Jedan na jedan | Romi

Dezo Mate: Ne dopada mi se reč tabu, jer upućuje na to da ima tema čije postojanje društvo ne želi da prizna

Piše - 24.01.2019

Budimpeštanski istraživač govori o tome kako je njegovo iskustvo gej Roma podgrejalo borbu za priznanje i promene.

Biti gej Rom učinilo je da životno iskustvo čoveka po imenu Dezo Mate (Dezso Mate) bude usmereno na istraživanje intersekcionalnost i različite oblike represije.

“Romi su me ponižavali zbog moje seksualnosti, a ponekad sam isključen iz LGBTQI [lezbijske, gej, biseksualne, transrodne, kvir i međupolne] zajednice, jer sam Rom”, kaže Dezo.

U decembru 2018, na godišnjem Samitu Branilaca građanskih prava o Romima u Prištini, on je podelio svoju životnu priču kao ilustraciju uticaja preplitanja različitih identiteta. Njegova majka je preminula kada je imao šest godina nakon što joj je rečeno da je trudna. Kasnije se ispostavilo da nije bila trudna, nego je imala rak.

“Osetila je da je u njenom telu nešto bilo kako ne treba, ali nije bila trudna”, kaže. “Preminula je zbog društvenog sistema koji osnažuje stereotipe, kao u slučaju Romkinje, gde je bilo očekivano da je trudna samo zato što je otišla u bolnicu. Nije da je samo moja priča važna, već se hiljade ljudi nalaze u mom položaju, a čiji glasovi moraju da se čuju. E, sada, ja imam tu sreću da mogu da govorim o ovom pitanju, ali je to samo jedan [glas].”

Mate je savjetnik u zajednici mladih stipendista Fondacije za otvoreno društvo, koja se bavi intersekcionalnošću u sferi javnog zdravlja za Rome iz LGBT zajednice. Sa prebivalištem u Budimpešti, ovaj tridesetčetvorogodišnjak istražuje za svoju doktorsku disertaciju na interdisciplinarnom programu Univerziteta Etvjoš Lorand (Eötvös Loránd) na gradskom Fakultetu društvenih nauka. Glavni fokus njegovog doktorskog istraživanja usmeren je na umnoženu intersekcionalnu diskriminaciju nad Romima iz LGBT zajednice.

Bio je jedan od istaknutijih govornika na nedavnom Samitu Roma, gde je K2.0 imao priliku da se sastane sa njim i diskutuje o njegovom istraživanju na ovu temu, kao i njegovim naporima da se izbori protiv represije tako što će baciti svetlo na priče i realnosti onih koji su na više načina marginalizovani.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

K2.0: Recite nam više o svom istraživanju za doktorski rad o intersekcionalnosti diskriminacije nad Romima iz LGBT zajednice?

Dezo Mate: Moje istraživanje [počiva] na konceptu otpornosti i društvene moći. Ja istražujem način na koji koncept otpornosti, društvene moći i različitih narativa određuje romski identitet. Ima mnogo slojeva i identiteta u ovoj grupi. Na primer, ima Roma iz LGBTQI zajednice i Romkinja.

Ja sam gej, sasvim se dobro osećam u toj ulozi, ali pre sprovođenja istraživanja nisam razmišljao o različitim društvenim represijama [s kojima se neko suočava]. Ako ne počnete da razmišljate o različitim represijama s kojima biste mogli da se suočite, onda ne priznajete uvek da se represija dešava.

Uradio sam 50 intervjua sa romskim intelektualcima, a među njima je bilo i ljudi iz LGBTQI grupe i ja sam počeo da se zanimam za njihov identitet. Upoznao sam se sa konceptom intersekcionalnosti. Saznao sam da smo suočeni sa različitim vidovima represije društva, kako unutar [naših grupa], tako i van njih.

Postoje dvostruki izvori represije u našim životima. Na primer, postoji moć društva, što je, uglavnom, moć u kojoj prevlast imaju muškarci i koja ne pogađa samo LGBTQI zajednicu, već i žene, osobe sa invaliditetom, itd, a mi prosto ne pričamo o tome.

Imao sam razgovor sa jednim gej Romom, gde sam ga pitao: “Čega se najviše bojiš?”

“Moj najveći strah je to što postojim”, odgovorio je.

To je baš zastrašujuće, kada čujete tu rečenicu, da je njegov najveći strah u životu to što postoji, jer ne pronalazi ili ne može da pronađe bilo kakvu podršku naših [zajednica]. Romske grupe su transfobične i homofobične, kao i ksenofobične kao većina, a istovremeno, LGBTQI zajednica isključuje Rome iz svojih redova. Oni ih predstavljaju kao egzotične, erotične, ili pak postoji koncept orijentalizma — na primer, Romkinja mora da ume da pleše i peva.

