i Srbije bio uspešan, svakako da obe strane treba da naprave koncesije. Ipak, zašto bi Kosovo predložilo uslove koji razvodnjavaju kosovski suverenitet u jednom inicijalnom nacrtu?

Tačno je da mirovni sporazum mora da predstavlja ravnotežu između interesa Kosova i Srbije i mnogo od onoga što je obuhvaćeno premijerovim nacrtom sporazuma kreće se u pravom smeru. Ipak, trebalo bi da postoje garancije da će Kosovo dobiti ono što želi ukoliko napravi takve koncesije u odnosu na Srbiju.

Kako bi se to dogodilo, Kosovo treba da, kao prvo, jasno utvrdi svoje nacionalne interese i da napravi pregovaračku strategiju koja nije na vidiku zbog podela među političkih partijama kosovskih Albanaca. Opasno je predstaviti nacrt sporazuma bez prethodnog usaglašavanja ciljeva pregovora i strategije, kao i bez uzimanja u obzir svih političkih i pravnih posledica jednog nacrta sporazuma.

Srbija bi sada kosovski nacrt mogla da iskoristi protiv Kosova i da insistira na već ponuđenim koncesijama, zahtevajući i dodatne ustupke. Kosovo bi moglo da se nađe u neprijatnoj situaciji da mora da traži izmene sopstvenog nacrta nakon što shvati da bi neke odredbe nacrta i neki propusti u nacrtu mogli da naškode Kosovu.

Zeleno svetlo SAD za osnivanje vojske sada deluje kao 'šargarepa' -- to jest, davanje građanima Kosova prekopotrebnog osećaja da su postali prava država, ali da treba i da budu spremni da naprave bolne ustupke prema Srbiji.

Pismo američkog predsednika Trampa (Trump) od 18. decembra 2018. predsedniku Tačiju (Thaci), samo nekoliko dana nakon što je premijer predstavio nacrt sporazuma Kvinti, podvlači potrebu za sporazumom koji pravi ravnotežu između interesa Kosova i Srbije i naglašava da bi takav sporazum mogao uskoro da se postigne. Poslednji deo rečenice, naime onaj o tome da je takav sporazum nadohvat ruke, upućuje na to da nacrt odražava uverenje SAD o tome šta predstavlja balansiranje interesa Kosova i Srbije, uzevši u obzir da je nacrt sporazuma pripremljen uz pomoć konsultanata SAD i prosleđen premijeru pre nego što je uručen Kvinti.

SAD, koje žele da reše problem između Kosova i Srbije, ne mogu da budu krive za nedostatke nacrta imajući u vidu da je državni vrh Kosova nesposoban da utvrdi kosovske strateške interese i ciljeve, te da usaglasi zajednički stav.

Čitanje između redova

Da li je slučajnost to što se sve ovo dešava istovremeno? SAD daju zeleno svetlo za transformaciju BSK-a u vojsku; specijalni tužilac počinje da poziva na saslušanje neke pripadnike OVK koji se ne spominju u Izveštaju; premijer iznenada predstavlja nacrt sporazuma koji već pravi velike ustupke Srbiji; i pismo američkog predsednika Trampa o tome da je sporazum koji pravi ravnotežu između interesa Kosova i Srbije — nadohvat ruke.

Očigledno je da SAD rukovode ovim procesima i da ih kontrolišu, te da su države-članice EU sasvim stavljene ustranu. Ukoliko Kosovo i Srbija postignu sporazum, biće to američki diplomatski uspeh, a ne uspeh Evrope. To ne iznenađuje imajući u vidu neuspeh EU da na pravilan način upravlja dijalogom između Kosova i Srbije. U stvari, neuspeh EU učinio je da američko angažovanje postane nužno, jer SAD žele da ovaj deo Zapadnog Balkana konačno bude pacifikovan.

To ukazuje na to da su SAD one koje imaju istinsku polugu nad Kosovom, možda i više nego Srbija, a ne EU. Zeleno svetlo SAD za osnivanje vojske sada deluje kao ‘šargarepa’ — to jest, davanje građanima Kosova prekopotrebnog osećaja da su postali prava država, ali da treba i da budu spremni da naprave bolne ustupke prema Srbiji, što se odražava i u premijerovom nacrtu.

Postoji i percepcija o tome da specijalni tužilac šalje prve signale za to da je vreme nekažnjivosti prošlo, a da se pritom pravi osumnjičeni ni ne dotaknu. To bi moglo da bude motivišuće za kosovski politički vrh, koji gotovo stopostotno čine bivši komandanti OVK, a koji bi mogli zato da se ponašaju u skladu sa onime što im se nalaže.

Neki bivši komandanti OVK, sada politički vođi, mogli bi da se ponadaju da će njihovo ponašanje u skladu sa normama navesti specijalnog tužioca da bude blaži pri slobodnom odlučivanju o optužnici, posebno zato što specijalni tužilac nikome suštinski ne odgovara za svoj rad. Možda će ova kombinacija ‘šargarepa’ i ‘štapova’ objasniti zašto je kosovski državni vrh voljan da prihvati nacrt sporazuma koji iznenađuje zbog darežljivosti u pogledu unapred datih ustupaka Srbiji.

Ako sve prođe kako treba, Kosovo i Srbija bi relativno brzo mogli da postignu sporazum i Kosovo bi moglo da bude u mogućnosti da se pridruži UN-u i da, možda, dobije viznu liberalizaciju kao nagradu od EU.

Ipak, šta ako, nakon potpisivanja sporazuma, stvari krenu pogrešnim smerom? Šta ako, nakon potpisivanja sporazuma, Kosovo ne uđe u UN i ako se Rezolucija 1244 (1999) ne ukine? Šta ako ovaj sporazum ubrza put za članstvo Srbije u EU, ali države-članice EU koje ne priznaju Kosovo i dalje imaju taj stav nepriznavanja i blokiranja njegovih integracija ka EU?

Šta ako specijalni tužilac ne bude blag u optužnicama i ako pozove na saslušanje i one čija se imena pominju u Izveštaju? Da li će aktuelni državni vrh Kosova da se oseti iznevereno ako budu pozvani na sud, a Kosovo ne dobije ono što očekuje? Da li će otići svojevoljno? Kakve će biti posledice po političku stabilnost na Kosovu?

Stvari bi mogle da krenu po zlu, kao što su krenule po zlu kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. Ahtisarijev plan nije dobio odobrenje u Savetu bezbednosti, a uprkos podršci SAD i drugih država, Kosovo nije dobilo priznanja i članstvo u međunarodnim organizacijama onako kako se očekivalo. Kosovu je obećana i vizna liberalizacija ukoliko ratifikuje sporazum o demarkaciji sa Crnom Gorom i poboljša svoj rad u oblasti borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Neuspeh je, prema tome, realan scenario, dok je razlika ovaj put u tome da bi neuspeh sada mogao da bude vrlo bolan za Kosovo.K     

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.