Koliko se često mogu čuti priče ljudi koji se suočavaju sa višestrukom diskriminacijom?

Kada sam sprovodio intervjue sa tim ljudima, jedno od prvih pitanja koje sam postavio bilo je: “Kako gledate na svoj identitet? Šta je romski identitet? Šta je kultura romskog naroda?”

Njihovi odgovori su uvek sadržali te etikete koje čuju od većine društva. Svakako da postoje i neki osnovni simboli — na primer, jezik je naše kulturno nasleđe.

Možemo da spomenemo muziku i ples, ali je to jedan orijentalistički pristup koji je etnografski i antropološki po prirodi. On je štetan za znanje koje poseduju Romi i promenu narativa romskog identiteta, jer ako stalno govorite o različitim etnografskim studijama i pričate o romskom narodu u etnografskom diskursu, tako se [na štetan način pojednostavljuje složena tema] jer postoje i druge teme. Na primer, zašto ne govorimo o romskom feminizmu? Ili seksualnom radu koji obavljaju Romi i Romkinje? I to su postojeća pitanja.

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Možda je tabu pričati o tome, ali mi se ne dopada reč tabu, jer upućuje na to da postoje teme koje [društvo] ne želi da prizna, jer se smatraju sramotnim. [Kada ne govorite o ‘tabuisanim’ temama, to pokazuje i] ko predvodi taj diskurs i zašto se diskurs ograničava na dati način, na teme kao što su stanovanje, obrazovanje i zdravstvo.

Ovo su vrlo važne stvari, svakako, ali je to samo vrh ledenoga brega, jer postoje i brojni drugi slojevi romske zajednice o kojima ne razgovaramo. Na primer, ako postoji neka Romkinja koja pati od nekog invaliditeta [pa se suočava sa višestrukim oblicima diskriminacije], šta bi trebalo da preduzmemo tim povodom?

Šta se može učiniti da bi se bacilo jače svetlo na višestruke slojeve romskog identiteta? Kako možemo da pomognemo u tome da se promeni društveni diskurs kako bi ovaj identitet postao reprezentativniji?  

Na jednom istraživačkom projektu, moj fokus je bio usmeren na razlike između romskih generacija. Prva generacija [koju sam intervjuisao rođena je pedesetih godina], druga je [rođena] sedamdesetih, a mi smo treća generacija.

Moje pitanje upućeno njima bilo je: “Zašto ranije niste govorili o intersekcionalnosti, feminizmu ili LGBTQI pitanjima?” Odgovor je bio lak — u to vreme su morali da dokažu da uopšte postoje kao zasebna grupa.

Morali su da dokazuju svoj romski identitet, spomenuli su društveni sistem koji ih nije prihvatao kao grupu ili etnicitet i to je za njih bila glavna tačka — da dobiju priznanje za svoje postojanje kao romskog naroda. Kao prvo, morali su da skrenu pažnju donosilaca odluka na izostanak obrazovanja, stanovanja i slabi pristup zdravstvenoj nezi.

U redu, to su prvi koraci, ali se vremena menjaju i sada postoje novi narativi. Ipak, mi smo ovde i moramo da o novim pitanjima razgovaramo sa njima, zajedno.

"Kada ne govorite o ‘tabuisanim’ temama, to pokazuje i onoga koji predvodi taj diskurs i zašto se diskurs ograničava na dati način."

Ono što radite skreće pažnju na intersekcionalnu diskriminaciju i njen uticaj. Da li to proizvodi dvostruku štetu i sve manji prostor, jer se marginalizovani ljudi bore sa tim da budu prihvaćeni i da nađu svoje mesto unutar romske zajednice s jedne strane i LGBT zajednice s druge? U kojoj se meri ovaj uticaj ostvaruje?

Mogu da spomenem dva slučaja. Prvi slučaj je sa Prajda u Budimpešti, organizovanog u proteklim godinama: U suštini, grupa romskih transrodnih osoba pokušala je da uđe na after-parti budimpeštanskog prajda, ali im je obezbeđenje onemogućilo da uđu, pa nisu mogli da prisustvuju žurki, dok im nije ni dato nikakvo objašnjenje za odbijanje. Oni su ovaj slučaj prosledili vlastima i o tome su izveštavali i mediji.

Pitanje se svodi na to zašto im nije dozvoljeno da uđu na žurku? Zato što su transrodne osobe ili zato što su Romi? Ili zato što su i jedno i drugo?

Kada se pojavi ovakav slučaj, zašto onda zakoni ili sud uzimaju u obzir samo jedan deo određenog identiteta? A ukoliko postoji slučaj višestruke intersekcionalnosti, poput ovog, sud mora da razmotri oba aspekta.

Tu nalazimo narušavanje psihičkog stanja, kao i fizičkog — što se desilo i u Budimpešti. Jedan romski kvir tip je povređen, fizičko je pretučen u javnom prevozu, nos mu je bio slomljen i krvario je. Otišao je direktno u policiju i prijavio ovaj slučaj. Policija je ispitivala to kako neko može da bude ciganin i peder u isto vreme.

Tako se ovaj diskurs zaustavlja, jer ga oni ne razumeju. Oni se nikada nisu suočili sa tim pitanjem, jer [na Rome gledaju samo kao na ulične prosjake], kako Romi kradu u prodavnicama, a ovo je bio slučaj sa kojim se nikada ranije nisu susreli i koji prosto nisu razumeli.

Da ponovim. Ako postoji slučaj da je neko fizički povređen, onda sud treba da ustanovi da li je taj neko pretučen zbog svoje seksualne orijentacije, rodnog identiteta ili romskog nasleđa [ili svih triju stvari]. To je krupna stvar, pa tako naši donosioci odluka, oni koji predlažu politike, intelektualci koji ne razumeju ovu temu — postoji potreba da se oda priznanje tim ljudima, tome što su pretučeni [ne zbog jednog dela identiteta, već zbog više aspekata].

Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Da li to znači da je diskriminacija nad glavnom grupom zasenila druge oblike represije?

Ne postoji potreba da se razgovara o ovim identitetima, jer ima bitnijih stvari. Ipak, mi možemo da odlučimo koje su to najbitnije stvari našeg društva i zašto. Tu se ponovo postavlja pitanje društvene pozicije i pozicije, recimo, belca, heteroseksualne ili osobe iz srednjeg sloja društva, i oni misle da mogu da zadrže moć jer imaju penis.

Glavni problem je u tome što je ovo patrijarhalno društvo i bez obzira na to o kom je pokretu reč — LGBTQI ili feminističkom — da spomenem Fukoa (Foucault), svaka represija i svaki vid marginalizacije opstaje zato što to patrijarhalni sistem [dozvoljava]. Oni misle da imaju pravo da rade šta god žele.

Moje pitanje jeste, odakle počinje tačka [od koje mislite da imate pravo] da naškodite drugima? Mislim, s koje tačke [počinjete da osećate sposobnost] da kategorišete ljude, određujete njihovu egzistenciju i identitet? Da li imate pravo da kažete koja bi trebalo da bude uloga Romkinja? Sada ovo pitanje postavljam sa patrijarhalnog stanovišta.

Ovo je glavni problem. Oni misle za sebe i mi sudimo drugima po njihovom društvenom statusu, po polu i zato je naš sistem faličan. To je moja kritika.

"Sudimo drugima na osnovu njihovog društvenog statusa, pola i zato je naš sistem faličan."

Sećam se prošlogodišnjeg intervjua sa jednom romskom aktivistkinjom koja je kritikovala nevladine organizacije zato što se ne bore protiv diskriminacije u samoj zajednici, što, kako je rekla, doprinosi političkoj korektnosti, ali se tako samo stvaraju dodatni problemi. Kako gledate na to?

To je jedan od glavnih političkih problema. Kao što postoje te institucije i donatori koji daju novac za razne projekte, ali nikada ne pružaju podršku intersekcionalnim slučajevima. Oni podržavaju prava Romkinja, nakon 20 godina borbe za ravnopravnost, ali je glavni fokus i dalje usmeren na romska pitanja.

Na primer, ne postoje projekti koji se bave pitanjem Roma iz LGBTQI zajednice i to je moja kritika, glavna tačka sporenja.

Da ponovim. Da se vratim na ulogu moći i položaja, koji se nalaze u rukama starijih generacija koje su u fazonu — protivim se diskriminaciji na osnovu godina — ali su oni prestali sa ovim diskursom. Oni ne menjaju narativ i zadovoljni su svojim radom, oni ne pišu i ne iniciraju projekte o intersekcionalnosti, kao što su Romi iz LGBTQI zajednice, romske osobe sa invaliditetom. Grasrut [organizacije] ih takođe ne iniciraju; to je krupna tema, ali kada je reč o obrazovanju, mogli bismo da integrišemo ili uvrstimo ovu tematiku, recimo, LGBTQI zajednicu  — da edukujemo sistem o LGBTQI pravima ili pravima žena.

Na primer, mentalno zdravlje romskog naroda jeste nešto o čemu ne pričamo, jer ne govorimo o stopi suicida u romskim grupama, što je jedna od najviših stopa suicida u Mađarskoj. To znači da Romi izvršavaju samoubistvo i da [postoji] potreba da se poboljša mentalno zdravlje romskog naroda — to bi, na primer, mogao da bude projekat.K

Ovaj razgovor je uređivan radi sažetosti i jasnoće. Intervju je vođen na engleskom.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.